TIASTAT® 20mg tableta

• Konzervativna terapija hipertireoidizma, posebno onog sa ili bez male strume, kao i kod mlađih pacijenata. Cilj terapije je da se postigne eutireoidno stanje i da se nakon ograničenog trajanja terapije postigne dugoročna remisija.

• Priprema za operaciju kod svih oblika hipertireoidizma. Ovde je moguće uz vremenski ograničeno konzervativno lečenje (oko 3-4 nedelje, u pojedinačnim slučajevima i duže) uspostaviti eutireoidno stanje, koje smanjuje rizik operacije. Povećana osetljivost tkiva štitaste žlezde, na oštećenja i krvarenja, koja je uzrokovana tiamazolom, može se kompenzovati preoperativnom primenom joda (Plamerova terapija jodom).

• Priprema ili intervalna terapija, kao dopuna terapiji radioaktivnim jodom.

Doziranje

U zavisnosti od težine bolesti, lečenje hipertireoidizma (odnosi se i na lečenje pre operacije štitaste žlezde odnosno pre i posle lečenja radioaktivnim jodom) počinje dozom od 20 mg do 40 mg tiamazola dnevno, koja je podeljena na pojedinačne doze od 5 do 20 mg tiamazola. Nakon uspostavljanja normalne funkcije tireoidne žlezde (po pravilu nakon 3 do 8 nedelja) dnevna doza održavanja je 2,5 do 10 mg (20 mg) tiamazola, primenjeno kao pojedinačna doza. Kada se uspostavi eutireoidno metaboličko stanje može se primeniti i dodatna terapija za lečenje strume sa tireoidnim hormonima (između 50 i 100 mikrograma levotiroksin-natrijuma).

Tablete leka TIASTAT od 20 mg mogu se deliti na četiri dela, pri čemu se dobija jačina od 5 mg. Kod pacijenata kod kojih su indikovane doze od 2,5 mg tablete leka TIASTAT od 20 mg se ne mogu primeniti.

Kod jodom indukovane hipertireoze mogu se primeniti i veće doze tiamazola.

Osim za konzervativnu terapiju hipertireoze, tiamazol se primenjuje i u sledećim indikacijama:

Preoperativna terapija kod svih oblika hipertireoidizma

Terapija se sprovodi kako je to prethodno opisano, sve dok se ne postigne eutireoidno metaboličko stanje. Nakon što je normalizacija uspostavljena, treba uraditi operaciju ili dodatno primeniti terapiju tireoidnim hormonima. Tokom poslednjih deset dana pre operacije, ukoliko je to preporuka hirurga, može se primeniti jod za jačanje tkiva štitaste žlezde.

Terapija pred terapiju radioaktivnim jodom

Terapija se sprovodi kako je to prethodno opisano, sve dok se ne postigne eutireoidno metaboličko stanje. Tiamazol utiče na kinetiku joda. Zbog toga su potrebne veće doze radioaktivnog joda.

Napomena: tionamidi mogu da smanje radiosenzitivnost tireoidnog tkiva. U predviđenoj radioterapiji autonomnih adenoma pretretmanom se mora sprečiti aktivacija paranodularnog tkiva.

Intervalna tireostatska terapija nakon terapije radioaktivnim jodom

Trajanje terapije i doza leka moraju da se prilagođavaju individualno u zavisnosti od težine kliničke slike i procene perioda koji je potreban da terapija radioaktivnim jodom postane efektivna.

Dugoročna tireostatska terapija u slučajevima gde se remisija bolesti ne može postići, a definitivne terapijske mere ne mogu se primeniti ili su odbačene:

Tiamazol treba primeniti u što je moguće manjoj dozi (2,5 do 10 mg dnevno), bez dodavanja ili zajedno sa malim dozama tireoidnih hormona.

Oštećenje funkcije jetre

Kod pacijenata sa insuficijencijom jetre, plazma klirens tiamazola je smanjen. Zbog toga je potrebno održavati što je moguće manju dozu.

Doziranje u periodu trudnoće i dojenja

Tokom trudnoće treba primeniti što je moguće manju dozu tiamazola (2,5 do 10 mg) i bez dodatne primene tireoidnih hormona. Tokom dojenja doza tiamazola treba biti što manja (maksimalno 10 mg) i bez dodatne primene tireoidnih hormona.

Pedijatrijska populacija

Primena kod dece i adolescenata (od 3 do 17 godina)

Početnu dozu za primenu kod adolescenata i dece starije od 3 godine, potrebno je prilagoditi prema telesnoj masi. Uobičajena početna doza leka je 0,5 mg/kg telesne mase dnevno, podeljeno u 2 ili 3 jednake doze. Doza održavanja može se smanjiti u zavisnosti od terapijskog odgovora. Ukoliko je neophodno može se primeniti dodatna terapija levotiroksinom, da bi se izbegla pojava hipotireoidizma.

Maksimalna dnevna doza od 40 mg tiamazola ne sme se prekoračiti.

Primena kod dece (2 godine i mlađe)

Bezbednost i efikasnost primene leka kod dece od 2 godine i mlađe nije sistematki ispitana. Zbog toga se primena leka kod dece od 2 godine i mlađe ne preporučuje.

Način primene

Dozu leka treba progutati uz dovoljnu količinu tečnosti.

Tokom početne terapije hipertireoidizma velikim dozama, prethodno navedene dnevne doze mogu se podeliti i primenjivati u regularnim intervalima tokom dana.

Doza održavanja se može primenjivati jednom dnevno i to ujutru nakon doručka. Trajanje terapije

Konzervativna terapija hipertireoidizma obično traje od 6 meseci do 2 godine (prosečno 1 godina). Statistički, verovatnoća izlečenja raste sa trajanjem terapije.

Za pripremu hirurškog lečenja hipertireoidizma, (po pravilu sa blokatorima beta receptora i/ili preparatima joda; i kod dužeg perioda do operacije tireoidnim hormonima), lek se primenjuje do termina za operaciju. Dodatna primena kod terapije radioaktivnim jodom traje do potpunog delovanja radioaktivnog joda (2 do 3 meseca, eventualno do 6 meseci). Kod pripreme pacijenata sa autonomnim adenomom ili latentnom hipertireozom pre neophodnog izlaganja jodu, trajanje primene tiamazola se određuje na osnovu zadržavanja supstanci koje sadrže jod u organizmu.

Lek TIASTAT se ne sme primenjivati kod pacijenata sa:

• preosetljivošću na aktivnu supstancu tiamazol, druge derivate tioamida (npr. karbimazol) ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

• umerenim do ozbiljnim poremećajem krvne slike (granulocitopenija),

• postojećom holestazom koja nije uzrokovana hipertireoidizmom,

• akutni pankreatitis u anamnezi nakon primene tiamazola ili njegovog proleka karbimazola,

• prethodnim oštećenjem koštane srži nakon terapije tiamazolom ili karbimazolom.

  Kombinovana terapija tiamazolom i tireoidnim hormonima je kontraindikovana tokom trudnoće (videti odeljak 4.6).

Lek TIASTAT ne treba primenjivati kod pacijenata sa prethodnim postojanjem blagih reakcija preosetljivosti (npr. alergijski osipi, pruritus).

Lek TIASTAT treba uključiti samo kao kratkoročnu terapiju i uz pažljiv nadzor lekara kod pacijenata sa izrazitim strumama sa konstrikcijom traheje, zbog rizika od rasta strume.

Da bi se na vreme uočile potencijalne promene krvne slike (leukopenija, trombocitopenija, agranulocitoza), pre i tokom lečenja lekom TIASTAT neophodne su redovne kontrole krvne slike.

Primećena je pojava agranulocitoze kod približno 0,3 do 0,6% slučajeva, zbog čega pacijentima treba skrenuti pažnju na simptome (stomatitis, faringitis, povišena telesna temperatura, furunkuloza) pre početka terapije. Agranulocitoza se obično javlja tokom prvih nedelja terapije, iako se može pojaviti i nekoliko meseci nakon početka primene leka, pa i nakon nastavka lečenja. Preporučuje se pažljivo praćenje krvne slike pre i nakon početka terapije, naročito u slučajevima postojeće blage granulocitopenije. Neophodno je pacijente savetovati da u slučaju da bilo koji od ovih simptoma primete, pogotovo u prvih nekoliko nedelja terapije, odmah obaveste svog lekara da bi se uradila kontrola krvne slike. Ukoliko se agranulocitoza potvrdi, primena leka se mora prekinuti.

Druga mijelotoksična neželjena dejstva se javljaju retko ukoliko se koriste preporučene doze leka. Ova neželjena dejstva su se pre svega javljala prilikom primene velikih doza tiamazola (otprilike 120 mg dnevno). Ovako velike doze treba primenjivati samo u posebnim indikacijama (ozbiljni oblici bolesti, tireotoksična kriza). Pojava toksičnog dejstva na koštanu srž tokom terapije sa tiamazolom zahteva prekid terapije i, ako je neophodno, prelazak na antitireoidni lek iz druge grupe lekova.

Nakon stavljanja leka u promet prijavljeni su slučajevi akutnog pankreatitisa kod pacijenata koji su primenjivali tiamazol ili njegov prolek karbimazol. U slučaju akutnog pankreatitisa, potrebno je odmah prekinuti primenu tiamazola. Tiamazol se ne sme primjenjivati kod pacijenata sa anamnezom akutnog pankreatitisa nakon primene tiamazola ili njegovog proleka karbimazola. Ponovna izloženost može dovesti do recidiva akutnog pankreatitisa, uz kraće vreme do početka simptoma.

Žene u reproduktivnom periodu moraju primenjivati efikasnu metodu kontracepcije tokom lečenja. Primena tiamazola kod trudnica mora se temeljiti na individualnoj proceni odnosa koristi i rizika. Ako se tiamazol primenjuje tokom trudnoće, treba primeniti najmanju efektivnu dozu, bez dodatne primene tireoidnih hormona. Savetuje se pažljivo praćenje majke, fetusa i novorođenčeta (videti odeljak 4.6.).

Prekomerna doza može dovesti do subkliničkog ili kliničkog hipotireoidizma i rasta strume zbog rasta koncentracija TSH (tireostimulirajući hormon). Zbog toga dozu tiamazola treba smanjiti čim se uspostavi eutireoidno metaboličko stanje i ukoliko je neophodno, dodatno primeniti levotiroksin. Nije korisno potpuno prekinuti terapiju tiamazolom i nastaviti samo sa terapijom levotiroksina.

Povećanje strume tokom terapije tiamazolom, uprkos suprimovanom TSH je posledica već postojeće bolesti i ne može se sprečiti dodatnom terapijom levotiroksinom.

Veoma je važno postizanje normalnih koncentracija TSH, da bi se smanjio rizik od pojave ili pogoršanja endokrine orbitopatije. Ipak, često je pojava ove bolesti nezavisna od toka bolesti štitaste žlezde. Ovakva komplikacija nije razlog za izmenu terapijskog koncepta (antitireoidne lekove (tireostatik), operacija, radioaktivni jod) i ne može se smatrati neželjenim dejstvom leka, ukoliko se terapija sprovodi korektno.

U manjim procentima može se javiti kasni hipotireoidizam nakon antitireoidne terapije bez ikakvih dodatnih ablativnih mera. Ovo verovatno nije neželjeno dejstvo leka, već se treba smatrati inflamatornim i destruktivnim procesima u parenhimu tireoidne žlezde zbog već postojeće bolesti.

Redukcija u patološki povećanoj potrošnji energije kod pacijenata sa pojačanom funkcijom štitaste žlezde može dovesti do (najčešće poželjnog) povećanja telesne mase tokom terapije tiamazolom. Pacijentima treba objasniti da normalizovanje potrošnje njihove energije ukazuje na poboljšanje kliničke slike.

U slučaju pojave znakova intolerancije, potrebno je promeniti terapiju i primeniti neki drugi antitireoidni lek, ne treba primenjivati karbimazol. Umesto toga, treba primeniti propiltiouracil ili perhlorat. Takođe, kod pacijenata koji imaju intoleranciju na karbimazol ne treba primenjivati ni tiamazol.

Lek TIASTAT sadrži laktozu. Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije na galaktozu, nedostatkom laktaze ili glukozno-galaktoznom malapsorpcijom ne smeju korisititi ovaj lek.

Lek TIASTAT sadrži saharozu. Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije na fruktozu, glukozno-galaktoznom malapsorpcijom ili nedostatkom saharoza-izomaltaze, ne smeju korisititi ovaj lek.

Nedostatak joda povećava odgovor tireoidne žlezde na tiamazol, dok povećana koncentracija joda smanjuje njen odgovor. Direktne interakcije sa drugim lekovima nisu poznate. Međutim, potrebno je uzeti u obzir da se metabolizam i eliminacija drugih lekova može ubrzati zbog same bolesti, hipertireoidizma. Oni se normalizuju sa uspostavljanjem normalne funkcije tireoidne žlezde.

Takođe, postoje indicije da se povećana aktivnost antikoagulanasa normalizuje kod pacijenata sa hipertireoidizmom pri poboljšanju stanja hipertireoidizma.

Ispitivanja interakcija nisu sprovedena kod dece i adolescenata.

Žene u reproduktivnom periodu

Žene u reproduktivnom periodu moraju da primenjuju efektivne metode kontracepcije tokom terapije (videti odeljak 4.4.).

Trudnoća

Hipertireoidizam kod trudnica treba lečiti na odgovarajući način, kako bi se sprečile ozbiljne komplikacija kod majke i fetusa. To uključuje prevremeni porođaj i malformacije. Međutim, hipotireoidizam izazvan lečenjem neodgovarajućim dozama tiamazola je, takođe, povezan sa tendencijom ka abortusu.

Tiamazol prolazi kroz placentalnu barijeru. U krvi fetusa dostiže koncentraciju jednaku koncentraciji u serumu majke. Pri neodgovarajućim dozama ovo može dovesti do smanjene telesne mase pri rođenju kao i nastanka strume i hipotireoidizma kod fetusa.

Na osnovu dostupnih podataka iz epidemioloških studija i spontanih prijavljenih slučajeva, sumnja se na povezanost primene tiamazola i pojave kongenitalnih malformacija, ako se ovaj lek primjenjuju tokom trudnoće, tokom prvog trimestra trudnoće i u velikim dozama.

Prijavljene malformacije uključuju kongenitalnu aplaziju kože, kraniofacijalne malformacije (atrezija hoana, facijalna dismorfija), omfalocelu, atreziju ezofagusa, anomalije omfalomezenteričnog kanala, i defekte ventrikularnog septuma. Pored toga, i druge malfomacije povezane su sa velikim dozama tiamazola primenjenim u prvim nedeljama trudnoće, npr. hipoplastične bradavice, zaostali mentalni i motorni razvoj. Sa druge strane, ispitivanjem nekoliko slučajeva prenatalnog izlaganja tiamazolu nije dokazano postojanje bilo kakvih poremećaja morfološkog razvoja, kao ni dejstvo na tireoidnu žlezdu ili na fizički i intelektualni razvoj dece.

Tiamazol se može primenjivati tokom trudnoće samo nakon pažljive procene individualnog odnosa koristi i rizika, i samo u najmanjim, terapijski efektivnim dozama, bez dodatne primene tireoidnih hormona. Ako se tiamazol primenjuje tokom trudnoće, preporučuje se pažljivo praćenje majke, fetusa i novorođenčeta (videti odeljak 4.4.).

Dojenje

Tiamazol se izlučuje u majčino mleko gde može dostići koncentraciju koja odgovara koncentraciji u serumu majke, tako da postoji rizik od smanjenja funkcije tireoidne žlezde kod odojčadi.

Dojenje je moguće tokom lečenja tiamazolom, međutim mogu se primenjivati samo male doze (do 10 mg dnevno) bez dodatne primene tireoidnih hormona. Funkcija tireoidne žlezde novorođenčeta koje doji mora se redovno kontrolisati.

Lek TIASTAT nema uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Neka od sledećih neželjena dejstava nastala tokom primene tiamazola, takođe su poznata i kao simptomi hipertireoze, odnosno promene funkcije tireoidne žlezde - posebno gubitak kose, psihoza, leukopenija, trombocitopenija, bolovi u zglobovima i mišićima i povišena vrednost alkalna fosfataza. Zbog toga je često teško odrediti uzrok nastanka tih simptoma (neželjeno dejstvo ili osnovna bolest).

Procena učestalosti neželjenih dejstava je zasnovana sledećim kategorijama:

veoma često ( ≥ 1/10); često (≥ 1/100 do < 1/10);

povremeno (≥ 1/1000 do < 1/100); retko (≥ 1/10 000 do < 1/1000); veoma retko (< 1/10 000);

nepoznate učestalosti (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Poremećaji krvi i limfnog sistema

Povremeno: agranulocitoza se javlja u približno 0,3 do 0,6% slučajeva. Može se, takođe, manifestovati nedeljama ili mesecima nakon početka terapije i zahteva prestanak primene leka. U većini slučajeva, agranulocitoza se povuče spontano.

Veoma retko: trombocitopenija, pancitopenija, generalizovana limfadenopatija. Endokrini poremećaji

Veoma retko: insulinski autoimunski sindrom (sa izrazitim opadanjem koncentracije glukoze u krvi).

Poremećaji nervnog sistema

Retko: poremećaji čula ukusa (disgeuzija, ageuzija) odnosno poremećaj čula mirisa mogu da se povuku po prestanku terapije, što može potrajati i nekoliko nedelja.

Veoma retko: neuritis, polineuropatija. Poremećaji oka

Pojava pogoršanja Gravesove oftalmopatije (oftalmopatija povezana sa funkcijom tireoideje), uglavnom ne zavisi od toka bolesti tireoidne žlezde. Takva komplikacija sama po sebi nije razlog za promenu režima lečenja i ne treba je smatrati neželjenim dejstvom na pravilno sprovedeno lečenje (videti odeljak 4.4).

Vaskularni poremećaji Veoma retko: vaskulitis.

Gastrointestinalni poremećaji

Veoma retko: akutno oticanje pljuvačnih žlezda.

Nepoznate učestalosti: akutni pankreatitis.

Hepatobilijarni poremećaji

Veoma retko: holestatska žutica ili toksični hepatitis. Simptomi se generalno povuku nakon prestanka primene leka. Klinički neprimetne znakove holestaze tokom terapije treba razlikovati od poremećaja prouzrokovanih hipertireozom, kao što je povećana vrednost GGT (Gama Glutamil Transferaza) i alkalna fosfataza ili njenog koštano specifičnog izoenzima u serumu.

Poremećaji kože i potkožnog tkiva

Veoma često: alergijske reakcije na koži različitog stepena (pruritus, osip, urtikarija). One obično budu blage forme i često se povuku tokom nastavka terapije.

Veoma retko: teški oblici alergijskih reakcija na koži uključujući generalizovani dermatitis i Stevens- Johnson-ov sindrom, gubitak kose, lekom izazvan lupus erythematosus.

Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva

Često: artralgija i mijalgija mogu nastati postepeno i pojaviti se čak posle nekoliko meseci terapije.

Veoma retko: artritis.

Poremećaji bubrega i urinarnog sistema

Veoma retko: nefritis.

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene

Povremeno: edem.

Retko: povišena telesna temperatura izazvana lekom.

Pedijatrijska populacija

Učestalost, vrsta i ozbiljnost neželjenih dejstava kod dece ne razlikuju se od neželjenih dejstava leka kod odraslih.

Teški oblici reakcija preosetljivosti na koži poput generalizovanog dermatitisa, primećeni su veoma retko i kod odraslih kao i kod dece, uključujući Stevens-Johnson-ov sindrom.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Predoziranje dovodi do hipotireoidizma sa odgovarajućim simptomima smanjenja metabolizma i preko povratne sprege do aktivacije prednjeg režnja hipofize, što za posledicu ima uvećanje strume. Ovo se može sprečiti smanjenjem doze čim se postigne eutireoidno metaboličko stanje i ukoliko je neophodno dodatnom primenom levotiroksina (videti odeljak 4.2).

Negativne posledice slučajnog unosa velikih doza tiamazola nisu poznate.

Prilikom primene velikih doza (otprilike 120 mg tiamazola dnevno) primećena je velika incidenca toksičnih reakcija koštane srži (videti odeljak 4.4.).