Bulnexo® 2mg+0.5mg sublingvalna tableta

Терапија замене код зависности од опиоида у склопу медицинског, социјалног и психолошког лечења. Сврха налоксона, као компоненте лека је да спречи интравенску злоупотребу овог лека. Лек Bulnexo је индикован за терапију одраслих и адолесцената старијих од 15 година који су се сложили да се лече од зависности.

Лечење се мора одвијати под надзором лекара са искуством у лечењу зависности од опиоида.

Мере опреза које треба предузети пре увођења

Пре започињања лечења, мора се утврдити који је тип опиоидне зависности (тј. дугоделујућим или краткоделујућим опиоидима), време последње употребе опиоида и степен опиоидне зависности.

Да би се избегла нагла појава симптома обуставе, бупренорфин/налоксон или сам бупренорфин требало би увести само када се јаве објективни и јасни симптоми обуставе (приказано је на пример, резултатом који указује на благе до умерене симптоме обуставе на валидираној клиничкој скали обуставе опиоида (енгл. Clinical Opioid Withdrawal Scale, COWS)).

• Пацијенти зависни од хероина или краткоделујућих опиоида, прву дозу комбинације бупренорфин/налоксон морају узети када се појаве симптоми обуставе, али не раније од 6 сати након што је пацијент последњи пут користио опиоиде.

• За пацијенте који су на терапији метадоном, доза метадона се мора смањити на максимално 30 mg/дан пре почетка терапије комбинацијом бупренорфин/налоксон. Дуго полувреме елиминације метадона треба узети у обзир приликом започињања терапије комбинацијом бупренорфин/налоксон. Прву дозу комбинације бупренорфин/налоксон треба узимати тек када се појаве знаци обуставе, али не раније од 24 сата након што је пацијент последњи пут користио метадон. Бупренорфин може да испровоцира симптоме обуставе код пацијената који су зависни од метадона.

  Дозирање

  Почетак (увођење) терапије

  Препоручена почетна доза код одраслих и адолесцената старијих од 15 година је 4 mg/1 mg (две таблете лека Bulnexo 2 mg/0,5 mg) и може се поновити до максималне дозе од 12 mg/3 mg првог дана како би се минимизирали претерани симптоми обуставе и задржао пацијент на терапији.

  Током увођења терапије, препоручује се свакодневно контролисање дозирања лека како би се осигурало правилно сублингвално постављање дозе и посматрање одговора пацијента на терапију, као показатељ ефикасности дозне титрације према клиничком дејству.

  Стабилизација дозе и терапија одржавања

  Након увођења терапије првог дана, пацијент титрацијом мора бити брзо стабилизован на одговарајућу дозу одржавања како би се постигла доза која ће пацијента задржати на терапији и супримирати eфекте обуставе од опиоида, а у складу са поновном проценом клиничког и психолошког стања пацијента. Максимална дневна доза бупренорфина не сме бити већа од 24 mg.

  Током терапије одржавања, можда ће бити неопходно периодично поново стабилизовати пацијента новом дозом одржавања као одговор на променљиве потребе пацијента.

  Дозирање ређе од једном дневно

  Након постизања задовољавајуће стабилизације, учесталост примене лека Bulnexo може се смањити на сваки други дан, с тим да се примењује двострука дневна доза коју поједини пацијент иначе узима. На пример, пацијенту чије је стање стабилно са дневном дозом бупренорфина од 8 mg/2 mg, може се дати 16 mg/4 mg сваки други дан, без примене лека у међувремену. Код неких пацијената, након постизања задовољавајуће стабилизације, учесталост дозирања лека Bulnexo може се смањити на 3 пута недељно (на пример понедељком, средом и петком). Доза која се даје понедељком и средом треба да буде двоструко већа од појединачно титриране дневне дозе, а доза петком треба да буде три пута већа од појединачно титриране дневне дозе, без узимања дозе у међувремену. Међутим, укупна дневна доза не сме да буде већа од 24 mg. Пацијентима којима је потребна титрирана дневна доза > 8 mg/дан, овакав режим дозирања можда неће бити одговарајући.

  Обустава лека од стране лекара

  Након што је постигнута задовољавајућа стабилизација, уз сагласност пацијента, доза се може постепено смањивати до ниже дозе одржавања; у неким повољним случајевима лечење може бити и прекинуто.

  Доступност сублингвалних таблета јачине 2 mg/0,5 mg и 8 mg/2 mg омогућава постепено смањивање дозе. За пацијенте којима је потребна нижа доза бупренорфина, може се користити бупренорфин сублингвална таблета јачине 0,4 mg.

  Пацијенте треба пратити након обуставе лека од стране лекара због могућности појаве рецидива.

  Замена бупренорфина и комбинације бупренорфин/налоксон

  Када се користе сублингвално, бупренорфин/налоксон и бупренорфин имају слична клиничка дејства и међусобно су замењиви; међутим, пре него што се пређе са комбинације бупренорфин/налоксон на бупренорфин, лекар се о тој промени мора договорити са пацијентом, а пацијента је потребно пратити у случају да се појави потреба за поновним прилагођавањем дозе.

  Замена сублингвалне таблете и филм таблете (када је примењиво)

  Пацијенти који прелазе са лека Bulnexo, сублингвалних таблета на бупренорфин/налоксон филм таблете, терапију треба да започну са дозом која је једнака дози претходно примењиваног лека. Међутим, можда ће бити потребно прилагођавање дозе када се прелази са једног облика лека на други. Због потенцијално веће релативне биорасположивости бупренорфин/налоксон филм таблета у поређењу са бупренорфин/налоксон сублингвалним таблетама, пацијенте који прелазе са сублингвалних таблета на филм таблете треба пратити због могућег предозирања. Они који прелазе са филм таблета на сублингвалне таблете треба пратити због могуће појаве симптома обуставе или других показатеља недовољне дозе. У клиничким студијама, фармакокинетика бупренорфин/налоксон филм таблета није била доследно слична одговарајућим јачинама доза бупренорфин/налоксон сублингвалних таблета, као ни комбинацијама (видети одељак 5.2). Ако се прелази са бупренорфин/налоксон филм таблета на бупренорфин/налоксон сублингвалне таблете, пацијента треба пратити у случају да се појави потреба за поновним прилагођавањем дозе. Не препоручује се комбинација различитих формулација или наизменична примена лека у облику филм таблета и сублингвалних таблета.

  Посебне популације

  Старији пацијенти

  Безбедност и ефикасност комбинације бупренорфин/налоксон код пацијената старијих од 65 година нису утврђене.

  Није могуће дати препоруку о дозирању.

  Oштећење функције јетре

  Како фармакокинетика комбинације бупренорфин/налоксон може бити измењена код пацијената са оштећењем функције јетре, препоручују се ниже почетне дозе и пажљива титрација дозе код пацијената са благим до умереним оштећењем функције јетре. Лек Bulnexo је контраиндикован код пацијената са тешким оштећењем функције јетре (видети одељке 4.3 и 5.2).

  Oштећење функције бубрега

  Промена дозе комбинације бупренорфин/налоксон није потребна код пацијената са оштећењем функције бубрега. Препоручује се опрез код дозирања пацијената са тешким оштећењем функције бубрега (клиренс креатинина < 30 mL/мин) (видети одељак 4.4 и 5.2).

  Педијатријска популација

  Безбедност и ефикасност комбинације бупренорфин/налоксон код деце млађе 15 година нису утврђене. Нема података о примени код ове популације.

  Начин примене

  Лекари морају упозорити пацијенте да је сублингвални пут примене једини ефективан и сигуран начин примене овог лека (видети одељак 4.4). Таблету треба ставити под језик док се потпуно не растопи. Пацијенти не треба да гутају или да конзумирају храну или пиће док се таблета потпуно не растопи.

  Ако се доза састоји од више таблета лека Bulnexo различитих јачина, таблете се могу узимати све истовремено или у два подељена дела; други треба узети одмах након што се први део растопи.

Преосетљивост на активне супстанце или на било коју од помоћних супстанци наведених у одељку 6.1.

Тешка респираторна инсуфицијенција. Тешко оштећење функције јетре.

Акутни алкохолизам или delirium tremens.

Истовремена примена опиоидних антагониста (налтрексон, налмефен) за лечење алкохолне или опиоидне зависности.

Погрешна употреба, злоупотреба и употреба лека у сврхе за које није намењен

Бупренорфин се може погрешно употребити или злоупотребити на сличан начин као и други опиоиди, легални или забрањени. Неки ризици погрешне употребе и злоупотребе укључују предозирање, ширење крвљу преносивих вирусних или локализованих и системских инфекција, респираторну депресију и оштећење функције јетре. Погрешна употреба бупренорфина од стране неког другог осим пацијента којем је бупренорфин намењен представља додатни ризик од појаве нових зависника од дрога који користе бупренорфин као примарно средство зависности и може се десити и ако пацијент лек користи за забрањену употребу или ако се лек не заштити од крађе.

Субоптимална терапија са комбинацијом бупренорфин/налоксон може довести до погрешне употребе од стране пацијента, доводећи до предозирања или прекида лечења. Пацијент који је субдозиран комбинацијом бупренорфин/налоксон може наставити да реагује на неконтролисане симптоме обуставе тако да се сам лечи опиоидима, алкохолом или другим седативима-хипнотицима као што су бензодиазепини.

Да би се смањио ризик погрешне употребе, злоупотребе и употребе лека у сврхе за које није намењен, потребно је да се предузму одговарајуће мере опреза приликом прописивања и издавања бупренорфина, као што је избегавање прописивања вишеструких количина лека на почетку лечења, као и клиничко праћење пацијента које одговара пацијентовим потребама.

Комбиновање бупренорфина са налоксоном у леку Bulnexo има за циљ да спречи погрешну употребу и злоупотребу бупренорфина. Очекује се да ће интравенска или интраназална злоупотреба лека Bulnexo бити мања од бупренорфина, с обзиром да налоксон у леку Bulnexo може изазвати симптоме обуставе код зависника од хероина, метадона или других опиоидних агониста.

Поремећаји дисања повезани са спавањем

Опиоиди могу да изазову поремећаје дисања повезане са спавањем, укључујући централну апнеу у сну (енгл. central sleep apnoea, CSA) и хипоксемију у сну. Употреба опиоида повећава ризик од CSA зависно од дозе. Код пацијената који имају CSA, потребно је размотрити смањење укупне дозе опиоида.

Респираторна депресија

Пријављени су бројни случајеви смрти услед респираторне депресије, нарочито када је бупренорфин коришћен у комбинацији са бензодиазепинима (видети одељак 4.5) или када се бупренорфин није користио у складу са прописаним упутством. Смртни случајеви су такође пријављени заједно са истовременом применом бупренорфина и других депресора као што су алкохол или други опиоиди. Ако се бупренорфин примењује код особа које нису зависне од опиоида и нису развиле толеранцију на дејства опиоида, може доћи до по живот опасне респираторне депресије.

Лек Bulnexo треба пажљиво примењивати код пацијената са астмом или респираторном инсуфицијенцијом (нпр. хронична опструктивна болест плућа, плућно срце, смањен капацитет плућа, хипоксија, хиперкапнија, већ постојећа респираторна депресија или кифосколиоза (закривљеност кичме која потенцијално доводи до отежаног дисања)).

Бупренорфин/налоксон може код деце и особа које нису зависне, приликом случајног или намерног гутања изазвати тешку по живот опасну (смртоносну), респираторну депресију. Пацијенти морају бити упозорени да безбедно чувају паковање лека, да не отварају паковање лека унапред, да га чувају ван домашаја деце и других чланова домаћинства и не узимају овај лек пред децом. У случају случајног гутања или сумње на гутање, потребно је одмах потражити хитну медицинску помоћ.

ЦНС депресија

Лек Bulnexo може узроковати поспаност, нарочито ако се узме заједно са алкохолом или депресорима централног нервног система (као што су бензодиазепини, транкилизери, седативи или хипнотици) (видети одељке 4.5 и 4.7).

Ризик од истовремене употребе седатива као што су бензодиазепини или слични лекови

Истовремена употреба комбинације бупренорфин/налоксон са седативима као што су бензодиазепини или слични лекови може довести до седације, респираторне депресије, коме и смрти. Због постојања ових ризика, истовремено прописивање са овим седативним лековима резервисано је за пацијенте код којих друга терапија није могућа. Уколико је донета одлука да се пропише бупренорфин/налоксон истовремено са седативним лековима, треба прописати најмању ефективну дозу седативних лекова и дужина трајања терапије треба да буде што је могуће краћа.

Пацијента треба пажљиво пратити због знакова и симптома респираторне депресије и седације. У овом случају, строго је препоручено да се пацијент и његов старатељ информишу и да буду свесни о постојању ових симптома (видети одељак 4.5).

Серотонински синдром

Истовремена употреба лека Bulnexo и других серотонергичких лекова, као што су МАО инхибитори, селективни инхибитори преузимања серотонина (SSRI), инхибитори преузимања серотонина и норепинефрина (SNRI) или трициклични антидепресиви, може довести до појаве серотонинског синдрома, потенцијално животно угрожавајућег стања (видети одељак 4.5).

Уколико је истовремена употреба са другим серотонергичким лековима клинички оправдана, саветује се пажљиво праћење пацијента, посебно приликом увођења терапије и повећавања дозе.

Симптоми серотонинског синдрома укључују промене менталног стања, нестабилност аутономног нервног система, неуромускуларнe поремећајe и/или поремећаје гастроинтестиналног система.

Уколико се сумња на серотонински синдром, потребно је размотрити смањивање дозе или прекид терапије, у зависности од тежине симптома.

Зависност

Бупренорфин је парцијални агонист μ (mi)-опиоидних рецептора, а хронична примена доводи до зависности опиоидног типа. Студије на животињама, као и клиничко искуство, показале су да бупренорфин може изазвати зависност, али на нижем степену него потпуни агонисти, нпр. морфин.

Не препоручује се нагли прекид терапије, јер може довести до синдрома обуставе примене лека који може имати одложени почетак.

Хепатитис и хепатични догађаји

Случајеви акутног оштећења функције јетре пријављени су код зависника од опиоида како у клиничким студијама, тако и у пријављеним нежељеним реакцијама након стављања лека у промет. Спектар поремећаја се кретао у распону од пролазних асимптоматских повишених вредности ензима јетре до пријава појединачних случајева инсуфицијенције јетре, некрозе јетре, хепатореналног синдрома, хепатичне енцефалопатије и смрти. У многим случајевима присуство постојећег митохондријалног оштећења (генетска болест, поремећаји ензима јетре, инфекције вирусом хепатитиса Б или хепатитиса Ц, злоупотреба алкохола, анорексија, истовремена употреба других потенцијално хепатотоксичних лекова) и актуелна интравенска употреба дрога могу бити узрок или могу допринети оштећењу функције јетре. Ови основни фактори морају се узети у обзир пре прописивања комбинације бупренорфин/налоксон и током самог лечења.

Када се сумња на хепатични догађај, потребна су даља биолошка и етиолошка испитивања. У зависности од налаза, може се прекинути давање лека, али уз опрез, тако да се спречи настанак

симптома oбуставе и повратак на употребу нелегалних дрога. Ако се лечење настави, треба пажљиво пратити функцију јетре.

Изазивање синдрома обуставе од опиоида

При започињању терапије комбинацијом бупренорфин/налоксон, лекар мора бити свестан делимичног агонистичког профила бупренорфина и да може изазвати симптоме обуставе од лека код пацијената зависних од опиоида, посебно ако се примењује у периоду краћем од 6 сати од последње употребе хероина или неког другог краткоделујућег опиоида, или ако се примењује у периоду краћем од 24 сата након последње дозе метадона. Пацијенте треба јасно пратити током периода преласка са бупренорфина или метадона у бупренорфин/налоксон, јер су пријављени симптоми обуставе. Да би се избегли симптоми нагле обуставе, започињање терапије комбинацијом бупренорфин/налоксон треба предузети када су видљиви објективни знаци oбуставе (видети одељак 4.2).

Симптоми обуставе могу такође бити повезани са субоптималним дозирањем. Оштећење функције јетре

Утицаји oштећења функције јетре на фармакокинетику бупренорфина и налоксона процењени су у постмаркетиншком истраживању. С обзиром на то да се и бупренорфин и налоксон интензивно метаболишу у јетри, установљено је да су и њихове измерене концентрације у плазми биле веће код пацијената са умереним и тешким оштећењем функције јетре у поређењу са здравим испитаницима. Пацијенте треба пратити због знакова и симптома обуставе опиоида, токсичности или предозирања узрокованих повећаним концентарцијама налоксона и/или бупренорфина.

Пре почетка терапије, препоручује се да се ураде основни тестови процене функције јетре и документовање статуса у односу на вирусни хепатитис. Пацијенти позитивни на вирусни хепатитис, који су на истовременој терапији лековима (видети одељак 4.5) и/или имају постојећу дисфункцију јетре, имају већи ризик од оштећења функције јетре. Препоручује се редовно праћење функције јетре (видети одељак 4.4).

Бупренорфин/налоксон треба користити опрезно код пацијената са умереним оштећењем функције јетре (видети одељке 4.3 и 5.2). Код пацијената са тешком инсуфицијенцијом јетре употреба комбинације бупренорфин/налоксон је контраиндикована.

Оштећење функције бубрега

Елиминација путем бубрега може се продужити јер се 30% примењене дозе елиминише путем бубрега. Метаболити бупренорфина се акумулирају код пацијената са инсуфицијенцијом бубрега. Препоручује се опрез при дозирању код пацијената са тешким оштећењем функције бубрега (клиренс креатинина < 30 mL/мин) (видети одељак 4.2 и 5.2).

CYP 3А4 инхибитори

Лекови који инхибирају ензим CYP 3А4 могу довести до повећане концентрације бупренорфина због чега може бити потребно смањење дозе комбинације бупренорфин/налоксон. Пацијентима који су већ били на терапији CYP 3А4 инхибиторима требало би пажљиво титрирати дозу комбинације бупренорфин/налоксон, јер смањена доза може бити довољна код ових пацијената (видети одељак 4.5).

Општа упозорења везана за примену групе лекова опиоида

Опиоиди могу узроковати ортостатску хипотензију код амбулантних пацијената.

Опиоиди могу повећати притисак цереброспиналне течности, што може узроковати епилептичне нападе, тако да опиоиде треба користити опрезно код пацијената са повредом главе, интракранијалним лезијама, другим околностима у којима може бити повећан цереброспинални притисак или код пацијената са појавом епилептичних напада у анамнези.

Опиоиде треба користити опрезно код пацијената са хипотензијом, хипертрофијом простате или стенозом уретре.

Миоза изазвана опиоидима, промене у нивоу свести или промене у перцепцији бола као симптоми болести могу ометати процену пацијента или маскирати дијагнозу или клинички ток пратеће болести.

Опиоиде треба користити опрезно код пацијената са микседемом, хипотиреоидизмом или инсуфицијенцијом коре надбубрега (нпр. Адисонова болест).

Показано је да опиоиди повећавају интрахоледохални притисак и треба их опрезно користити код пацијената са дисфункцијом билијарног тракта.

Опиоиде треба примењивати са опрезом код старијих или изнемоглих пацијената.

На основу искуства са морфином, истовремена употреба са инхибиторима моноаминооксидазе (МАОI) може довести до претераног дејства опиоида (видети одељак 4.5).

Педијатријска популација

Употреба код адолесцената (узраста од 15 до < 18 година)

Због недостатка података код адолесцената (узраста од 15 до < 18 година), пацијенте у овој старосној групи треба пажљиво пратити током лечења.

Помоћне супстанце

Лек Bulnexo садржи лактозу. Пацијенти са ретким наследним обољењем интолеранције галактозе, потпуним недостатком лактазе или глукозно-галактозном малапсорпцијом, не смеју да узимају овај лек.

Овај лек садржи мање од 1 mmol (23 mg) натријума по таблети, односно суштински је „без натријума“.

Бупренорфин/налоксон не би требало узимати заједно са:

• алкохолним пићима или лековима који садрже алкохол, јер алкохол појачава седативни утицај бупренорфина (видети одељак 4.7).

  Лек Bulnexo треба да се користи са опрезом када се примењује са:

• седативима као што су бензодиазепини или слични лекови. Истовремена употреба опиоида са седативима као што су бензодиазепини или слични лекови повећава ризик од седације, респираторне депресије, коме и смрти због адитивног депресорног утицаја на ЦНС. Дозу и трајање истовремене употребе седатива треба ограничити (видети одељак 4.4). Пацијенте треба упозорити да је изузетно опасно самостално применити бензодиазепине који им нису прописани током терапије овим леком, а такође их треба упозорити да је истовремена употреба бензодиазепина са овим леком дозвољена искључиво само према упутству лекара (видети одељак 4.4);

• са габапентиноидима (габапентин и прегабалин), јер истовремена употреба може довести до респираторне депресије, хипотензије, дубоке седације, коме или смрти (видети одељак 4.4);

• осталим депресорима централног нервног система, другим опиоидним дериватима (нпр. метадон, аналгетици и антитусици), одређеним антидепресивима, седативним антагонистима H¹-рецептора, барбитуратима, анксиолитицима, осим бензодиазепина, неуролептицима, клонидином и сродним супстанцама: ове комбинације повећавају депресију централног нервног система. Смањен ниво пажње може бити опасан при управљању возилима и руковању машинама;

• надаље, одговарајућа аналгезија може бити тешко постигнута када се пуни опиоидни агонист примењује код пацијената који примају бупренорфин/налоксон. Због тога постоји могућност предозирања пуним агонистом, нарочито када се покушава превладати утицај парцијалног агонисте бупренорфина или када се нивои бупренорфина у плазми смањују;

• серотонергичким лековима, као што су МАО инхибитори, селективни инхибитори преузимања серотонина (SSRI), инхибитори преузимања серотонина и норепинефрина (SNRI) или трициклични антидепресиви, због повећаног ризика од појаве серотонинског синдрома, потенцијално животно угрожавајућег стања (видети одељак 4.4);

• налтрексон и налмефен су опиоидни антагонисти који могу блокирати фармаколошке утицаје бупренорфина. Истовремена примена током лечења комбинацијом бупренорфин/налоксон је контраиндикована због потенцијално опасне интеракције која може довести до изненадне појаве дуготрајних и интензивних симптома обуставе од опиоида (видети одељак 4.3);

• инхибитори CYP3А4: испитивање интеракција бупренорфина са кетоконазолом (снажан инхибитор CYP3А4) довело је до повећања вредности C^max и PIK-a (површина испод криве) бупренорфина (приближно за 50% и за 70%, респективно) и, у мањој мери, норбупренорфина. Пацијенте који примају лек Bulnexo треба пажљиво пратити, а можда ће код њих бити потребно смањење дозе уколико се лек даје у комбинацији са јаким инхибиторима CYP3А4 (нпр. са инхибиторима протеазе као што су ритонавир, нелфинавир или индинавир или азолним антимикотицима као што су кетоконазол или итраконазол, макролидним антибиотицима);

• CYP3А4 индуктори: истовремена употреба индуктора CYP3А4 са бупренорфином може смањити концентрације бупренорфина у плазми, што потенцијално доводи до субоптималног лечења опиоидне зависности бупренорфином. Препоручује се да се пацијенти који примају комбинацију бупренорфин/налоксон пажљиво прате уколико су истовремено примењени и индуктори ензима (нпр. фенобарбитал, карбамазепин, фенитоин, рифампицин). У складу са тим, може бити потребно прилагодити дозу бупренорфина или индуктора CYP3А4;

• на основу искуства са морфином, истовремена употреба инхибитора моноаминооксидазе може изазвати пojaчање дејства опиоида.

Трудноћа

Нема података или су подаци о примени комбинације бупренорфин/налоксон код трудница ограничени. Студије на животињама показале су репродуктивну токсичност (видети одељак 5.3). Потенцијални ризик за људе није познат.

На крају трудноће бупренорфин може изазвати респираторну депресију код новорођенчета и након кратког периода примене. Дуготрајна примена бупренорфина током последњег триместра трудноће може довести до синдрома обуставе код новорођенчади (нпр. хипертонија, неонатални тремор, неонатална агитација, миоклонус или конвулзије). Синдром се обично појављује неколико сати до неколико дана након рођења.

Због дугог полувремена елиминације бупренорфина, на крају трудноће требало би размотрити могућност праћења неонаталног развоја током неколико дана, како би се спречио ризик појаве респираторне депресије или синдрома обуставе код новорођенчади.

Осим тога, лекар треба да процени употребу комбинације бупренорфин/налоксон током трудноће. Лек Bulnexo треба користити током трудноће само ако потенцијална корист превазилази потенцијални ризик за фетус.

Дојење

Није познато да ли се налоксон излучује у млеко мајке. Бупренорфин и његови метаболити се излучују у мајчино млеко. Код пацова је утврђено да бупренорфин инхибира лактацију. Према томе, дојење треба прекинути током терапије леком Bulnexo.

Плодност

Студије на животињама показале су смањење плодности код великих доза (системска изложеност > 2,4 пута од изложености људи при максимално препорученој дози бупренорфина од 24 mg, на основу вредности PIK) (видeти одељак 5.3.).

Лек Bulnexo мало до умерено утиче на способност управљања возилима и руковања машинама када се примењује код опиоидно зависних пацијената. Овај лек може изазвати поспаност, вртоглавицу или поремећену способност размишљања, нарочито на почетку лечења и приликом прилагођавања дозе.

Ако се узима заједно са алкохолом или депресорима централног нервног система, утицај ће вероватно бити израженији (видети одељке 4.4 и 4.5).

Пацијенте треба упозорити да комбинација бупренорфин/налоксон може штетно утицати на њихову способност управљања возилима и руковањa опасним машинама.

Сажетак безбедносног профила

Најчешће пријављене нежељене реакције повезане са лечењем, пријављене током кључних клиничких испитивања биле су констипација и симптоми који су најчешће повезани са обуставом примене лека (тј. несаница, главобоља, мучнина, хиперхидроза и бол). Озбиљним су сматране неке пријаве епилептичних напада, повраћања, дијареје и повишених вредности резултата тестова функције јетре.

Табеларни приказ нежељених реакција

У Табели 1 наведене су нежељене реакције пријављене током кључних клиничких испитивања у којима је 342 од 472 пацијената (72,5%) пријавило нежељене реакције и нежељене реакције пријављене током постмаркетиншког праћења.

Учесталост могућих нежељених реакција наведених у наставку је дефинисана коришћењем следеће конвенције:

Веома честo (≥ 1/10); често (≥ 1/100 до < 1/10); повремено (≥ 1/1000 до < 1/100); непознато (не може се проценити на основу доступних података).

Табела 1. Нежељене реакције на основу података током клиничких испитивања и постмаркетиншког искуства за комбинацију бупренорфин/налоксон

Опис одабраних нежељених реакција

У случајевима интравенске погрешне употребе лека, неке нежељене реакције су повезане са таквом погрешном употребом, а не са леком и укључивале су локалне реакције, понекад септичне (апсцес, целулитис) и потенцијално озбиљан акутни хепатитис и друге инфекције као што су пнеумонија, ендокардитис (видети одељак 4.4).

Код пацијената који имају изразиту зависност од лека, иницијална примена бупренорфина може довести до синдрома обуставе лека сличног оном узрокованом применом налоксона (видети одељке 4.2 и 4.4).

Пријављивање нежељених реакција

Пријављивање сумњи на нежељене реакције после добијања дозволе за лек је важно. Тиме се омогућава континуирано праћење односа користи и ризика лека. Здравствени радници треба да пријаве сваку сумњу на нежељене реакције на овај лек Агенцији за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС):

Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу Војводе Степе 458, 11221 Београд

Република Србија

фaкс: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Симптоми

Респираторна депресија као резултат депресије централног нервног система је примарни симптом који захтева интервенцију у случају предозирања јер може довести до респираторног ареста и смрти. Знаци предозирања могу такође укључивати сомноленцу, амблиoпију, миозу, хипотензију, мучнину, повраћање и/или поремећаје говора.

Терапија

Потребно је применити опште супортивне мере, укључујући строго праћење респираторног и срчаног статуса пацијента. Требало би спровести симптоматско лечење респираторне депресије и стандардне мере интензивне неге. Потребно је осигурати проходност дисајних путева као и помоћну и

контролисану вентилацију. Пацијента треба пренети на одељење у оквиру кога је доступна комплетна опрема за реанимацију.

Ако пацијент повраћа, мора се водити рачуна да се спречи аспирација повраћеног садржаја.

Препоручује се употреба опиоидног антагонисте (тј. налоксона) упркос умереном дејству који тај антагонист може имати у отклањању респираторних симптома изазваних предозирањем бупренорфином у поређењу са његовим дејством на потпуног опиоидног агонисту.

Ако се користи налоксон, потребно је узети у обзир дуго трајање деловања бупренорфина приликом одређивања дужине терапије и медицинског надзора потребног за отклањање утицаја предозирања. Налоксон се може елиминисати брже од бупренорфина, што омогућава повратак претходно контролисаних симптома предозирања бупренорфином, тако да може бити потребна континуирана инфузија. Ако инфузија није могућа, можда ће бити потребно поновљено дозирање налоксона. Даљу интравенску брзину инфузије требало би титрирати према одговору пацијента.