Privigen® 100mg/mL rastvor za infuziju

Supstituciona terapija kod odraslih, dece i adolescenata (0-18 godina) kod:

• Sindroma primarne imunodeficijencije (engl. primary immunodeficiency syndromes, PID) sa smanjenim stvaranjem antitela (videti odeljak 4.4).

• Sekundarnih imunodeficijencija (engl. secondary immunodeficiencies, SID) kod pacijenata sa teškim ili rekurentnim infekcijama, kod kojih antimikrobno lečenje nije bilo efikasno i sa dokazanim nedostatkom stvaranja specifičnog antitela (PSAF)* ili sa koncentracijom IgG-a u serumu <4 g/L

  * PSAF (engl. proven specific antibody failure) = nemogućnost da se postigne najmanje dvostruki porast titra IgG antitela na polisaharidne i polipeptidne antigene u pneumokoknim vakcinama.

  Imunomodulacija kod odraslih, dece i adolescenata (0-18 godina) kod:

• Primarne imunske trombocitopenije (ITP) kod pacijenata sa velikim rizikom od krvarenja ili pre hirurških intervencija radi korekcije broja trombocita.

• Gullain-Barré-ovog sindroma.

• Kawasaki-jeve bolesti (uz istovremenu upotrebu acetilsalicilne kiseline; videti odeljak 4.2).

• Hronične inflamatorne demijelinizirajuće polineuropatije (CIDP). Postoje ograničena iskustva u primeni intravenskog imunoglobulina kod dece sa CIDP.

• Multifokalne motorne neuropatije (MMN).

Supstitucionu terapiju treba da započne i prati lekar koji ima iskustvo u terapiji imunodeficijencije. Doziranje

Doza i režim doziranja zavise od indikacije.

Kod supstitucione terapije, može biti potrebno da se doza individualno prilagodi svakom pacijentu u zavisnosti od kliničkog odgovora. Doze određene na osnovu telesne mase može biti potrebno prilagoditi kod pacijenata sa nedovoljnom ili prekomernom telesnom masom.

Sledeći režimi doziranja daju se kao smernice.

Supstituciona terapija kod sindroma primarne imunodeficijencije (PID)

Režimom doziranja treba da se postigne najmanja koncentracija IgG (izmerena pre sledeće infuzije), od najmanje 6 g/L ili unutar normalnog referentnog raspona za uzrasnu populaciju. Ravnoteža se uspostavlja tri do šest meseci od započinjanja terapije. Preporučena početna doza je 0,4 – 0,8 g/kg telesne mase (TM) data odjednom, nakon čega se primenjuje najmanje 0,2 g/kg TM svake 3 do 4 nedelje.

Doza potrebna da se postigne najmanja koncentracija IgG od 6 g/L iznosi 0,2 – 0,8 g/kg TM/mesečno. Interval doziranja nakon dostizanja stanja ravnoteže varira između 3 do 4 nedelje.

Najmanje koncentracije IgG potrebno je meriti i procenjivati u odnosu na učestalost infekcije. Kako bi se smanjila učestalost bakterijskih infekcija, može biti neophodno povećati dozu i težiti postizanju većih najmanjih koncentracija IgG.

Sekundarne imunodeficijencije (definisane u odeljku 4.1)

Režimom doziranja treba da se postigne najmanja koncentracija IgG (izmerena pre sledeće infuzije), od najmanje 6 g/L ili unutar normalnog referentnog raspona za uzrasnu populaciju. Preporučena doza je 0,2 - 0,4 g/kg TM svake tri do četiri nedelje.

Najmanje koncentracije IgG potrebno je meriti i proceniti prema učestalosti infekcija. Dozu je potrebno prilagoditi prema potrebi kako bi se postigla optimalna zaštita od infekcija; povećanje može biti neophodno kod pacijenata sa perzistentnom infekcijom, a smanjenje doze može da se razmotri kada pacijent bude bez infekcije.

Primarna imunska trombocitopenija (ITP)

Postoje dva alternativna režima terapije:

• 0,8–1 g/kg TM prvog dana; ova doza se može ponoviti jednom u okviru 3 dana.

• 0,4 g/kg TM dnevno tokom 2 do 5 dana. Terapija se može ponoviti u slučaju relapsa bolesti.

Gullain-Barré-ov sindrom

0,4 g/kg TM/dan tokom 5 dana (terapija se može ponoviti u slučaju relapsa).

Kawasaki-jeva bolest

Ukupnu dozu od 2,0 g/kg TM treba primeniti kao pojedinačnu dozu. Pacijenti treba istovremeno da primaju i terapiju acetilsalicilnom kiselinom.

Hronična inflamatorna demijelinizirajuća polineuropatija (CIDP)*

Preporučena početna doza je 2 g/kg TM podeljena tokom 2 do 5 uzastopnih dana nakon čega sledi doza održavanja od 1 g/kg TM tokom 1 do 2 uzastopna dana svake 3 nedelje.

Nakon svakog ciklusa potrebno je proceniti terapijski efekat; ako se terapijski efekat ne primeti nakon 6 meseci, terapiju treba prekinuti.

Ako je terapija efikasna, dugotrajno lečenje treba sprovoditi prema odluci lekara na osnovu odgovora pacijenta na početnu dozu i dozu održavanja. Doziranje i razmak između primene može biti potrebno prilagoditi prema individualnom toku bolesti.

Multifokalna motorna neuropatija (MMN)

Početna doza: 2 g/kg tokom 2 do 5 uzastopnih dana.

Doza održavanja: 1 g/kg svake 2 do 4 nedelje ili 2 g/kg svakih 4 do 8 nedelja.

Nakon svakog ciklusa potrebno je proceniti terapijski efekat; ako se terapijski efekat ne primeti nakon 6 meseci, terapiju treba prekinuti.

Ako je terapija efikasna, dugotrajno lečenje treba sprovoditi prema odluci lekara na osnovu odgovora pacijenta. Doziranje i razmak između primene može biti potrebno prilagoditi prema individualnom toku bolesti.

Preporuke za doziranje su sumirane u sledećoj tabeli:

*Doza je određena na osnovu doze koja je korišćena u kliničkim studijama sprovedenim sa lekom Privigen. Trajanje terapije posle

25. nedelje je diskreciono pravo lekara i zasniva se na odgovoru pacijenta na terapiju i održavanju tog odgovora u dužem vremenskom periodu. Možda će biti potrebno da se doziranje i intervali doziranja prilagode individualnom toku bolesti.

Pedijatrijska populacija

Doziranje kod dece i adolescenata (0-18 godina) se ne razlikuje od doziranja kod odraslih, s obzirom da se doziranje za svaku indikaciju određuje prema telesnoj masi i prilagođava kliničkom odgovoru prethodno navedenih stanja.

Oštećenje funkcije jetre

Nema dostupnih podataka o potrebi za prilagođavanjem doze.

Oštećenje funkcije bubrega

Nije potrebno prilagođavanje doze, osim ako je to klinički opravdano, videti odeljak 4.4.

Stariji pacijenti

Nije potrebno prilagođavanje doze, osim ako je to klinički opravdano, videti odeljak 4.4.

Način primene

Za intravensku primenu.

Lek Privigen se primenjuje intravenskom infuzijom uz početnu brzinu infuzije od 0,3 mL/kg TM/h u trajanju približno 30 minuta. U slučaju da se infuzija dobro podnosi (videti odeljak 4.4), brzinu infuzije treba postepeno povećavati do 4,8 mL/kg TM/h.

Kod PID pacijenata, koji dobro podnose brzinu infuzije od 4,8 mL/kg TM/h, brzina infuzije se može postepeno povećavati do maksimalne vrednosti od 7,2 mL/kg TM/h.

Ukoliko se zahteva razblaživanje pre infuzije, lek Privigen se može razblažiti sa 5% rastvorom glukoze do konačne koncentracije od 50 mg/mL (5%). Za detaljne instrukcije o primeni leka videti odeljak 6.6.

Preosetljivost na aktivnu supstancu (humani imunoglobulin) ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1 (videti odeljak 4.4).

Pacijenti sa selektivnim nedostatkom IgA koji su razvili antitela na IgA, jer primena leka koji sadrži IgA može uzrokovati anafilaksu.

Pacijenti sa hiperprolinemijom tipa I ili II.

Sledljivost

U cilju poboljšanja sledljivosti bioloških lekova, naziv i broj serije primenjenog leka treba da budu jasno zabeleženi.

Određene ozbiljne neželjene reakcije mogu biti povezane sa brzinom infuzije. Preporučena brzina infuzije data u odeljku 4.2 mora biti strogo poštovana. Pacijenti se moraju redovno kontrolisati i pažljivo pratiti kako bi se primetili eventualni simptomi tokom perioda primene infuzije.

Određene neželjene reakcije se mogu javiti češće:

• u slučaju velike brzine infuzije;

• kod pacijenata sa hipogamaglobulinemijom ili agamaglobulinemijom, sa ili bez nedostatka IgA;

• kod pacijenata koji prvi put primaju humani normalni imunoglobulin ili, u retkim slučajevima, kada je jedan lek koji sadrži humani normalni imunoglobulin zamenjen drugim, ili kada je protekao dug vremenski period od prethodne infuzije.

  Potencijalne komplikacije se često mogu izbeći ako se osigura da pacijenti:

• nisu preosetljivi na humani normalni imunoglobulin, tako što se u početku lek primenjuje u vidu spore infuzije (0,3 mL/kg TM/h);

• budu pažljivo nadzirani kako bi se uočila pojava bilo kakvih simptoma tokom perioda primene infuzije. Posebno bi, tokom prve infuzije i tokom prvog sata nakon infuzije, trebalo pratiti pacijente koji prvi put primaju humani normalni imunoglobulin, pacijente koji su do tada primali drugi humani normalni imunoglobulin (drugog proizvođača), ili kod kojih je protekao dug period od prethodne infuzije, kako bi se uočili potencijalni znaci neželjenih dejstava. Sve ostale pacijente treba pratiti najmanje 20 minuta nakon primene.

  Ukoliko se pojavi neželjena reakcija, mora se smanjiti brzina primene infuzije ili se primena infuzije mora prekinuti. Neophodna terapija zavisi od prirode i ozbiljnosti neželjenih reakcija.

  Kod svih pacijenata primena i.v. Ig zahteva:

• odgovarajuću hidrataciju pre započinjanja infuzije i.v. Ig,

• praćenje količine izlučenog urina,

• praćenje koncentracije kreatinina u serumu,

• izbegavanje istovremene primene diuretika Henleove petlje (videti odeljak 4.5).

Za pacijente koji imaju dijabetes melitus, a kod kojih je potrebno razblaživanje leka Privigen da bi se smanjile koncentracije, treba voditi računa o prisustvu glukoze u preporučenom razblaživaču.

Preosetljivost

Prave reakcije preosetljivosti su retke. One se mogu pojaviti kod pacijenata sa anti IgA antitelima.

Intravenski imunoglobulin (i.v.Ig) nije indikovan kod pacijenata sa selektivnom IgA deficijencijom, kod kojih je IgA deficijencija jedini poremećaj imunskog sistema.

Retko, humani normalni imunoglobulin može izazvati pad krvnog pritiska sa anafilaktoidnom reakcijom, čak i kod pacijenata koji su dobro podneli prethodnu terapiju humanim normalnim imunoglobulinom.

U slučaju šoka, potrebno je primeniti standardne medicinske mere.

Hemolitička anemija

Intravenski imunoglobulini (i.v.Ig) mogu da sadrže antitela na krvne grupe, koja mogu ispoljiti efekte hemolizina i izazvati in vivo oblaganje eritrocita imunoglobulinom, prouzrokujući pozitivnu direktnu antiglobulinsku reakciju (Coombs-ov test) i retko, hemolizu. Hemolitička anaemija može se razviti odmah nakon i.v. Ig terapije, usled pojačane sekvestracije eritrocita. Postupak proizvodnje leka Privigen uključuje korak sa imunoafinitetnom hromatografijom (engl. immunoaffinity chromatography, IAC) koja specifično smanjuje antitela krvne grupe A i B (izoaglutinini A i B). Klinički podaci za lek Privigen proizveden postupkom koji uključuje korak sa imunoafinitetnom hromatografijom pokazuju statistički značajno smanjenje razvoja hemolitičke anemije (videti odeljak 4.8 i odeljak 5).

Prijavljeni su izolovani slučajevi renalne disfunkcije/renalne insuficijencije povezane sa hemolizom ili diseminovane intravaskularne koagulacije, kao i smrtni ishodi.

Sa razvojem hemolize povezani su sledeći faktori rizika: velike doze, primenjene bilo u vidu pojedinačne doze ili u vidu podeljenih doza tokom nekoliko dana; ne-nulte krvne grupe; i postojeće inflamatorno stanje. Kako su ovi događaji često prijavljivani kod pacijenata sa ne-nultom krvnom grupom, a koji su primali velike doze leka za ne-PID indikacije, preporučuje se povećano praćenje bezbednosti leka kod ovih pacijenata.

Kod pacijenata koji su primali supstitucionu terapiju za PID, hemoliza je retko prijavljivana.

Pacijenti koji primaju i.v. Ig moraju se pratiti kako bi se uočili klinički znaci i simptomi hemolize. Ako se znaci i/ili simptomi hemolize razviju tokom ili nakon primene intravenske infuzije imunoglobulina, lekar treba da razmotri prekid terapije intravenskim imunoglobulinima (videti odeljak 4.8).

Sindrom aseptičnog meningitisa (AMS)

Prijavljeno je da se sindrom aseptičkog meningitisa javlja udružen sa terapijom i.v. Ig.

Sindrom obično počinje unutar nekoliko sati ili do dva dana nakon terapije i.v. Ig. Analiza cerebrospinalne tečnosti je često pozitivna na pleocitozu i do nekoliko hiljada ćelija po mm³, pretežno granulocita, i pokazuje povećane vrednosti proteina do nekoliko stotina mg/dL.

AMS se može javiti učestalije pri terapiji velikim dozama i.v. Ig (2 g/kg TM).

Pacijenti kod kojih su se pojavili takvi znaci i simptomi, moraju da se podvrgnu detaljnom neurološkom pregledu, uključujući laboratorijsku analizu cerebrospinalne tečnosti, kako bi se isključili drugi uzroci meningitisa.

Prekid terapije i.v. Ig uzrokovao je remisiju AMS nakon nekoliko dana, bez posledica. Tromboembolija

Postoje klinički dokazi povezanosti primene i.v. Ig i tromboembolijskih događaja, kao što su infarkt

miokarda, cerebrovaskularni događaj (uključujući moždani udar), plućna embolija i duboka venska tromboza, za koje se pretpostavlja da su posledica relativnog povećanja viskoziteta krvi usled velikog priliva imunoglobulina kod pacijenata sa rizikom. Potreban je oprez prilikom propisivanja i primene i.v. infuzije Ig kod pacijenata sa prekomernom telesnom masom i kod pacijenata sa postojećim faktorima rizika za trombotične događaje (starije osobe, hipertenzija, dijabetes melitus i istorija vaskularnih oboljenja ili trombotičnih epizoda, pacijenti sa stečenom ili naslednom trombofilijom, pacijenti koji su duži vremenski period imobilisani, pacijenti sa ozbiljnom hipovolemijom i pacijenti sa oboljenjima kod kojih dolazi do povećanja viskoziteta krvi).

Kod pacijenata kod kojih postoji rizik od tromboembolijskih neželjenih reakcija, intravenske imunoglobuline bi trebalo primenjivati minimalnom brzinom infuzije i u najmanjoj primenljivoj dozi na osnovu kliničke procene.

Akutna insuficijencija bubrega

Prijavljeni su slučajevi akutne insuficijencije bubrega kod pacijenata koji su primali i.v. Ig terapiju. Kod većine su identifikovani faktori rizika, kao što su postojeća bubrežna insuficijencija, dijabetes melitus, hipovolemija, prekomerna telesna masa, istovremena primena nefrotoksičnih lekova ili uzrast 65 godina i više.

Parametre funkcije bubrega treba proceniti pre primene i.v. Ig, posebno kod pacijenata za koje se smatra da imaju potencijalno povećan rizik za razvoj akutne insuficijencije bubrega, a zatim njihovo određivanje ponavljati u odgovarajućim intervalima.

U slučaju oštećenja funkcije bubrega treba razmotriti prekid terapije i.v. Ig. Prijavljeni slučajevi disfunkcije i akutne insuficijencije bubrega bili su povezivani sa upotrebom mnogih odobrenih i.v. Ig lekova, koji sadrže različite ekscipijense kao što su saharoza, glukoza i maltoza. Izveštaji o ovim slučajevima doveli su do zaključka da je primena saharoze kao stabilizatora u najvećem broju povezana sa ovim neželjenim reakcijama. Zbog toga treba razmotriti primenu i.v. Ig lekova koji ne sadrže saharozu kod pacijenata kod kojih postoje faktori rizika. Lek Privigen ne sadrži saharozu, maltozu ili glukozu.

Kod pacijenata sa rizikom od nastanka akutne bubrežne insuficijencije, i.v. Ig lekove bi trebalo primenjivati minimalnom brzinom infuzije i u najmanjoj dozi na osnovu kliničke procene.

Akutno oštećenje pluća povezano sa transfuzijom

Prijavljeni su slučajevi akutnog nekardiogenog plućnog edema (akutno oštećenje pluća povezano sa transfuzijom, engl. Transfusion Related Acute Lung Injury, TRALI) kod pacijenata koji su primali intravenske humane imunoglobuline. Akutno oštećenje pluća povezano sa transfuzijom karakteriše teška hipoksija, dispneja, tahipneja, cijanoza, povišena telesna temperatura i hipotenzija. Simptomi akutnog oštećenja pluća povezanog sa transfuzijom se tipično razvijaju tokom ili unutar 6 sati nakon primene transfuzije, često u roku od 1-2 sata. Zbog toga je potrebno pratiti pacijente koji primaju intravenske humane imunoglobuline i intravensku infuziju humanim imunoglobulinima odmah prekinuti u slučaju pojave neželjenih reakcija na plućima. Akutno oštećenje pluća povezano sa transfuzijom može biti životno ugrožavajuće stanje koje zahteva hitno lečenje u jedinici intenzivne nege.

Uticaj na serološke testove

Nakon primene imunoglobulina, prolazno povećanje različitih, pasivno prenetih antitela u krvi pacijenta može uzrokovati lažno pozitivne rezultate seroloških testova.

Pasivan prenos antitela na antigene eritrocita, npr. A, B, D može interferirati sa nekim serološkim testovima za antitela eritrocita, na primer direktni antiglobulinski test (DAT, direktni Coombs-ov test).

Prenosivi agensi

Lek Privigen se dobija iz humane plazme. Standardne mere za prevenciju infekcija, koje su posledica upotrebe lekova proizvedenih iz humane krvi ili plazme, uključuju selekciju donora, ispitivanje prisutnosti specifičnih markera infekcije u pojedinačnim donacijama i sveukupnoj prikupljenoj plazmi, kao i uvođenje efikasnih proizvodnih mera za inaktivaciju i uklanjanje virusa. Uprkos ovome, kada se koriste lekovi pripremljeni iz humane krvi ili plazme, mogućnost prenosa infektivnih agenasa se ne može u potpunosti isključiti. Ovo se takođe odnosi na nepoznate ili novootkrivene viruse i druge patogene.

Smatra se da su preduzete mere efikasne za viruse sa omotačem kao što su virus humane imunodeficijencije (HIV), hepatitis B virus (HBV) i hepatistis C virus (HCV), i viruse bez omotača kao što su hepatitis A virus (HAV) i parvovirus B19.

Postoji uverljivo kliničko iskustvo koje pokazuje da se imunoglobulinima ne prenose hepatitis A, niti parvovirus B19. Pretpostavlja se da prisutna antitela značajno doprinose odbrani od virusa.

Pedijatrijska populacija

Iako su dostupni ograničeni podaci, očekuje se da ista upozorenja, mere opreza i faktori rizika važe i za pedijatrijsku populaciju. U postmarketinškim studijama je primećeno da su indikacije koje zahtevaju velike doze intravenskih imunoglobulina kod dece, posebno u Kawasaki-jevoj bolesti, povezane sa većim brojem prijavljenih hemolitičkih reakcija u odnosu na ostale indikacije za primenu intravenskih imunoglobulina kod dece.

Lek Privigen sadrži natrijum

Ovaj lek sadrži manje od 2,3 mg natrijuma na 100 mL, što odgovara 0,12% maksimalnog dnevnog unosa od 2 g natrijuma prema preporukama SZO za odraslu osobu.

Žive atenuisane virusne vakcine

Primena imunoglobulina može smanjiti efikasnost živih atenuisanih virusnih vakcina kao što su vakcine protiv morbila, rubele, zauški i varičela u periodu od najmanje 6 nedelja do 3 meseca. Nakon primene ovog leka mora da prođe vremenski period od 3 meseca pre vakcinacije živim atenuisanim virusnim vakcinama. Smanjenje efikasnosti, u slučaju vakcinacije protiv morbila, može trajati do godinu dana. Zbog toga, pacijentima koji primaju vakcinu protiv morbila treba prethodno proveriti status antitela.

Diuretici Henleove petlje

Izbegavati istovremenu primenu diuretika Henleove petlje.

Pedijatrijska populacija

Iako su dostupni ograničeni podaci, kod pedijatrijske populacije može se očekivati pojava istih interakcija.

Trudnoća

Bezbednost primene ovog leka u trudnoći nije utvrđena kontrolisanim kliničkim ispitivanjima i prema tome, trudnicama i dojiljama lek treba primenjivati uz oprez. Pokazano je da i.v. Ig lekovi prolaze kroz placentu, povećano tokom trećeg trimestra.

Kliničko iskustvo pri primeni imunoglobulina pokazuje da se ne očekuje štetno dejstvo na trudnoću, plod i novorođenče.

Studije na životinjama nisu pokazale nikakvu direktnu ili indirektnu toksičnost pomoćne supstance L-prolin na trudnoću, embrionalni ili fetalni razvoj.

Dojenje

Imunoglobulini se izlučuju u majčino mleko i mogu da doprinesu zaštiti novorođenčeta od patogena koji u organizam ulaze preko sluzokoža.

Plodnost

Klinička iskustva pri primeni imunoglobulina pokazuju da se ne očekuje štetno dejstvo na plodnost.

Lek Privigen ima mali uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama, npr. vrtoglavica (videti odeljak 4.8). Pacijenti kod kojih se tokom terapije jave neželjene reakcije, pre upravljanja vozilom ili rukovanja mašinama treba da sačekaju da se neželjene reakcije povuku.

Sažetak bezbednosnog profila

Povremeno, nakon intravenske primene humanog imunoglobulina, mogu se javiti neželjene reakcije kao što su drhtavica, glavobolja, vrtoglavica, povišena telesna temperatura, povraćanje, alergijske reakcije, mučnina, bol u zglobovima, nizak krvni pritisak i umereni bol u donjem delu leđa.

Retko, humani normalni imunoglobulini, mogu prouzrokovati nagli pad krvnog pritiska i, u izolovanim slučajevima, anafilaktički šok, čak i kod pacijenta koji nije pokazao preosetljivost prilikom prethodne primene.

Slučajevi reverzibilnog aseptičkog meningitisa i retki slučajevi prolaznih reakcija na koži (uključujući kožni eritemski lupus - nepoznata učestalost) primećeni su nakon upotrebe humanog normalnog imunoglobulina.

Kod pacijenata su primećene reverzibilne hemolitičke reakcije, posebno kod onih pacijenata koji imaju krvnu grupu A, B i AB prilikom imunomodulatorne terapije. Retko se, nakon primene velikih doza i.v. Ig, može razviti hemolitička anemija koja zahteva transfuziju (videti odeljak 4.4).

Primećeno je povećanje koncentracije kreatinina u serumu i/ili akutna insuficijencija bubrega.

Veoma retko: akutno oštećenje pluća povezano s transfuzijom (TRALI) i tromboembolijske reakcije kao što su infarkt miokarda, moždani udar, plućna embolija i duboka venska tromboza.

Tabelarni prikaz neželjenih reakcija

Sprovedeno je sedam kliničkih studija sa lekom Privigen, kod pacijenata sa primarnom imunodeficijencijom (PID), imunskom trombocitopenijskom purpurom (ITP) i hroničnom inflamatornom demijelinizirajućom polineuropatijom (CIDP). U pivotalnoj studiji PID-a bilo je uključeno 80 pacijenata koji su bili na terapiji lekom Privigen. Od toga, 72 pacijenta je završilo dvanaestomesečno lečenje. U PID produženoj studiji bilo je uključeno 55 pacijenata koji su bili na terapiji lekom Privigen. U drugoj kliničkoj studiji, sprovedenoj u Japanu, bilo je uključeno 11 pacijenata sa PID-om. U dve ITP studije je bilo uključeno po 57 pacijenata u svakoj. U dve CIDP studije je uključeno 28, odnosno 207 pacijenata.

Većina neželjenih reakcija koje su primećene u ovih sedam kliničkih studija su po prirodi bile blage do umerene.

Neželjene reakcije koje su prijavljene u ovih sedam kliničkih studija su kategorisane prema MedDRA klasifikaciji sistema organa (SOC) i Preferred Term Level (PT) i učestalosti, i prikazane u tabeli u nastavku. Učestalost je definisana na sledeći način: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do <1/10), povremeno (≥1/1000 do <1/100), retko (≥1/10000 do <1/1000), i veoma retko (<1/10000). Za spontane postmarketinške neželjene reakcije, učestalost prijavljivanja je kategorisana kao nepoznata.

U okviru svake grupe učestalosti, neželjena dejstva su prikazana po opadajućem redosledu učestalosti.

β Učestalost se izračunava na osnovu studija završenih pre primene koraka redukcije izoaglutinina imunoafinitetnom hromatografijom (IAC) u proizvodnji leka Privigen. U studiji bezbednosti primene leka nakon izdavanja dozvole za stavljanje leka u promet (PASS): „Primena leka Privigen i hemolitička anemija kod odraslih i dece i bezbednosni profil leka Privigen kod dece sa CIDP - opservacijsko, bolničko, kohortno ispitivanje u SAD-u“ procenom podataka kod 7759 pacijenata koji su primili lek Privigen identifikujući 4 slučaja hemolitičke anemije nakon IAC u odnosu na 9439 pacijenata koji su primili lek Privigen identifikujući 47 slučajeva hemolitičke anemije pre IAC (početna vrednost), dokazano je 89% statistički značajno smanjenje ukupne stope verovatne hemolitičke anemije na osnovu odnosa stope učestalosti od 0,11 prilagođeno za bolničko/ambulantno lečenje, uzrast, pol, dozu leka Privigen i indikacije za primenu leka Privigen (jednostrana p-vrednost <0,01). Verovatni slučajevi hemolitičke anemije definisani su na osnovu šifre specifične za hemolitičku anemiju pri otpustu pacijenta iz bolnice prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti MKB-9 ili MKB-10. Mogući slučajevi hemolitičke anemije sastojali su se od nespecifične transfuzijske reakcije identifikovane putem MKB-9 ili MKB-10 šifre kod otpusta pacijenta iz bolnice ili putem pregleda opisa bolničkih nadoknada vremenski povezanih sa haptoglobinom, direktnim antiglobulinskim testom ili indirektnim antiglobulinskim testom koji se izvodi u lečenju hemolitičke anemije.

Za informacije o bezbednosti upotrebe leka s osvrtom na prenosive agense i dodatne pojedinosti o faktorima rizika, videti odeljak 4.4.

Pedijatrijska populacija

U kliničkim studijama kod pedijatrijske populacije nije bilo razlike u učestalosti, prirodi i ozbiljnosti neželjenih reakcija između dece i odraslih. U postmarketinškim prijavama, primećeno je da je udeo slučajeva hemolize u ukupnom broju slučajeva prijavljenih kod dece, nešto veći nego kod odraslih. Za dodatne pojedinosti o faktorima rizika i praćenju preporuka, molimo pogledajte odeljak 4.4.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Predoziranje može dovesti do preopterećenja tečnošću i hiperviskoziteta, posebno kod pacijenata sa rizikom, uključujući starije pacijente, ili pacijente sa oštećenjem funkcije srca ili bubrega.