Pakston® 20mg film tableta

Лек Pakston се користи у терапији:

• Велике депресивне епизоде.

• Опсесивно-компулзивног поремећаја.

• Паничног поремећаја са или без агорафобије.

• Социјалног анксиозног поремећаја/социјалне фобије.

• Генерализованог анксиозног поремећаја.

• Посттрауматског стресног поремећаја.

Дозирање

ВЕЛИКA ДЕПРЕСИВНA ЕПИЗОДA

Препоручена доза износи 20 mg дневно. Генерално, побољшање стања пацијента започиње након недељу дана од почетка примене терапије, али постаје приметно тек од друге недеље терапије.

Као и приликом примене других антидепресива, дозe треба размотрити и по потреби кориговати након 3 до 4 недеље од почетка примене терапије и након тога, уколико је клинички примењиво. Код пацијената са слабијим клиничким одговором на терапију дозом од 20 mg лека дневно, доза се може

постепено повећавати за по 10 mg до максималне дневне дозе од 50 mg, у складу са клиничким одговором пацијента на терапију.

Потребно је да терапија пацијената са депресијом траје довољно дуго, најмање 6 месеци како би се осигурало потпуно повлачење симптома.

ОПСЕСИВНО-КОМПУЛЗИВНИ ПОРЕМЕЋАЈ

Препоручена доза лека износи 40 mg дневно. Потребно је да пацијенти започну терапију дозом од 20 mg дневно, уз постепено повећање дозе за по 10 mg до постизања препоручене дозе. Уколико се након неколико недеља примене препоручене дозе не постигне задовољавајући клинички одговор на терапију, поједини пацијенти могу имати користи од постепеног повећања дозе до максимално 60 mg дневно.

Потребно је да терапија пацијената са опсесивно-компулзивним поремећајем траје довољно дуго, како би се обезбедило потпуно повлачење симптома. Период примене терапије може износити неколико месеци или чак дуже (видети одељак 5.1).

ПАНИЧНИ ПОРЕМЕЋАЈ

Препоручена доза лека износи 40 mg дневно. Потребно је да пацијенти започну лечење дозом од 10 mg дневно, уз постепено повећање дозе за по 10 mg у складу са индивидуалним клиничким одговором пацијента на терапију, до постизања препоручене дозе.

Препоручује се примена мале почетне дозе лека како би се смањила могућност погоршања симптоматологије паничног поремећаја, које се углавном јавља у раној фази лечења овог поремећаја. Уколико се након неколико недеља примене препоручене дозе не постигне задовољавајући клинички одговор на терапију, поједини пацијенти могу имати користи од постепеног повећања дозе до максимално 60 mg дневно.

Потребно је да терапија пацијената са паничним поремећајем траје довољно дуго, како би се обезбедило потпуно повлачење симптома. Период примене терапије може износити неколико месеци или чак дуже (видети одељак 5.1).

СОЦИЈАЛНИ АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈ/СОЦИЈАЛНА ФОБИЈА

Препоручена доза лека износи 20 mg дневно. Уколико се након неколико недеља примене препоручене дозе не постигне задовољавајући клинички одговор на терапију, поједини пацијенти могу имати користи од постепеног повећања дозе за по 10 mg, до максималне дозе од 50 mg дневно. При дугорочној употреби лека потребно је вршити редовну процену терапије (видети одељак 5.1).

ГЕНЕРАЛИЗОВАНИ АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈ

Препоручена доза лека износи 20 mg дневно. Уколико се након неколико недеља примене препоручене дозе не постигне задовољавајући клинички одговор на терапију, поједини пацијенти могу имати користи од постепеног повећања дозе за по 10 mg, до максималне дозе од 50 mg дневно. При дугорочној употреби лека потребно је вршити редовну процену терапије (видети одељак 5.1).

ПОСТТРАУМАТСКИ СТРЕСНИ ПОРЕМЕЋАЈ

Препоручена доза лека износи 20 mg дневно. Уколико се након неколико недеља примене препоручене дозе не постигне задовољавајући клинички одговор на терапију, поједини пацијенти могу имати користи од постепеног повећања дозе за по 10 mg, до максималне дозе од 50 mg дневно. При дугорочној употреби лека потребно је вршити редовну процену терапије (видети одељак 5.1).

ОПШТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

СИМПТОМИ ОБУСТАВЕ УОЧЕНИ НАКОН ПРЕКИДА ТЕРАПИЈЕ ПАРОКСЕТИНОМ

Потребно је избегавати нагли прекид примене лека (видети одељак 4.4 „Посебна упозорења и мере опреза при примени лека“ и одељак 4.8 „Нежељена дејства“). У спроведеним клиничким испитивањима примењиван је режим постепеног смањивања дневне дозе за по 10 mg, у недељним интервалима. Уколико се приликом смањења дозе или при прекиду терапије јаве симптоми које

пацијент тешко подноси, разматра се поновна примена претходно прописане дозе лека. Након тога, лекар може наставити смањење дозе, али у већим временским размацима.

Посебне популације пацијената:

Старији пацијенти

Код старијих пацијената долази до повећања концентрације пароксетина у плазми, али распон концентрација преклапа се са оним забележеним код млађих пацијената. Терапију је потребно започети почетном дозом за одрасле пацијенте. Код појединих пацијената може бити корисно повећање дозе, али максимална дневна доза не сме бити већа од 40 mg.

Деца и адолесценти (узраста од 7 до 17 година)

Пароксетин се не сме примењивати у терапији деце и адолесцената, јер је на основу контролисаних клиничких испитивања показано да је примена пароксетина повезана са повећаним ризиком од појаве суицидалног и непријатељског понашања. Додатно, у наведеним испитивањима није адекватно приказана ефикасност примене лека (видети одељке 4.4 и 4.8).

Деца млађа од 7 година

Није испитивана примена пароксетина код деце млађе од 7 година. Пароксетин се не сме примењивати у наведеној старосној групи, све док се не утврде ефикасност и безбедност примене лека.

Оштећења функције бубрега/јетре

Код пацијената са тешким оштећењем функције бубрега (клиренс креатинина мањи од 30 mL/min), као и код пацијената са оштећењем функције јетре, јавља се повећање концентрације пароксетина у плазми. Зато, код наведених пацијената дозу треба ограничити на доњу границу препорученог распона дозирања.

Начин примене

Препоручује се примена лека Pakston једном дневно, ујутру, уз оброк. Таблету треба прогутати без жвакања.

Преосетљивост на активну супстанцу или на било коју од помоћних супстанци наведених у одељку 6.1.

Примена пароксетина је контраиндикована у комбинованој терапији са инхибиторима моноаминооксидазе (МАО инхибитори). У изузетним околностима, може се применити линезолид (антибиотик који је реверзибилни неселективни инхибитор МАО) у комбинацији са пароксетином, под условом да постоје услови за пажљиво праћење симптома серотонинског синдрома и крвног притиска (видети одељак 4.5).

Саветује се почетак примене пароксетина:

• две недеље након прекида примене иреверзибилних МАО инхибитора или

• најмање 24 сата након прекида примене реверзибилних МАО инхибитора (нпр. моклобемид, линезолид, метилтионин-хлорид (метиленско плаво).

Потребно је да прође период од најмање недељу дана од тренутка прекида примене пароксетина до почетка терапије било којим МАО инхибитором.

Пароксетин се не сме примењивати у комбинацији са тиоридазином или са пимозидом (видети одељак 4.5).

Терапију пароксетином треба започети уз опрез две недеље након прекида терапије иреверзибилним МАО инхибиторима или 24 сата након прекида терапије реверзибилним МАО инхибитором. Потребно је постепено повећавати дозу пароксетина до постизања оптималног терапијског одговора (видети одељке 4.3 и 4.5).

Примена код деце и адолесцената млађих од 18 годинa

Пароксетин не треба примењивати код деце и адолесцената млађих од 18 годинa. У оквиру клиничких испитивања уочена је чешћа појава суицидалног понашања (покушај суицида и суицидалне мисли) и непријатељско понашање (претежно агресивност, супротстављање и бес) код деце и адолесцената лечених антидепресивима, у поређењу са групом код које је примењен плацебо. Уколико се на основу клиничке потребе ипак донесе одлука о примени лека, неопходно је пажљиво пратити пацијента ради могуће појаве суицидалних симптома. Додатно, недостају подаци о безбедности дугорочне примене лека код деце и адолесцената који се односе на раст, сазревање и когнитивно-бихејвиорални развој.

Суицид/суицидалне мисли или клиничко погоршање

Депресија је удружена са повећаним ризиком од суицидалних мисли, самоповређивања и суицида (догађаја повезаних са суицидом). Наведени ризик постоји све док не дође до значајне ремисије. Како се побољшање не мора јавити током првих неколико недеља терапије или дуже, потребно је пажљиво пратити стање пацијената док не дође до побољшања. Опште клиничко искуство је да у раним фазама опоравка може доћи до повећања ризика од суицида.

Остала психијатријска стања код којих се примењује пароксетин такође могу бити удружена са повећаним ризиком од појаве догађаја повезаних са суицидом. Додатно, наведена стања могу бити у коморбидитету са великом депресивном епизодом. Стога је током лечења пацијената који имају друге психијатријске поремећаје неопходна примена истих мера опреза које се примењују током лечења пацијената са великом депресивном епизодом.

Познато је да се пацијенти са анамнезом догађаја повезаних са суицидом, као и они код којих су се суицидалне идеје и пре примене терапије испољавале у значајном степену, налазе под већим ризиком од настанка суицидалних мисли или покушаја суицида, тако да се током примене терапије саветује пажљиво праћење наведених пацијената. Мета-анализа плацебо контролисаних клиничких истраживања примене антидепресива код одраслих пацијената са психијатријским поремећајима указала је на постојање повећаног ризика од појаве суицидалног понашања током терапије антидепресивима, у поређењу са пацијентима код којих је примењен плацебо, млађих од 25 година (такође видети одељак 5.1).

Неопходно је пажљиво праћење пацијената током примене лека, посебно пацијената са повећаним ризиком и то у раној фази лечења и након промене дозног режима. Потребно је упозорити пацијенте (и њихове старатеље) о потреби праћења било каквог клиничког погоршања, суицидалног понашања или мисли, као и неуобичајених промена понашања, као и обраћања медицинском особљу за помоћ одмах након појаве наведених симптома.

Акатизија/психомоторна узнемиреност

Примена пароксетина била је удружена са развојем акатизије, коју карактерише осећај унутрашње узнемирености и психомоторне агитације, као што је немогућност да се седи или стоји мирно, обично праћена субјективним осећањем туге. Наведена појава се најчешће јавља током првих неколико недеља терапије. Повећање дозе може бити штетно код пацијената код којих се развију наведени симптоми.

Серотонински синдром/Малигни неуролептички синдром

У ретким случајевима могућ је развој серотонинског синдрома или догађаја сличних малигном неуролептичком синдрому, удружених са терапијском применом пароксетина, посебно када се

пароксетин примењује у комбинованој терапији са другим серотонергичким и/или неуролептичким лековима. Како наведени синдроми могу довести до стања која потенцијално угрожавају живот пацијента, у случају појаве наведених догађаја (које карактеришу групе симптома као што су хипертермија, ригидност, миоклонус, нестабилност aутономног нервног система праћена могућим брзим променама виталних знакова, измене менталног статуса укључујући конфузност, иритабилност, изразиту агитацију која прогредира до делиријума и коме) потребно је прекинути терапију пароксетином и започети примену супортивног симптоматског лечења. Не саветује се примена пароксетина у комбинованој терапији са прекурсорима серотонина (као што су L-триптофан, окситриптан), с обзиром на ризик од појаве серотонергичког синдрома (видети одељке 4.3 и 4.5).

Манија

Као и код примене осталих антидепресива, саветује се опрез приликом примене пароксетина код пацијената са манијом у анамнези. Код пацијената код којих болест улази у маничну фазу, неопходно је прекинути примену пароксетина.

Оштећење функције бубрега/јетре

Саветује се опрез приликом примене лека код пацијената са тешким оштећењем функције бубрега или са оштећењем функције јетре (видети одељак 4.2).

Дијабетес

Код пацијената оболелих од дијабетеса, примена SSRI може изменити контролу гликемије. Може бити потребна корекција дозе инсулина и/или оралног хипогликемика. Поред тога студије су показале да може доћи до повећања концентације глукозе у крви приликом истовремене примене пароксетина и правастатина (видети одељак 4.5).

Епилепсија

Као и код примене осталих антидепресива, саветује се опрез приликом примене пароксетина код пацијената оболелих од епилепсије.

Епилептични напад

Укупна инциденца појаве епилептичног напада код пацијената који користе пароксетин је мања од 0,1%. Уколико дође до појаве епилептичног напада потребно је прекинути примену лека.

Електроконвулзивна терапија (ЕКТ)

Постоји мало клиничког искуства о истовременој примени пароксетина и ЕКТ.

Глауком

Као и код примене осталих SSRI, пароксетин може изазвати мидријазу и саветује се опрез приликом примене пароксетина код пацијената са глаукомом услед сужења очног угла или глаукомом у анамнези.

Кардиолошка стања

Саветује се примена уобичајених мера опреза приликом примене лека код пацијената са кардиолошким обољењима.

Продужење QT интервала

Tоком постмаркетиншког периода пријављени су случајеви продужења QT интервала.

Пароксетин треба примењивати са опрезом код пацијената са породичном анамнезом продужења QT интервала, приликом истовремене употребе антиаритмика или других лекова који потенцијално могу да продуже QT интервал, релевантних већ постојећих кардиоваскуларних обољења као што су срчана инсуфицијенција, исхемијска болест срца, срчани блок или вентрикуларне аритмије, брадикардијa, и хипокалемијa или хипомагнеземијa (видети одељке 4.3 и 4.5).

Хипонатремија

Појава хипонатремије је ретко пријављивана, претежно код старијих особа. Потребан је опрез приликом примене лека код пацијената са повећаним ризиком од развоја хипонатремије, нпр. у случају истовремене примене лекова и цирозе. Хипонатремија се најчешће стабилизује након прекида примене пароксетина.

Крварење

Постоје извештаји о поремећајима крварења на кожи, као што су екхимозе и пурпура који су били удружени са применом SSRI. Пријављене су остале хеморагијске манифестације, нпр. гастроинтестиналне и гинеколошке хеморагије. Старији пацијенти могу бити под повећаним ризиком од настанка неменструалног крварења.

SSRIs/SNRIs могу повећати ризик од постпарталног крварења (видети одељке 4.6 и 4.8).

Препоручује се опрез приликом истовремене примене SSRI и оралних антикоагуланаса, лекова за које је познато да утичу на функцију тромбоцита, или других лекова који могу појачати ризик од појаве крварења код пацијената (нпр., атипични антипсихотици као што је клозапин, фенотиазини, већина трицикличних антидепресива (TCA), ацетилсалицилна киселина, НСАИЛ, COX-2 инхибитори), као и код пацијената са анамнезом поремећаја крварења или стања која могу предиспонирати крварење (видети одељак 4.8).

Интеракција са тамоксифеном

Пароксетин, снажни инхибитор CYP2D6 може довести до смањења концентрације ендоксифена, једног од најзначајнијих активних метаболита тамоксифена. Стога, примену пароксетина треба избегавати током терапије тамоксифеном кад год је то могуће (видети одељак 4.5).

Симптоми обуставе лека који се могу јавити након прекида примене пароксетина

Појава симптома обуставе лека који се јављају након престанка примене пароксетина је честа, нарочито након изненадног прекида лечења (видети одељак 4.8). У клиничким испитивањима код 30% пацијената лечених пароксетином забележена је појава нежељених дејстава након прекида лечења, у поређењу са 20% пацијената код којих је примењен плацебо. Симптоми обуставе лека који се јављају нису идентични симптомима који настају након примене лека који изазива зависност или на који се пацијент навикао.

Ризик од појаве симптома обуставе лека може зависити од неколико фактора, укључујући дужину трајања лечења и примењену дозу лека, као и брзину којом се смањује доза.

Пријављена је појава вртоглавице, чулних поремећаја (укључујући парестезије, сензације сличне електрошоку и тинитус), поремећаја сна (укључујући интензивне снове), агитације или анксиозности, мучнине, тремора, конфузије, знојења, главобоље, дијареје, палпитација, емоционалне нестабилности, иритабилности и визуелних поремећаја. Наведени симптоми су најчешће благи до умерени, међутим, код неких пацијената могу бити озбиљнији. Обично се јављају унутар првих неколико дана након прекида лечења, али постоје веома ретки извештаји о појави наведених симптома код пацијената који су непажњом пропустили примену дозе. Наведени симптоми су најчешће ограниченог трајања и обично се повлаче унутар периода од две недеље, мада код појединих пацијената могу трајати и дуже (2-3 месеца или дуже). Стога се саветује да се доза пароксетина постепено смањује током периода од неколико недеља или месеци до прекида терапије, у складу са потребама пацијента (видети „Симптоми обуставе лека који се могу јавити приликом прекида примене пароксетина“, одељак 4.2).

Сексуална дисфункција

Селективни инхибитори преузимања серотонина (SSRIs) могу узроковати симптоме сексуалне дисфункције (видети одељак 4.8). Забележена је дуготрајна сексуална дисфункција код које се симптоми настављају упркос обустављању примене SSRIs.

Помоћне супстанце са потврђеним дејством

Овај лек садржи лактозу. Пацијенти са ретким наследним обољењем интолеранције на галактозу, потпуним недостатком лактазе или глукозно-галактозном малапсорпцијом, не смеју користити овај лек.

Овај лек садржи мање од 1 mmol натријума (23 mg) по таблети, тј. суштински је „без натријума“.

Серотонергички лекови

Као и при примени осталих SSRI лекова, истовремена примена са серотонергичким лековима може довести до појаве 5-HT удружених дејстава (серотонински синдром: видети одељак 4.4). Саветује се опрез уз пажљивије клиничко праћење стања пацијента у случају када се серотонергички лекови (као што је L-триптофан, триптани, трамадол, линезолид, метилтионин-хлорид (метиленско плаво), SSRI, литијум, петидин, бупренорфин и препарати кантариона – Hypericum perforatum) примењују у комбинованој терапији са пароксетином. Такође, саветује се опрез приликом истовремене примене са фентанилом у општој анестезији или у терапији хроничног бола. Контраиндикована је истовремена примена пароксетина и инхибитора МАО због ризика од настанка серотонинског синдрома (видети одељак 4.3).

Пимозид

Студија примене појединачне мале дозе (2 mg) пимозида у комбинованој терапији са 60 mg пароксетина показала је повећање концентрације пимозида у просеку 2,5 пута. Наведена појава се може објаснити познатим CYP2D6 инхибиторним својствима пароксетина. Захваљујући малом терапијском индексу пимозида и његовој познатој карактеристици да продужава QТ интервал, контраиндикована је истовремена примена пимозида и пароксетина (видети одељак 4.3).

Лекови који продужавају QT интервал

Ризик од продужења QTc интервала и/или вентрикуларних аритмија (нпр. Torsades de pointes) може бити повећан приликом истовремене примене других лекова који продужавају QTc интервал (нпр. неки антипсихотици) (видети одељак 4.4). Истовремена примена тиоридазина и пароксетина је контраиндикована, јер као и код других лекова који инхибирају ензим јетре CYP450 2D6, пароксетин може да повећа концетрацију тиоридазина у плазми што може продужити QT интервал (видети одељак 4.3).

Ензими који учествују у метаболизму лека

На метаболизам и фармакокинетику пароксетина може утицати индукција или инхибиција ензима који учествују у метаболизму лека.

Када се пароксетин примењује истовремено са леком за који је познато да је инхибитор ензима који учествују у метаболизму лекова, неопходно је размотрити могућност примене пароксетина у дози која одговара доњој граници опсега дозирања.

Не сматра се да је подешавање иницијалне дозе неопходно када се лек примењује истовремено са познатим индукторима ензима који учествују у метаболизму лекова (нпр. карбамазепином, рифампицином, фенобарбитоном, фенитоином) или са фосампренавиром/ритонавиром. Свако подешавање дозе пароксетина (након започињања или након прекида примене индуктора ензима) потребно је да буде усаглашено са клиничким дејством терапије (подношљивост и ефикасност).

Неуромускуларни блокатори

Примена SSRI може смањити активност холинестеразе у плазми што може довести до продужења активности неуромускуларне блокаде мивакуријума и суксаметонијума.

Фосампренавир/ритонавир

Истовремена примена фосампренавира/ритонавира 700/100 mg два пута дневно са пароксетином у дози од 20 mg дневно, код здравих добровољаца током периода од 10 дана, значајно је смањилa концентацију пароксетина у плазми за отприлике 55%. Концентрације фосампренавира/ритонавира у

плазми током истовремене примене са пароксетином биле су сличне референтним вредностима у другим истраживањима, указујући да пароксетин није имао значајан утицај на метаболизам фосампренавира/ритонавира. Нема доступних података о ефектима дугорочне примене пароксетина и фосампренавира/ритонавира током периода дужег од 10 дана.

Проциклидин

Свакодневна примена пароксетина значајно повећава концетрацију проциклидина у плазми. Потребно је смањити дозу проциклидина уколико дође до појаве антихолинергичких ефеката.

Антиконвулзиви

Карбамазепин, фенитоин, натријум валпроат. Сматра се да истовремена примена наведених лекова нема утицаја на фармакокинетички/динамички профил код пацијената оболелих од епилепсије.

CYP2D6 инхибиторни потенцијал пароксетина

Као и остали антидепресиви, укључујући и остале SSRI лекове, пароксетин инхибира хепатички цитохром P450 ензим CYP2D6. Инхибиција ензима CYP2D6 може довести до повећања концентрације у плазми лекова који се примењују у комбинованој терапији и који се метаболишу помоћу наведеног ензима. У наведене лекове спадају: одређени трициклични антидепресиви (нпр. кломипрамин, нортриптилин и дезипрамин), фенотиазински неуролептици (нпр. перфеназин и тиоридазин, видети одељак 4.3 и део „Лекови који продужавају QT интервал” у одељку 4.5), рисперидон, атомоксетин, одређени антиаритмици типа 1С (нпр. пропафенон и флекаинид) и метопролол. Не препоручује се примена пароксетина у комбинованој терапији са метопрололом у терапији срчане инсуфицијенције, због уског терапијског индекса метопролола у наведеној индикацији.

Фармакокинетичке интеракције између CYP2D6 инхибитора и тамоксифена, које показују 65-75% смањења концентрације у плазми једног од најактивнијих облика тамоксифена, ендоксифена, забележене су у литератури.

Смањење активности тамоксифена приликом истовремене примене са појединим SSRI антидепресивима приказано је у неким студијама. С обзиром да се смањење ефикасности тамоксифена не може искључити, потребно је избећи, кад год је то могуће истовремену примену са снажним CYP2D6 инхибиторима, укључујући и пароксетин (видети одељак 4.4).

Алкохол

Као и при примени осталих психотропних лекова, неопходно је саветовати пацијенте да избегавају конзумирање алкохола током терапије пароксетином.

Орални аниткоагуланси

Могућа је појава фармакодинамичке интеракције између пароксетина и оралних антикоагуланаса. Истовремена примена пароксетина и оралних антикоагуланаса може довести до појачања антикоагулантне активности и ризика од крварења. Стога се саветује опрез приликом примене пароксетина код пацијената на терапији оралним антикоагулансима (видети одељак 4.4).

НСАИЛ, ацетилсалицилна киселина и остали антитромботички лекови

Могућа је појава фармакодинамичке интеракције између пароксетина и НСАИЛ/ацетилсалицилне киселине. Истовремена примена пароксетина и НСАИЛ/ацетилсалицилне киселине може довести до повећаног ризика од крварења (видети одељак 4.4).

Саветује се опрез код пацијената који употребљавају SSRI истовремено са оралним антикоагулансима, лековима за које је познато да утичу на функцију тромбоцита или повећавају ризик од крварења (нпр. атипични антипсихотици као што је клозапин, фенотиазини, већина TCA, ацетилсалицилна киселина, НСАИЛ, COX-2 инхибитори), као и код пацијената са анамнезом поремећаја крварења или стањима која представљају предиспозицију за крварење.

Правастатин

Интеракција између пароксетина и правастатина је уочена у студијама које указују да истовремена примена пароксетина и правастатина може довести до повећања концентрације глукозе у крви. Пацијентима са шећерном болести који су на истовременој терапији пароксетином и правастатином можда ће бити потребно подешавање дозе оралних хипогликемика и/или инсулина (видети одељак 4.4).

Трудноћа

Поједине епидемиолошке студије указују на повећан ризик од појаве конгениталних малформација, посебно кардиоваскуларне природе (нпр. вентрикуларног и атријалног септалног дефекта), удружен са применом пароксетина током првог триместра трудноће. Механизам наведене појаве није познат. Подаци указују да је ризик од појаве кардиоваскуларног дефекта код новорођенчета мајке која је била на терапији пароксетином током трудноће мањи од 2/100, у поређењу са очекиваним процентом појаве наведених дефеката у општој популацији од приближно 1/100.

Примена пароксетина током трудноће саветује се само у случају када је строго индикована. Потребно је да лекар који прописује лек процени могућност примене алтернативне терапије код жена које су у другом стању или које планирају трудноћу. Потребно је избегавати изненадни прекид терапије током трудноће (видети „Симптоми обуставе лека који се могу јавити приликом прекида примене пароксетина“, одељак 4.2).

Опсервациони подаци указују на повећан ризик (мањи од двоструког) од постпарталног крварења након изложености SSRI/SNRI током месеца који претходи порођају (видети одељке 4.4 и 4.8).

Неопходно је пратити стање новорођенчади у случају да се настави примена пароксетина код мајки у каснијим стадијумима трудноће, посебно током трећег триместра.

Приликом примене пароксетина код трудница у каснијим стадијумима трудноће могућа је појава ниже наведених симптома код новорођенчади: респираторни дистрес, цијаноза, апнеа, eпилептични напади, температурна нестабилност, отежана исхрана, повраћање, хипогликемија, хипертонија, хипотонија, хиперрефлексија, тремор, нервоза, иритабилност, летаргија, неутешно плакање, сомноленција и тешкоће са спавањем. Наведени симптоми могу бити последица серотонергичког дејства или симптома обуставе лека. У већини случајева компликације се јављају одмах или непосредно, унутар 24 сата након порођаја.

Епидемиолошке студије су показале да је примена SSRI (укључујући пароксетин) током трудноће, посебно примена SSRI у касној трудноћи била повезана са повећаним ризиком за настанак перзистентне плућне хипертензије новорођенчади (енгл. pulmonary hypertension of the newborn, PPHN). Пријављен је повећан ризик са учесталошћу од око 5 случајева на 1000 трудноћа. У општој популацији учесталост појаве PPHN износи 1 до 2 случаја на 1000 трудноћа.

Истраживања на животињама показала су репродуктивну токсичност, али нису указивала на штетна дејства када је у питању трудноћа, ембрионално/фетални развој, порођај или постнатални развој (видети одељак 5.3).

Дојење

У хумано млеко излучују се мале количине пароксетина. На основу објављених студија, серумске концентрације лека код одојчади биле су немерљиве (<2 nanograma/mL) или веома ниске (<4 nanograma/mL) и нису уочена дејства лека код наведене одојчади. С обзиром да се не очекује да ће лек имати дејство, може се размотрити дојење.

Плодност

Подаци добијени у испитивањима на животињама показали су да пароксетин може утицати на квалитет сперме (видети одељак 5.3). Подаци добијени in vitro са хуманим материјалом, могу указати

на утицај на квалитет сперме, међутим, извештаји примене појединих лекова из групе SSRI (укључујући пароксетин) код људи показали су да је наведени утицај на квалитет сперме реверзибилан.

Утицај на плодност код људи још увек није праћен.

Клиничко искуство је показало да лечење пароксетином није удружено са оштећењем когнитивних или психомоторних функција. Ипак, као и код свих психоактивних лекова, пацијенте треба упозорити на могући утицај на управљање возилом или руковање машинама.

Иако пароксетин не појачава поремећај менталних и моторних функција изазван дејством алкохола, не саветује се истовремена употреба пароксетина и алкохола.

НА ОСНОВУ ПЕДИЈАТРИЈСКИХ КЛИНИЧКИХ ИСТРАЖИВАЊА

Забележена су следећа нежељена дејства:

Повећање учесталости суицидалног понашања (укључујући покушаје суицида и суицидалне мисли), самоповређивање и појачано непријатељско понашање. Суицидалне мисли и покушаји суицида углавном су примећени у клиничким истраживањима код адолесцената оболелих од великог депресивног поремећаја. Појачано непријатељско понашање је посебно било изражено код деце са опсесивно компулзивним поремећајем, посебно код деце млађе од 12 година.

Примећени су и додатни догађаји: смањен апетит, тремор, знојење, хиперкинезија, узнемиреност, емоционална нестабилност (укључујући плач и промене расположења), нежељена дејства повезана са крварењем, пре свега на кожи и слузокожи.

Догађаји који су примећени након обустављања/смањивања дозе пароксетина су: емотивна нестабилност (укључујући плакање, промене расположења, самоповређивање, размишљања о самоубиству и покушаји самоубиства), нервоза, вртоглавица, мучнина, бол у абдомену (видети одељак 4.4).

За више информација о педијатријским клиничким истраживањима видети одељак 5.1. Пријављивање сумњи на нежељене реакције

Пријављивање сумњи на нежељене реакције после добијања дозволе за лек је важно. Тиме се омогућава континуирано праћење односа користи и ризика лека. Здравствени радници треба да пријаве сваку сумњу на нежељене реакције на овај лек Агенцији за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС):

Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу Војводе Степе 458, 11221 Београд

Република Србија

факс: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Симптоми и знаци

На основу доступних података о предозирању пароксетина доказан је широки безбедносни профил. Искуство са предозирањем пароксетином указало је на појаву повишене телесне температуре и невољних мишићних контракција поред симптома наведених у одељку 4.8. Чак и након примене појединачних доза до 2000 mg, опоравак пацијената протекао је углавном без озбиљних последица. Повремено су пријављивани догађаји као што су кома или ЕКГ промене, веома ретко са смртним исходом, али углавном приликом примене пароксетина истовремено са другим психотропним лековима, са или без алкохола.

Терапија

Није познат специфичан антидот.

Терапија треба да обухвата примену општих мера које се предузимају у терапији предозирања било којим антидепресивом. Може се размотрити примена 20-30 g активног угља, уколико је могуће у року од неколико сати након уноса превелике дозе, како би се смањила ресорпција пароксетина. Индикована је примена супортивне неге уз често праћење виталних знакова и пажљиву опсервацију пацијента. Потребно је да лечење пацијента буде у складу са клиничким индикацијама.