Lizopril® 10mg tableta
Informacije o izdavanju lekova
Lista RFZO
Režim izdavanja
Ostale informacije
Naziv leka
Sastav
Farmaceutski oblik
Proizvođač
Nosilac odobrenja
Poslednje ažuriranje SmPC-a
Koristite aplikaciju Mediately
Dobijte informacije o lekovima brže.
Više 36k ocene
SmPC - Lizopril 10mg
Hipertenzija
Terapija hipertenzije.
Srčana insuficijencija
Terapija simptomatske srčane insuficijencije.
Akutni infarkt miokarda
Kratkotrajna terapija (šest nedelja) hemodinamski stabilnih pacijenata unutar 24 sata nakon akutnog infarkta
miokarda.
Renalne komplikacije dijabetes melitusa
Terapija renalnih bolesti kod hipertenzivnih pacijenata sa dijabetes melitusom tip 2 i početnom nefropatijom (videti odeljak 5.1).
Doziranje
Doza leka se određuje individualno prema stanju pacijenta i prema ostvarenim vrednostima krvnog pritiska (videti odeljak 4.4).
Hipertenzija
Lek Lizopril se može primenjivati kao monoterapija ili u kombinaciji sa drugim antihipertenzivnim lekovima (videti odeljke 4.3, 4.4, 4.5 i 5.1).
Početna doza
Kod pacijenata sa hipertenzijom uobičajena, preporučena početna doza iznosi 10 mg jednom dnevno. Kod pacijenata sa izraženom aktivnošću sistema renin-angiotenzin-aldosteron (posebno pacijenti sa renovaskularnom hipertenzijom, deplecijom soli i/ili volumena, srčanom dekompenzacijom ili teškom hipertenzijom), može doći do prekomernog pada krvnog pritiska nakon primene inicijalne doze. Kod takvih pacijenata preporučuje se početna doza lizinoprila 2,5 - 5 mg i početak terapije pod pažljivim nadzorom lekara. Manja početna doza je potrebna u slučaju oštećenja funkcije bubrega (videti Tabelu 1 u nastavku teksta).
Doza održavanja
Uobičajena efektivna doza održavanja iznosi 20 mg lizinoprila dnevno, a primenjuje se kao pojedinačna doza. Generalno, ukoliko se ne može postići željeni terapijski efekat, odnosno ciljana vrednost krvnog pritiska, primenom određene doze u period od 2 do 4 nedelja, doza se može povećati. Maksimalna doza lizinoprila koja je primenjivana tokom dugotrajnih, kontrolisanih kliničkih ispitivanja iznosila je 80 mg dnevno.
Pacijenti koji su na terapiji diureticima
Na početku terapije lizinoprilom može doći do pojave simptomatske hipotenzije. Hipotenzija će se verovatnije javiti kod pacijenata koji uzimaju diuretike. Iz tog razloga preporučuje se oprez, s obzirom na to da ovi pacijenti mogu imati depleciju volumena i/ili soli. Ukoliko je moguće, primenu diuretika treba prekinuti 2 do 3 dana pre započinjanja terapije lizinoprilom. Kod hipertenzivnih pacijenata kod kojih primenu diuretika nije moguće prekinuti, inicijalna doza iznosi 5 mg. Potrebno je kontrolisati funkciju bubrega i koncentraciju kalijuma u serumu. Dalje doziranje, prilagođava se u skladu sa postignutim vrednostima krvnog pritiska. Ukoliko je potrebno, može se nastaviti sa primenom diuretika (videti odeljke 4.4 i 4.5).
Oštećenje funkcije bubrega
Doziranje kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega zasniva se na vrednosti klirensa kreatinina kao što je prikazano u Tabeli 1.
Tabela 1: Prilagođavanje doziranja kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega
| Klirens kreatinina (mL/min) | Početna doza (mg/dan) |
| manji od 10 mL/min (uključujući i pacijente nadijalizi) | 2,5 mg * |
| 10-30 mL/min | 2,5 ‒ 5 mg |
| 31-80 mL/min | 5 – 10 mg |
* Potrebno je prilagoditi dozu i/ili učestalost primene na osnovu postignutih vrednosti krvnog pritiska.
Doza se može postepeno povećavati sve dok se ne uspostavi kontrola krvnog pritiska ili do najviše 40 mg dnevno.
Primena kod pedijatrijskih pacijenata sa hipertenzijom uzrasta od 6 do 16 godina
Preporučena početna doza iznosi 2,5 mg lizinoprila jednom dnevno, kod pacijenata telesne mase 20 do <50 kg i 5 mg kod pacijenata telesne mase ≥ 50 kg. Doziranje se individualno prilagođava, a maksimalna dnevna doza kod pacijenata telesne mase od 20 do <50 kg iznosi 20 mg, a kod pacijenata telesne mase ≥50 kg maksimalna dnevna doza iznosi 40 mg. Doze preko 0,61 mg/kg (odnosno veće od 40 mg) nisu ispitivane kod pedijatrijskih pacijenata (videti odeljak 5.1).
Kod dece sa oslabljenom funkcijom bubrega, treba razmotriti primenu manje početne doze ili produženje doznog intervala.
Srčana insuficijencija
Kod pacijenata sa simptomatskom srčanom insuficijencijom, lek Lizopril primenjuje se kao dodatna terapija, zajedno sa diureticima i, kada je potrebno, uz digitalis ili beta-blokatore. Terapija lizinoprilom se može započeti dozom 2,5 mg jednom dnevno, koju je potrebno primeniti pod nadzorom lekara kako bi se utvrdio početni efekat na krvni pritisak.
Dozu leka treba povećavati na sledeći način:
-
povećanjima ne većim od 10 mg;
-
u intervalima ne kraćim od 2 nedelje;
-
do najveće doze koju pacijent adekvatno podnosi, odnosno maksimalno do 35 mg jednom dnevno.
Prilagođavanje doze zasniva se na individualnom kliničkom odgovoru svakog pacijenta.
Kod pacijenata kod kojih postoji visok rizik za pojavu simptomatske hipotenzije, npr. pacijenti sa deplecijom soli sa ili bez hiponatremije, pacijenti sa hipovolemijom ili oni koji su na snažnoj diuretskoj terapiji, potrebno je navedena stanja korigovati, i to ukoliko je moguće pre uvođenja lizinoprila u terapiju. Potrebno je kontrolisati funkciju bubrega i koncentraciju kalijuma u serumu (videti odeljak 4.4).
Akutni infarkt miokarda
Pacijenti dobijaju standardnu, preporučenu terapiju, kao što su trombolitici, acetilsalicilna kiselina i betablokatora. Uz lek Lizopril može se primenjivati gliceriltrinitrat intravenskim ili transdermalnim putem.
Početna doza (prva 3 dana nakon infarkta miokarda)
Terapija lizinoprilom može se započeti u prva 24 sata od pojave simptoma. Terapija se ne sme započinjati ukoliko je sistolni pritisak niži od 100 mmHg. Prva doza iznosi 5 mg, zatim nakon 24 sata sledi doza 5 mg, nakon 48 sati 10 mg i nakon toga 10 mg jednom dnevno. Na početku terapije ili tokom prva tri dana nakon infarkta, pacijentima sa niskim sistolnim krvnim pritiskom (120 mmHg ili niži) potrebno je dati manju dozu leka – 2,5 mg oralnim putem (videti odeljak 4.4).
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina <80 mL/min), početna doza lizinoprila
prilagođava se prema vrednostima klirensa kreatinina (videti Tabelu 1).
Doza održavanja
Doza održavanja iznosi 10 mg jednom dnevno. Ukoliko dođe do pojave hipotenzije (sistolni krvni pritisak 100 mmHg ili niži), može se primeniti doza održavanja 5 mg, uz povremeno smanjenje na 2,5 mg, ukoliko je potrebno. U slučaju prolongirane hipotenzije (sistolni krvni pritisak niži od 90 mmHg u trajanju dužem od jednog sata), terapiju lizinoprilom treba prekinuti.
Terapiju treba nastaviti 6 nedelja, a zatim se ponovo procenjuje stanje pacijenta. Pacijenti kod kojih se jave simptomi srčane insuficijencije treba da nastave sa terapijom lizionprilom (videti uprethodnom tekstu podnaslov „Srčana insuficijencija”).
Bubrežne komplikacije dijabetes melitusa
Kod hipertenzivnih pacijenata sa dijabetes melitusom tipa 2 i početnom nefropatijom, uobičajena doza lizinoprila iznosi 10 mg jednom dnevno. Doza se može, prema potrebi, povećati na 20 mg, jednom dnevno, kako bi se postigle vrednosti dijastolnog krvnog pritiska u sedećem položaju ispod 90 mmHg.
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina <80 mL/min), početna doza lizinoprila prilagođava se u skladu sa vrednostima klirensa kreatinina (videti Tabelu 1).
Pedijatrijska populacija
Postoji ograničeno iskustvo o efikasnosti i bezbednosti primene lizinoprila kod dece sa hipertenzijom starije od 6 godina, dok iskustva u pedijatrijskoj populaciji u drugim indikacijama ne postoji (videti odeljak 5.1). Osim u terapiji hipertenzije, ne preporučuje se primena leka kod dece za druge indikacije. Primena lizinoprila se ne preporučuje kod dece mlađe od 6 godina, ili kod dece sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (brzina glomerualne filtracije, GFR<30 mL/min/1,73 m2) (videti odeljak 5.2).
Stariji pacijenti
U kliničkim studijama nije zapažena promena u profilu efikasnosti i bezbednosti lizinoprila u odnosu na starost pacijenata. Međutim, ako je starije životno doba povezano sa smanjenom funkcijom bubrega, potrebno je primeniti smernice iz Tabele 1, kako bi se odredila početna doza lizinoprila. Nakon toga doziranje se prilagođava u skladu sa terapijskim odgovorom, odnosno vrednostima krvnog pritiska.
Primena kod pacijenata nakon transplantacije bubrega
Ne postoje iskustava sa primenom lizinoprila kod pacijenata kod koji je nedavno izvršena transplantacija bubrega, stoga se primena leka Lizopril ne preporučuje kod tih pacijenata.
Način primene
Lek Lizopril se primenjuje oralno, kao pojedinačna dnevna doza. Kao i ostali lekovi koji se primenjuju jednom dnevno, i lek Lizopril treba uzimati svaki dan u približno isto vreme.
Hrana ne utiče na resorpciju leka.
Napomena: Doza 2,5 mg može se postići pomoću leka Lizopril, jačine 5 mg, deljenjem tablete po podeonoj liniji.
-
preosetljivost na aktivnu supstancu, na bilo koji drugi ACE inhibitor ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1;
-
angioedem u anamnezi, povezan s ranijom primenom nekog leka iz grupe ACE inhibitora;
-
istovremena primena leka Lizopril sa sakubitrilom/valsartanom. Lečenje lekom Lizopril ne sme se započeti pre nego što je prošlo 36 sati od poslednje doze sakubitrila/valsartana (videti odeljke 4.4 i 4.5);
-
hereditarni ili idiopatski angioedem;
-
drugi i treći trimestar trudnoće (videti odeljke 4.4 i 4.6);
-
istovremena primena leka Lizopril sa lekovima koji sadrže aliskiren kontraindikovana je kod pacijenata sa dijabetes melitusom ili oštećenjem funkcije bubrega (GFR<60 mL/min/1,73 m2) (videti odeljke 4.5 i 5.1).
Simptomatska hipotenzija
Kod pacijenata sa nekomplikovanom hipertenzijom, simptomatska hipotenzija se retko javlja. Kod hipertenzivnih pacijenata koji primenjuju lek Lizopril, veća je verovatnoća pojave hipotenzije kod pacijenata sa deplecijom volumena (usled terapije diureticima, smanjene količine soli u ishrani, dijalize, proliva ili povraćanja), kao i kod pacijenata sa teškom renin-zavisnom hipertenzijom (videti odeljke 4.5 i 4.8). Kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom, sa pridruženom insuficijencijom bubrega ili bez nje, zabeleženi su slučajevi simptomatske hipotenzije. To će se najverovatnije manifestovati kod pacijenata sa teškim stepenom srčane insuficijencije, što se pokazuje primenom velikih doza diuretika Henleove petlje, hiponatremijom ili oštećenjem funkcije bubrega. Kod pacijenata koji imaju povećan rizik od simptomatske hipotenzije, treba pažljivo nadzirati započinjanje terapije i prilagođavanje doze. Slično treba postupiti i sa pacijentima sa
ishemijskom bolešću srca ili cerebrovaskularnom bolešću kod kojih prekomerni pad krvnog pritiska može dovesti do infarkta miokarda ili cerebrovaskularnog insulta.
U slučaju da se javi hipotenzija, pacijenta treba staviti u ležeći položaj, i ukoliko je potrebno, primeniti intravensku infuziju fiziološkog rastvora. Prolazna hipotenzivna reakcija nije kontraindikacija za sledeće doze leka, koje se mogu primeniti na uobičajeni način, bez problema, kada se krvni pritisak uspostavi povećanjem volumena.
Kod nekih pacijenata sa srčanom insuficijencijom koji imaju normalan ili nizak krvni pritisak, može doći do dodatnog sniženja krvnog pritiska pri primeni leka Lizopril. Ovo dejstvo se može predvideti i obično nije razlog za prekid terapije. U slučaju kad hipotenzija postane simptomatska, može biti neophodno smanjiti dozu leka ili prekinuti terapiju lekom Lizopril.
Hipotenzija kod akutnog infarkta miokarda
Kod pacijenata sa akutnim infarktom miokarda terapija lekom Lizopril ne sme se započeti ako postoji rizik od daljih ozbiljnih hemodinamskih pogoršanja nakon terapije vazodilatatorima. To su pacijenti sa sistolnim krvnim pritiskom od 100 mmHg ili nižim, ili pacijenti u kardiogenom šoku. Tokom prva tri dana nakon infarkta, dozu leka treba smanjiti, ukoliko je sistolni krvni pritisak 120 mmHg ili niži. Dozu održavanja treba smanjiti na 5 mg ili privremeno na 2,5 mg, ako je sistolni krvni pritisak 100 mmHg ili niži. U slučaju da hipotenzija duže potraje (sistolni krvni pritisak niži od 90 mmHg duže od jednog sata), primenu leka Lizopril treba prekinuti.
Aortna stenoza i stenoza mitralne valvule/hipertrofična kardiomiopatija
Kao i ostale ACE inhibitore, lek Lizopril treba primenjivati oprezno kod pacijenata sa stenozom mitralne valvule i opstrukcijom oticanja krvi iz leve komore srca, kao što je slučaj kod aortne stenoze ili hipertrofične kardiomiopatije.
Oštećenje funkcije bubrega
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina <80 mL/min), početnu dozu leka Lizopril treba prilagoditi vrednostima klirensa kreatinina (videti Tabelu 1 u odeljku 4.2), a zatim u skladu sa odgovorom pacijenta na terapiju. Rutinsko praćenje koncentracije kalijuma i kreatinina u serumu je deo uobičajene medicinske prakse.
Kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom, pojava hipotenzije nakon početka terapije ACE inhibitorima može dovesti do daljeg oštećenja funkcije bubrega. U tim slučajevima opisana je i akutna bubrežna insuficijencija, koja je obično reverzibilna.
Kod pojedinih pacijenata sa obostranom stenozom bubrežnih arterija ili stenozom arterije solitarnog bubrega koji su na terapiji ACE inhibitorima, primećena su povećanja koncentracije uree u krvi i kreatinina u serumu, koja su obično reverzibilna nakon prekida terapije. Ovo se najčešće javlja kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom. Ukoliko je prisutna i renovaskularna hipertenzija, postoji povećan rizik od nastanka teške hipotenzije i bubrežne insuficijencije. Kod ovih pacijenata, terapiju treba započeti pod pažljivim medicinskim nadzorom, sa malim dozama i pažljivom titracijom doza. Budući da terapija diureticima može da doprinese razvoju navedenog stanja, terapiju diureticima treba prekinuti i pažljivo kontrolisati funkciju bubrega tokom prvih nedelja terapije lekom Lizopril.
Kod pojedinih pacijenata sa hipertenzijom, koji nisu od ranije imali ispoljenu renalnu vaskularnu bolest uočeno je povećanje koncentracije uree u krvi i kreatinina u serumu, uglavnom blago i prolazno, posebno kada se lek Lizopril primenjuje istovremeno sa diuretikom. Ovo se češće javlja kod pacijenata sa već postojećim oštećenjem funkcije bubrega. Može biti potrebno smanjenje doze i/ili prekid primene diuretika i/ili leka Lizopril.
Kod pacijenata sa akutnim infarktom miokarda, terapiju lekom Lizopril ne treba započinjati kod pacijenata sa dijagnostikovanom disfunkcijom bubrega, definisanom kao koncentracija kreatinina u serumu preko
177 mikromol/L i/ili proteinurijom iznad 500 mg/24 sata. Ako tokom terapije lekom Lizopril nastane akutna bubrežna insuficijencija (vrednost kreatinina u serumu veća od 265 mirkomol/L ili je udvostručena u odnosu
na vrednost pre početka terapije), lekar treba da razmotri mogućnost prekida terapije lekom Lizopril.
Hipersenzitivnost/angioedem
Retko je zabeležen angioedem lica, ekstremiteta, usana, jezika, glotisa i/ili grkljana kod pacijenata koji su uzimali inhibitore angiotenzin konvertujućeg enzima, uključujući lizinopril. Ovo se može se dogoditi u bilo koje vreme tokom terapije. U tom slučaju, terapiju lekom Lizopril treba što pre prekinuti i započeti adekvatno lečenje i praćenje pacijenta kako bi se osiguralo potpuno povlačenje simptoma pre otpusta pacijenta. Čak i u slučajevima kada se javi samo oticanje jezika, bez respiratornog distresa, može biti potrebna produžena opservacija pacijenta, pošto terapija antihistaminicima i kortikosteroidima može biti nedovoljna.
Veoma retko, prijavljeni su smrtni slučajevi usled angioedema udruženog sa edemom grkljana ili jezika. Pacijenti sa edemom jezika, glotisa ili grkljana, verovatno će imati opstrukciju disajnih puteva, posebno oni koji imaju operaciju disajnih puteva u anamnezi. U ovakvim slučajevima, treba odmah primeniti urgentnu terapiju, koja uključuje primenu adrenalina i/ili održavanje prohodnosti disajnih puteva. Ovi pacijenti moraju biti pod stalnim nadzorom lekara, sve dok ne dođe do potpunog povlačenja simptoma.
Uočeno je da se angioedem uzrokovan primenom ACE inhibitora češće javlja kod pacijenata crne rase u odnosu na pacijente drugih rasa.
Pacijenti koji u anamnezi navode podatak o angioedemu koji nije u vezi sa primenom ACE-inhibitora, mogu imati veći rizik od pojave angioedema tokom trajanja terapije ACE inhibitorom (videti odeljak 4.3).
Istovremena primena ACE inhibitora sa sakubitrilom/valsartanom je kontraindikovana, zbog povećanog rizika od pojave angioedema. Lečenje sakubitrilom/valsartanom ne sme se započeti pre nego što je prošlo 36 sati od poslednje doze leka Lizopril. Lečenje lekom Lizopril ne sme se započeti pre nego što je prošlo 36 sati od poslednje doze sakubitrila/valsartana (videti odeljke 4.3 i 4.5).
Istovremena primena ACE inhibitora sa racekadotrilom, mTOR inhibitorima (npr. sirolimus, everolimus, temsirolimus) i vildagliptinom može dovesti do povećanog rizika od pojave angioedema (npr. oticanje disajnih puteva ili jezika, sa ili bez oštećenja respiratorne funkcije) (videti odeljak 4.5). Potreban je oprez kada se započinje lečenje racekadotrilom, mTOR inhibitorima (npr. sirolimus, everolimus, temsirolimus) i vildagliptinom kod pacijenata koji već primenjuju neki ACE inhibitor.
Anafilaktoidna reakcija kod pacijenata na hemodijalizi
Kod pacijenata na dijalizi sa visoko propustljivim membranama (npr. AN 69), a koji su istovremeno na terapiji sa nekim od ACE inhibitora, zabeležene su anafilaktoidne reakcije. Kod takvih pacijenata treba razmotriti primenu drugog tipa dijalizne membrane ili promenu antihipertenzivne terapije.
Anafilaktoidna reakcija tokom afereze lipoproteina male gustine (LDL)
Zabeleženi su retki slučajevi po život opasnih anafilaktoidnih reakcija kod pacijenata koji su dobijali ACE inhibitor tokom LDL afereze sa dekstran-sulfatom. Spomenute reakcije mogu se izbeći privremenim prestankom primene ACE inhibitora pre svake afereze.
Desenzitacija
Pacijenti koji primaju ACE inhibitore tokom terapijskog postupka desenzitacije na otrov opnokrilaca (npr. hymenoptera venom), imali su anafilaktoidne reakcije. Kod istih pacijenata ove reakcije su izbegavane privremenim prekidom primene ACE inhibitora, ali su se ponovo javljale nakon nenamerne ponovne primene leka.
Insuficijencija jetre
Veoma retko, primena ACE inhibitora bila je povezana sa sindromom koji je započeo pojavom holestatske žutice koja je progredirala do fulminantne nekroze jetre i (ponekad) smrtnog ishoda. Mehanizam spomenutog sindroma nije objašnjen. Kod pacijenata koji primenjuju lek Lizopril, a kod kojih se razvije žutica ili se značajno povećaju vrednosti enzima jetre, treba prekinuti terapiju lekom Lizopril i adekavtno
medicinski zbrinuti pacijente.
Neutropenija/agranulocitoza
Neutropenija/agranulocitoza, trombicitopenija i anemija opisane su kod pacijenata koji su primali ACE inhibitore. Kod pacijenata sa očuvanom funkcijom bubrega i bez drugih komplikujućih faktora, neutropenija se retko javlja. Neutropenija i agranulocitoza su reverzibilne nakon prekida terapije ACE inhibitorima. Lek Lizopril treba sa posebnim oprezom primenjivati kod pacijenata sa kolagenom vaskularnom bolešću, tokom terapije imunosupresivnim lekovima, terapije alopurinolom ili prokainamidom, kao i kod kombinacije ovih komplikujućih faktora, naročito ukoliko postoji već postojeće oštećenje funkcije bubrega. Kod nekih od spomenutih pacijenata, razvile su se ozbiljne infekcije, koje u nekoliko slučajeva nisu reagovale na intenzivnu antibiotsku terapiju. Ukoliko se lek Lizopril primenjuje kod ovakvih pacijenata, preporučuje se periodična kontrola broja leukocita, a pacijentima se savetuje da prijave, ukoliko primete, bilo kakav znak infekcije.
Dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS)
Postoje dokazi da istovremena primena ACE inhibitora, antagonista receptora angiotenzina II ili aliskirena povećava rizik od hipotenzije, hiperkalemije i smanjenja funkcije bubrega (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju). Dvostruka blokada RAAS-a, kombinovanom primenom ACE inhibitora, antagonista receptora angiotenzina II ili aliskirena se ne preporučuje (videti odeljke 4.5 ili 5.1).
Ako se terapija dvostrukom blokadom smatra neophodnom, sme se samo sprovoditi pod nadzorom lekara specijaliste i uz pažljivo praćenje funkcije bubrega, elektrolita i krvnog pritiska.
ACE inhibitore i antagoniste receptora angiotenzina II, ne treba primenjivati istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.
Rasa
ACE inhibitori prouzrokuju veću učestalost angioedema kod pacijenata crne rase u odnosu na pripadnike drugih rasa.
Kao i ostali ACE inhibitori, lek Lizopril može biti manje efektivan u snižavanju krvnog pritiska kod pacijenata crne rase, verovatno zbog veće prevalence stanja udruženih sa malim vrednostima renina kod hipertenzivnih pacijenata crne rase.
Kašalj
Tokom terapije ACE inhibitorima zabeležen je kašalj. Karakteristično, kašalj je neproduktivan, uporan i prestaje nakon prekida terapije. Kašalj izazvan ACE inhibitorima treba razmatrati kao deo diferencijalne dijagnoze kašlja.
Hirurški zahvat/anestezija
Kod pacijenata koji se moraju podvrgnuti većem hirurškom zahvatu ili tokom anestezije anesteticima koji izazivaju hipotenziju, lek Lizopril može sekundarno blokirati stvaranje angiotenzina II, usled kompenzatornog oslobađanja renina. Ako se pojavi hipotenzija, za koju se smatra da je posledica tog mehanizma, može se korigovati ekspanzijom volumena.
Hiperkalemija
ACE inhibitori mogu uzrokovati hiperkalemiju zbog toga što inhibiraju otpuštanje aldosterona. Ovaj efekt obično nije značajan kod pacijenata sa normalnom funkcijom bubrega. Međutim, kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, dijabetičara i/ili pacijenata koji primenjuju suplemente kalijuma (uključujući zamene za so koje sadrže kalijum), diuretike koji štede kalijum (npr. spironolakton, triamteren ili amilorid), druge lekove povezane sa porastima serumskog kalijuma (npr. heparin, trimetoprim ili kotrimoksazol takođe poznat i kao trimetoprim/sulfametoksazol) i posebno antagoniste aldosterona ili blokatore receptora angiotenzin II, može se javiti hiperkalemija. Diuretici koji štede kalijum i blokatori receptora angiotenzin II se trebaju primenjivati sa oprezom kod pacijenata koji primenjuju ACE inhibitore, uz praćenje serumskog kalijuma i funkcije bubrega (videti odeljak 4.5).
Pacijenti sa dijabetesom
Kod pacijenata sa dijabetesom koji uzimaju oralne antidijabetike ili insulin, tokom prvog meseca primene ACE inhibitora mora se vršiti pažljiva kontrola glikemije (videti odeljak 4.5).
Litijum
Ne preporučuje se istovremena primena leka Lizopril i litijuma (videti odeljak 4.5).
Trudnoća
Ne treba započinjati terapiju ACE inhibitorima tokom trudnoće. Izuzev u slučaju kada se terapija ACE inhibitorom smatra neophodnom, pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba prevesti na drugi antihipertenzivni lek sa utvrđenim bezbednosnim profilom za primenu u trudnoći. Kada se ustanovi trudnoća, terapiju ACE inhibitorima treba odmah prekinuti i uključiti odgovarajuću drugu terapiju (videti odeljke 4.3 i 4.6).
Antihipertenzivi
Kada se lek Lizopril primenjuje u kombinaciji sa drugim antihipertenzivnim lekovima (npr. gliceriltrinitrat i drugi nitrati, ili drugi vazodilatatori), može doći do dodatnog sniženja krvnog pritiska.
Podaci iz kliničkih ispitivanja pokazali su da je dvostruka blokada renin-angiotenzin-aldosteron sistema (RAAS), nastala kombinovanom primenom ACE inhibitora, antagonista receptora angiotenzina II ili aliskirena, povezana sa većom učestalošću neželjenih događaja kao što su hipotenzija, hiperkalemija i smanjena funkcija bubrega (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju) u poređenju sa primenom samo jednog leka koji deluje na RAAS (videti odeljke 4.3, 4.4 i 5.1).
Lekovi koji mogu povećati rizik od nastanka angioedema
Istovremena primena ACE inhibitora sa sakubitrilom/valsartanom je kontraindikovana, jer povećava rizik od pojave angioedema (videti odeljke 4.3 i 4.4).
Istovremena primena ACE inhibitora sa inhibitorima mTOR (engl. mammalian target of rapamicin) (npr. temsirolimus, sirolimus, everolimus) ili inhibitorima neutralne endopeptidaze (NEP) (npr. racekadotril), vildagliptinom ili tkivnim aktivatorima plazminogena može povećati rizik od pojave angioedema (videti odeljak 4.4).
Diuretici
Kada se pacijentima koji primaju lek Lizopril u terapiju dodatno uključi i diuretik, postiže se aditvno antihipertenzivno dejstvo.
Kod pacijenata koji već primaju diuretike, a posebno kod onih koji su nedavno počeli da ih primenjuju, ponekad može doći do izrazitog pada krvnog pritiska kada se u terapiju dodatno uključi lek Lizopril. Kako bi se mogućnost pojave simptomatske hipotenzije uzrokovane lizinoprilom svela na minimum, preporučuje se prekid terapije diureticima, pre uvođenja leka Lizopril u terapiju (videti odeljke 4.2 i 4.4).
Suplementi kalijuma, diuretici koji štede kalijum ili zamene za so koje sadrže kalijum i drugi lekovi koji mogu povećati koncentraciju kalijuma u serumu
Iako koncentracija kalijuma u serumu obično ostaje u normalnim granicama, kod nekih pacijenata koji se leče lekom Lizopril može doći do hiperkalemije. Primena diuretika koji štede kalijum (npr. spironolakton, triamteren ili amilorid), suplemenata kalijuma ili zamena za so koji sadrže kalijum, posebno kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, može dovesti do značajnog porasta serumskog kalijuma. Takođe potreban je i oprez kada se lek Lizopril primenjuje istovremeno sa drugim lekovima koji povećavaju vrednosti kalijuma u serumu, kao što je trimetoprim i kotrimoksazol (trimetoprim/sulfametoksazol), jer je poznato da trimetoprim deluje kao diuretik koji štedi kalijum, kao što je amilorid. S obzirom na to, kombinacija leka Lizopril sa navedenim lekovima se ne preporučuje. Međutim, ako je ipak indikovana istovremena primena, lekovi bi se trebali primenjivati sa oprezom i uz češće praćenje serumskog kalijuma. Ako se lek Lizopril primenjuje sa diuretikom koji troši kalijum, hipokalemija izazvana diuretikom može biti ublažena.
Ciklosporin
Tokom istovremene primene ACE inhibitora i ciklosporina može se javiti hiperkalemija. Preporučuje se praćenje koncentracije kalijuma u serumu.
Heparin
Tokom istovremene primene ACE inhibitora i heparina može se javiti hiperkalemija. Preporučuje se praćenje koncentracije kalijuma u serumu.
Litijum
Tokom istovremene primene litijuma i ACE inhibitora zabeleženi su slučajevi reverzibilnog povećanja koncentracije litijuma u serumu i posledične toksičnosti. Istovremena primena tiazidnih diuretika može povećati rizik od toksičnosti litijuma i tako još više pojačati njegovu toksičnost izazvanu istovremenom primenom ACE inhibitora.
Istovremena primena leka Lizopril i litijuma se ne preporučuje, međutim, ukoliko je navedena kombinacija neophodna, potrebno je pažljivo pratiti koncentracije litijuma u serumu (videti odeljak 4.4).
Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL), uključujući acetilsalicilnu kiselinu u dozi ≥ 3 g/dan
Kada se ACE inhibitori primenjuju zajedno sa nesteroidnim antiinflamatornim lekovima (npr. acetilsalicilna kiselina u antinflamatornim dozama, COX-2 inhibitori i neselektivni NSAIL-i) može doći do smanjenja antihipertenzivnog dejstva. Istovremena primena ACE inhibitora i NSAIL-i, može dovesti do povećanog rizika od pogoršanja funkcije bubrega, uključujući i mogući razvoj akutne bubrežne insuficijencije i povećanja koncentracije kalijuma u serumu, posebno kod pacijenata sa već oslabljenom funkcijom bubrega. Ova dejstva su uglavnom reverzibilna. Ovu kombinaciju treba pažljivo primenjivati, posebno kod starijih pacijenata. Pacijenti treba da unose dovoljnu količinu tečnosti, a posebnu pažnju treba posvetiti praćenju funkcije bubrega na početku istovremene terapije, a kasnije periodično.
Zlato
Nitritoidne reakcije (simptomi vazodilatacije, uključujući crvenilo lica, mučninu, vrtoglavicu i hipotenziju, koji mogu biti veoma teški), nakon primene injekcije zlata (npr. natrijum-aurotiomalat), češće su zabeležene kod pacijenata koji primaju ACE inhibitore.
Triciklični antidepresivi/antipsihotici/anestetici
Istovremena primena pojedinih anestetika, tricikličnih antidepresiva i antipsihotika sa ACE inhibitorima, može dodatno sniziti krvni pritisak (videti odeljak 4.4).
Simpatomimetici
Simpatomimetici mogu smanjiti antihipertenzivno dejstvo ACE inhibitora.
Antidijabetici
Epidemiološke studije pokazale su da istovremena primena ACE inhibitora i antidijabetika (insulina, oralnih hipoglikemika) može uzrokovati izrazitije smanjenje koncentracije glukoze u krvi, sa rizikom od nastanka hipoglikemije. Verovatnoća pojave spomenutog dejstva veća je tokom prvih nedelja kombinovane terapije kao i kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.
Acetilsalicilna kiselina, trombolitici, beta-blokatori, nitrati
Lek Lizopril se može primenjivati istovremeno sa acetilsalicilnom kiselinom (u dozama za kardiološke indikacije), tromboliticima, beta-blokatorima i/ili nitratima.
Primena ACE inhibitora ne preporučuje se tokom prvog trimestra trudnoće (videti odeljak 4.4). Primena ACE inhibitora je kontraindikovana tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće (videti odeljke 4.3 i 4.4).
Trudnoća
Epidemiološki podaci vezani za rizik od nastanka teratogenosti usled izloženosti ACE inhibitorima u toku
prvog trimestra trudnoće nisu dovoljni za donošenje zaključaka, međutim malo povećanje rizika se ne može isključiti. Osim ukoliko se nastavak terapije ACE inhibitorima smatra neophodnim, pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba prevesti na druge antihipertenzivne lekove sa utvrđenim bezbednosnim profilom za primenu u trudnoći. Čim se trudnoća potvrdi, terapiju ACE inhibitorima treba odmah prekinuti i ukoliko je to odgovarajuće, započeti drugu terapiju.
Poznato je da izloženost ACE inhibitorima tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće prouzrokuje fetotoksičnost kod ljudi (smanjenje funkcije bubrega, oligohidramnion, usporavanje osifikacije lobanje), neonatalnu toksičnost (insuficijenciju bubrega, hipotenziju, hiperkalemiju) (videti odeljak 5.3).
Ukoliko dođe do izloženosti ACE inhibitoru od drugog trimestra trudnoće, preporučuje se ultrazvučni pregled
funkcije bubrega i lobanje.
Treba pažljivo pratiti odojčad čije su majke uzimale ACE inhibitore zbog mogućnosti razvoja hipotenzije (videti odeljke 4.3 i 4.4).
Dojenje
Budući da nema dostupnih podataka o primeni lizinoprila tokom dojenja, lek Lizopril se ne preporučuje, a prednost imaju drugi lekovi, sa bolje ustanovljenim bezbednosnim profilom. Ovo se naročito odnosi na dojenje novorođenčadi i nedonoščadi.
Treba imati na umu da se, pri primeni leka Lizopril povremeno mogu javiti vrtoglavica ili zamor, prilikom upravljanja vozilima ili rukovanja mašinama.
Tokom primene lizinoprila i drugih ACE inhibitora primećena su i prijavljena sledeća neželjena dejstva, uz sledeću učestalost: veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do <1/100); retko (≥1/10000 do <1/1000); veoma retko (<1/10000); nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).
-
Poremećaji krvi i limfnog sistema
Retko: smanjene vrednosti hemoglobina, smanjena vrednost hematokrita.
Veoma retko: depresija koštane srži, anemija, trombocitopenija, leukopenija, neutropenija, agranulocitoza (videti odeljak 4.4), hemolitička anemija, limfadenopatija, autoimunska bolest.
-
Poremećaji imunskog sistema
Nepoznata učestalost: anafilaktička/anafilaktoidna reakcija
-
Poremećaji metabolizma i ishrane
Veoma retko: hipoglikemija.
-
Poremećaji nervnog sistema i psihijatrijski poremećaji
Često: vrtoglavica, glavobolja.
Povremeno: promene raspoloženja, parestezije, vertigo, poremećaji čula ukusa, poremećaji spavanja, halucinacije.
Retko: mentalna konfuzija, olfaktorni poremećaj.
Nepoznata učestalost: simptomi depresije, sinkopa.
-
Kardiološki i vaskularni poremećaji
Često: ortostatska dejstva (uključujući hipotenziju).
Povremeno: infarkt miokarda ili cerebrovaskularni događaj, koji nastaju uglavnom kao posledica izražene
hipotenzije kod pacijenata sa visokim rizikom (videti odeljak 4.4), palpitacije, tahikardija, Raynaud-ov fenomen.
-
Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji
Često: kašalj.
Povremeno: rinitis.
Veoma retko: bronhospazam, sinuzitis, alergijski alveolitis/eozinofilna pneumonija.
-
Gastrointestinalni poremećaji
Često: dijareja, povraćanje
Povremeno: mučnina, abdominalni bol, indigestija.
Retko: suvoća usta.
Veoma retko: pankreatitis, intestinalni angioedem, hepatitis (hepatocelularni ili holestatski), žutica i insuficijencija jetre (videti odeljak 4.4).
-
Poremećaji kože i potkožnog tkiva
Povremeno: osip, pruritus.
Retko: urtikarija, alopecija, psorijaza, hipersenzitivnost/angioneurotski edem: angioneurotski edem lica, ekstremiteta, usana, jezika, glotisa i/ili grkljana (videti odeljak 4.4).
Veoma retko: dijaforeza, pemfigus, toksična epidermalna nekroliza, Stevens-Johnson-ov sindrom, multiformni eritem, kutani pseudolimfom.
Opisan je skup simptoma koji može obuhvatati jedan ili samo neke od sledećih simptoma: povišena telesna temperatura, vaskulitis, mijalgija, artralgija/artritis, pozitivna antinuklearna antitela (ANA), ubrzana sedimentacija eritrocita, eozinofilija i leukocitoza, osip, fotosenzitivnost ili druge dermatološke manifestacije.
-
Poremećaji bubrega i urinarnog sistema
Često: disfunkcija bubrega.
Retko: uremija, akutna bubrežna insuficijencija.
Veoma retko: oligurija/anurija.
-
Endokrini poremećaji
Retko: sindrom neodgovarajuće sekrecije antidiuretskog hormona.
-
Poremećaji reproduktivnog sistema i dojki
Povremeno: impotencija.
Retko: ginekomastija.
-
Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene
Povremeno: umor, astenija.
-
Ispitivanja
Povremeno: povećanje koncentracije uree u krvi, povećanje koncentracije kreatinina u serumu, povećane vrednosti enzima jetre, hiperkalemija.
Retko: povećanje koncentracije bilirubina u serumu, hiponatremija.
Podaci o bezbednosti primene dobijene tokom kliničkih ispitivanja ukazuju da se lizinopril generalno dobro podnosi kod hipertenzivnih pedijatrijskih pacijenata i da je bezbednosni profil u toj uzrasnoj grupi uporediv sa bezbedonosnim profilom kod odraslih pacijenata.
Prijavljivanje neželjenih reakcija
Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):
Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd
Republika Srbija
fax: +381 (0)11 39 51 131
website: www.alims.gov.rs
e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs
Postoje ograničeni podaci o predoziranju lizinoprilom kod ljudi. Simptomi povezani sa predoziranjem ACE- inhibitorima mogu uključivati: hipotenziju, cirkulatorni šok, poremećaje elektrolita, bubrežnu insuficijenciju, hiperventilaciju, tahikardiju, palpitacije, bradikardiju, vrtoglavicu, anksioznost i kašalj.
Preporučena terapija kod predoziranja je primena intravenske infuzije fiziološkog rastvora. Ukoliko dođe do hipotenzije, pacijenta treba postaviti u šok-položaj. Ukoliko je dostupan, može se primeniti i angiotenzin II u infuziji i/ili kateholamini, intravenski.
Ako nije prošlo puno vremena od ingestije prevelike doze, potrebno je preduzeti mere za odstranjenje leka iz digestivnog trakta (tj. izazvati povraćanje, izvršiti gastričnu lavažu, primeniti sredstvo za adsorpciju i natrijum-sulfat). Lizinopril je moguće ukloniti iz cirkulacije hemodijalizom (videti odeljak 4.4.). Ako je prisutna bradikardija rezistentna na terapiju, može se primeniti srčani elektrostimulator (engl. pacemaker). Potrebne su česte kontrole vitalnih znakova i koncentracije elektrolita i kreatinina u serumu.
Farmakološki podaci - Lizopril 10mg
Farmakoterapijska grupa: Lekovi koji deluju na renin-angiotenzin sistem; inhibitori angiotenzin konvertujućeg enzima (ACE), monokomponentni
ATC šifra: C09AA03 Mehanizam dejstva
Lizinopril je inhibitor peptidil dipeptidaze. Inhibira angiotenzin konvertujući enzim (ACE) koji katalizuje konverziju angiotenzina I do vazokonstriktornog peptida, angiotenzina II. Angiotenzin II takođe stimuliše sekreciju aldosterona iz kore nadbubrežne žlezde. Inhibicija ACE rezultuje smanjenjem koncentracije angiotenzina II u plazmi, što opet dovodi do smanjenja vazopresornog dejstva i smanjenog lučenja aldosterona. Ovo poslednje može dovesti do povećanja koncentracije kalijuma u serumu.
Farmakodinamska dejstva
Iako se veruje da je osnovni mehanizam kojim lizinopril primarno ostvaruje svoje antihipertenzivno dejstvo supresija sistema renin-angiotenzin-aldosteron, uočeno je da lizinopril deluje antihipertenzivno čak i kod hipertenzivnih pacijenata sa malom koncentracijom renina. ACE je identičan kininazi II, enzimu koji razgrađuje bradikinin. Da li povećane vrednosti bradikinina, snažnog vazodilatatornog peptida, imaju ulogu
u terapijskom dejstvu lizinoprila, ostaje da bude razjašnjeno.
Klinička efikasnost i bezbednost
Uticaj lizinoprila na mortalitet i morbiditet kod srčane insuficijencije je ispitivan poređenjem velike (32,5 mg ili 35 mg jednom dnevno) sa malom (2,5 mg ili 5 mg) dozom. U studiji sprovedenoj na 3164 pacijenta, sa medijanom vremena praćenja od 46 meseci za preživele pacijente, primena velike doze lizinoprila imala je za posledicu smanjenje kombinovanog rizika ukupne smrtnosti i hospitalizacije iz bilo kog razloga za 12% (p=0,002) i kombinovanog rizika ukupne smrtnosti i hospitalizacije zbog kardiovaskularnih događaja za 8% (p=0,036), u poređenju sa malom dozom. Isto tako, uočeno je smanjenje rizika za ukupni mortalitet (8%, p=0,128) i kardiovaskularni mortalitet (10%, p=0,073). U post-hoc analizi, broj hospitalizacija zbog srčane insuficijencije smanjio se za 24% (p=0,002) kod pacijenata koji su dobijali velike doze lizinoprila u poređenju sa pacijentima koji su dobijali male doze. Simptomatsko poboljšanje bilo je slično u obe grupe pacijenata.
Rezultati studije su pokazali da su ukupni profili neželjenih događaja kod pacijenata koji su dobijali veliku ili malu dozu lizinoprila bili slični po vrsti i učestalosti. Predvidljivi neželjeni događaji koji su posledica inhibicije ACE (npr. hipotenzija ili izmenjena funkcija bubrega), mogli su se rešiti i retko su doveli do prekida primene leka. Kašalj se ređe javljao kod pacijenata koji su primali velike doze lizinoprila u odnosu na one koji su primali male doze.
U GISSI-3 ispitivanju, u kom je upotrebljavan 2x2 faktorijalni dizajn kako bi se uporedila dejstva lizinoprila i gliceriltrinitrata primenjenih pojedinačno ili u kombinaciji tokom 6 nedelja, u poređenju sa kontrolnom grupom, od 19394 pacijenata koji su dobili terapiju tokom 24 sata nakon akutnog infarkta miokarda, primena lizinoprila imala je za posledicu statistički značajno smanjenje rizika od mortaliteta od 11% u odnosu na kontrolnu grupu (2p=0,03). Smanjenje rizika sa gliceriltrinitratom nije bilo statistički značajno, međutim, kombinacija lizinoprila i gliceriltrinitrata dovela je do značajnog smanjenja smrtnosti od 17% u odnosu na kontrolnu grupu (2p=0,02). U podgrupi starijih pacijenata (stariji od 70 godina) i žena, prethodno klasifikovani kao pacijenti sa visokim rizikom od smrti, uočeno je značajno povoljno dejstvo na kombinovani rizik za mortalitet i srčanu funkciju. Kombinovani parametar praćenja ishoda za sve pacijente, kao i za visokorizične podgrupe, posle 6 meseci takođe je pokazao značajnu korist za one koji su dobijali lizinopril ili lizinopril uz gliceriltrinitrat tokom šest nedelja, ukazujući na preventivno dejstvo lizinoprila. Kao što se može očekivati kod terapije bilo kojim vazodilatatorom, primena lizinoprila bila je povezana sa povećanom učestalošću hipotenzije i poremećaja funkcije bubrega, ali, ti slučajevi nisu bili povezani sa proporcionalnim povećanjem mortaliteta.
U dvostruko slepom, randomizovanom, multicentričnom ispitivanju u kome su se upoređivala dejstva lizinoprila i blokatora kalcijumskih kanala kod 335 pacijenata sa hipertenzijom i dijabetes melitusom tipa 2 koji su imali početnu nefropatiju sa mikroalbuminurijom, pokazalo se da je primena lizinoprila u dozi od 10 do 20 mg jednom dnevno tokom 12 meseci imala za posledicu smanjenje sistolno/dijastolnog pritiska za 13/10 mmHg i smanjenje izlučivanja albumina urinom za 40%. U poređenju sa blokatorom kalcijumskih kanala, koji je proizveo slično sniženje krvnog pritiska, pacijenti koji su dobijali lizinopril imali su značajno veće smanjenje izlučivanja albumina u urinu, što dokazuje da je inhibitorno delovanje lizinoprila na ACE, uz dejstvo na sniženje krvnog pritiska, dodatno smanjilo mikroalbuminuriju direktnim mehanizmom delovanja na tkivo bubrega.
Primena lizinoprila ne utiče na kontrolu glikemije, što je pokazano izostankom značajnog uticaja na vrednosti glikoziliranog hemoglobina (HbA1c).
Lekovi koji deluju na sistem renin–angiotenzin (RAS)
Dva velika randomizovana, kontrolisana ispitivanja (ONTARGET (engl. ONgoing Telmisartan Alone and in combination with Ramipril Global Endpoint Trial) i VA NEPHRON-D (engl. The Veterans Affairs Nephropathy in Diabetes)) ispitivala su primenu kombinacije ACE inhibitora i antagonista receptora angiotenzina II.
ONTARGET je bilo ispitivanje sprovedeno kod pacijenata sa kardiovaskularnom ili cerebrovaskularnom bolešću u anamnezi, ili sa dijabetes melitusom tipa 2 sa dokazanim oštećenjem ciljnog organa.
VA NEPHRON-D je bilo ispitivanje kod pacijenata sa dijabetes melitusom tipa 2 i dijabetesnom nefropatijom. Ta ispitivanja nisu pokazala nikakva značajna povoljna dejstva na bubrežne i/ili kardiovaskularne ishode i mortalitet, a bio je uočen povećani rizik od hiperkalemije, akutnog oštećenja bubrega i/ili hipotenzije u poređenju sa monoterapijom. Obzirom na njihova slična farmakodinamska svojstva, ti rezultati su relevantni i za druge ACE inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II.
ACE inhibitori i blokatori receptora angiotenzina II, ne smeju se prema tome istovremeno primenjivati kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.
ALTITUDE (engl. Aliskiren Trial in Type 2 Diabetes Using Cardiovascular and Renal Disease Endpoints) je bilo ispitivanje osmišljeno za testiranje koristi dodavanja aliskirena standardnoj terapiji sa ACE inhibitorom ili antagonistom receptora angiotenzina II kod pacijenata sa dijabetes melitusom tipa 2 i hroničnom bolešću bubrega, kardiovaskularnom bolešću ili i jednom i drugom. Ispitivanje je bilo prevremeno prekinuto zbog povećanog rizika od štetnih ishoda. Kardiovaskularna smrt i moždani udar su numerički bili učestaliji u grupi koja je primala aliskiren nego u onoj koja je primala placebo, a neželjeni događaji i ozbiljni štetni događaji od značaja (hiperkalemija, hipotenzija i disfunkcija bubrega) bili su češće zabeleženi u grupi koja je primala aliskiren nego u onoj koja je primala placebo.
Pedijatrijska populacija
U kliničkom ispitivanju koje je uključivalo 115 hipertenzivnih pedijatrijskih pacijenata uzrasta od 6 do 16 godina, pacijenti koji su imali manje od 50 kg telesne mase primali su 0,625 mg, 2,5 mg ili 20 mg lizinoprila jednom dnevno, a pacijenti telesne mase 50 kg i više primali su 1,25 mg, 5 mg ili 40 mg lizinoprila jednom dnevno. Na kraju druge nedelje primene, lizinopril, koji je primenjivan jednom dnevno, snizio je krvni pritisak proporcionalno dozi uz konzistentno antihipertenzivno dejstvo, dokazano pri dozama većim od 1,25 mg.
Dejstvo je bilo potvrđeno nakon prestanka primene leka, kada se dijastolni pritisak povećao za oko 9 mmHg više kod pacijenata randomizovanih u placebo grupu, u poređenju sa pacijentima koji su randomizovani da ostanu u grupi na srednjoj ili velikoj dozi lizinoprila. Antihipertenzivno dejstvo lizinoprila, koje je dozno zavisno, ostalo je nepromenjeno u nekoliko demografskih podgrupa definisanih na osnovu: uzrasta, stepena pubertetskog razvoja prema Tanner-u, polu i rasi.
Lizinopril je oralno aktivni ne-sulfhidrilni ACE inhibitor.
Resorpcija
Nakon oralne primene lizinoprila, maksimalna koncentracija u serumu postiže se za oko 7 sati, iako postoji tendencija ka malom odlaganju vremena za postizanje maksimalne koncentracije u serumu, kod pacijenata sa akutnim infarktom. Zasnovano na izlučivanju u urinu, srednja vrednost stepena resorpcije iznosi približno 25%, sa interindividualnom varijabilnošću od 6-60% u zavisnosti od raspona ispitivanih doza (5-80 mg). Apsolutna bioraspoloživost je smanjena za oko 16% kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom. Hrana ne utiče na resorpciju lizinoprila.
Distribucija
Lizinopril se ne vezuje za druge proteine plazme osim za cirkulišući angiotenzin konvertujući enzim (ACE). Studije na pacovima pokazale su da lizinopril slabo prolazi hematoencefalnu barijeru.
Eliminacija
Lizinopril se ne metaboliše, tako da se izlučuje u urinu u gotovo nepromenjenom obliku. Nakon ponovljenog doziranja lizinopril ima efektivno poluvreme kumulacije od 12,6 sati. Klirens lizinoprila kod zdravih osoba je u proseku 50 mL/min. Koncentracije u serumu se smanjuju uz produženu terminalnu fazu, što ne doprinosi kumulaciji leka. Spomenuta terminalna faza verovatno se javlja kao posledica zasićenja vezivanja za ACE, i nije proporcionalna dozi.
Oštećenje funkcije jetre
Kod pacijenata sa cirozom jetre dolazi do smanjene resorpcije lizinoprila (oko 30%), međutim, zbog smanjenog klirensa, dolazi i do produžene izloženosti leku (oko 50%) u poređenju sa zdravim osobama.
Oštećenje funkcije bubrega
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega, izlučivanje lizinoprila je smanjeno, međutim, to ima klinički značaj samo kada je glomerularna filtracija <30 mL/min. U slučajevima blagog do umerenog oštećenja funkcije bubrega (klirens kreatinina 30-80 mL/min) srednja vrednost PIK-a bila je povećana za svega 13%, dok je sa druge strane, u slučajevima teškog oštećenja funkcije bubrega (klirens kreatinina 5-30 mL/min), zabeleženo povećanje srednje vrednosti PIK-a 4,5 puta.
Lizinopril se može ukloniti iz organizma postupkom dijalize. Tokom 4 sata hemodijalize, koncentracija lizinoprila u plazmi smanjuje se u proseku za 60%, uz dijalizni klirens između 40 i 55 mL/min.
Srčana insuficijencija
Kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom postoji povećana izloženost leku u poređenju sa zdravim osobama (povećanje PIK-a u proseku za 125%), međutim, kod njih postoji smanjena resorpcija lizinoprila za oko 16% u poređenju sa zdravim ispitanicima.
Pedijatrijska populacija
Farmakokinetički profil je ispitivan kod 29 pedijatrijskih hipertenzivnih pacijenata, uzrasta između 6 i 16 godina, sa GFR iznad 30 mL/min/1,73 m2. Nakon primene doze od 0,1 do 0,2 mg/kg, maksimalna koncentracija lizinoprila u plazmi u stanju ravnoteže postignuta je za 6 sati, a stepen resorpcije je iznosio 28%, izračunato na osnovu izlučivanje lizinoprila urinom. Ove vrednosti su slične onima zabeleženim u prethodnim ispitivanjima kod odraslih. Vrednost PIK-a i Cmax kod dece u ovoj studiji su u skladu sa onima uočenim kod odraslih.
Stariji pacijenti
Kod starijih pacijenata uočene su veće koncentracije lizinoprila u krvi, kao i veće vrednosti PIK-a (za oko 60%) u poređenju sa mlađim ispitanicima.
Farmaceutski podaci - Lizopril 10mg
Lizopril, 5 mg, tablete:
kalcijum-hidrogenfosfat, dihidrat; manitol;
skrob, kukuruzni; skrob, preželatinizovan;
silicijum-dioksid, bezvodni, koloidni; magnezijum-stearat;
talk.
Lizopril, 10 mg, tablete:
kalcijum-hidrogenfosfat, dihidrat;
manitol;
skrob, kukuruzni; skrob, preželatinizovan;
silicijum-dioksid, bezvodni, koloidni; magnezijum-stearat;
gvožđe(III)-oksid, žuti (E172); talk.
Lizopril, 20 mg, tablete:
kalcijum-hidrogenfosfat, dihidrat; manitol;
skrob, kukuruzni; skrob, preželatinizovan;
silicijum-dioksid, bezvodni, koloidni; magnezijum-stearat;
gvožđe(III)-oksid, žuti (E172); gvožđe(III)-oksid, crveni (E172) talk.
Lizopril, 5 mg, tablete:
Unutrašnje pakovanje je PVC-Al blister koji sadrži 20 tableta.
Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija koja sadrži 1 blister (ukupno 20 tableta) i Uputstvo za lek.
Lizopril, 10 mg, tablete:
Unutrašnje pakovanje je PVC-Al blister koji sadrži 10 tableta.
Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija koja sadrži 2 blistera (ukupno 20 tableta) i Uputstvo za lek.
Lizopril, 20 mg, tablete:
Unutrašnje pakovanje je PVC-Al blister koji sadrži 10 tableta.
Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija koja sadrži 2 blistera (ukupno 20 tableta) i Uputstvo za lek.