Lefisyo® 5mg/mL oralni rastvor

Левометадон хидрохлорид, активна супстанца лека Lefisyo, се користи:

• код одраслих као део интегрисаног програма супституционе терапије зависности од опијата/опиоида који укључује медицинску, социјалну и психолошку негу. Супституциону терапију левометадон хидрохлоридом треба да спроводи лекар са искуством у лечењу зависности од опијата/опиоида, пожељно у центрима специјализованим за лечење зависности од опијата/опиоида;

• као привремена супституција, нпр. у случају хоспитализације.

Дозирање и начин примене одређују лекари са искуством у лечењу пацијената зависних од дроге и лекари специјализовани за лечење зависности од дрога.

Дозу примењује искључиво лекар или медицинско особље које је лекар овластио. Пацијент никада не мери количину коју треба узети. Доза се даје пацијенту само за непосредну примену или за примену код куће са тачно назначеним информацијама сагласно начину примене и начину чувања, односно мора се користити према упутствима лекара.

Дозирање се заснива на појави симптома апстиненције (обуставе) и мора се прилагодити сваком пацијенту у складу са његовом индивидуалном ситуацијом и субјективним осећањима. Генерално, једном кадa се доза одреди, циљ је да се достигне одржавање најнижом могућом дозом.

Да би се избегло предозирање, 15 до 20 mg левометадон хидрохлорида (еквивалентно 3 до 4 mL раствора) од почетне дозе узима се првог дана ујутру. У зависности од субјективног и објективног ефекта, додатна потребна количина од 10 до 25 mg левометадон хидрохлорида (2

до 5 mL раствора) узима се увече првог дана. Код пацијената са ниским или непознатим прагом толеранције (нпр. по изласку из затвора), почетна доза не би требало да буде већа од 15 mg левометадон хидрохлорида (3 mL раствора).

После 1 до 6 дана, дневна доза се примењује једном ујутру. Прелазак на дозирање једном дневно ујутру се обично врши у корацима од 5 mg левометадон хидрохлорида (1 mL раствора).

У случају недовољне ефикасности (појава апстиненцијалних симптома), лекар може повећавати дозу за 5 до 10 mg левометадон хидрохлорида (1 до 2 mL раствора) дневно.

Доза одржавања се обично достиже након 1 до 6 дана. Доза може бити и до 60 mg левометадон хидрохлорида (12 mL раствора), а у појединим случајевима може бити и знатно већа. Дозе веће од 50 до 60 mg левометадон хидрохлорида смеју се користити само у оправданим појединачним случајевима и само ако се може искључити истовремена употреба.

Напомена

Интеракције и/или индукција ензима другим агенсима (видети одељак 4.5) могу повећати дневну потребну количину левометадона. Стога, чак и код пацијената са стабилном дозом, треба обратити пажњу на потенцијалне симптоме обуставе и прилагодити дозу ако је потребно.

Левометадон је приближно двоструко ефикаснији од метадон рацемата. Постоје докази да се разградња левометадона повећава када се даје метадон рацемат, па се овај однос може променити. Ово се мора узети у обзир при дозирању.

Старији пацијенти

Препоручује се смањење дозе код старијих пацијената (видети одељак 4.4).

Пацијенти са оштећењем функције бубрега и/или јетре

Препоручује се смањење дозе код пацијената који имају болест бубрега или тешку хроничну болест јетре (видети одељак 4.4).

Деца и адолесценти

Нема доступних података о лечењу деце и адолесцената млађих од 18 година. Стога се не препоручује употреба лека Lefisyo код деце и адолесцената (видети одељак 4.4).

Начин примене и трајање терапије

Лек Lefisyo се сме користити само орално, под медицинским надзором. Уобичајено, лек се може узимати неразређен или са водом за пиће или воћним соком (нпр. сок од поморанџе или сируп од малине).

Пацијент добија потребну дозу за тренутну употребу од свог лекара или медицинског особља које је лекар овластио. Потребну количину мери искључиво лекар или медицинско особље које је лекар овластио.

Лекар мора обавестити пацијента да је орална примена једини одобрени и безбедан начин примене овог лека. Поред тога, лекар мора нагласити потенцијалне последице сваке злоупотребе.

Терапију која се примењује код куће мора прописати лекар.

Рецепт којим се прописује узимање лека код куће не сме се издати ако су лекарски прегледи и упитници показали да пацијент:

• конзумира супстанце које су при истовременој употреби са супституционом терапијом опасне за пацијента,

• још увек нема стабилну прилагођену дозу, узимајући у обзир развој толеранције,

• злоупотребљава супстанце.

Прописивање дозе и припрема лека се мора одвијати у здравственoj установи под надзором здравственог радника (видети и део 6.6).

Трајање лечења у оквиру целокупног терапијског режима у складу је са напретком супституционе терапије, установљеним терапијским циљем и индивидуалним потребама пацијента.

Трајање лечења може се кретати од краткотрајног (нпр. супституциона терапија код пацијената зависних од дроге током хоспитализованог лечења) до дуготрајног лечења.

Лек Lefisyo се не сме користити у случају:

• преосетљивости на активну супстанцу или на било коју од помоћних супстанци наведених у одељку 6.1,

• лечења МАО инхибиторима или у периоду од две недеље од престанка лечења МАО инхибиторима.

  Антагонисти наркотика или други агонисти/антагонисти (нпр. пентазоцин и бупренорфин) не смеју се користити током лечења леком Lefisyo, осим за лечење предозирања.

Левометадон се може користити у терапији пацијената зависних од опијата/опиоида само од стране лекара овлашћених за пружање супституционог лечења, јер стандардне дозе које се користе у супституционом лечењу могу изазвати озбиљну интоксикацију или чак бити фаталне код пацијената који немају толеранцију на опијате.

Строга индикација и посебан медицински надзор су потребни у случају:

• трудноће и дојења (видети одељак 4.6);

• оштећене свести;

• истовремене употребе других лекова и супстанци које делују депресорно на ЦНС илиреспираторни систем;

• поремећаја код којих се мора избегавати депресија респираторног центра;

• повећаног интракранијалног притиска;

• хипотензије код хиповолемије;

• хипертрофије простате са накупљањем резидуалног урина;

• панкреатитиса;

• поремећаја жучних канала;

• опструктивних и упалних поремећаја црева;

• феохромоцитома;

• хипотиреоидизама;

• умереног до озбиљног оштећења респираторног центра и респираторне функције;

• брадикардије;

• лечења антиаритмицима класе I и III.

  Плућа и дисање

  Као и друге опиоиде, лек Lefisyo треба користити са опрезом код пацијената са:

• астмом;

• хроничном опструктивном болешћу плућа;

• плућним срцем (cor pulmonale);

• веома ограниченом респираторном резервом;

• већ постојећим оштећењем респираторне функције;

• хипоксијом или хиперкапнијом.

  Чак и у стандардним терапијским дозама наркотика, ови пацијенти могу искусити смањену респираторну активност уз истовремено повећање отпора дисајних путева, што може довести до апнее.

  Код пацијената који имају предиспозицију за такве атопијске појаве, постојећа астма, кожни осип и абнормалности крвне слике (еозинофилија) могу се погоршати.

  Интракранијални притисак

  Респираторни депресорни ефекат наркотика и њихов капацитет за повећање притиска цереброспиналне течности могу се значајно повећати уколико већ постоји повећан интракранијални притисак. С обзиром на профил ефикасности левометадона као μ-агонисте, он се мора користити изузетно опрезно и треба га користити само ако се сматра неопходним за лечење таквих пацијената.

  Ризици од истовремене употребе лека Lefisyo и седатива као што су бензодиазепини или лекови слични бензодиазепинима

  Истовремена примена лека Lefisyo и седативних лекова, као што су бензодиазепини или лекови слични бензодиазепинима, може довести до појаве седације, депресије дисања, коме и смрти. Због ових ризика, истовремено прописивање са овим седативним лековима треба бити ограничено на пацијенте код којих друге методе лечења нису могуће.

  Ако се донесе одлука о прописивању лека Lefisyo истовремено са седативним лековима, потребно је применити најнижу ефикасну дозу, а трајање лечења треба да буде што краће.

  Пацијенте треба пажљиво пратити због знакова и симптома респираторне депресије и седације. Због тога се изричито препоручује да пацијенти и њихови неговатељи буду информисани о тим симптомима (видети одељак 4.5).

  Ризик од истовремене употребе алкохола

  Истовремена употреба опиоида, укључујући левометадон и алкохола, може довести до седације, респираторне депресије, коме и смрти. Треба избегавати конзумирање алкохола током лечења левометадоном (видети одељак 4.5.).

  Истовремена употреба

  Злоупотреба дрога, алкохола и лекова током супституционе теарпије може довести до животно угрожавајућих стања и мора се избегавати по сваку цену.

  Треба вршити редовне тестове урина како би се открило било какво истовремено конзумирање других недозвољених дрога.

  Пацијенти са високим ризиком

  Лечење се мора изводити са изузетним опрезом у следећим случајевима:

• Веома рањиви пацијенти:

  Покушаји самоубиства опијатима, посебно у комбинацији са антидепресивима, алкохолом и другим лековима који делују на централни нервни систем, део су клиничких карактеристика зависности. Код пацијената са неконтролисаном употребом лекова и упорним високо ризичним понашањем, упркос одговарајућој фармакотерапији, треба размотрити индивидуалну евалуацију и планирање лечења, које може укључивати стационарну негу.

• Акутни стомачни поремећаји:

  Као и код осталих μ-агониста, лечење леком Lefisyo може маскирати дијагнозу или клинички ток код пацијената који пате од акутних стомачних поремећаја. Због тога пацијенте са знацима акутних стомачних поремећаја током супституционог лечења треба пажљиво надгледати док се не постави прецизна дијагноза.

• Пацијенти са продуженим QТ интервалом или са сумњом на ово стање или пацијенти са поремећајем равнотеже електролита, посебно хипокалемијом/срчаном аритмијом:

  Приликом коришћења агониста μ-опиоидних рецептора мора се узети у обзир могуће

  продужење QТ интервала и последичнa појава полиморфне вентрикуларне тахикардије (torsade de pointes).

  Као опште правило, све пацијенте треба испитати о претходним болестима срца и необјашњивим синкопама пре започињања терапије. Пацијента треба обавестити о могућности настанка срчане аритмије.

  Пре почетка терапије и после две недеље од почетка лечења мора се урадити ЕКГ, како би се потврдио ефекат супституционог агенса на QТ интервал и како би се квантификовао овај ефекат. Такође, препоручује се извођење ЕКГ-а пре повећања дозе и праћење ЕКГ-а најмање једном годишње. У случају необјашњиве синкопе, треба размотрити могућност да је узрок томе срце. Када год се промени лек из додатне терапије, треба размотрити могућност интеракција које утичу на QТ интервал.

  Адренална инсуфицијенција

  Левометадон треба користити са опрезом код пацијената са инсуфицијенцијом надбубрежне жлезде, јер опиоиди могу смањити производњу кортизола.

  Опиоиди могу да доведу до реверзибилне инсуфицијенције надбубрежне жлезде, што захтева праћење и супституциону терапију глукокортикоидима. Симптоми адреналне инсуфицијенције могу укључити мучнину, повраћање, губитак апетита, умор, слабост, вртоглавицу или низак крвни притисак.

  Смањена концентрација полних хормона и повећана концентрација пролактина

  Дуготрајна употреба опиоида може бити повезана са смањеним концентрацијама полних хормона и повећаном концентрацијом пролактина. Симптоми укључују смањен либидо, импотенцију или аменореју.

  Хипогликемија

  Хипогликемија је примећена у случају предозирања или повећања дозе метадона (рацемске мешавине левометадона и декстрометадона). Током повећања дозе препоручује се редовно праћење шећера у крви (видети одељке 4.8 и 4.9).

  Потенцијал изазивања зависности

  Левометадон има висок потенцијал изазивања зависности и може изазвати зависност у случајевима продужене и понављане употребе. Може се развити физичка и психичка зависност, као и толеранција. У случају наглог прекида или употребе антагониста опијата, треба очекивати озбиљне, понекад и животно угрожавајуће симптоме обуставе.

  Додатне информације

  Код старијих пацијената и пацијената са болестима бубрега, тешким хроничним обољењем јетре или код пацијената лошег општег здравља, препоручује се смањење дозе (видети одељак 4.2).

  Када користите левометадон, важно је имати на уму да је левометадон отприлике двоструко ефикаснији од рацемата метадона (видети одељак 4.2).

  Употреба лека Lefisyo код особа које нису толерантне на опијате је животно угрожавајућа и може резултирати смртним исходом због престанка дисања. Због тога се овај лек мора чувати безбедно, а посебно ван видокруга и домашаја деце.

  Лек Lefisyo намењен је само за оралну употребу. Интравенска злоупотреба лека Lefisyo може довести до озбиљних нежељених ефеката, на пример, сепсе, флебитиса и плућне емболије, па чак и до смрти.

  Деца и адолесценти

  Употреба лека Lefisyo код деце и адолесцената млађих од 18 година се не препоручује због недостатка клиничких података о његовој ефикасности и безбедности.

  Допинг контроле

  Употреба лека Lefisyo може довести до позитивних резултата у допинг контроли. Поред тога, злоупотреба лека Lefisyo у сврху допинга може довести до ризика по здравље.

На ефекте левометадона могу утицати и фармакодинамичке и фармакокинетичке интеракције. Поред тога, у зависности од клиничких карактеристика, у случају интеракција описаних у следећем одељку, можда ће бити потребно прилагођавање дозе левометадона и/или лека који се истовремено користи.

Следеће комбинације су контраиндиковане (видети одељак 4.3):

• Ако су МАО инхибитори коришћени у последњих 14 дана пре употребе опиоида (нпр. петидина), примећена су животно угрожавајућа дејства (депресорна и ексцитаторна у смислу њихових симптома) на централни нервни систем, дисање и циркулацију. Такве реакције се не могу искључити ни за левометадон.

• Пентазоцин и бупренорфин могу изазвати симптоме обуставе код пацијената зависних од хероина или на супституционој терапији метадоном. Бупренорфин се сме примењивати најраније 20 сати након престанка узимања лека Lefisyo.

  Ако се левометадон и други лекови или супстанце користе истовремено, морају се узети у обзир следеће интеракције:

  Узајамно појачавање депресорног ефекта на централни нервни систем или на респираторни систем може се десити када се левометадон користи са депресорима централног нервног система и респираторним депресорима, на пример:

• јака средства против болова (укључујући друге опијате);

• алкохол (видети одељак 4.4);

• деривати фенотиазина;

• барбитурати и друге таблете за спавање или наркотици;

• трициклични антидепресиви.

  Седативни лекови као што су бензодиазепини или лекови слични бензодиазепинима: Истовремена употреба опиоида са седативним лековима као што су бензодиазепини или лекови слични бензодиазепинима повећава ризик од седације, депресије дисања, коме и смрти због адитивног депресорног дејства на ЦНС. Дозу и трајање истовремене примене потребно је ограничити (видети одељак 4.4).

  Серотонергични лекови:

  Серотонински синдром се може јавити при истовременој примени метадона (рацемске мешавине левометадона и декстрометадона) са петидином, МАО инхибиторима и серотонергичним лековима (као што су селективни инхибитори преузимања серотонина (SSRI), инхибитори поновног преузимања серотонина и норепинефрина (SNRI) и трициклични антидепресиви).

  Симптоми серотонинског синдрома укључују промену менталног статуса, нестабилност аутономног нервног система, неуромускуларне поремећаје и/или гастроинтестиналне симптоме.

  Ефекат левометадона може се појачати антихипертензивима, као што су:

• резерпин;

• клонидин;

• урапидил;

• празосин.

  Концентрација левометадона у плазми може се повећати, а трајање деловања продужити лековима и супстанцама које инхибирају ензимско распадање левометадона у јетри (систем цитохрома P450 [CYP]), као што су:

• циметидин;

• антимикотици (нпр. итраконазол, кетоконазол, вориконазол, флуконазол);

• макролидни антибиотици;

• антиаритмици;

• контрацептиви;

• селективни инхибитори преузимања серотонина (SSRI), као што су сетралин, флувоксамин, флуоксетин и пароксетин;

• ципрофлоксацин.

  Код људи, левометадон се N-деметилује помоћу неколико CYP изоензима, првенствено уз учешће CYP3А4, CYP2B6, CYP2C19 и CYP2D6 изоензима.

  Концентрација левометадона у плазми може се смањити, а трајање деловања скратити лековима и супстанцама које поспешују ензимско распадање левометадона у јетри (индуктори ензима), као што су:

• карбамазепин;

• фенобарбитал;

• фенитоин;

• рифампицин;

• кантарион;

• спиронолактон;

• фусидинска киселина;

• флунитразепам;

• ефавиренз;

• невирапин;

• нелфинавир;

• ритонавир;

• ампренавир;

• метамизол.

  Може доћи до симптома обуставе.

  Пажљиво праћење пацијената због појаве клиничких симптома предозирања, субдозирања и симптома обуставе и одговарајуће прилагођавање дозе се такође препоручује када се левометадон користи истовремено са другим лековима или супстанцама које се метаболишу преко ензима јетре или могу утицати на везивање за протеине (левометадон се претежно везује за алфа-кисели гликопротеин и албумин, видети одељак 5.2), као и након престанка употребе таквих лекова или супстанци.

  На пример, након истовремене употребе антиретровирусних лекова, забележено је да се концентрација антиретровирусних лекова у плазми или смањује (диданозин и ставудин) или се повећава (зидовудин), док концентрација левометадона у плазми остаје непромењена. Потребно је пажљиво праћење ових пацијената због адекватног клиничког одговора или знакова токсичности.

Трудноћа

Употреба левометадона током трудноће мора бити строго индикована и потребно је извршити одговарајуће медицинско праћење, пожељно је у специјализованом медицинском центру.

Нема доступних података из проспективних студија о употреби левометадона код трудница. Епидемиолошке студије о ризику од малформација код деце изложене метадону in utero су контрадикторне и не узимају у обзир различите ефекте дисторзије. Узрочна повезаност између употребе метадона код трудница и ризика од урођених малформација до данас није доказана. Студије на животињама показале су доказе о репродуктивној токсичности када се користи метадон (видети одељак 5.3).

Током трудноће мора се обезбедити адекватна супституција и превенција симптома обуставе како би се смањили штетни ефекти на фетус. Смањење дозе или укидање лека током трудноће увек се мора спроводити уз пажљиво праћење мајке и тек након пажљиве процене односа ризик/корист.

Због потенцијалне индукције ензима током трудноће (на основу клиничких података о фармакокинетици метадона), код неких трудница може бити потребно повећање дозе ако се појаве симптоми обуставе.

Да би се заштитио фетус, можда ће бити потребно поделити дневну дозу како би се спречиле високе максималне концентрације у плазми и надокнадила убрзана разградња левометадона, спречавајући на тај начин симптоме обуставе.

Левометадон прoлази плацентну баријеру и може, када се примењује пре и током порођаја, резултирати респираторном депресијом код новорођенчади. Отприлике 60-80% новорођенчади захтева стационарно лечење због синдрома обуставе код новорођенчади. Повлачење код новорођенчади мора се обавити у одговарајућој педијатријској јединици интензивне неге, јер хронична терапија леком Lefisyo може довести до стварања навике и зависности код фетуса, као и до неонаталног симптома обуставе што захтева лечење. Прилагођавање дозе (посебно смањење дозе) може бити потребно у року од 1 до 2 недеље након порођаја.

Деца мајки које примају супституциону терапију метадоном имала су сразмерно нижу порођајну тежину и мањи обим главе од деце која нису била изложена лековима. Поред тога, код деце која су пренатално изложена метадону, забележена је повећана учесталост упале средњег уха и неуролошких стања са поремећајима слуха, кашњења у менталном и моторичком развоју и абнормалности ока. Сумња се да постоји веза између примене метадона и повећане инциденце синдрома изненадне смрти код одојчади.

Дојење

Левометадон се излучује у мајчино млеко у малом степену.

Нежељени ефекти, укључујући респираторну депресију и помрачење свести, који могу бити фатални, пријављени су код одојчади изложених метадону (рацемска мешавина левометадона и декстрометадона) преко мајчиног млека. У овим случајевима идентификовани су фактори који доприносе томе, укључујући истовремену употребу лекова који депримирају централни нервни систем, генетски фактори и предозирање.

Приликом доношења одлуке о томе да ли се дојење може препоручити пацијентима који се лече левометадоном треба потражити савет клиничког специјалисте. Такође је потребно узети у обзир да ли је жена на стабилној дози одржавања левометадона и да ли је наставила да користи недозвољене супстанце. Ако се донесе одлука да се доји, доза левометадона треба да буде што нижа. Лекари који прописују левометадон треба да саветују дојиље да прате новорођенче због појаве седације и потешкоћа са дисањем и да потраже хитну медицинску помоћ ако се то догоди. Иако количина левометадона излученог у мајчино млеко није довољна да у потпуности сузбије симптоме обуставе код одојчади, може умањити тежину синдрома неонаталне апстиненције. Ако је неопходно прекинути дојење, то треба чинити постепено, јер нагло одвикавање може појачати симптоме обуставе код новорођенчади.

Плодност

Метадон вероватно не утиче на плодност код жена. Студије на мушкарцима који су примали терапију одржавања метадоном показале су да метадон смањује концентрацију тестостерона у серуму и значајно смањује запремину ејакулата и покретљивост сперме. Број сперматозоида испитаника који су примали метадон био је двоструко већи од оног у контролној групи, као резултат смањене количине семене течности у ејакулату.

Лек Lefisyo има снажан утицај на психофизичке активности, за време терапије није дозвољено управљање возилима, ни рад са машинама.

Учесталост нежељених дејстава описује се према следећим конвенцијама: веома често (≥1/10); често (≥1/100 до <1/10); повремено (≥1/1000 до < 1/100); ретко (≥1/10 000 до < 1/1000); веома ретко (<1/10000); непознате учесталости (не може се проценити на основу доступних података).

Као и код примене других јаких опиоида, треба размотрити одговарајућу профилаксу познатих нежељених ефеката повезаних са опиоидима (као што је затвор).

Симптоми обуставе код опијата обично се јављају на почетку супституционе терапије. Такви симптоми укључују анксиозност, анорексију, нехотично трзање и померање, грчеве у цревима, депресију, дијареју, повраћање, повишену телесну температуру, наизменичну дрхтавицу и валунге (налете врућине), зевање, најежену кожу губитак тежине, тахикардију, цурење из носа, кијање, ширење зеница, раздражљивост, поспаност, физички бол, несвестицу, јако знојење, појачано сузење, мучнину, немир, грчеве у стомаку и тремор.

Остали могући нежељени ефекти:

Поремећаји метаболизма и исхране

Повремено до често:

Губитак апетита.

Непозната учесталост:

Хипогликемија.

Психијатријски поремећаји

Повремено до често:

Еуфорија и дисфорија.

Поремећаји нервног система

Повремено до често:

Вртоглавица, седација, конфузија, дезоријентација, главобоља, несаница, немир.

Поремећаји ока

Повремено до често:

Замућен вид.

Кардиолошки поремећаји Повремено до често: Палпитације, брадикардија. Ретко до веома ретко:

Срчана аритмија (синкопа), застој срца.

Васкуларни поремећаји

Ретко до врло ретко:

Крварење (хеморагија), ортостатска хипотензија, ограничење циркулације, шок.

Респираторни, торакални и медијастинални поремећаји

Повремено до често:

Респираторна депресија.

Ретко до веома ретко:

Респираторни арест.

Гастроинтестинални поремећаји

Повремено до често:

Повраћање, мучнина, сува уста, затвор.

Хепатобилијарни поремећаји

Повремено до често:

Билијарна дискинезија.

Поремећаји коже и поткожног ткива

Повремено до често:

Копривњача и други осип, свраб.

Поремећаји бубрега и уринарног система

Повремено до често:

Смањена запремина урина, поремећаји мокрења.

Поремећаји репродуктивног система и дојки

Повремено до често:

Смањен либидо и/или смањена потенција (видети одељак 4.6).

Општи поремећаји

Повремено до често:

Налети знојења, умор, слабост, едем.

Ретко до веома ретко:

Црвенило

Пријављивање нежељених реакција

Пријављивање сумњи на нежељене реакције после добијања дозволе за лек је важно. Тиме се омогућава континуирано праћење односа користи и ризика лека. Здравствени радници треба да пријаве сваку сумњу на нежељене реакције на овај лек Агенцији за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС):

Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу Војводе Степе 458, 11221 Београд

Република Србија

факс: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Животно угрожавајућа интоксикација може се јавити чак и при дозама нижим од стандардних доза које се користе у супституционом лечењу, посебно код особа које немају развијену толеранцију на опијате (посебно код деце). Код деце узраста до 5 година то се може догодити у дозама од приближно 0,5 mg левoметадона, код старије деце се може јавити у дозама од приближно 1,5 mg, а код одраслих од приближно 10 mg левометадона.

Смањивање дозе препоручује се у случајевима када пацијенти показују знаке и симптоме прекомерног дејства левометадона које карактеришу симптоми као што су „необичан осећај“, смањена способност концентрације, поспаност и потенцијално вртоглавица у стојећем положају.

Предозирање карактеришу респираторна депресија (Cheyne–Stokes дисање, цијаноза), екстремна поспаност са тенденцијом ка поремећајима свести до коме, миоза, опуштање скелетних мишића, лепљива кожа и понекад брадикардија и хипотензија. Пријављена је хипогликемија.

Велико предозирање може проузроковати застој дисања, циркулаторни колапс, срчани застој и смрт.

Хитне медицинске мере или, ако је потребно, мере интензивне неге (нпр. интубација и вентилација) морају се одмах предузети. Специфични антагонисти опијата (нпр. налоксон) могу се користити за лечење симптома предозирања. Појединачни антагонисти опијата се међусобно разликују у погледу дозирања (погледајте податке од произвођача!). Посебно треба напоменути да левометадон може имати дуготрајан ефекат на депресију дисања (до 75 сати), док антагонисти опијата делују много краће (1 до 3 сата). Стога ће можда бити потребне додатне инјекције када се антагонистички ефекти повуку. Можда ће бити потребне мере како би се спречио губитак телесне топлоте и терапија надокнаде течности.

У случају оралног предозирања левометадоном, испирање желуца сме се извршити тек након антагонизације. Заштита респираторног тракта интубацијом је посебно важна када се врши испирање желуца, као и пре примене антагониста (могуће је повраћање). У лечењу предозирања не сме се користити алкохол, барбитурати, бемегрид, фенотиазини и скополамин.

Левометадон се не може дијализовати.