Cefotaksim je indikovan u terapiji sledećih infekcija, bilo pre nego što je identifikovan uzročnik infekcije, ili kada je za identifikovanu bakteriju uzročnika ustanovljena osetljivost:

• septikemije;

• infekcije respiratornog trakta kao što su akutni i hronični bronhitis, bakterijska pneumonija, inficirana bronhiektazija, apsces pluća i postoperativne infekcije grudnog koša;

• infekcije urinarnog trakta kao što su akutni i hronični pijelonefritis, cistitis i asimptomatska bakteriurija;

• infekcije mekog tkiva kao što su celulitis, peritonitis i infekcije rana;

• infekcije kostiju i zglobova kao što su osteomijelitis, septični artritis;

• infekcije u ginekologiji i akušerstvu kao što je inflamatorna pelvična bolest;

• gonoreja posebno kada je terapija penicilinom bila bez rezultata ili je nepogodna;

• druge bakterijske infekcije, meningitis i druge infekcije izazvane osetljivim patogenima pogodne za antibiotsku parenteralnu terapiju.

  Profilaksa

  Profilaktička upotreba cefotaksima može smanjiti incidencu određenih postoperativnih infekcija kod pacijenata koji se podvrgavaju hirurškim intervencijama klasifikovanim kao kontaminirane ili potencijalno kontaminirane ili u hirurškim intervencijama gde infekcija može imati ozbiljne posledice (engl. clean operations).

  Zaštita se najbolje osigurava postizanjem adekvatnih koncentracija antibiotika lokalno u tkivu, u vreme kada je verovatno da će do kontaminacije doći. Zbog toga cefotaksim treba dati neposredno pre hirurškog zahvata i ukoliko je potrebno nastaviti primenu neposredno posle završetka intervencije, u postoperativnom periodu.

  Primenu bi obično trebalo obustaviti u roku od 24 sata, s obzirom na to da kontinuirana upotreba bilo kog antibiotika kod većine hirurških procedura ne smanjuje incidencu naknadne infekcije.

  Cefotaksim se može primeniti profilaktički zajedno sa oralnim neresorbujućim antibioticima kako bi se smanjila mogućnost pojave infekcije kod određenih pacijenata pod intenzivnom terapijom, za koje je očekivano vreme boravka na odeljenju intenzivne nege duže od 48 sati.

Doziranje:

Lek Cefotaxim-MIP,1 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju: Cefotaksim se može primeniti intravenski, sporom injekcijom ili infuzijom ili intramuskularno.

Lek Cefotaxim-MIP,2 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju: Cefotaksim se može primeniti intravenski, sporom injekcijom ili infuzijom.

Doziranje, način i učestalost primene treba odrediti na osnovu težine infekcije, osetljivosti uzročnika infekcije i stanja pacijenta. Sa terapijom se može početi pre dobijanja rezultata testa osetljivosti mikroorganizma.

Odrasli

Preporučena doza kod blagih do umerenih infekcija je 1 g na 12 sati. Međutim, doza može varirati u zavisnosti od težine infekcije, osetljivosti uzročnika infekcije i stanja pacijenta. Sa terapijom se može početi pre dobijanja rezultata testa osetljivosti mikroorganizma.

Kod teških infekcija doza se može povećati na 12 g dnevno podeljeno u tri ili četiri doze. Kod infekcija koje su izazvane osetljivim Pseudomonas spp., obično su potrebne dnevne doze od preko 6 g.

Doziranje kod gonoreje

Jedna injekcija od 1 g može biti primenjena intramuskularno (lekom Cefotaxim-MIP 1 g) ili intravenski.

Deca

Uobičajeni opseg doza se kreće od 100 do 150 mg/kg/dnevno podeljeno u 2 do 4 doze. Međutim, kod veoma teških infekcija mogu biti potrebne doze do 200 mg/kg/dnevno.

Novorođenčad

Preporučena doza je 50 mg/kg/dnevno podeljeno u 2 do 4 doze. Kod teških infekcija primenjuje se 150-200 mg/kg/dnevno, u podeljenim dozama.

Doziranje kod oštećenja funkcije bubrega

Kod pacijenata sa klirensom kreatinina manjim od 10 mL/min, nakon početne uobičajene doze, doze održavanja je potrebno smanjiti na polovinu uobičajene doze, bez promene intervala doziranja.

Kod pacijenata na hemodijalizi: 1 do 2 g dnevno, u zavisnosti od težine infekcije; na dan hemodijalize cefotaksim se mora primeniti nakon obavljene dijalize.

Kod pacijenata na peritonealnoj dijalizi: 1 do 2 g dnevno, u zavisnosti od težine infekcije. Cefotaksim se ne uklanja peritonealnom dijalizom.

Način primene

Intravenska i intramuskularna primena

Cefotaxim-MIP, 1 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju /Cefotaxim-MIP, 2 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju

Intravenska injekcija

Cefotaksim rekonstituisati sa vodom za injekcije prema uputstvu iz Tabele za razblaživanje. Dobro promućkati dok se prašak ne rastvori, a zatim čitav sadržaj bočice izvući špricem i iskoristiti odmah.

Tabela za razblaživanje

Cefotaxim-MIP, 1 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju /Cefotaxim-MIP, 2 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju

Intravenska infuzija

Cefotaksim se može primeniti intravenskom infuzijom. 1-2 g se rastvara u 40-100 mL vode za injekcije ili u rastvorima za infuzije navedenim u odeljku 6. 6. Pripremljena infuzija se može primeniti tokom perioda od 20 do 60 minuta.

Cefotaxim-MIP, 1 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju /Cefotaxim-MIP, 2 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju

Intravenska primena (injekcija ili infuzija)

Kod primene intermitentnih i.v. injekcija, rastvor se mora ubrizgati tokom perioda od 3 do 5 minuta. Tokom postmarketinškog praćenja, potencijalno životno ugrožavajuća aritmija je prijavljena kod veoma malog broja pacijenata nakon primene brze intravenske infuzije cefotaksima kroz centralni venski kateter.

Cefotaksim i aminoglikozide ne treba mešati u istom špricu ili infuzionom rastvoru.

Cefotaxim-MIP, 1 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju

Intramuskularna primena

U slučaju intramuskularne primene, cefotaksim rekonstituisati sa vodom za injekcije ili rastvorom lidokain- hidrohlorida 1% prema uputstvu iz gore navedene Tabele za razblaživanje. Kada se kao rastvarač koristi rastvor lidokaina, injekcioni rastvor se ne sme nikada primeniti intravenski.

Preosetljivost na cefalosporine.

Prethodna preosetljivost pacijenata na cefotaksim i/ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Ukrštene alergijske reakcije se mogu javiti između penicilina i cefalosporina (videti odeljak 4.4). Cefotaxim-MIP rekonstituisan sa rastvorom lidokaina se ne sme primenjivati pacijentima kod kojih postoji:

• poznata istorija preosetljivosti na lidokain ili druge lokalne anestetike amidnog tipa,

• srčani blok bez pejsinga,

• teška srčana insuficijencija,

• deci uzrasta ispod 30 meseci

Rastvori cefotaksima koji sadrže lidokain nikada se ne smeju primeniti intravenski.

Kao što je slučaj i sa drugim antibioticima, primena cefotaksima, naročito produžena, može dovesti do prekomernog rasta rezistentnih mikroorganizama. Neophodna je kontinuirana procena stanja pacijenta. Ukoliko dođe do razvoja superinfekcije u toku terapije cefotaksimom, potrebno je preduzeti odgovarajuće mere (videti odeljak 4.8).

- Anafilaktičke reakcije

Ozbiljne reakcije preosetljivosti, uključujući i one životno ugrožavajuće, prijavljene su kod pacijenata na terapiji cefotaksimom (videti odeljke 4.3. i 4.8).

Ukoliko se ispolji reakcija preosetljivosti, terapija se mora prekinuti.

Upotreba cefotaksima je strogo kontraindikovana kod pacijenata sa ranijom preosetljivošću na cefalosporine u anamnezi.

Uzimajući u obzir postojanje ukrštenih alergijskih reakcija između penicilina i cefalosporina, upotrebi cefalosporina kod pacijenata koji su preosetljivi na peniciline treba pristupiti sa posebnim oprezom. Reakcije preosetljivosti (anafilaksa) koje se javljaju kod ove dve grupe antibiotika mogu biti ozbiljne ili čak sa smrtnim ishodom.

• Ozbiljne bulozne reakcije

  Slučajevi ozbiljnih buloznih reakcija na koži kao što su Stevens-Johnson-ov sindrom ili toksična epidermalna nekroliza prijavljeni su kod primene cefotaksima (videti odeljak 4.8). Pacijentima treba savetovati da kontaktiraju svog lekara odmah, neposredno pre nastavka terapije ukoliko dođe do razvoja reakcije na koži i/ili sluzokožama.

• Bolest koja se dovodi u vezu sa Clostridium difficile (npr. pseudomembranozni kolitis)

  Dijareja, naročito ukoliko je teška i/ili uporna, a koja se javi za vreme terapije ili u prvim nedeljama nakon terapije, može biti simptom bolesti koja se dovodi u vezu sa Clostridium difficile (engl. Clostridim difficile associated disease - CDAD). CDAD može biti različitog stepena ozbiljnosti, od blage do životno ugrožavajuće, dok je najteži oblik pseudomembranozni kolitis.

  Dijagnoza ovog retkog stanja koje može rezultirati smrtnim ishodom, može se potvrditi endoskopijom

  i/ili histologijom. Navedenu dijagnozu važno je na vreme uočiti kod pacijenata koji dobiju dijareju u toku ili nakon primene cefotaksima.

  Ukoliko se sumnja na dijagnozu pseudomembranoznog kolitisa, terapiju cefotaksimom treba odmah prekinuti i bez odlaganja započeti odgovarajuću specifičnu antibiotsku terapiju.

  Bolest koja se dovodi u vezu sa Clostridium difficile može biti favorizovana zastojem u eliminaciji fecesa. U ovim situacijama ne treba propisivati lekove koji inhibiraju peristaltiku.

• Poremećaji krvi

  Leukopenija, neutropenija, i ređe insuficijencija koštane srži, pancitopenija ili agranulocitoza, mogu se razviti tokom primene terapije cefotaksimom (videti odeljak 4.8).

  Kod terapijskih ciklusa koji traju duže od 7-10 dana, treba pratiti broj belih krvnih ćelija i prekinuti terapiju u slučaju neutropenije.

  Prijavljeni su pojedini slučajevi eozinofilije i trombocitopenije, koji su pokazali brzu reverzibilnost po prestanku terapije. Takođe su prijavljeni slučajevi hemolitičke anemije (videti odeljak 4.8).

• Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega

  Dozu treba prilagoditi u skladu sa izračunatom vrednošću klirensa kreatinina (videti odeljak 4.2).

  Neophodan je oprez ukoliko se cefotaksim primenjuje zajedno sa aminoglikozidima ili drugim nefrotoksičnim lekovima (videti odeljak 4.5). Bubrežna funkcija se mora pratiti kod ovih pacijenata, kao i kod starije populacije pacijenata i onih sa ranijim oštećenjem funkcije bubrega.

• Encefalopatija

  Beta-laktamski antibiotici, uključujući cefotaksim, mogu povećati rizik od pojave encefalopatije (što uključuje konvulzije, stanje konfuzije, poremećaje svesti, abnormalne pokrete), posebno u slučaju predoziranja ili kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega (videti odeljak 4.8).

  Pacijentima treba savetovati da odmah kontaktiraju svog lekara, neposredno pre nastavka terapije ukoliko se takve reakcije ispolje.

• Mere opreza vezane za način primene

  Tokom postmarketinškog praćenja, prijavljeni su slučajevi potencijalno životno ugrožavajuće aritmije kod veoma malog broja pacijenata koji su primili brzu intravensku infuziju kroz centralni venski kateter.

  Neophodno je pridržavati se preporučenog vremena za primenu injekcije ili infuzije (videti odeljak 4.3 kontraindikacije za lek Cefotaxim-MIP kada se rastvor lidokaina koristi kao rastvarač.

• Uticaj na rezultate laboratorijskih analiza

  Kao i sa drugim cefalosporinima, lažno pozitivan Coombs’ test zabeležen je kod nekih pacijenata na terapiji cefotaksimom. To može ometati testove upoređivanja krvnih grupa (engl. cross-matching of blood). Analiza glukoze u urinu sa nespecifičnim redukujućim agensima može dati lažno pozitivne rezultate. Ova pojava nije uočena kada se ispitivanje vrši specifičnom metodom sa glukoza-oksidazom.

• Sadržaj natrijuma

Jedna bočica leka Cefotaxim-MIP 1 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju, sadrži 48 mg (2,1 mmol) natrijuma.

Jedna bočica leka Cefotaxim-MIP 2 g, prašak za rastvor za injekciju/infuziju, sadrži 96 mg (4,2 mmol) natrijuma.

Savetuje se poseban oprez prilikom upotrebe kod pacijenata koji su na dijeti u kojoj se kontroliše unos natrijuma.

Probenecid utiče na renalni tubularni transfer cefalosporina, čime se odlaže njihovo izlučivanje i povećava njihova koncentracije u plazmi.

Kao što je slučaj i sa drugim cefalosporinima, cefotaksim može da potencira nefrotoksično dejstvo nefrotoksičnih lekova kao što su aminoglikozidi ili snažni diuretici (npr. furosemid). Kod ovih pacijenata mora se pratiti bubrežna funkcija (videti odeljak 4.4).

Trudnoća

Nije ustanovljena bezbednost primene cefotaksima kod žena u periodu trudnoće. Studije na životinjama ne ukazuju na direktna ili indirektna štetna dejstva u pogledu reproduktivne toksičnosti.

Međutim, nisu sprovedene adekvatne i dobro kontrolisane studije kod trudnica.Cefotaksim prolazi placentalnu barijeru. Zbog toga cefotaksim ne treba koristiti u trudnoći osim kada očekivana korist prevazilazi bilo koje potencijalne rizike.

Dojenje

Cefotaksim se izlučuje u mleko majke.

Nije moguće isključiti uticaj na fiziološku intestinalnu floru odojčeta, koji može dovesti do dijareje, kolonizacije gljivicama (yeast like fungi) i senzitizacije odojčeta. Zbog toga se mora doneti odluka da li prekinuti dojenje ili terapiju, imajući u obzir korist od dojenja za dete i korist od terapije za majku.

U slučaju pojave neželjenih dejstava kao što su vrtoglavica ili encefalopatija (koja uključuje konvulzije, stanje konfuzije, poremećaje svesti, abnormalne pokrete), pacijent ne treba da upravlja vozilima niti da rukuje mašinama. Velike doze cefotaksima, naročito kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega, mogu da dovedu do encefalopatije (npr. poremećaj svesti, abnormalni pokreti i konvulzije) (videti odeljak 4.8).

Pacijentima treba savetovati da ne upravljaju vozilima i da ne rukuju mašinama ako se neki od ovih simptoma pojavi.

* Beta-laktamski antibiotici, uključujući cefotaksim, čine pacijente predisponiranim za rizik od encefalopatije (što može uključiti konvulzije, stanje konfuzije, poremećaje svesti, abnormalne pokrete), naročito u slučaju predoziranja ili kod pacijenata sa renalnom insuficijencijom.

**postmarketinško iskustvo

Jarisch-Herxheimer reakcija

U terapiji borelioze, Jarisch-Herxheimer reakcija može da se razvije tokom prvih dana terapije. Pojava jednog ili više sledećih simptoma prijavljena je nakon nekoliko nedelja lečenja borelioze: osip

na koži, svrab, groznica-povišena telesna temperatura, leukopenija, povećane vrednosti enzima jetre, otežano disanje, osećaj nelagodnosti u zglobovima.

Hepatobilijarni poremećaji

Tokom terapije ovim lekom prijavljeno je povećanje vrednosti enzima jetre (ALAT, ASAT, LDH, gama-GT i/ili alkalne fosfataze) i/ili bilirubina. Ovaj poremećaj laboratorijskih rezultata retko kad može biti dva puta veći od gornje granice referentnih vrednosti i izazvati kliničku sliku oštećenja jetre, uglavnom holestatskog, a najčešće asimptomatskog tipa.

Superinfekcije

Kao i kod drugih antibiotika, primena cefotaksima, posebno ako je produžena, može dovesti do prekomernog rasta neosetljivih organizama. Neophodna je ponovljena procena stanja pacijenta. Ako tokom terapije dođe do superinfekcije, treba preduzeti odgovarajuće mere.

Lek Cefotaxim-MIP,1 g, prašak za rastvor za injekciju/unfuziju: za intramuskularne formulacije

S obzirom na to da rastvarač sadrži lidokain, mogu se pojaviti sistemske reakcije na lidokain, naročito u slučaju nehotično primenjene intravenske injekcije ili injekcije date u visoko vaskularizovano tkivo ili u slučaju predoziranja.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi predoziranja u velikoj meri mogu odgovarati profilu neželjenih reakcija.

Postoji rizik od razvoja reverzibilne encefalopatije u slučaju primene beta-laktamskih antibiotika, uključujući cefotaksim, posebno u slučaju predoziranja ili kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega. U slučaju predoziranja, terapija cefotaksimom se mora prekinuti i započeti suportivna terapija, što uključuje mere za ubrzavanje eliminacije i simptomatsku terapiju neželjenih reakcija (npr. konvulzija).

Ne postoji specifičan antidot. Cefotaksim se može ukloniti hemodijalizom. Cefotaksim se ne može efikasno ukloniti peritonealnom dijalizom.