Micardis® 80mg tableta
Informacije o izdavanju lekova
Lista RFZO
Režim izdavanja
Indikacija za RFZO
Interakcije sa
Ograničenja
Ostale informacije
Naziv leka
Sastav
Farmaceutski oblik
Proizvođač
Nosilac odobrenja
Poslednje ažuriranje SmPC-a
Koristite aplikaciju Mediately
Dobijte informacije o lekovima brže.
Više 36k ocene
SmPC - Micardis 80mg
Hipertenzija
Terapija esencijalne hipertenzije kod odraslih.
Prevencija kardiovaskularnog morbiditeta
Smanjenje kardiovaskularnog morbiditeta kod odraslih sa:
-
manifestnom aterotrombotskom kardiovaskularnom bolešću (anamneza koronarne bolesti srca, moždanog udara ili periferne arterijske bolesti) ili
-
diabetes mellitus tip 2 sa dokumentovanim oštećenjem ciljnog organa
Doziranje
Terapija esencijalne hipertenzije
Uobičajena efektivna doza je 40 mg jednom dnevno. Pojedini pacijenti mogu imati koristi već pri dnevnoj dozi od 20 mg (lek Micardis, tableta, 20 mg, nema dozvolu za lek u Republici Srbiji). U slučajevima kada ciljni krvni pritisak nije postignut, doza telmisartana se može povećati do najviše 80 mg jednom dnevno. Druga mogućnost je da se telmisartan koristi u kombinaciji sa tiazidnim diureticima, kao što je hidrohlortiazid, za koji je pokazano da ima aditivno dejstvo na snižavanje krvnog pritiska kada se koristi sa telmisartanom. Kada se razmatra povećanje doze, mora se imati na umu da se maksimalno antihipertenzivno dejstvo uglavnom postiže četiri do osam nedelja po započinjanju terapije (videti odeljak 5.1).
Prevencija kardiovaskularnog morbiditeta
Preporučena doza je 80 mg jednom dnevno. Nije poznato da li su doze telmisartana manje od 80 mg efektivne za smanjenje kardiovaskularnog morbiditeta.
Kada se započne terapija telmisartanom za smanjenje kardiovaskularnog morbiditeta, preporučuje se pažljivo praćenje krvnog pritiska, a može biti potrebno i odgovarajuće prilagođavanje doze lekova za snižavanje krvnog pritiska.
Stariji pacijenti
Nije potrebno prilagođavanje doze kod starijih pacijenata.
Oštećenje funkcije bubrega
Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega ili kod pacijenata na hemodijalizi iskustvo je ograničeno. Manja početna doza od 20 mg (lek Micardis, tableta, 20 mg, nema dozvolu za lek u Republici Srbiji) se preporučuje kod ovih pacijenata (videti odeljak 4.4). Prilagođavanje doze nije neophodno kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem funkcije bubrega.
Oštećenje funkcije jetre
Lek Micardis je kontraindikovan kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre (videti odeljak 4.3). Kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem funkcije jetre, ne sme se prekoračiti doza od 40 mg jednom dnevno (videti odeljak 4.4).
Pedijatrijska populacija
Bezbednost i efikasnost leka Micardis kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina nisu ustanovljene. Trenutno dostupni podaci su opisani u odeljcima 5.1 i 5.2, ali se ne mogu dati preporuke o doziranju.
Način primene
Telmisartan tablete su namenjene za upotrebu jednom dnevno i potrebno ih je uzeti sa tečnošću, sa ili bez hrane.
Mere opreza koje treba preduzeti pre rukovanja lekom ili upotrebe leka.
Telmisartan treba čuvati u zatvorenom blisteru zbog higroskopnog svojstva tableta. Tablete treba izvaditi iz blistera neposredno pre upotrebe (videti odeljak 6.6).
-
Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.
-
Bilijarni opstruktivni poremećaji
-
Teško oštećenje funkcije jetre
Istovremena primena leka Micardis sa lekovima koji sadrže aliskiren je kontraindikovana kod pacijenata koji imaju dijabetes melitus ili oštećenje funkcije bubrega (GFR < 60 mL/min/1,73 m2) (videti odeljke 4.5 i 5.1).`
Trudnoća
Terapiju antagonistima angiotenzin II-receptora ne treba započinjati tokom trudnoće. Pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba da pređu na alternativne antihipertenzivne lekove sa potvrđenim profilom bezbednosti za upotrebu u trudnoći, osim ako se terapija antagonistima receptora angiotenzina II ne smatra esencijalnom. Kada se trudnoća dijagnostikuje, terapija antagonistima angiotenzin II-receptora mora odmah biti prekinuta i ako je potrebno, treba započeti terapiju drugim alternativnim antihipertenzivnim lekom sa dobro poznatim bezbednosnim profilom (videti odeljke 4.3 i 4.6).
Oštećenje funkcije jetre
Lek Micardis se ne sme davati pacijentima koji boluju od holestaze, bilijarnih opstruktivnih poremećaja ili teškog oštećenja funkcije jetre (videti odeljak 4.3), jer se telmisartan uglavnom eliminiše preko žuči. Može
se očekivati da ovi pacijenti imaju smanjeni hepatički klirens telmisartana. Micardis bi trebalo koristiti jedino sa oprezom kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem jetre.
Renovaskularna hipertenzija
Postoji povećani rizik od teške hipotenzije i bubrežne insuficijencije kod pacijenata sa bilateralnom stenozom bubrežnih arterija ili stenozom arterije jedinog funkcionalnog bubrega na terapiji medicinskim proizvodima koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron.
Oštećenje funkcije bubrega i transplantacija bubrega
Kada se lek Micardis koristi kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega preporučuje se povremeno praćenje koncentracije kalijuma i kreatinina u serumu. Nema dovoljno iskustva sa propisivanjem leka Micardis pacijentima sa nedavno transplantiranim bubregom.
Intravaskularna hipovolemija
Simptomatska hipotenzija, posebno posle prve doze leka Micardis, može da se javi kod pacijenata kod kojih postoji deplecija volumena i/ili natrijuma zbog stroge terapije diureticima, ograničenja unosa soli ishranom, dijareje ili povraćanja. Pre uzimanja leka Micardis ova stanja treba korigovati. Depleciju volumena i/ili natrijuma treba korigovati pre započinjanja uzimanja leka Micardis.
Dvostruka blokada sistema renin-angiontenzin-aldosteron (RAAS)
Postoje dokazi da istovremena primena ACE-inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskiren povećava rizik od hipotenzije, hiperkalemije i smanjenja funkcije bubrega (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju). Dvojna blokada RAAS kombinovanom upotrebom ACE-inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena se ne preporučuje (videti odeljke 4.5 i 5.1).
Ako se terapija dvojnom blokadom smatra apsolutno neophodnom, treba je primeniti isključivo pod nadzorom specijaliste i uz čestu kontrolu bubrežne funkcije, elektrolita i krvnog pritiska.
ACE-inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II ne treba koristiti istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.
Ostala stanja sa stimulacijom sistema renin-angiotenzin-aldosteron
Kod pacijenata čiji vaskularni tonus i bubrežna funkcija zavise prvenstveno od aktivnosti sistema renin- angiotenzin-aldosteron (npr. pacijenti sa teškom kongestivnom srčanom insuficijencijom ili osnovnom bubrežnom bolešću, uključujući stenozu bubrežnih arterija), terapija lekovima kao što je telmisartan koji utiču na taj sistem povezana je sa akutnom hipotenzijom, hiperazotemijom, oligurijom, ili ređe akutnom bubrežnom insuficijencijom (videti odeljak 4.8).
Primarni aldosteronizam
Pacijenti sa primarnim aldosteronizmom po pravilu neće odgovarati na antihipertenzivne lekove koji deluju preko inhibicije sistema renin-angiotenzin. Prema tome, kod njih se upotreba telmisartana ne preporučuje.
Stenoza aortnog i mitralnog zaliska, opstruktivna hipertrofična kardiomiopatija
Kao što je slučaj i sa drugim vazodilatatorima, poseban oprez treba obratiti na pacijente koji pate od stenoze aortnog ili mitralnog zaliska, ili opstruktivne hipertrofične kardiomiopatije.
Pacijenti sa diabetes mellitus-om koji primaju insulin ili antidijabetike
Kod ovih pacijenata može da se javi hipoglikemija tokom terapije telmisartanom. Zbog toga kod ovih pacijenata treba razmotriti odgovarajuće praćenje koncentracije glukoze u krvi; ukoliko je indikovano, može biti potrebno prilagođavanje doze insulina ili antidijabetika.
Hiperkalemija
Upotreba lekova koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron može izazvati hiperkalemiju.
Kod starijih osoba, pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom, pacijenata sa diabetes mellitus-om, kod pacijenata koji istovremeno primaju druge lekove koji mogu da povećaju koncentraciju kalijuma i/ili kod pacijenata sa interkurentnim događajima, hiperkalemija može imati smrtni ishod.
Pre nego što se razmotri zajednička primena lekova koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron, treba proceniti odnos koristi i rizika.
Glavni faktori rizika za hiperkalemiju koje treba razmotriti su:
-
Diabetes mellitus, oštećenje funkcije bubrega, kod pacijenata starijih od 70 godina (>70 godina),
-
Kombinacija sa jednim ili više drugih lekova koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron i/ili suplemenata kalijuma. Lekovi ili terapijske klase lekova koje mogu da prouzrokuju hiperkalemiju su zamene za so koje sadrže kalijum, diuretici koji štede kalijum, ACE inhibitori, antagonisti angiotenzin II-receptora, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL, uključujući selektivne COX-2 inhibitore), heparin, imunosupresivi (ciklosporin ili takrolimus) i trimetoprim.
-
Interkurentni događaji, naročito dehidratacija, akutna dekompenzacija srca, metabolička acidoza, pogoršanje bubrežne funkcije, iznenadno pogoršanje stanja bubrega (npr. infektivne bolesti), liza ćelija (npr. akutna ishemija noge, rabdomioliza, produžena trauma).
Preporučuje se pažljivo praćenje koncentracije kalijuma u krvi kod pacijenata sa rizikom (videti odeljak 4.5). Etničke razlike
Kao što je primećeno za sve inhibitore angiotenzin konvertujućeg enzima, telmisartan i drugi antagonisti angiotenzin II-receptora izgleda manje efikasno smanjuju krvni pritisak kod ljudi crne rase, nego kod ljudi koji nisu crne rase, moguće zbog veće prevalence stanja sa malim sadržajem renina kod populacije crne rase koja pati od hipertenzije.
Ostalo
Kao što je slučaj i sa svim drugim antihipertenzivnim agensima, prekomerno smanjenje krvnog pritiska kod pacijenata sa ishemijskom kardiomiopatijom ili ishemijskom kardiovaskularnom bolešću, može da dovede do infarkta miokarda ili moždanog udara.
Pomoćne supstance sa potvrđenim dejstvom Sorbitol
Micardis 40 mg tablete
Micardis 40 mg tablete sadrže 168,64 mg sorbitola u jednoj tableti.
Micardis 80 mg tablete
Micardis 80 mg tablete sadrže 337,28 mg sorbitola u jednoj tableti. Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije na fruktozu ne smeju koristiti ovaj lek.
Natrijum
Lek Micardis sadrži manje od 1 mmol natrijuma (23 mg) po tableti, tj. suštinski je bez natrijuma.
Digoksin
Kada je telmisartan uziman istovremeno sa digoksinom, primećena je medijana povećanja maksimalne koncentracije digoksina u plazmi (49%) i srednje povećanje minimalne koncentracije digoksina u plazmi – pred narednu dozu (20%). Kada se telmisartan uvodi u terapiju, prilagođavanje ili obustavljanje u terapiju, treba pratiti koncentraciju digoksina radi održavanja vrednosti unutar terapijskog raspona.
Kao i kod drugih lekova koji deluju na sistem renin-angiotenzin-aldosteron, telmisartan može da izazove nastanak hiperkalemije (videti odeljak 4.4). Rizik od pojave hiperkalemije može da se poveća u slučaju istovremene terapije sa drugim lekovima koji takođe mogu izazvati nastanak hiperkalemije (zamene za soli koje sadrže kalijum, diuretici koji štede kalijum, ACE inhibitori, antagonisti angiotenzin II-receptora, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL, uključujući selektivne COX-2 inhibitore), heparin, imunosupresivi (ciklosporin ili takrolimus) i trimetoprim).
Nastanak hiperkalemije zavisi od udruženih faktora rizika. Rizik je povećan u slučaju gore pomenutih kombinacija lečenja. Rizik je naročito visok kada se telmisartan koristi zajedno sa diureticima koji štede kalijum i kada se koristi zajedno sa zamenama za so koje sadrže kalijum. Kombinacija sa ACE inhibitorom ili NSAIL na primer, predstavlja manji rizik pod uslovom da se upozorenja za primenu leka strogo prate.
Istovremena upotreba se ne preporučuje
Diuretici koji štede kalijum ili suplementi kalijuma
Antagonisti angiotenzin II-receptora kao što je telmisartan, smanjuju gubitak kalijuma indukovan diuretikom. Diuretici koji štede kalijum kao npr. spironolakton, eplerenon, triamteren, ili amilorid, suplementi kalijuma, ili zamene za soli koje sadrže kalijum mogu da vode ka značajnom povećanju koncentracije kalijuma u serumu. Ukoliko je istovremena primena indikovana zbog dokumentovane hipokalemije oni bi trebalo da budu korišćeni sa oprezom i sa čestim praćenjem koncentracije kalijuma u serumu.
Litijum
Reverzibilna povećanja koncentracije litijuma u serumu i njegova toksičnost su prijavljeni tokom zajedničke primene litijuma sa inhibitorima angiotenzin konvertujućeg enzima, i sa antagonistima angiotenzin II- receptora, uključujući telmisartan. Ukoliko se primena ove kombinacije pokaže potrebnom, preporučuje se pažljivo praćenje koncentracije litijuma u serumu.
Istovremena upotreba koja iziskuje oprez Nesteroidni antiinflamatorni lekovi
NSAIL (npr. acetilsalicilna kiselina u režimu doziranja za antiinflamatorne namene, inhibitori COX-2 i neselektivni NSAIL) mogu da smanje antihipertenzivno dejstvo antagonista angiotenzin II-receptora. Kod nekih pacijenata sa kompromitovanom funkcijom bubrega (npr. dehidrirani pacijenti ili starije osobe sa
kompromitovanom funkcijom bubrega) istovremenom primenom antagonista angiotenzin II-receptora i lekova koji inhibiraju ciklooksigenazu može da dovede do daljeg pogoršanja funkcije bubrega, uključujući i mogućnost nastanka akutne bubrežne insuficijencije, koja je obično reverzibilna. Zbog toga ovu kombinaciju treba primenjivati sa oprezom, posebno kod osoba starijeg životnog doba. Pacijente treba adekvatno hidrirati i treba uzeti u obzir i potrebu za redovnim praćenjem funkcije bubrega po uvođenju istovremene terapije a zatim periodično.
U jednoj studiji, istovremeno korišćenje telmisartana i ramiprila dovelo je do povećanja do 2,5 puta u PIK0-24 i Cmax ramiprila i ramiprilata. Klinički značaj ovog zapažanja nije poznat.
Diuretici (tiazidi ili diuretici Henleove petlje)
Prethodna terapija velikim dozama diuretika kao što je furosemid (diuretik Henleove petlje) i hidrohlortiazid (tiazidni diuretik) može da rezultuje deplecijom volumena i rizikom od hipotenzije kada se započinje terapija telmisartanom.
Istovremena upotreba koju treba uzeti u obzir Drugi antihipertenzivni lekovi
Efekat telmisartana na snižavanje krvnog pritiska može da se poveća tokom istovremene primene sa drugim antihipertenzivnim lekovima.
Podaci iz kliničkih ispitivanja pokazali su da je dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS) kombinovanom upotrebom ACE-inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena povezana sa većom učestalošću neželjenih događaja kao što su hipotenzija, hiperkalemija i oslabljena funkcija bubrega (uključujući i akutnu bubrežnu insuficijenciju) u poređenju sa slučajevima u kojima se koristi samo jedan lek koji deluje na RAAS (videti odeljke 4.3, 4.4 i 5.1).
Na osnovu njihovih farmakoloških osobina, može se očekivati da sledeći lekovi mogu potencirati hipotenzivne efekte svih antihipertenzivnih lekova uključujući telmisartan: baklofen, amifostin. Ortostatska hipotenzija može da se pogorša alkoholom, barbituratima, narkoticima ili antidepresivima.
Kortikosteroidi (sistemska primena)
Smanjenje antihipertenzivnog efekta.
Trudnoća
Ne preporučuje se primena antagonista angiotenzin II-receptora tokom prvog trimestra trudnoće (videti odeljak 4.4). Primena antagonista angiotenzin II-receptora kontraindikovana je tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće (videti odeljak 4.3 i 4.4).
Ne postoje adekvatni podaci o upotrebi tokom trudnoće. Studije na životinjama su pokazale reproduktivnu toksičnost (videti odeljak 5.3).
Epidemiološki podaci vezani za teratogeni rizik nakon ekspozicije ACE inhibitorima tokom prvog trimestra trudnoće nisu definitivni; ipak malo povećanje rizika ne može da se isključi. Pošto ne postoje kontrolisani epidemiološki podaci o riziku vezanom za antagoniste angiotenzin II-receptora, slični rizici mogu postojati za ovu grupu lekova. Pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba da pređu na alternativne antihipertenzivne lekove sa potvrđenim profilom bezbednosti za upotrebu u trudnoći, osim ako se terapija antagonistima receptora angiotenzina II ne smatra esencijalnom. Kada se trudnoća dijagnostikuje, terapiju antagonistima angiotenzin II-receptora treba odmah prekinuti, i ako je potrebno, treba otpočeti alternativnu terapiju.
Poznato je da izloženost antagonistima angiotenzin II-receptora tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće indukuje fetotoksičnost kod ljudi (smanjena funkcija bubrega, oligoamnioza, usporeno okoštavanje kostiju lobanje) i neonatalnu toksičnost (bubrežno oštećenje, hipotenzija, hiperkalemija) (videti odeljak 5.3).
Ako je došlo do izloženosti antagonistima angiotenzin II-receptora od drugog trimestra trudnoće, preporučuje se ultrazvučni pregled funkcije bubrega i razvoja lobanje.
Odojčad čije su majke uzimale antagoniste angiotenzin II-receptora treba pažljivo da se prate zbog mogućnosti pojave hipotenzije (videti odeljak 4.3 i 4.4).
Dojenje
S obzirom na to da nema informacija o upotrebi leka Micardis u periodu dojenja, lek Micardis se ne preporučuje i prednost se daje alternativnim terapijama koje imaju bolji profil bezbednosti tokom dojenja, posebno kada se doji novorođenče ili prevremeno rođeno dete.
Plodnost
U pretkliničkim ispitivanjima, nisu primećeni efekti leka Micardis na plodnost kod muškaraca i žena.
Kada se upravlja vozilima ili rukuje mašinama mora se imati na umu da tokom uzimanja antihipertenzivnih lekova kao što je Micardis može da dođe povremeno do pojave vrtoglavice ili pospanosti.
Prikaz profila bezbednosti
Ozbiljna neželjena dejstva uključuju anafilaktičku reakciju i angioedem koji mogu da se pojave retko (≥1/10 000 do < 1/1000 pacijenata) i akutnu bubrežnu insuficijenciju.
Ukupna incidenca neželjenih dejstava koja se beleže sa telmisartanom (41,4%) obično je bila slična učestalosti za placebo (43,9%) u placebo-kontrolisanim kliničkim ispitivanjima kod pacijenata lečenih od hipertenzije. Incidenca neželjenih dejstava nije bila dozno povezana i nije pokazivala korelaciju sa polom, starošću ili rasom pacijenta. Bezbednosni profil telmisartana kod pacijenata koji uzimaju terapiju za smanjenje kardiovaskularnog morbiditeta u skladu je sa podacima dobijenim za hipertenzivne pacijente.
Dole navedene neželjene reakcije zabeležene su u kontrolisanim kliničkim ispitivanjima kod pacijenata sa hipertenzijom i u postmarketinškim izveštajima. Ovaj spisak uključuje ozbiljne neželjene događaje i neželjene događaje koji dovode do prekida terapije zabeležene u tri kliničke dugotrajne studije kojima je obuhvaćeno 21 642 pacijenta lečenih telmisartanom za smanjenje kardiovaskularnog morbiditeta u trajanju do šest godina.
Tabelaran prikaz neželjenih dejstava
Neželjene reakcije su rangirane prema učestalosti ispoljavanja koristeći sledeću konvenciju: veoma česta
≥1/10; česta ≥ 1/100, <1/10; povremena ≥1/1000, <1/100; retka ≥ 1/10000, <1/1000; veoma retka (<1/10000).
U okviru svake grupne frekvencije, neželjene reakcije su prikazane po redosledu smanjenja stepena ozbiljnosti.
Infekcije i infestacije
Povremena: infekcije urinarnog trakta uključujući cistitis, infekcije gornjeg respiratornog trakta uključujući faringitis i sinuzitis
Retka: Sepsa uključujući smrtni ishod1
Poremećaji krvi i limfnog sistema Povremena: Anemija
Retka: Eozinofilija, trombocitopenija
Poremećaji imunskog sistema
Retka: Anafilaktička reakcija, preosetljivost
Poremećaji metabolizma i ishrane Povremena: Hiperkalemija
Retka: Hipoglikemija (kod pacijenata sa diabetes melitus-om)
Psihijatrijski poremećaji
Povremena: Insomnija, depresija
Retka: Anksioznost
Poremećaji nervnog sistema Povremena: Sinkopa
Retka: Pospanost
Poremećaji oka
Retka: Vizuelni poremećaj
Poremećaji uha i labirinta Povremena: Vertigo
Kardiološki poremećaji Povremena: Bradikardija
Retka: Tahikardija
Vaskularni poremećaji
Povremena: Hipotenzija2, ortostatska hipotenzija
Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji Povremena: Dispneja, kašalj
Veoma retka: Intersticijalna bolest pluća4
Gastrointestinalni poremećaji
Povremena: Abdominalni bol, dijareja, dispepsija, flatulencija, povraćanje Retka: Suva usta, nelagodnost u želucu, disgeuzija
Hepatobilijarni poremećaji
Retka: Abnormalna funkcija jetre/poremećaj jetre3
Poremećaji kože i potkožnog tkiva
Povremena: Pruritus, hiperhidroza, osip
Retka: Angiodem (i sa mogućim smrtnim ishodom), ekcem, eritem, urtikarija, medikamentozni osip, toksična kožna erupcija
Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva
Povremena: Bol u leđima (npr. išijas), mišićni spazmi, mialgija
Retka: Artralgija, bol u ekstremitetu, bol u tetivama (simptomi slični tendinitisu)
Poremećaji bubrega i urinarnog sistema
Povremena: Oštećenje funkcije bubrega uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju
Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene Povremena: Bol u grudima, astenija (slabost) Retka: Bolest nalik influenci
Ispitivanja
Povremena: Povećanje koncentracije kreatinina u krvi
Retka: Smanjenje vrednosti hemoglobina, povećanje koncentracije mokraćne kiseline u krvi, povećanje vrednosti enzima jetre, povećanje koncentracije kreatin-fosfokinaze u krvi
1,2,3,4 Za dalji opis, molimo pogledajte odeljak Opis izabranih neželjenih dejstava“
Opis izabranih neželjenih dejstava
Sepsa
U studiji PRoFESS, primećena je povećana incidenca sepse sa telmisartanom u poređenju sa placebom. Ovaj događaj može da bude slučajni nalaz ili povezan sa trenutno nepoznatim mehanizmom nastanka (videti odeljak 5.1).
Hipotenzija
Ovo neželjeno dejstvo je prijavljeno kao često kod pacijenata sa kontrolisanim krvnim pritiskom koji su bili lečeni telmisartanom zbog smanjenja kardiovaskularnog morbiditeta uz uobičajenu terapiju.
Abnormalna funkcija jetre/poremećaj jetre
Većina slučajeva abnormalne funkcije jetre/poremećaj rada jetre iz postmarketinškog iskustva se dogodila kod pacijenata japanskog porekla. Pacijenti japanske populacije su imali veću tendencu da ispolje ova neželjena dejstva.
Intersticijalna bolest pluća
Slučajevi intersticijalne bolesti pluća prijavljeni u postmarketinškoj upotrebi leka bili su vremenski povezani sa unosom telmisartana. Međutim, uzročna veza nije utvrđena.
Prijavljivanje neželjenih reakcija
Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):
Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd
Republika Srbija
fax: +381 (0)11 39 51 131
website: www.alims.gov.rs
e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs
Postoje ograničene informacije o predoziranju kod ljudi. Simptomi
Najčešće manifestacije predoziranja telmisartanom bile su hipotenzija i tahikardija; takođe su prijavljeni bradikardija, vrtoglavica, povećanje koncentracije kreatinina u serumu i akutno oštećenje bubrega.
Terapija
Telmisartan se ne uklanja hemodijalizom. Pacijenta treba pažljivo pratiti, a terapija treba da bude simptomatska uz sve potporne mere. Terapija zavisi od vremena proteklog od unosa leka i težine simptoma. Preporučene mere uključuju indukciju povraćanja i/ili gastričnu lavažu. Aktivni ugalj može da bude koristan u terapiji predoziranja. Treba često pratiti koncentraciju elektrolita i kreatinina u serumu. Kad dođe do hipotenzije, pacijenta treba postaviti u ležeći položaj i pristupiti brzoj nadoknadi elektrolita i tečnost.
Farmakološki podaci - Micardis 80mg
Farmakoterapijska grupa: Antagonisti angiotenzin II-receptora, monokomponentni
ATC šifra: C09CA07 Mehanizam dejstva
Telmisartan je oralno aktivan i specifičan antagonist angiotenzin II-receptora (tip AT1). Telmisartan sa velikim afinitetom izmešta angiotenzin II sa njegovog mesta vezivanja na receptore podtipa AT1 koji su odgovorni za poznata dejstva angiotenzina II. Telmisartan ne ispoljava bilo koju parcijalnu agonističku aktivnost na AT1 receptorima. Telmisartan se selektivno vezuje za AT1 receptor. Ovo vezivanje je dugotrajno. Telmisartan ne pokazuje afinitet za druge receptore, uključujući AT2 i druge manje karakteristične AT receptore. Funkcionalna uloga ovih receptora nije poznata, kao ni efekat njihove moguće hiperstimulacije pomoću angiotenzina II, čije nivoe povećava telmisartan. Nivoi aldosterona u plazmi smanjuju se pod dejstvom telmisartana. Telmisartan ne inhibira renin u plazmi čoveka, niti blokira jonske kanale i ne inhibira enzim za konverziju angiotenzina (kininaza II), koji razgrađuje i bradikinin. Prema tome, ne očekuje se da pojačava neželjena dejstva koja su posredovana bradikininom.
Kod ljudi, jedna doza od 80 mg telmisartana, skoro kompletno, inhibira povećanje krvnog pritiska izazvanog angiotenzinom II. Ovo inhibitorno dejstvo se zadržava tokom 24 sata, a ostaje merljivo i do 48 sati.
Klinička efikasnost i bezbednost
Terapija esencijalne hipertenzije
Posle prve doze telmisartana, antihipertenzivna aktivnost postepeno postaje vidljiva u roku od 3 sata. Maksimalno smanjenje krvnog pritiska se po pravilu postiže u roku 4 do 8 nedelja po započinjanju terapije, i održava se tokom dugotrajne terapije.
Antihipertenzivno dejstvo se održava neprekidno tokom 24 sata nakon uzimanja leka, i obuhvata i poslednja 4 sata pre naredne doze, kao što je pokazano merenjima krvnog pritiska u ambulantnim uslovima. Ovo je potvrđeno stalnom koncentracijom od preko 80% posle doza od 40 i 80 mg telmisartana u placebo kontrolisanim kliničkim studijama. Postoji očigledan trend odnosa doze i vremena potrebnog za vraćanje bazalne vrednosti sistolnog krvnog pritiska (SKP). Sa ovim nisu u skladu podaci koji se odnose na dijastolni krvni pritisak (DKP).
Kod pacijenata sa hipertenzijom telmisartan smanjuje i sistolni i dijastolni krvni pritisak, bez uticaja na brzinu pulsa ne utičući na frekvencu pulsa. Doprinos diuretskog i natriuretskog efekta leka na njegovu hipotenzivnu aktivnost tek treba da bude definisan. Antihipertenzivna efikasnost telmisartana je slična dejstvu koje imaju agensi koji predstavljaju druge klase antihipertenzivnih lekova (što je pokazano u kliničkim studijama u kojima se porede telmisartan i amlodipin, atenolol, enalapril, hidrohlortiazid i lizinopril).
Po naglom prestanku terapije telmisartanom, krvni pritisak se postepeno vraća na vrednosti pre lečenja tokom perioda od nekoliko dana, bez dokaza o povratnoj (rebound) hipertenziji.
Incidencija suvog kašlja bila je značajno manja kod pacijenata lečenih telmisartanom nego kod onih kojima su uzimali inhibitore angiotenzin konvertujućeg enzima u kliničkim studijama u kojima su direktno poređene ove dve vrste antihipertenzivne terapije.
Kardiovaskularna prevencija
ONTARGET klinička studija(engl.ONgoing Telmisartan Alone and in Combination with Ramipril Global Endpoint Trial) poredila je dejstva telmisartana, ramiprila i kombinacije telmisartana i ramiprila kod 25620 pacijenata starosti 55 godina ili starijih sa istorijom koronarne arterijske bolesti, moždanog udara, TIA, periferne arterijske bolesti, ili diabetes mellitus-a tip 2 praćenih dokazima o oboljenju ciljnih organa (npr. retinopatija, hipertrofija leve komore, makro- ili mikroalbuminurija), kod populacije pacijenata sa rizikom za neželjene kardiovaskularne događaje.
Pacijenti su randomizovani u jednu od tri sledeće terapijske grupe: telmisartan 80 mg (n=8542), ramipril 10 mg (n=8576), ili kombinacija telmisartana 80 mg plus ramipril 10 mg (n=8502), što je bilo praćeno prosečnim trajanjem praćenja ovih pacijenata koje je iznosilo 4,5 godine.
Telmisartan je bio jednako efikasan kao i ramipril u smanjivanju primarnog kombinovanog krajnjeg cilja studije koga su činili kardiovaskularna smrt, infarkt miokarda koji nije završio smrtnim ishodom, moždani udar koji takođe nije završio sa smrtnimishodom, ili hospitalizacija zbog kongestivne srčane insuficijencije. Incidenca primarnog krajnjeg cilja bila je slična za grupe koje su primale telmisartan (16,7%) i ramipril (16,5%). Koeficijent hazardnosti (hazard ratio) za telmisartan u poređenju sa ramiprilom iznosio je 1,01 (97,5% CI 0,93 - 1,10, p (ne-inferiornost) = 0,0019 na granici 1,13). Stopa smrti zbog svih uzroka je bila 11,6% i 11,8% između pacijenata lečenih telmisartanom odnosno ramiprilom.
Pokazalo se da je telmisartan jednako efikasan kao i ramipril u prethodno definisanim sekundarnim krajnjim ciljevima, uključujući kardiovaskularnu smrt, infarkt miokarda koji nije završio smrtnim ishodom i moždani udar bez smrtnog ishoda [0,99 (97,5% CI 0,90 – 1,08), p (ne-inferiornost = 0,0004], u primarnom krajnjem cilju referentne studije HOPE (engl. The Heart Outcomes Prevention Evaluation Study) u kojoj je ispitivana efikasnost ramiprila u poređenju sa placebom.
ACE-I intolerantni pacijenti su randomizovani u studiji TRANSCEND, sa inače sličnim kriterijumima uključivanja kao i u ONTARGET studiji, na telmisartan 80 mg (n=2954) ili placebo (n=2972), oba uključena pored standardne terapije. Prosečno trajanje praćenja pacijenata je bilo 4 godine i 8 meseci. Nije pronađena statistički signifikantna razlika u incidenci primarnog kombinovanog cilja studije (kardiovaskularna smrt infarkt miokarda koji nije završio smrtnim ishodom, moždani udar koji takođe nije završio smrtnim ishodom ili hospitalizacija zbog kongestivne srčane insuficijencije [15,7% u grupi telmisartan i 17,0% u placebo grupi sa odnosom hazardnosti 0,92 (95% CI 0,81 – 1,05, p=0,22)]. Dokazana je korist tokom terapije telmisartanom u poređenju sa placebom u prethodno definisanim sekundarnim kombinovanim ciljevima koji se odnose na kardiovaskularnu smrt, infarkt miokarda bez smrtnog ishoda, moždani udar bez smrtnog ishoda [0,87 (95% CI 0,76 – 1,00, p=0,048)]. Nije bilo dokaza za korist terapije u smislu kardiovaskularnog mortaliteta (odnos hazardnosti (hazard ratio)1,03, 95% CI 0,85 – 1,24).
Kašalj i angioedem su ređe prijavljivani kod pacijenata lečenih telmisartanom nego kod pacijenata koji su uzimali ramipril, dok je do hipotenzije češće dolazilo kod pacijenata koji su primali telmisartan.
Kombinovanje telmisartana sa ramiprilom nije donosilo dodatnu korist u odnosu na monoterapiju ramiprilom ili telmisartanom. Kardiovaskularni mortalitet i mortalitet zbog bilo kog uzroka su bili numerički veći tokom kombinovane primene. Uz to, zabeležena je značajno veća incidencija hiperkalemije, bubrežne insuficijencije, hipotenzije i sinkope u grupi koja je primala kombinovanu terapiju. Prema tome, upotreba kombinacije telmisartana i ramiprila se u ovoj populaciji ne preporučuje.
U kliničkoj studiji Prevention Regimen for Effectively avoiding Second Strokes (ProFESS sprovedenoj na pacijentima od 50 godina i starijima, koji su nedavno imali moždani udar, povećana je incidenca sepse u grupi koja je pimala telmisartan u odnosu na placebo grupu, 0,70% prema 0,49% [RR 1,43 (95% interval poverenja (confidence interval)1,00 – 2,06)]; incidenca slučajeva sepse sa smrtnim ishodom je bila veća kod pacijenata koji su uzimali telmisartan (0,33%) u odnosu na one koji su uzimali placebo (0,16%) [RR 2,07 (95% interval poverenja 1,14 – 3,76)]. Primećena povećana učestalost pojave sepse povezane sa uzimanjem telmisartana može da bude slučajni nalaz ili povezana sa trenutno nepoznatim mehanizmom nastanka.
U dva velika, randomizovana, kontrolisana ispitivanja (ONTARGET (Monoterapija telmisartanom u poređenju sa kombinacijom telmisartrana i ramiprila) i VA NEPHRON-D (Nefropatija kod dijabetesa)) ispitivana je upotreba kombinacije jednog ACE-inhibitora sa jednim blokatorom receptora angiotenzina II. Ispitivanje ONTARGET je sprovedeno kod pacijenata sa istorijom kardiovaskularnih ili cerebrovaskularnih bolesti, ili dijabetes melitusa tipa 2, uz dokaze o oštećenju perifernih organa. Za više informacija pogledati obratiti pažnju na prethodni tekst pod „Kardiovaskularna prevencijaˮ.
VA NEPHRON-D je ispitivanje kod pacijenata sa dijabetes melitusom tipa 2 i dijabetesnom nefropatijom. Ova ispitivanja nisu pokazala značajno korisno dejstvo na bubrežne i/ili kardiovaskularne ishode i mortalitet, dok je zabeležen povećan rizik od hiperkalemije, akutnog oštećenja bubrega i/ili hipotenzije, u poređenju sa pacijentima koji su primali monoterapiju. U svetlu njihovih sličnih farmakodinamskih svojstava, ovi rezultati su relevantni i za druge ACE-inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II.
Zbog toga ACE-inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II ne treba koristiti istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.
Studija ALTITUDE (Ispitivanje aliskirena kod dijabetesa tipa 2 korišćenjem krajnjih tačaka koje definišu kardiovaskularnu i bubrežnu funkciju) je bila osmišljena da ispita korist od dodavanja aliskirena standardnoj terapiji ACE-inhibitorom ili blokatorom receptora angiotenzina II kod pacijenata sa dijabetes melitusom tipa 2, hroničnim oboljenjem bubrega, ili sa obe ove bolesti zajedno. Ovo ispitivanje je završeno rano zbog povećanog rizika od neželjenog ishoda. Kardiovaskularna smrt i moždani udar su bili i numerički češći u grupi koja je uzimala aliskiren nego u grupi koja je uzimala placebo, a i neželjeni događaji i ozbiljni neželjeni događaji od interesa (hiperkalemija, hipotenzija i bubrežna disfunkcija) češće su prijavljivani u grupi koja je primala aliskiren, nego u grupi koja je primala placebo.
Pedijatrijska populacija
Bezbednost i efikasnost leka Micardis kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina nisu ustanovljeni.
Dejstvo dve doze telmisartana na smanjenje krvnog pritiska procenjivano je kod 76 hipertenzivnih, prekomerno gojaznih pacijenata uzrasta 6 do < 18 godina (telesne mase od ≥ 20 kg do ≤ 120 kg, srednja vrednost 74,6 kg), posle uzimanja telmisartana 1 mg/kg (n = 29 lečenih) ili 2 mg/kg (n = 31 lečenih) tokom terapijskog perioda u trajanju od 4 nedelje. Po uključivanju u ovu studiju, prisustvo sekundarne hipertenzije nije ispitivano. Kod nekih od ispitivanih pacijenata korišćene su doze veće od preporučenih za lečenje hipertenzije u populaciji odraslih, dostižući dnevnu dozu koja odgovara dozi od 160 mg, koja je ispitivana kod odraslih. Nakon prilagođavanja prema uzrastu efekti prosečne promene sistolnog krvnog pritiska u odnosu na početne vrednosti (primarni cilj) bili su -14,5 (1,7) mm Hg u grupi koja je uzimala telmisartan u dozi od 2 mg/kg, -9,7 (1,7) mm Hg u grupi koja je primala telmisartan u dozi od 1 mg/kg, i - 6,0 (2,4) u grupi koja je primala placebo. Prilagođene promene dijastolnog krvnog pritiska u odnosu na početne vrednosti iznosile su -8,4 (1,5) mm Hg, -4,5 (1,6) mm Hg, odnosno -3,5 (2,1) mm Hg. Ova promena je bila dozno zavisna. Podaci o bezbednosti iz ove studije kod pacijenata uzrasta 6 do < 18 godina po pravilu su bili slični onima zabeleženim kod odraslih. Bezbednost dugoročne primene telmisartana kod dece i odraslih nije ispitivana. Povećan broj eozinofila zabeležen u ovoj populaciji pacijenata nije zabeležen kod odraslih.
Klinički značaj i relevantnost ovog nalaza nisu poznati.
Ovi klinički nalazi ne dozvoljavaju izvođenje zaključaka o efikasnosti i bezbednosti primenjenog telmisartana u hipertenzivnoj pedijatrijskoj populaciji.
Resorpcija
Resorpcija telmisartana je brza, iako resorbovana količina može da varira. Srednja vrednost apsolutne biološke bioraspoloživosti telmisartana iznosi oko 50%. Kada se telmisartan uzima sa hranom, smanjenje površine ispod plazma-koncentracija krive (PIK0-∞) kreće se od oko 6% (doza od 40 mg) do oko 19% (doza od 160 mg). U roku od 3 sata po uzimanju leka, koncentracije u plazmi su slične bilo da je telmisartan uzet bez hrane ili sa hranom.
Linearnost/ne-linearnost
Ne očekuje se da ovo malo smanjenje PIK dovede do smanjenja terapijske efikasnosti.
Nema linearnog odnosa između doza i plazma nivoa. Vrednosti Cmax i u manjem stepenu PIK se povećavaju disproprocionalno pri dozama od 40 mg.
Distribucija
Telmisartan se u velikoj meri vezuje za proteine plazme (>99,5%) uglavnom za albumin i alfa-1 kiseli glikoprotein. Prosečni volumen distribucije telmisartana (Vdss) u stanju ravnoteže iznosi približno 500 litara.
Biotransformacija
Telmisartan se metaboliše konjugacijom tako što se formira glukuronid osnovnog jedinjenja. Ovaj konjugat se pokazao farmakološki neaktivnim.
Eliminacija
Telmisartan se odlikuje bieksponencijalnom farmakokinetikom razgradnje sa terminalnim poluvremenom eliminacije od >20 sati. Maksimalna koncentracija u plazmi (Cmax) i u manjoj meri površina ispod krive (PIK) neproporcionalno rastu sa povećanjem doze. Nema dokaza o klinički značajnoj akumulaciji telmisartana po uzimanju preporučene doze. Plazma koncentracije su bile veće kod žena nego kod muškaraca, bez uticaja na efikasnost leka.
Po oralnoj (i intravenskoj) primeni telmisartan se skoro isključivo eliminiše preko fecesa, i to uglavnom u vidu neizmenjenog jedinjenja. Kumulativna urinarna ekskrecija je <1% od unete doze. Ukupni klirens plazme (CLtot) je veći (približno 1000 mL/min) u poređenju sa protokom krvi kroz jetru (oko 1500 mL/min).
Pedijatrijska populacija
Farmakokinetika dve doze telmisartana procenjena je kao sekundarni cilj kod hipertenzivnih pacijenata (n = 57) starosti od 6 do 18 godina pošto su uzimali telmisartan 1 mg/kg ili 2 mg/kg tokom terapijskog
perioda u trajanju od 4 nedelje. U farmakokinetičke ciljeve spadalo je utvrđivanje koncentracije telmisartana u stanju dinamičke ravnoteže („steady stateˮ) kod dece i adolescenata, kao i ispitivanja razlika vezanih za uzrast. Iako je ovo ispitivanje bilo premalo za utemeljenu procenu farmakokinetike kod dece mlađe od 12 godina, rezultati su uglavnom slični nalazima kod odraslih i potvrđuju nelinearnost telmisartana, posebno za vrednosti Cmax.
Pol
Razlike u plazma koncentracijama su bile opažene, sa vrednostima Cmax i PIK koje su otprilike 3 odnosno 2 puta veće kod žena u odnosu na muškarce.
Stariji pacijenti
Farmakokinetika telmisartana se ne razlikuje između starijih osoba i onih koji su mlađi od 65 godina. Oštećenje funkcije bubrega
Primećeno je dvostruko povećanje plazma koncentracije leka kod pacijenata sa blagom do umerenom i teškom insuficijencijom bubrega. Međutim, kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom koji se podvrgavaju dijalizi zabeležene su manje koncentracije u plazmi. Telmisartan se u velikoj meri vezuje za proteine plazme ispitanika koji pate od bubrežne insuficijencije, a iz krvi se ne uklanja hemodijalizom. Kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega poluvreme eliminacije nije smanjeno.
Oštećenje funkcije jetre
Farmakokinetičke studije kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre pokazale su povećanje apsolutne bioraspoloživosti od skoro 100%. Poluvreme eliminacije se kod bolesnika sa oštećenom funkcijom jetre ne menja.
Farmaceutski podaci - Micardis 80mg
Lek ne zahteva posebne temperaturne uslove čuvanja. Čuvati u originalnom pakovanju radi zaštite od vlage.
Micardis 40mg:
Unutrašnje pakovanje je blister PA/Al/PVC-Al u kome se nalazi 7 tableta.
Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 4 blistera sa po 7 tableta (ukupno 28 tableta) i Uputstvo za lek.
Micardis 80mg:
Unutrašnje pakovanje je blister PA/Al/PVC-Al u kome se nalazi 7 tableta.
Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 4 blistera sa po 7 tableta (ukupno 28 tableta) i Uputstvo za lek.
(i druga uputstva za rukovanje lekom)
Telmisartan tablete treba držati u zatvorenom blisteru zbog njihovih higroskopnih svojstava. Tablete treba izvaditi iz blistera neposredno pre upotrebe.
Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima