Losepan® 1mg tableta

Lek Losepan je indikovan za kratkotrajnu simptomatsku terapiju anksioznosti, kod težih oblika anksioznosti koji onesposobljavaju pacijenta ili ga dovode do izražene uznemirenosti.

Lek Losepan se koristi kao premedikacija pre dijagnostičkih procedura i hirurških intervencija.

Doziranje

Doziranje i dužina primene leka su individualni. Lek treba primenjivati u najmanjoj efektivnoj dozi tokom najkraćeg mogućeg vremena. Rizik od pojave sindroma obustave leka i povratnih (rebound) simptoma je veći u slučaje nagle obustave terapije. Zbog toga je kod svih pacijenata potrebna postepena obustava terapije (videti odeljak 4.4).

Primena leka ne bi trebalo da bude duža od 4 nedelje, uključujući period postepenog smanjivanja doze. Terapiju ne treba produžavati bez kliničke reevaluacije potrebe pacijenta za daljim lečenjem.

Dozu lorazepama treba postepeno povećavati, kako bi se izbegle neželjene reakcije. Večernja doza se povećava pre jutarnje.

Odrasli

Simptomatska terapija anksioznosti

• 0,5 mg do 2,5 mg dnevno u podeljenim dozama ili kao pojedinačna doza pre spavanja.

  U težim oblicima, kod pojedinih pacijenata mogu biti potrebne veće doze, do maksimalne doze od 7,5 mg dnevno.

  Premedikacija pre dijagnostičkih procedura ili hirurških intervencija

• 1 mg do 2,5 mg veče pred intervenciju i/ili

• 2 mg do 4 mg 1 – 2 sata pre početka procedure.

Pedijatrijska populacija

Lek Losepan ne treba koristiti kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina, jer efikasnost i bezbednost leka nisu ustanovljeni u ovoj populaciji, osim u indikaciji u nastavku teksta.

Premedikacija:

Deca mlađa od 6 godina

Lek se ne primenjuje kod dece mlađe od 6 godina

Deca uzrasta 6 do 12 godina

Premedikacija pre dijagnostičkih procedura ili hirurških intervencija: ne treba prekoračiti dozu od 0,5 mg do 1 mg ili 0,05 mg/kg telesne mase. Lek treba primeniti 1 do 2 sata pre intervencije.

Deca uzrasta 13 do 18 godina

Premedikacija pre dijagnostičkih procedura ili hirurških intervencija: 1 mg do 4 mg, jedan do dva sata pre intervencije.

Stariji ili iscrpljeni pacijenti

Kod strarijih ili iscrpljenih pacijenata, inicijalnu dozu treba smanjiti približno 50% i prilagoditi kliničkom odgovoru i toleranciji na lek (videti odeljak 4.4).

Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega ili jetre

Manje doze mogu biti dovoljne kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega i blagim do umerenim oštećenjem funkcije jetre (videti odeljak 4.4). Primena kod pacijenata sa teškom insuficijencijom jetre je kontraindikovana (videti odeljak 4.3).

Pacijenti sa hroničnom respiratornom insuficijencijom

Preporučuje se primena manjih doza (videti odeljak 4.4).

Način primene Oralna upotreba.

Tabletu treba progutati celu sa malo tečnosti (npr. pola čaše vode).

• Preosetljivost na aktivnu supstancu, druge benzodiazepine ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1;

• Miastenija gravis;

• Teška respiratorna insuficijencija (npr. hronična opstruktivna bolest pluća);

• Sindrom apneje u snu (engl. sleep apnea syndrome);

• Teško oštećenje funkcije jetre.

Pri primeni benzodiazepina prijavljene su ozbiljne anafilaktičke/anafilaktoidne reakcije. Nakon primene prve ili neke od narednih doza benzodiazepina, zabeleženi su slučajevi angioedema koji je zahvatao jezik, glotis ili larinks. Pojedini pacijenti su imali i druge simptome kao što su dispneja, osećaj gušenja, mučnina i povraćanje. Može biti neophodna urgentna terapija. Ukoliko angioedem zahvati jezik, glotis ili larinks, moguća je opstrukcija sa smrtnim ishodom. Kod pacijenata kod kojih je nakon primene benzodiazepina došlo do nastanka angioedema, lekovi iz ove grupe se ne smeju više uvoditi.

Lorazepam treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata sa poremećenom plućnom funkcijom, budući da primena benzodiazepina, uključujući lorazepam, može dovesti do respiratorne depresije sa potencijalno smrtnim ishodom.

Pacijente treba upozoriti da će primena lorazepama umanjiti njihovu toleranciju na alkohol i druge supstance koje izazivaju depresiju CNS-a. Ove supstance treba izbegavati ili uzimati u smanjenim dozama.

Anksioznost ili insomnija mogu biti simptomi nekoliko različitih oboljenja. Ovu mogućnost treba uzeti u obzir, jer ovi simptomi mogu biti uzrokovani psihičkim ili fizičkim poremećajima za koje je potrebna posebna terapija.

Zloupotreba

Prijavljena je zloupotreba lorazepama, naročito kod pacijenata sa ranijom zloupotrebom lekova, alkohola ili psihoaktivnih supstanci.

Tolerancija

Nakon nekoliko nedelja primene leka može se, u određenoj meri, javiti smanjenje hipnotičkog dejstva benzodiazepina.

Zavisnost

Primena benzodiazepina može dovesti do fizičke i psihološke zavisnosti. Rizik od nastanka zavisnosti raste sa povećanjem doze i trajanja terapije. Rizik od razvoja fizičke i psihološke zavisnosti postoji čak i pri primeni leka svakog dana tokom nekoliko nedelja. Ovo se odnosi ne samo na primenu izuzetno velikih doza leka, već i primenu terapijskih doza.

Rizik od nastanka zavisnosti je dodatno povećan kod pacijenata koji su u prošlosti imali problema sa alkoholizmom, zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili lekova, kao i pacijenata sa značajnim poremećajem ličnosti. Zbog toga, primenu lorazepama kod osoba sa alkoholizmom i zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili lekova u prošlosti treba izbegavati.

Zavisnost može dovesti do pojave simptoma obustave leka, posebno ukoliko se terapija naglo prekine. Zbog toga, prekid terapije treba uvek sprovoditi postepeno.

Simptomi obustave (npr. povratna insomnija) se mogu javiti i nakon obustave leka primenjenog tokom nedelju dana u terapijskoj dozi. Nagla obustava terapije može dovesti do simptoma obustave.

Nakon obustave benzodiazepina prijavljeni su sledeći simptomi: glavobolja, bol u mišićima, anksioznost, napetost, depresija, insomnija, nemir, vrtoglavica, mučnina, dijareja, gubitak apetita, konfuzija, halucinacije/delirijum, promene u percepciji, iritabilnost, disforija, konvulzije/napadi, tremor, abdominalni grčevi, mijalgija, agitacija, palpitacije, tahikardija, panični napad, vertigo, pojačani refleksi, gubitak kratkotrajne memorije, hipertermija, znojenje, i pojava rebound fenomena koji podrazumeva ponovnu pojavu simptoma zbog kojih je uvedena terapija benzodiazepinima, u pojačanom obliku.

Ove simptome može biti teško razlikovati od početnih simptoma zbog kojih je lek i propisan.

U težim slučajevima, mogu se javiti sledeći simptomi: derealizacija, depersonalizacija, hiperakuzija, tinitus, utrnulost i žmarci u ekstremitetima, preosetljivost na svetlost, zvuk i fizički kontakt/promena percepcije, nevoljni pokreti, povraćanje, halucinacije, konvulzije.

Konvulzije se češće javljaju kod pacijenata sa postojećim konvulzivnim poremećajima, kao i kod pacijenata koji primenjuju druge lekove koji snižavaju prag za konvulzije, kao što su antidepresivi.

Rizik pri istovremenoj primeni sa opioidima

Istovremena primena lorazepama i opioida može dovesti do sedacije, respiratorne depresije, kome, pa čak i smrti. Stoga, kombinacija sedativnih lekova, kao što su benzodiazepini (lorazepam) i opioida je rezervisana za pacijente kod kojih ne postoje alternativne terapijske opcije. Ukoliko se donese odluka o propisivanju lorazepama u kombinaciji sa opioidima, treba primeniti najmanju efektivnu dozu u što kraćem periodu (videti i opšte preporuke za doziranje u odeljku 4.2).

Pacijente treba pažljivo pratiti zbog moguće pojave znakova i simptoma respiratorne depresije i sedacije. Imajući to u vidu, stroga je preporuka da se pacijenti i njihovi staratelji (kada je primenljivo) informišu kako bi obratili pažnju na pojavu ovih simptoma (videti odeljak 4.5).

Trajanje terapije

Terapije treba da bude što kraća (videti odeljak 4.2) i ne duža od 4 nedelje, uključući i period smanjenja doze.

Pri propisivanju terapije, može biti korisno informisati pacijenta da će terapija biti ograničenog trajanja i tačno objasniti kako će se doza postepeno smanjivati pri obustavi terapije. Pacijenta bi trebalo upozoriti i na mogućnosti pojave rebound fenomena, da bi se minimizovala anksioznost u slučaju njene pojave.

Kod kratkodelujućih benzodiazepina, simptomi obustave se mogu javiti i u toku doznog intervala, posebno ukoliko se primenjuju visoke doze. Kod primene dugodelujućih benzodiazepina, neophodno je upozoriti pacijente da ne prelaze na primenu kratkodelujućih benzodiazepina, jer se mogu javiti simptomi obustave.

Amnezija

Tokom primene benzodiazepina, prijavljena je tranzitorna anterogradna amnezija ili oslabljeno pamćenje. Ukoliko se lorazepam koristi u terapiji insomnije izazvane anksioznošću, pacijenti treba da obezbede period neprekidnog sna koji je dovoljan da omogući smanjenje ovog dejstva leka (npr. 7-8 sati).

Psihijatrijske i paradoksalne reakcije

Paradoksalne reakcije se ponekad mogu javiti tokom primene benzodiazepina (videti odeljak 4.8). Ovakve reakcije se češće javljaju kod dece i starijih osoba. Ukoliko se jave, trebalo bi obustaviti dalju terapiju.

Mišićna slabost

Lorazepam može uzrokovati mišićnu slabost. Zbog toga je potreban poseban oprez i primena manjih doza kod pacijenata sa postojećom mišićnom slabošću ili cerebelarnom ataksijom.

Posebne grupe pacijenata

Lorazepam nije indikovan u primarnoj terapiji psihotičnih oboljenja ili depresivnih poremećaja i ne sme se primenjivati u monoterapiji kod pacijenata sa depresijom. Primena benzodiazepina može imati dezinhibirajuće dejstvo i izazvati suicidalne tendencije kod pacijenata sa depresijom. Prema tome, ovim pacijentima ne treba propisivati veće količine lorazepama. Benzodiazepine kod ovih pacijenata ne treba primenjivati bez adekvatne terapije za depresiju.

Tokom primene benzodiazepina može doći do egzacerbacije postojeće depresije.

Potreban je oprez tokom terapije pacijenata sa akutnim glaukomom zatvorenog ugla.

Pacijente sa oštećenjem funkcije bubrega ili blagom do umerenom insuficijencijom jetre treba redovno pratiti, a doziranje pažljivo korigovati na osnovu odgovora pacijenta na terapiju. Kod ovih pacijenata mogu biti dovoljne manje doze.

Iste mere opreza važe i za starije osobe, iscrpljene pacijente i pacijente sa hroničnom respiratornom insuficijencijom.

Kao i svi depresori CNS-a, benzodiazepini mogu izazvati encefalopatiju kod pacijenata sa teškom insuficijencijom jetre. Zato je, kod ovih pacijenata, njihova primena kontraindikovana.

Kod nekih pacijenata koji su uzimali benzodiazepine, razvile su se krvne diskrazije, a kod nekih je došlo do povećanja vrednosti enzima jetre. Kod pacijenata kod kojih se ponovljena terapija smatra klinički neophodnom, prepporučuju se periodične analize krvi i funkcije jetre.

Iako se hipotenzija javlja veoma retko, benzodiazepine treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata kod kojih smanjenje krvnog pritiska može dovesti do kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih komplikacija. Ovo je posebno važno za starije pacijente.

Stariji pacijenti

Lorazepam treba primenjivati sa oprezom kod starijih osoba, zbog rizika od sedacije i/ili muskuloskeletne slabosti, koji mogu povećati rizik od padova sa teškim posledicama u ovoj populaciji. Starijim pacijentima treba smanjiti dozu (videti odeljak 4.2).

Laktoza

Ovaj lek sadrži laktozu. Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije na galaktozu, potpunim nedostatkom laktaze ili glukozno-galaktoznom malapsorpcijom, ne smeju da uzimaju ovaj lek.

Lorazepam ne treba primenjivati istovremeno sa alkoholom.

Sedativno dejstvo lorazepama može biti pojačano kada se primenjuje sa alkoholom. Ovo utiče na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Benzodiazepini, uključujući lorazepam, imaju aditivno depresorno dejstvo na CNS kad se primenjuju zajedno sa lekovima koji takođe izazivaju depresiju CNS-a, kao što su barbiturati, antipsihotici, sedativi/hipnotici, anksiolitici, antidepresivi, narkotički analgetici, sedativni antihistaminici, antikonvulzivi i anestetici.

Istovremena primena sedativa, kao što su benzodiazepini (lorazepam), sa opioidima povećava rizik od sedacije, respiratorne depresije, kome i smrti, usled aditivnog depresornog dejstva na CNS. Doziranje i trajanje kombinovane terapije treba biti ograničeno (videti odeljak 4.4).

Pri istovremenoj primeni benzodiazepina može doći do pojačanog osećaja euforije koju izazivaju opioidni analgetici, što pojačava psihološku zavisnost.

Prijavljeni su slučajevi izraženog stupora, značajno usporenog disanja i, kod jednog pacijenta, hipotenzije, pri istovremenoj primeni lorazepama i loksapina.

Postoje izveštaji o značajnoj sedaciji, obilnoj salivaciji i ataksiji pri istovremenoj primeni lorazepama i klozapina.

Istovremena primena lorazepama sa natrijum valproatom može dovesti do povećanja koncentracije lorazepama u plazmi i smanjenja klirensa lorazepama. Pri istovremenoj primeni, dozu lorazepama treba smanjiti za približno 50%.

Istovremena primena lorazepama i probenecida može dovesti do naglog početka dejstva ili produženog dejstva lorazepama, usled produženog poluvremena eliminacije i smanjenja ukupnog klirensa. Pri istovremenoj primeni sa probenecidom, dozu lorazepama treba smanjiti za približno 50%.

Primena teofilina i aminofilina može umanjiti sedativno dejstvo benzodiazepina, uključujući lorazepam.

Pri istovremenoj primeni sa miorelaksansima može doći do pojačanog miorelaksantnog dejstva, zbog čega je potreban oprez, posebno kod starijih pacijenata (videti odeljak 4.4).

Žene u reproduktivnom periodu

Tokom primene lorazepama, žene u reproduktivnom periodu treba da primenjuju efikasne metode kontracepcije. Pacijentkinje treba upozoriti da se obrate lekaru radi obustave leka ako planiraju ili sumnjaju na trudnoću.

Trudnoća

Nema dovoljno podataka o primeni lorazepama u toku trudnoće. Benzodiazepine ne treba koristiti tokom trudnoće, naročito tokom prvog i trećeg trimestra, ukoliko nije apsolutno neophodno. Ovi lekovi mogu dovesti do oštećenja fetusa ako se koriste u trudnoći.

Ograničeni podaci kod ljudi ukazuju da je primena lorazepama povezana sa povećanim rizikom od kongenitalnih malformacija, naročito ukoliko se primenjuje u toku prvog trimestra trudnoće. Uzorci krvi iz pupčane vrpce ukazuju na prolaz benzodiazepina i njihovih metabolita glukuronida, kroz placentu.

Ukoliko se, iz opravdanih medicinskih razloga, lek primenjuje pri kraju trudnoće ili tokom porođaja u visokim dozama, mogu se očekivati uticaji na novorođenče usled farmakoloških svojstava aktivne supstance. To uključuje sledeće simptome: hipoaktivnost, hipotoniju, hipotermiju, respiratornu depresiju, apneju, probleme sa hranjenjem i loš metabolički odgovor na hladnoću (sindrom mlitavog novorođenčeta, engl. floppy infant syndrome).

Prijavljeni su simptomi obustave leka tokom postnatalnog perioda kod novorođenčadi majki koje su uzimale benzodiazepine tokom nekoliko nedelja ili duže pre porođaja.

Studije na životinjama nisu pokazale teratogena svojstva lorazepama niti uticaj na reprodukciju (videti odelajk 5.3).

Dojenje

Postoje dokazi da se lorazepam izlučuje u majčino mleko, ali u fiziološki beznačajnim količinama.

Zbog toga lorazepam ne treba propisivati dojiljama, sem u slučajevima kada očekivana korist za majku prevazilazi potencijalni rizik po dete. Kod odojčadi majki koje su koristile benzodiazepine, zabeleženi su sedacija i poremećaj sisanja. Odojčad treba pažljivo posmatrati radi otkrivanja farmakoloških dejstava leka (uključujući sedaciju i iritabilnost).

Plodnost

Nema podataka o mogućem uticaju na plodnost muškaraca i žena.

Lek ima snažan uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Ovo je posebno izraženo u slučaju istovremene primene alkohola.

Sedacija, amnezija, smanjena koncentracija, i oslabljena funkcija mišića mogu štetno uticati na sposbnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. U slučaju nedovoljnog sna, povećava se mogućnost poremećaja pažnje (videti odeljak 4.5). Pacijente treba upozoriti da ne upravljaju vozilima niti rukuju mašinama ukoliko dođe do pojave ovih simptoma.

Neželjene reakcije su očekivane na početku lečenja, u slučaju primene visokih doza i kod posebnih grupa pacijenata navedenih u tačkama 4.3 i 4.4. Neželjene reakcije se mogu spontano povući tokom dalje primene leka ili nakon smanjenja doze.

Neželjene reakcije rangirane su prema klasi sistema organa i učestalosti javljanja na sledeći način: veoma često (≥ 1/10), često (≥ 1/100 do < 1/10), povremeno (≥ 1/1000 do < 1/100), retko (≥ 1/10000 do < 1/1000), veoma retko (< 1/10000), nepoznato (ne može se proceniti iz dostupnih podataka).

±Uticaj benzodiazepina na CNS su dozno zavisni i depresija CNS-a je jača pri većim dozama.

βStepen respiratorne depresije pri primeni benzodiazepina je dozno zavisan i depresorni uticaj je jači pri primeni većih doza.

Zavisnost/zloupotreba

Čak i nakon svakodnevne primene lorazepama tokom nekoliko dana, nakon obustave terapije može doći do simptoma obustave leka (npr. poremećaji sna, intenzivni snovi), naročito ukoliko je obustava terapije bila nagla. Anksioznost, napetost, kao i agitacija i unutrašnji nemir mogu se javiti u pojačanoj formi (rebound fenomen). Ostali simptomi koji se mogu javiti nakon obustave benzodiazepina uključuju: glavobolju, depresiju, konfuziju, iritabilnost, preznojavanje, disforiju, vrtoglavicu, gubitak osećaja za realnost, poremećaj ponašanja, hiperakuziju, žmarce i utrnulost u ekstremitetima, preosetljivost na svetlo i dodir, poremećaj percepcije, nevoljne pokrete, mučninu, povraćanje, dijareju, gubitak apetita, halucinacije/delirijum, konvulzije/epileptične napade, tremor, abdominalne grčeve, mijalgiju, stanje uzbuđenosti, palpitacije, tahikardiju, panične napade, vrtoglavicu, pojačane reflekse, gubitak kratkotrajnog pamćenja i hipertermiju. Nakon dugotrajne primene lorazepama kod pacijenata sa epilepsijom ili pacijenata koji koriste druge lekove koji snižavaju prag za konvulzije (npr. antidepresivi), nagla obustava terapije može povećati učestalost epileptičnih napada. Rizik od sindroma obustave raste sa povećanjem trajanja terapije i doze leka. Ovaj fenomen se uglavnom može izbeći postepenim snižavanjem doze.

Moguć je razvoj tolerancije na sedativno dejstvo benzodiazepina.

Lorazepam ima potencijal za zloupotrebu. Pod posebnim rizikom su pacijenti sa ranijom zloupotrebom lekova i/ili alkohola.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

U lečenju predoziranja bilo kojim lekom, treba imati na umu da je možda uzeto više različitih lekova. Postmarketinško iskustvo pokazuje da se predoziranje lorazepamom obično dešava u kombinaciji sa alkoholom i/ili drugim lekovima.

Predoziranje benzodiazepinima se obično manifestuje različitim stepenima depresije centralnog nervnog sistema, koji se kreću od pospanosti do kome. U blagim slučajevima, simptomi uključuju pospanost, mentalnu konfuziju i letargiju. U težim slučajevima, a posebno ako je istovremeno unet alkohol i/ili drugi lek sa depresornim dejstvom na CNS, simptomi mogu uključivati dizartriju, ataksiju, paradoksalne reakcije, depresiju CNS-a, hipotenziju, hipotoniju, respiratornu i kardiovaskulatornu depresiju, komu i, veoma retko, smrt.

Lečenje

Primena aktivnog uglja može smanjiti resorpciju leka. Hipotenzija, iako se ne javlja često, se može kontrolisati noradrenalinom. Lorazepam se slabo uklanja dijalizom. Lorazepam glukuronid, aktivni metabolit lorazepama, podleže dijalizi u velikoj meri.

Preporučuju se suportivna nega, praćenje vitalnih funkcija i pažljivo praćenje pacijenta. Flumazenil, antagonist benzodiazepina, može se primeniti kod hospitalizovanih pacijenata u lečenju predoziranja benzodiazepinima, kao pomoćna terapija. Pročitati Sažetak karakteristika leka za flumazenil pre njegove primene. Lekar mora imati u vidu da primena flumazenila povećava rizik od epileptičnih napada, posebno kod pacijenata koji su duže vreme koristili benzodiazepine, predoziranja tricikličnim antidepresivima i pacijenata sa epilepsijom.