Lidokain-hlorid Galenika 1% 35mg/3.5mL rastvor za injekciju

Lek Lidokain-hlorid Galenika 1% je indikovan za supresiju ventrikularnih ekstrasistola i ventrikularne tahikardije, posebno nakon akutnog infarkta miokarda.

Lek Lidokain-hlorid Galenika 1% se primenjuje za lokalnu anesteziju (površinska infiltraciona, regionalna, epiduralna i kaudalna). Takođe se koristi za anesteziju u stomatologiji, sam ili u kombinaciji sa adrenalinom.

Lek može da se primenjuje u vidu supkutane, intramuskularne ili intravenske injekcije. Lek Lidokain-hlorid Galenika 1% nije namenjen za primenu u oko (videti odeljak 4.3).

Ventrikularne aritmije:

Uobičajena doza za odrasle je od 50 do 100 mg, primenjena u vidu intravenske bolus injekcije, brzinom od 25 do 50 mg/min. Ako ne dođe do željenog terapijskog odgovora, sledeća doza se može ponoviti nakon 5 minuta po završetku primene prve injekcije. Ne treba primenjivati više od 200 - 300 mg unutar perioda od 1 sata. Kod starijih pacijenata i kod onih sa kongestivnom srčanom insuficijencijom ili kardiogenim šokom, može biti potrebno smanjenje doze.

Za održavanje anestezije primenjuje se infuzija 0,2 ili 0,4 % rastvorom u 5% glukozi.

Odrasli: 20 - 50 mikrograma/kg/min (1 – 4 mg/min, kod odraslih osoba prosečne telesne mase od 70 kg).

Sporiju brzinu infuzije potrebno je primeniti kod pacijenata sa kongestivnom srčanom insuficijencijom ili sa oboljenjem jetre; nije neophodno prilagođavanje doze kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom. Kada se u toku kontinuirane infuzije lidokainom ponovno javljaju aritmije, može se primeniti mala bolus doza kako bi se brzo povećala koncentracija leka u plazmi; brzinu infuzije treba istovremeno povećati. Primenu infuzije treba prekinuti po uspostavljanju stabilnog srčanog ritma ili nakon pojave prvih znakova toksičnosti leka.

Odojčad i deca: terapija se može započeti dozom od 0,5 - 1 mg/kg, primenjena kao i.v. bolus injekcija. U zavisnosti od terapijskog odgovora doza se može ponovo primeniti, u zavisnosti od odgovora pacijenta ali ukupna doza ne sme premašiti 3 - 5 mg/kg.

Doza održavanja: i.v. infuzija, brzinom 10 - 50 mikrograma/kg/min, koja se može primeniti putem infuzione pumpe.

Za postupke kardijalne resuscitacije (engl.Advanced cardiac life support) kod dece, preporučuje se inicijalno početna intravenska bolus doza od 1 mg/kg. Ukoliko ventrikularna tahikardija ili ventrikularna fibrilacija nisu korigovane nakon primene defibrilatora i inicijalne bolus doze, treba primeniti i.v. infuziju, početnom brzinom 20–50 mikrograma/kg/min.

Preporučuje se kontinuirani EKG monitoring tokom primene lidokaina. Međutim ako odgovarajuća oprema nije dostupna, a postoji sumnja na ventrikularnu aritmiju, može se primeni jedna intramuskularna doza lidokaina, ukoliko nije prisutna bradikardija. Deltoidni mišić je pogodno mesto davanja intramuskularne injekcije.

Lokalna anestezija:

Uobičajene doze treba smanjiti kod dece i kod starijih i iscrpljenih pacijenata. Da bi se smanjila mogućnost pojave toksične reakcije, deci treba primeniti lidokain rastvor u koncentraciji od 0,5% ili 1%.

Pojedinačne doze lidokaina za anesteziju (osim za spinalnu anesteziju) za odrasle ili decu uzrasta od 12 do 18 godina, ne smeju da budu veće od 4,5 mg/kg (ili 200 mg). Doza lidokaina datog za lokalnu infiltracionu anesteziju kod dece ispod 12 godina ne sme da bude veća od 3 mg/kg; a interval između dve primene mora biti najmanje 4 sata.

Za spinalnu anesteziju se može primeniti najviše 100 mg leka. Kod kontinuirane epiduralne ili kaudalne anestezije, maksimalna doza se ne sme ponavljati u intervalima kraćim od 90 minuta. Za paracervikalni blok kod akušerske (obstetričke) analgezije (uključujući prekid trudnoće) maksimalna preporučena doza od 200 mg se ne sme ponavljati u intervalima kraćim od 90 minuta. Za intravensku regionalnu anesteziju (koristeći 0,5% rastvor) kod odraslih, primenjena doza ne sme da bude veća od 4 mg/kg.

Rastvor 1% lidokaina (bez konzervansa), se koristi za epiduralnu i kaudalnu anesteziju. Kako bi se, pri epiduralnoj primeni, sprečila velika doza lidokaina u intravaskularnom ili subarahnoidalnom prostoru, potrebno je primeniti probnu test dozu od 2 do 5 mL najmanje 5 minuta pre primene ukupne doze.

Kod epiduralne anestezije obično je potrebno primeniti 2 do 3 mL, 1% rastvora za svaki dermatom koji je potrebno anestezirati.

Za kaudalni blok da bi se obezbedila akušerska (obstetričke) analgezija ili kod epiduralnog torakalnog bloka može se primeniti 20 - 30 mL, 1% rastvora (200 - 300 mg) lidokaina.

Za epiduralnu lumbalnu anesteziju, doza je 25 - 30 mL (250 - 300 mg) 1% rastvora. Za blokadu interkostalnog nerva: 3 mL 1% rastvora (30 mg).

Za blokadu paravertebralnog nerva: 3 - 5 mL 1% rastvora (30 - 50 mg).

Za blokadu pudendalnog nerva (svaka strana): 10 mL 1% rastvora (100 mg).

Za blokadu paracervikalnog nerva (svaka strana) kod akušerske analgezije: 10 mL 1% rastvora (100 mg). Za blokadu simpatičkog nerva: cervikalni blok (stelatnog gangliona): 5 mL 1% rastvora (50 mg).

Lumbalna blokada: 5-10 mL 1% rastvora (50 - 100 mg).

Za perkutanu infiltracionu anesteziju: 1 - 60 mL 0,5% rastvora ili 0,5 do 30 mL 1% rastvora (5 - 300 mg).

Za intravensku regionalnu anesteziju: 10 - 60 mL 0,5 % rastvora (50 - 300 mg).

Poznata preosetljivost na lidokain ili druge anestetike amidnog tipa ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljaku 6.1.

Kontraindikacije za primenu u lečenju ventrikularnih aritmija:

• poremećaji sinoatrijalnog sprovođenja;

• svi stepeni atrioventrikularnog bloka;

• teška depresija miokarda;

• porfirija (oprez je potreban prilikom primene u lokalnoj anesteziji).

  Kontraindikacije za primenu u lokalnoj anesteziji:

• kompletan srčani blok;

• hipovolemija.

  Intraokularna primena

  Lek Lidokain-hlorid Galenika 1% nije izotoničan rastvor, niti je neutralnog pH, te je intraokularna primena kontraindikovana. Ako je intraokularna primena neophodna, potrebno je razmotriti upotrebu lekova koji su pogodniji za intraokularnu upotrebu.

Kao što je slučaj i sa ostalim lokalnim anesteticima, lidokain se mora primenjivati uz pojačan oprez kod pacijenata sa epilepsijom, miastenijom gravis, poremećajem sprovodnog sistema srca (videti odeljak 4.3), kongestivnom srčanom insuficijencijom, bradikardijom, teškim šokom, poremećenom respiratornom funkcijom ili poremećenom funkcijom bubrega sa klirensom kreatinina manjim od 10 mL/min. Lidokain se metaboliše putem jetre, i treba ga pažljivo primenjivati kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre. Manje doze treba da se primenjuju kod pacijenata sa kongestivnom srčanom insuficijencijom i nakon hirurških zahvata na srcu (videti odeljak 4.2).

Pre intravenske primene lidokaina neophodno je korigovati hipokalemiju, hipoksiju i poremećaje acido- bazne ravnoteže.

Prilikom primene lokalnih anestetika uvek treba na raspolaganju imati opremu za postupak reanimacije. Dejstvo lokalnih anestetika može biti smanjeno ukoliko se primenjuje na inflamiranoj ili inficiranoj površini. Intraartikularna primena lidokaina može da prouzrokuje hondrotoksičnost.

Prilikom primene lokalne anestezije može doći do ozbiljnih neželjenih reakcija, nezavisno od vrste primenjenog lokalnog anestetika:

• blokada nerava CNS-a može izazvati depresiju kardiovaskularnog sistema, posebno kada postoji hipovolemija. Zbog toga je neophodan oprez pri davanju epiduralne anestezije kod pacijenata sa poremećajem kardiovaskularne funkcije.

• Potrebno je pratiti krvni pritisak u toku spinalne anestezije. Epiduralna anestezija može izazvati pojavu hipotenzije i bradikardije. Rizik od njihovog nastanka može biti smanjen primenom kristaloidnih ili koloidalnih rastvora. Hipotenziju treba odmah lečiti.

• Paracervikalni blok može ponekad izazvati bradikardiju ili tahikardiju kod fetusa, zbog toga je neophodno pažljivo pratiti srčanu radnju fetusa.

• Kod primene leka u predeo vrata ili glave može doći do akcidentalnog aplikovanja u arteriju, što dovodi do pojave cerebralnih simptoma, čak i u slučaju primene malih doza.

• Retko, u slučaju primene retrobulbarne injekcije, lek može da dospe do kranijalnog subarahnoidalnog prostora, izazivajući teške, ozbiljne reakcije, uključujući kardiovaskularni kolaps, apneju, konvulzije i privremeno slepilo.

• Primena retro- i peribulbarne injekcije lokalnih anestetika nose mali rizik od nastanka trajnog poremećaja okularne motorike. Glavni uzroci su traume i / ili lokalna toksična dejstva na mišiće i / ili nerve.

Težina navedenih neželjenih reakcija na tkivima je povezana sa težinom povrede, koncentracijom lokalnog anestetika i trajanjem izloženosti tkiva dejstvu anestetika. Zbog toga, kao i kod svih lokalnih anestetika, treba primeniti najmanju efikasnu koncentraciju i dozu lokalnog anestetika.

Lidokain primenjen intramuskularno može povećati koncentracije kreatin fosfokinaze, što može ometati dijagnozu akutnog infarkta miokarda. Pokazano je da lidokain kod životinja ima porfirinogeno dejstvo i treba ga izbegavati kod osoba sa porfirijom.

Ne preporučuje se primena injekcije lidokaina kod novorođenčadi. Nije poznata optimalna koncentracija lidokaina u serumu za ovu starosnu grupu, kojom bi se izbeglo toksično dejstvo, poput konvulzija i srčanih aritmija.

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma po dozi, odnosno esencijalnog „slobodnog natrijuma“.

Dejstvo lidokaina na druge lekove

Lidokain se mora primenjivati sa oprezom kod pacijenata koji istovremeno primaju druge lokalne anestetike ili lekove strukturno slične amidnom tipu lokalnih anestetika (npr. antiaritmici, kao što je meksiletin), jer može doći do aditivnog sistemskog toksičnog efekta. Iako nisu sprovedene specifične studije interakcije sa antiaritmicima III grupe (npr. amjodaron), savetuje se oprez.

Kod pacijenata koji istovremeno primaju miorelaksanse (npr. suksametonijum) može postojati povećan rizik od razvoja pojačane i produžene neuromišićne blokade.

Dejstvo drugih lekova na lidokain

Klirens lidokaina može biti smanjen primenom β-blokatora (npr. propranolol) i cimetidina. Zato je kod njihove istovremene primene potrebno smanjiti dozu lidokaina. Povećanje koncentracije lidokaina u serumu može se takođe javiti pri primeni antivirusnih lekova (npr. amprenavir, atazanavir, darunavir, lopinavir).

Pacijenti koji istovremeno primaju antipsihotike koji produžavaju ili mogu produžiti QT interval (npr. pimozid, sertindol, olanzapin, kvetiapin, zotepin) ili 5HT³ antagoniste (npr. tropisetron, dolasetron), mogu da imaju povećan rizik od nastanka ventrikularnih aritmija.

Kada se istovremeno sa lidokainom primenjuje adrenalin (epinefrin), on može smanjiti njegovu vaskularnu resorpciju, ali ako se slučajno primeni intravenski umnogome povećava opasnost od nastanka ventrikularne tahikardije i fibrilacije.

Zabeležen je kardiovaskularni kolaps koji je usledio nakon primene bupivakaina kod pacijenata koji su lečeni verapamilom i timololom; lidokain je u tesnoj vezi sa bupivakainom.

Istovremenu primenu hinupristinom/dalfopristinom treba izbeći.

Hipokalemija koja je prouzrokovana primenom acetazolamida, diuretika Henleove petlje i tiazida može antagonistički da deluje na dejstvo lidokaina ako se primenjuje istovremeno (videti odeljak 4.4).

Inhibicija CYP1A2 fluvoksaminom značajno smanjuje eliminaciju lidokaina i povećava rizik od toksičnosti lidokaina. Istovremena primena fluvoksamina sa još nekim CYP3A4 inhibitorom kao što je eritromicin, može dodatno da poveća koncentraciju lidokaina. S obzirom na to da lidokain ima usku terapijsku širinu, potrebno je prilagođavanje doze. Smanjenje koncentracije lidokaina u serumu može da nastane kao rezultat primene lekova koji mogu da stimulišu metabolizam lidokaina u jetri (npr. fenitoin, oralna hormonska supstituciona terapija).

Narkotici verovatno imaju prokonvulzivno dejstvo i ovo bi moglo da podrži dokaz da lidokain smanjuje konvulzivni prag za fentanil kod muškaraca.

Kombinacija opioidi-antiemetici, koja se ponekad koristi za sedaciju kod dece, mogla bi da smanji konvulzivni prag na lidokain i poveća depresorno dejstvo na CNS.

Lidokain se u značajnoj meri vezuje za alfa-l-kiseli glikoprotein (AAG). Koncentracije AAG mogu da budu smanjene kod primene estrogena, što vodi ka većim koncentracijama slobodne frakcije lidokaina kod žena nego kod muškaraca, a slobodna frakcija se nadalje povećava u toku trudnoće i kod žena koje uzimaju oralne kontraceptive ili hormonsku supstitucionu terapiju.

Trudnoća

Iako studije na životinjama nisu pokazale štetno dejstvo lidokaina na fetus, lidokain prolazi placentu i ne treba ga primenjivati u toku rane trudnoće, osim ukoliko, prema proceni lekara, korist prevazilazi moguće rizike.

Lidokain primenjen u vidu epiduralne ili paracervikalne blokade, posebno u velikim dozama ili lokalnom perinealnom infiltracijom pre porođaja, prolazi brzo u fetalnu cirkulaciju. Povećana koncentracija lidokaina u krvi novorođenčeta može biti prisutna najmanje 48 sati nakon porođaja. Može doći do pojave fetalne bradikardija ili neonatalne bradikardije, hipotonije ili respiratorne depresije.

Dojenje

Male količine lidokaina se izlučuju u majčino mleko, pa zbog toga postoji mala mogućnost za razvoj alergijske reakcije kod odojčeta, što treba uzeti u obzir prilikom primene lidokaina tokom dojenja.

Ukoliko se anestezija primenjuje na delovima tela koji su neophodni za upravljanje vozilima ili rukovanje mašinama, pacijentima treba savetovati da izbegavaju ove aktivnosti do potpune normalizacije njihove funkciju.

Kao i u slučaju primene drugih lokalnih anestetika, neželjene reakcije na lidokain su retke i obično su rezultat povećane koncentracije leka u plazmi usled nenamerne intravaskularne injekcije, predoziranja ili brze resorpcije iz dobro vaskularizovanih delova tela, ili mogu biti posledica preosetljivosti, idiosinkrazije ili smanjene tolerancije kod nekih pacijenata. Sistemska toksičnost uglavnom zahvata centralni nervni sistem i/ili kardiovaskulrni sistem (videti odeljak 4.9).

Nakon regionalne blokade kada je lidokain primenjen intratekalno ili ekstraduralno, mogu da se jave hipotenzija, hipoventilacija, Hornerov sindrom i hipoglikemija. Stepen ovih dejstava zavisiće od doze i visine bloka. Retencija urina može da nastane nakon sakralnog ili lumbalnog epiduralnog bloka. Ne bi trebalo da traje duže od same blokade. Apnea i hemipareza mogu da nastanu nakon blokade stelatnog gangliona. Verovatan uzrok ovoga je direktna injekcija lidokaina u vertebralnu ili karotidnu arteriju.

Poremećaji imunskog sistema:

Reakcije preosetljivosti (alergijske ili anafilaktoidne reakcije, anafilaktički šok) - videti u delu Poremećaji kože i potkožnog tkiva

Kožno alergološki test na lidokain se ne smatra pouzdanim.

Poremećaji nervnog sistema i psihijatrijski poremećaji:

Neurološki znaci sistemske toksičnosti uključuju vrtoglavicu ili omaglicu, nervozu, tremor, cirkumoralnu paresteziju, utrnulost jezika, pospanost, konvulzije, komu.

Reakcije nervnog sistema mogu biti ekscitatorne i/ili depresorne. Znaci stimulacije CNS-a mogu kratko trajati, ili se uopšte ne moraju pojaviti, tako da prvi znaci toksičnosti mogu biti konfuzija i pospanost, praćeni komom i respiratornom insuficijencijom.

Neurološke komplikacije tokom spinalne anestezije uključuju prolazne neurološke simptome kao što su bol u donjem delu leđa, glutealnom predelu i nogama. Ovi simptomi se obično razvijaju tokom 24 sata od primene anestezije i povlače se nakon nekoliko dana. Nakon spinalne anestezije lidokainom i drugim sličnim lekovima zabeleženi su pojedinačni slučajevi arahnoiditisa, sindroma cauda equina sa perzistentnom parestezijom, poremećaji funkcije creva i urinarnog trakta ili paraliza donjih ekstremiteta. Većina slučajeva bila je povezana sa hiperbaričnom koncentracijom lidokaina ili produženom spinalnom infuzijom.

Poremećaji oka:

Lek Lidokain-hlorid Galenika 1% je kontraindikovan za intraokularnu primenu (videti odeljak 4.3). Prijavljeni su slučajevi toksičnosti rožnjače (zamagljenost/zamućenje rožnjače) nakon intraokularne primene leka.

Zamućenje vida, diplopija i prolazno slepilo (amauroza) mogu biti znaci toksičnosti lidokaina.

Obostrana amauroza može takođe biti posledica slučajne primene injekcije u omotač optičkog nerva za vreme okularne procedure. Prijavljeni su slučajevi zapaljenja orbite i diplopije koji su usledili nakon retro- ili peribulbarne anestezije (videti odeljak 4.4).

Poremećaji uha i labirinta:

Tinitus, hiperakuzija.

Kardiološki i vaskularni poremećaji:

Kardiovaskularne reakcije depresivnog tipa mogu se manifestovati kao hipotenzija, bradikardija, depresija miokarda, srčane aritmije, mogući prestanak rada srca ili cirkulatorni kolaps.

Hipotenzija se može javiti u toku spinalne i epiduralne anestezije. Takođe, prijavljeni su pojedinačni slučajevi bradikardije i prestanak rada srca.

Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji:

Dispneja, bronhospazam, respiratorna depresija, respiratorni zastoj.

Gastrointestinalni poremećaji:

Mučnina, povraćanje.

Poremećaji kože i potkožnog tkiva:

Osip, urtikarija, edem (uključujući angioedem, oticanje lica).

Poremećaji krvi i limfnog sistema:

Methemoglobinemija.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi akutne sistemske toksičnosti

Toksično dejstvo na CNS se manifestuje simptomima čija se težina pojačava sa vremenom. Kod pacijenata se na početku mogu javiti cirkumoralna parestezija, utrnulost jezika, ošamućenost, hiperakuzija i tinitus. Poremećaj vida, tremor mišića ili grčevi u mišićima su mnogo ozbiljniji i prethode pojavi generalizovanih konvulzija. Ovi znaci se ne smeju pomešati sa neurotičnim ponašanjem. Nakon ovih simptoma, mogu se javiti nesvestica i grand mal konvulzije, trajanja od nekoliko sekundi do nekoliko minuta. Ubrzo nakon konvulzija, javljaju se hipoksija i hiperkapnija zbog povećane mišićne aktivnosti, koju prate smetenje u disanju zbog opstrukcije respiratornih puteva. U teškim slučajevima, može se pojaviti apnea. Acidoza pojačava toksične efekte lokalnih anestetika.

Dejstva na kardiovaskularni sistem mogu da se jave u teškim slučajevima. Hipotenzija, bradikardija, aritmija i srčani zastoj mogu se javiti kao posledica velike sistemske koncentracije, sa potencijalnim smrtnim ishodom.

Oporavak nastaje kao posledica redistribucije lokalnog anestetika iz centralnog nervnog sistema i metabolizma leka. Oporavak može biti brz ukoliko nisu primenjene velike količine leka.

Lečenje akutne toksičnosti

Ukoliko se pojave znaci akutne sistemske toksičnosti, mora se odmah prekinuti sa davanjem anestetika.

Lečenje je neophodno ukoliko dođe do pojave konvulzija i depresije CNS-a. Ciljevi lečenja su da se održi oksigenacija, zaustave konvulzije i održi normalna cirkulacija. Treba uspostaviti prohodnost disajnih puteva i primeniti kiseonik zajedno sa asistiranom ventilacijom (pomoću maske i balona), ukoliko je to neophodno. Cirkulaciju treba održavati infuzijom plazme ili intravenskim rastvorima. Ukoliko je i dalje neophodna cirkulatorna potpora, može se razmotriti primena vazopresornih lekova, iako ovo nosi sa sobom rizik za ekscitaciju centralnog nervnog sistema. Ako nakon 15 do 20 sekundi ne dođe do spontanog zaustavljanja konvulzija, one se mogu kontrolisati intravenskom primenom diazepama ili tiopenton-natrijuma. Treba imati u vidu da antikonvulzivi mogu delovati depresorno na respiraciju i cirkulaciju. Produžene konvulzije mogu ugroziti disanje i oksigenaciju pacijenta, i zato je neophodno razmotriti raniju primenu endotrahealne intubacije. Ako dođe do srčanog zastoja, treba započeti sa kardiopulmonalnom reanimacijom. Od vitalnog značaja je kontinuirano održavanje optimalne oksigenacije i ventilacije, kao i održavanje cirkulacije i lečenje acidoze.

Dijaliza ima zanemarljiv značaj u lečenju predoziranja lidokainom.