Lappoxo® 10mg/15mL koncentrat i rastvarač za oralni rastvor

Омепразол je намењен за примену код: Одраслих:

• Терапија улкуса дуоденума;

• Превенција рецидива дуоденалних улкуса;

• Терапија гастричног улкуса;

• Превенција рецидива гастричног улкуса;

• У комбинацији са одговарајућим антибиотицима, за ерадикацију Helicobacter pylori код пептичког улкуса;

• Терапија гастричних и дуоденалних улкуса повезаних са применом НСАИЛ;

• Превенција настанка гастричних и дуоденалних улкуса повезаних са применом НСАИЛ код пацијената код којих постоји ризик;

• Терапија рефлуксног езофагитиса;

• Дуготрајна терапија код пацијената са излеченим рефлуксним езофагитисом;

• Терапија симптоматске гастроезофагеалне рефлуксне болести;

  Употреба код деце

  Деца старија од 1 месеца

  • Терапија рефлуксног езофагитиса

  • Симптоматска терапија горушице и регургитације киселине код гастроезофагеалне рефлуксне болести

    Деца старија од 4 године и адолесценти

  • У комбинацији са антибиотицима у терапији дуоденалног улкуса узрокованог Helicobacter pylori

Дозирање

Одрасли

Терапија улкуса дуоденума

Препоручена доза код пацијената са активним дуоденалним улкусом је 20 mg омепразола

једном дневно. Код већине пацијената излечење се постиже за 2 недеље. За оне пацијенте који нису потпуно излечени након почетне терапије, до излечења уобичајено долази током додатне две недеље терапије. Код пацијената са дуоденалним улкусом који слабо реагују на терапију, препоручује се 40 mg омепразола једном дневно, а излечење се обично постиже за 4 недеље.

Превенција редицива дуоденалног улкуса

За превенцију релапса дуоденалног улкуса код пацијената негативних на H. pylori или у случају када ерадикација H. pylori није могућа, препоручена доза је 20 mg омепразола једном

дневно. Код неких пацијената дневна доза од 10 mg може бити довољна. У случају терапијског неуспеха, доза се може повећати на 40 mg.

Терапија гастричног улкуса

Препоручена доза је 20 mg омепразола једном дневно. Код већине пацијената до излечења

долази у периоду од 4 недеље. Код оних пацијената који нису потпуно излечени након иницијалне терапије, до излечења уобичајено долази у периоду наредне четири недеље терапије. Код пацијената са гастричним улкусом који слабо реагују на терапију, препоручује се 40 mg омепразола једном дневно, а излечење се обично постиже за 8 недеља.

Превенција рецидива гастричног улкуса

За превенцију релапса код пацијената са гастричним улкусом који слабо реагују на терапију, препоручена доза је 20 mg омепразола једном дневно. Ако је потребно, доза се може повећати на 40 mg омепразола једном дневно.

Ерадикација Helicobacter pylori у терапији пептичког улкуса

За ерадикацију Helicobacter pylori, код избора антибиотика треба узети у обзир индивидуалну толеранцију пацијента на лекове, као и искуства на националном, регионалном и локалном нивоу по питању бактеријске резистенције и терапијске водиче.

• омепразол 20 mg + кларитромицин 500 mg + амоксицилин 1000 mg, сваки два пута

  дневно у периоду од једне недеље, или

• омепразол 20 mg + кларитромицин 250 mg (алтернативно 500 mg) + метронидазол 400 mg (или 500 mg или тинидазол 500 mg), сваки два пута дневно у периоду од једне недеље или

• омепразол 40 mg једном дневно сa амоксицилином oд 500 mg и метронидазолом од 400 mg (или 500 mg или тинидазол 500 mg), оба лека три пута дневно у периоду од једне недеље.

Код сваког режима дозирања, ако је пацијент и даље позитиван на H. pylori, терапија се може поновити.

Терапија гастричних и дуоденалних улкуса повезаних са применом НСАИЛ

За терапију гастричних и дуоденалних улкуса повезаних са применом НСАИЛ, препоручена доза је 20 mg омепразола једном дневно. Код већине пацијената до излечења долази у току четири недеље. Код оних пацијената који нису потпуно излечени након иницијалне терапије, до излечења обично долази током наредне четири недеље терапије.

Превенција гастричних и дуоденалних улкуса повезаних са применом НСАИЛ код пацијената са ризиком

За превенцију гастричних и дуоденалних улкуса повезаних са применом НСАИЛ код пацијената са ризиком (старији од 60 година, гастрични или дуоденални улкус у анамнези, крварење у горњем делу гастроинтестиналног тракта у анамнези), препоручена доза је 20 mg омепразола једном дневно.

Терапија рефлуксног езофагитиса

Препоручена доза је 20 mg омепразола једном дневно. Код већине пацијената до излечења долази у периоду од четири недеље. Код оних пацијента који нису потпуно излечени након иницијалне терапије, до излечења обично долази током следеће четири недеље терапије.

Код пацијената са тешким езофагитисом, препоручује се 40 mg омепразола једном дневно, а до излечења обично долази у периоду од осам недеља.

Дуготрајна терапија код пацијената са излеченим рефлуксним езофагитисом

За дуготрајну терапију код пацијената са излеченим рефлуксним езофагитисом, препоручена доза

је 10 mg омепразола једном дневно. Ако је потребно, доза се може повећати на 20 mg - 40 mg омепразола једном дневно.

Терапија симптоматске гастро-езофагусне рефлуксне болести

Препоручена доза омепразола је 20 mg једном дневно. Пацијенти могу добро одговорити и на дозу од 10 mg дневно, те зато треба узети у обзир индивидуално прилагођавање дозе.

Ако се контрола симптома не постигне након четири недеље терапије са 20 mg омепразола дневно, препоручују се даља испитивања.

Педијатријска популација

Деца старија од 1 месеца

Терапија рефлуксног езофагитиса

Симптоматска терапија горушице и регургитације желудачне киселине код гастроезофагусне рефлуксне болести

Препоручено дозирање:

За децу узраста од 1 месеца до 1 године, погодан за употребу је лек Lappoxo, 10 mg/15 mL.

Препоручено дозирање лека Lappoxo, 10 mg/15 mL за децу млађу од 1 године и телесне масе ≤ 10 kg је дато у табели у наставку:

Рефлуксни езофагитис: Трајање терапије је 4-8 недеља.

Симптоматска терапија горушице и регургитације киселине код гастроезофагусне рефлуксне болести: Трајање терапије је 2-4 недеље. Ако се контрола симптома не постигне након 2-4 недеље, потребна су даља испитивања.

Деца старија од 4 године и адолесценти Терапија дуоденалног улкуса узрокованог H.pylori

При избору одговарајуће комбиноване терапије, треба узети у обзир званичне националне, регионалне и локалне водиче у погледу резистенције на бактерије, дужину трајања терапије (најчешће 7 дана, али понекад и до 14 дана) и правилну примену антибактеријских лекова.

Терапија треба да буде под надзором лекара специјалисте. Препоручено дозирање:

Посебне популације Оштећена функција бубрега

Није потребно прилагођавање дозе код пацијената са оштећеном бубрежном функцијом (видети одељак 5.2).

Оштећена функција јетре

Код пацијената са оштећеном функцијом јетре дневна доза од 10-20 mg може бити довољна (видети одељак 5.2).

Старији пацијенти

Није потребно прилагођавање дозе код старијих пацијената (видети одељак 5.2).

Начин примене

За оралну употребу.

Лек Lappoxo треба узети на празан стомак, најмање 30 минута пре оброка. Препоручује се узимање ујутру.

Јачина од 10 mg/15 mL је индикована за узраст од 1 месеца до 1 године и за примену дозе од 10 mg. За дозе од 20 mg или 40 mg, погодна је јачина од 20 mg/15 mL.

Градуисана пипета за дозирање (8 mL) је обезбеђена за јачину од 10 mg/15 mL да би се помогло правилном дозирању за педијатријску популацију узраста од 1 месеца до 1 године.

Лек Lappoxo је систем са два одељка који садржи концентрат у поклопцу и растварач у боци. Концентрат и растварач треба помешати пре оралне примене. За информације о припреми оралног раствора пре примене, видети одељак 6.6.

Након отварања бочице, орални раствор је спреман за употребу. Није потребно додатно разређивање лека.

Лек Lappoxo може бити примењен путем назогастричне (NG) или перкутане ендоскопске гастростоме (PEG). За више информација, видети одељак 6.6.

Преосетљивост на активну супстанцу, супституисане бензимидазоле или на било коју од помоћних супстанци наведених у одељку 6.1.

Као и други инхибитори протонске пумпе, омепразол се не сме користити истовремено са нелфинавиром (видети одељак 4.5).

У случају присуства упозоравајућих симптома (као што је значајан и ненамеран губитак телесне масе, повраћање које се понавља, дисфагија, хематемеза или мелена) и када се или сумња или постоји гастрични улкус, мора се искључити постојање малигнитета, јер омепразол може маскирати симптоме и тиме одложити постављање дијагнозе.

Истовремена примена атазанавира са инхибиторима протонске пумпе се не препоручује (видети одељак 4.5). Уколико није могуће избећи истовремену примену атазанавира и инхибитора протонске пумпе, препоручује се пажљиви клинички мониторинг (нпр. праћење виремије), у комбинацији са повећањем дозе атазанавира до 400 mg заједно са 100 mg ритонавира; не сме се прекорачити доза од 20 mg омепразола.

Омепразол, као и други блокатори лучења желудачне киселине, може редуковати ресорпцију витамина Б¹² (цијанокобаламин), због хипо или ахлорхидрије. Ово треба имати у виду код пацијената на дуготрајној терапији који имају испражњене депое или код оних код којих постоји повећани ризик од смањене ресорпције витамина Б¹².

Омепразол је CYP2C19 инхибитор. На почетку или крају терапије омепразолом, треба размотрити могућност потенцијалне интеракције са лековима који се метаболишу преко CYP2C19. Запажена је интеракција између клопидогрела и омепразола (видети одељак 4.5). Клинички значај ове

интеракције није потпуно јасан. Због предострожности треба избегавати истовремену употребу омепразола и клопидогрела.

Забележена је озбиљна хипомагнеземија код пацијената лечених инхибитором протонске пумпе (PPIs) као што је омепразол у трајању од најмање три месеца, и у највећем броју случајева током годину дана. Озбиљне манифестације хипомагнеземије као што су исцрпљеност, тетанија, делиријум, конвулзије, вртоглавица и вентрикуларна аритмија се могу јавити са притајеним почетком и на тај начин се превидети. Код пацијената где је хипомагнеземија највише изражена, стање се поправило након супституције магнезијумом и прекида примене PPI.

За пацијенте код којих се очекује продужена примена, или код пацијената који PPIs примењују са дигоксином или другим лековима који могу довести до хипомагнеземије (нпр. диуретици), здравствени радници би требало да процене мерење концентрације магнезијума пре отпочињања терапије PPI и периодично током терапије.

Тешке кожне нежељене реакције (SCARs), укључујући Stevens-Johnson-ов синдром (SJS), токсичну епидермалну некролизу (TEN), реакције на лек са еозинофилијом и системским симптомима (DRESS) и акутну генерализовану егзантематозну пустулозу (AGEP), које могу бити опасне по живот или фаталне, су пријављенe са веома ретком учесталошћу и ретком учесталошћу, а у вези су са лечењем омепразолом.

Инхибитори протонске пумпе, посебно уколико се примењују у високим дозама и током дужег временског периода (преко 1 године), могу умерено повећати ризик од фрактуре кука, ручног зглоба или кичме, посебно код старијих пацијената или у присуству других дефинисаних фактора ризика. Опсервационе студије указују да се инхибицијом протонске пумпе може повећати укупни ризик од настанка фрактура за 10-40%. Други фактори ризика такође могу допринети овом повећању. Пацијенти који имају висок ризик од настанка остеопорозе треба да се придржавају превентивних мера из важећих клиничких водича и да користе адекватну суплементацију калцијума и витамина Д.

Субакутни кутани лупус еритематозус (енгл. Subacute cutaneous lupus erythematosus (SCLE)) Инхибитори протонске пумпе су повезани са веома ретком појавом SCLE. Уколико дође до настанка лезија, нарочито на деловима коже изложеним сунцу, и уколико је артралгија пратећи симптом, пацијенти одмах треба да се обрате лекару, при чему се разматра обустава примене омепразола. Појава SCLE након претходне терапије инхибитором протонске пумпе може повећати ризик од SCLE код примене другог инхибитора протонске пумпе.

Оштећење бубрежне функције

Акутни тубулоинтерстицијални нефритис (TIN) је примећен код пацијената који узимају омепразол и може се јавити у било ком тренутку током терапије омепразолом (видети одељак 4.8). Акутни тубулоинтерстицијални нефритис може напредовати до бубрежне инсуфицијенције.

Омепразол треба прекинути у случају сумње на TIN и одмах започети одговарајућe лечење.

Интеракције са лабораторијским анализама

Повећана концентрација хромогранина А (CgА) може интерферирати са анализом неуроендокриних тумора. Како би се ово избегло, примену омепразола треба обуставити на бар 5 дана пре мерења концентрације CgА (видети одељак 5.1). Уколико се ниво CgА и гастрина не врате до базалних вредности након иницијалне анализе, мерење треба поновити најмање 14 дана након престанка примене инхибитора протонске пумпе.

Иако се не препоручује, код неке деце са хроничним болестима може бити потребна дуготрајна терапија.

Терапија лековима који смањују ацидитет (инхибитори протонске пумпе) може да доведе до благог повећања ризика од гастроинтестиналних инфекција као што су инфекције изазване врстом Salmonella и Campylobacter, и код хоспитализованих пацијената, могуће су такође инфекције врстом Clostridium difficile (видети одељак 5.1).

Пацијенти који су на дуготрајној терапији, нарочито када је терапија дужа од годину дана, треба да буду под редовним медицинским надзором.

Лек Lappoxo, 10 mg/15 mL, орални раствор садржи 0.593 mg/mL пропиленгликола, а лек Lappoxo, 20 mg/15 mL, орални раствор садржи 0.447 mg/mL пропиленгликола.

Лек Lappoxo садржи 9,14 mg (0,4 mmol) натријума у mL или 137 mg (5,96 mmol) натријума у 15 mL, што одговара (за дозу од 15 mL) 6.85 % максималног дневног уноса од 2 g натријума према препорукама СЗО за одраслу особу.

Ефекти омепразола на фармакокинетику других активних супстанци

Активне супстанце са pH зависном ресорпцијом

Током истовремене примене лекова на чију биолошку расположивост утиче pH вредност желудачног сока, омепразол може да смањи или повећа њихову ресорпцију.

Нелфинавир, атазанавир

Концентрација нелфинавира и атазанавира се смањује у случају истовремене примене са омепразолом.

Истовремена примена омепразола и нелфинавира је контраиндикована (видети одељак 4.3). Истовремена примена омепразола (40 mg једном дневно) са нелфинавиром смањује изложеност нелфинавиру у просеку 40% и смањује изложеност фармаколошки акивном метаболиту М8 у просеку 75-90%. У оквиру интеракције могла би бити укључена и CYP2C19 инхибиција.

Не препоручује се истовремена примена омепразола и атазанавира (видети одељак 4.4). Истовремена примена омепразола (40 mg једном дневно) и атазанавира 300 mg/ритонавира 100 mg код здравих испитаника довела је до смањења изложености атаназавира од око 75%. Повећање дозе атазанавира на 400 mg није компензовало утицај омепразола на изложеност атазанавира. Истовремена примена омепразола (20 mg једном дневно) и атазанавира 400 mg/ритонавира 100 mg код здравих испитаника довела је до смањења изложености атазанавира од око 30%, у поређењу са применом атазанавира 300 mg/ритонавира 100 mg једном дневно.

Дигоксин

Истовремена примена омепразола (20 mg дневно) и дигоксина код здравих испитаника повећала је биорасположивост дигоксина за 10%. Токсичност дигоксина је ретко забележена. Повећан опрез је потребан када се омепразол примењује у високим дозама код старијих пацијената. У том случају је потребно појачати мониторинг дигоксина.

Клопидогрел

Резултати студије на здравим испитаницима су показали да постоји фармакокинетичка (ФК)/фармакодинамска (ФД) интеракција између клопидогрела (доза оптерећења 300 mg/доза одржавања 75 mg) и омепразола (80 mg per оs дневно), што доводи до смањења изложености активном метаболиту клопидогрела за око 46% и смањеној максималној инхибицији АDP-индуковане агрегације тромбоцита за око 16%.

У опсервационим и клиничким студијама уочени су неконзистентни подаци који се односе на клиничке импликације ове ФК/ФД интеракције, у погледу великих кардиоваскуларних догађаја. Као мера опреза, треба избегавати истовремену примену омепразола и клопидогрела (видети одељак 4.4).

Остале активне супстанце

Ресорпција посаконазола, ерлотиниба, кетоконазола и итраконазола је значајно редукована што може да ослаби клиничку ефикасност. Треба избегавати истовремену употребу омепразола и посаконазола или ерлотиниба.

Активне супстанце које се метаболишу CYP2C19 ензимима

Омепразол је умерени инхибитор CYP2C19 (главни ензим за метаболизам омепразола). Због тога метаболизам активне супстанце која се такође метаболише преко CYP2C19 ензима, примењене истовремено са омепразолом, може бити смањен чиме се повећава системска изложеност овом леку.

У ове лекове спадају: R-варфарин и други антагонисти витамина К, цилостазол, диазепам и фенитоин.

Цилостазол

Омепразол, примењен у дози од 40 mg код здравих испитаника у укрштеној студији, повећава C^max за 18% и ПИК цилостазола за 26% и C^max једног од активних метаболита цитостазола за 29% као и ПИК истог метаболита за 69%.

Фенитоин

Препоручује се мониторинг концентрација фенитоина у плазми током прве две недеље након увођења омепразола у терапију. Ако дође до подешавања доза фенитоина, мониторинг и даље подешавање дозе треба да се примени након завршетка терапије омепразолом.

Непознат механизам Саквинавир

Истовремена примена омепразола и саквинавира/ритонавира резултирала је повећаним нивоима саквинавира у плазми за око 70%. Саквинавир се добро подноси код ХИВ инфицираних пацијената.

Такролимус

Забележен је пораст серумског такролимуса при истовременој примени са омепразолом. Потребан је појачан мониторинг концентрације такролимуса као и функције бубрега (клиренс креатинина) и уколико је потребно прилагодити дозу такролимуса.

Метотрексат

Када се примењује заједно са инхибиторима протонске пумпе, код неких пацијената је пријављено повећање концентрације метотрексата. Потребно је размотрити привремени прекид терапије омепразолом код пацијената који примењују метотрексат у високим дозама.

Ефекти других активних супстанци на фармакокинетику омепразола

Инхибитори CYP2C19 и/или CYP3А4

С обзиром да се омепразол метаболише преко CYP2C19 и CYP3А4, активне супстанце за које се зна да су инхибитори CYP2C19 и CYP3А4 (као што је кларитромицин и вориконазол) могу повећати концентрацију омепразола у серуму. При истовременој употреби вориконазола и омепразола, концентрација омепразола у плазми може бити више него два пута већа. С обзиром да се високе дозе омепразола добро подносе, у принципу, није потребно прилагођавање дозе омепразола. У сваком случају, треба размотрити прилагођавање дозе код пацијената са тешким оштећењем функције јетре и када је потребна дуготрајна терапија.

CYP2C19 и/или CYP3А4 индуктори

Активне супстанце познате као индуктори CYP2C19 или CYP3А4 или оба (као што је рифампицин и кантарион) могу довести до смањења концентрације омепразола у серуму, због убрзаног метаболизма.

Трудноћа

Резултати три проспективне епидемиолошке студије (више од 1000 изложених) указују да нема нежељених ефеката на трудноћу и здравље фетуса/новорођенчета. Омепразол се може примењивати у трудноћи.

Дојење

Омепразол се излучује у мајчино млеко, али је мало вероватно да има утицај на бебу, уколико се примењује у терапијским дозама.

Плодност

Студије на животињама са рацемском смешом омепразола, примењене пероралним путем, нису установиле било какав утицај на плодност.

Није вероватно да омепразол може да утиче на способност управљања возилима или руковањa машинама. Могу се јавити нежељене реакције, као што су вртоглавица и поремећај вида (видети одељак 4.8), и у том случају пацијенти не треба да возе или рукују машинама.

Сажетак безбедносног профила

Најчешћа нежељена дејства (код 1-10% пацијената) су главобоља, бол у абдомену, констипација, дијареја, флатуленција и наузеја/повраћање.

Тешке кожне нежељене реакције (SCARs), укључујући Stevens-Johnson-ов синдром (SJS), токсичну епидермалну некролизу (TEN), реакције на лек са еозинофилијом и системским симптомима (DRESS) и акутну генерализовану егзантематозну пустулозу (AGEP) су биле пријављенe у вези са терапијом омепразолом (видети одељак 4.4).

Табеларни приказ нежељених дејстава

Следећа нежељена дејства су забележена током клиничких испитивања омепразола и постмаркетиншке употребе. Ова нежељена дејства нису дозно зависна. Следеће нежељене реакције су класификоване према учесталости и класи система органа (System Organ Class (SOC)). Учесталост је дефинисана: веома често (≥1/10), често (≥1/100 до <1/10), повремено (≥1/1000 до <1/100), ретко (≥1/10000 до <1/1000), веома ретко (<1/10000), непознато (не може се проценити на основу доступних података).

Педијатријска популација

Безбедност омепразола је процењивана код укупно 310-торо деце узраста 0 до 16 година са ацидо- зависним обољењем. Постоје ограничени подаци о дуготрајној употреби омепразола код 46-торо деце којa су прималa терапију одржавања омепразола у клиничкој студији, за тежак езофагитис, у трајању до 749 дана. Профил нежељених реакција је, у принципу, био исти као код одраслих, код краткотрајне и код дуготрајне употребе.

Не постоје дугорочни подаци о ефектима омепразола на пубертет и раст.

Пријављивање нежељених реакција

Пријављивање сумњи на нежељене реакције после добијања дозволе за лек је важно. Тиме се омогућава континуирано праћење односа користи и ризика лека. Здравствени радници треба да пријаве сваку сумњу на нежељене реакције на овај лек Агенцији за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС):

Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу Војводе Степе 458, 11221 Београд

Република Србија

факс: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Расположиве информације о предозирању омепразолом код људи су ограничене. У литератури су описани случајеви предозирања са 560 mg, као и када је појединачна орална доза износила 2400 mg омепразола (120 пута више од препоручених доза). У случају предозирања могу се јавити наузеја, повраћање, бол у стомаку, дијареја и главобоља. Такође су у појединачним случајевима описани апатија, депресија и конфузија.

Сви ови симптоми су пролазни и озбиљније компликације нису описиване. Степен елиминације остао је непромењен (кинетика првог реда) са повећаним дозама. Терапија је симптоматска, уколико је потребно.