Lek Targocid je indikovan kod odraslih osoba i dece od rođenja, za parenteralnu terapiju sledećih infekcija (videti odeljke 4.2, 4.4 i 5.1):

• komplikovanih infekcija kože i mekih tkiva,

• infekcija kostiju i zglobova,

• bolničke pneumonije,

• vanbolničke pneumonije,

• komplikovanih infekcija urinarnog trakta,

• infektivnog endokarditisa,

• peritonitisa povezanog sa kontinuiranom ambulantnom peritonealnom dijalizom (engl. continuous ambulatory peritoneal dialysis, CAPD),

• bakterijemije koja se javlja udružena sa bilo kojom od prethodno navedenih indikacija.

  Lek Targocid je takođe indikovan kao alternativna oralna terapija za lečenje dijareje i kolitisa izazvanih infekcijom bakterijom Clostridium difficile.

  Kada je prikladno, teikoplanin treba primenjivati u kombinaciji sa drugim antibioticima. Potrebno je uzeti u obzir zvanične preporuke za upotrebu antibakterijskih lekova.

Doziranje

Dozu i trajanje lečenja treba prilagoditi prema vrsti i težini infekcije, kliničkom odgovoru pacijenta, kao i prema starosti, funkciji bubrega i drugim faktorima vezanima za pacijenta.

Merenje koncentracija u serumu

Po završetku početnog režima doziranja treba pratiti minimalne („trough“) koncentracije teikoplanina u serumu u stanju ravnoteže kako bi se osiguralo postizanje minimalne („trough“) koncentracije u serumu:

• za većinu Gram-pozitivnih infekcija, minimalne koncentracije teikoplanina moraju iznositi najmanje 10 mg/L mereno (engl. High Performance Liquid Chromatography HPLC) metodom ili najmanje 15 mg/L mereno metodom fluorescentne imunopolarizacije (engl. Fluorescence Polarization Immunoassay, FPIA)

• za endokarditis i druge teške infekcije, minimalne koncentracije teikoplanina moraju iznositi 15-30 mg/L mereno HPLC metodom ili 30-40 mg/L mereno FPIA metodom.

  Tokom terapije održavanja, minimalne koncentracije teikoplanina u plazmi mogu se određivati najmanje jednom nedeljno kako bi se osigurala njihova stabilnost.

  Odrasli i stariji pacijenti sa očuvanom funkcijom bubrega

  Indikacije	Početna doza		Doza održavanja
  	Početni režim doziranja	Ciljne minimalne koncentracije od 3. do 5. dana	Doza održavanja	Ciljne minimalne koncentracije tokom terapije održavanja
  	6 mg/kg telesne mase svakih12 sati tokomprve 3 doze primenjene intravenski ili intramuskularno	>15 mg/L1	6 mg/kg telesne mase intravenski ili intramuskularno jednom dnevno	>15 mg/L1 jednom nedeljno
  - Komplikovane infekcije urinarnog trakta
  - Infekcije kostiju i	12 mg/kg	>20 mg/L1	12 mg/kg telesne	>20 mg/L1
  zglobova	telesne mase		mase intravenski ili
  	svakih 12 sati		intramuskularno
  	tokom prvih		jednom dnevno
  	3-5 doza primenjenihintravenski
  - Infektivni	12 mg/kg	30-40 mg/L1	12 mg/kg telesne	>30 mg/L1
  endokarditis	telesne mase		mase intravenski ili
  	svakih 12 sati		intramuskularno
  	tokom prvih		jednom dnevno
  	3-5 doza primenjenih intravenski

  • Komplikovane infekcije kože i mekih tkiva

  • Pneumonija

  1mereno FPIA metodom

  Dozu treba prilagoditi prema telesnoj masi, kolika god da je telesna masa pacijenta. Trajanje lečenja

  Odluku o trajanju lečenja treba doneti na osnovu kliničkog odgovora. Za infektivni endokarditis odgovarajućim se obično smatra lečenje u trajanju od najmanje 21 dana. Lečenje ne sme trajati duže od 4 meseca.

  Kombinovana terapija

  Teikoplanin ima ograničen spektar antibakterijskog dejstva (Gram pozitivne bakterije). Nije prikladan kao monoterapija za lečenje određenih vrsta infekcija, osim ako je patogen već determinisan i zna se da je

  osetljiv na teikoplanin ili u slučaju velike verovatnoće da bi najverovatniji patogen(i) mogao biti osetljiv na teikoplanin.

  Dijareja i kolitis izazvani infekcijom bakterijom Clostridium difficile

  Preporučena doza je 100-200 mg oralno dva puta na dan tokom 7-14 dana.

  Stariji pacijenti

  Nije potrebno prilagođavati dozu, osim u slučaju oštećenja funkcije bubrega (videti u nastavku).

  Odrasli i stariji pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega

  Kod pacijenta sa oštećenjem funkcije bubrega dozu ne treba prilagođavati do četvrtog dana lečenja, nakon čega doziranje treba prilagoditi kako bi se održala minimalna koncentracija u serumu od najmanje 10 mg/L kada se meri metodom HPLC ili najmanje 15 mg/L kada se meri FPIA metodom.

  Nakon četvrtog dana lečenja:

  • pacijenti sa blagim i umerenim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina 30-80 mL/min): dozu održavanja treba prepoloviti, bilo primenom doze svaki drugi dan ili primenom polovine doze jednom dnevno;

  • pacijenti sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina manji od 30 mL/min) i pacijenti na hemodijalizi: dozu treba smanjiti na jednu trećinu uobičajene doze, bilo primenom početne doze svaki treći dan ili primenom trećine doze jednom dnevno.

  Teikoplanin se ne odstranjuje hemodijalizom.

  Pacijenti na kontinuiranoj ambulantnoj peritonealnoj dijalizi (CAPD)

  Nakon jednokratne udarne intravenske doze od 6 mg/kg telesne mase, u prvoj nedelji se primenjuje 20 mg/L u svakoj kesi sa rastvorom za dijalizu, u drugoj nedelji 20 mg/L u svakoj drugoj kesi, a u trećoj nedelji 20 mg/L u kesi za noć.

  Pedijatrijska populacija

  Preporučene doze jednake su za odrasle i decu stariju od 12 godina.

  Novorođenčad i odojčad uzrasta do 2 meseca:

  Početna doza

  Jedna doza od 16 mg/kg telesne mase primenjena intravenskom infuzijom prvog dana.

  Doza održavanja

  Jedna doza od 8 mg/kg telesne mase primenjena intravenskom infuzijom jednom dnevno.

  Deca (od 2 meseca do 12 godina):

  Početna doza:

  Jedna doza od 10 mg/kg telesne mase primenjena intravenski svakih 12 sati; daju se 3 takve doze.

  Doza održavanja

  Pojedinačna doza od 6-10 mg/kg telesne mase primenjena intravenski jednom dnevno. Način primene

  Teikoplanin treba primeniti intravenskim ili intramuskularnim putem. Intravenska injekcija može se primeniti ili kao bolus injekcija tokom 3-5 minuta ili kao infuzija u trajanju od 30 minuta.

  Kod novorođenčadi se lek sme primeniti samo putem infuzije.

  Kod infekcija Clostridium difficile koje izazivaju dijareju i kolitis, lek treba primenjivati oralno. Za uputstva o rekonstituciji i razblaživanju leka pre primene, videti odeljak 6.6.

Preosetljivost na teikoplanin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Teikoplanin se ne sme primenjivati intraventrikularno.

Reakcije preosetljivosti

Prilikom primene teikoplanina prijavljene su ozbiljne, po život opasne reakcije preosetljivosti, ponekad sa smrtnim ishodom (npr. anafilaktički šok). Ako se pojavi alergijska reakcija na teikoplanin, terapija se mora odmah prekinuti i moraju se uvesti odgovarajuće hitne mere.

Teikoplanin se mora primenjivati sa oprezom kod pacijenata sa poznatom preosetljivošću na vankomicin jer su moguće ukrštene reakcije preosetljivosti, uključujući anafilaktički šok sa smrtnim ishodom.

Međutim, „sindrom crvenog čoveka“ u anamnezi koji je u vezi sa primenom vankomicina nije kontraindikacija za terapiju teikoplaninom.

Reakcije na infuziju

U retkim slučajevima (čak i kod prve doze) primećen je sindrom crvenog čoveka (skup simptoma koji uključuju pruritus, urtikariju, eritem, angioneurotski edem, tahikardiju, hipotenziju, dispneju).

Smanjenje brzine ili prekid primene infuzije može dovesti do povlačenja tih reakcija. Reakcije na infuziju mogu se ograničiti ako se dnevna doza ne primenjuje u obliku bolus injekcije nego kao infuzija tokom 30 minuta.

Teške reakcije kože (engl. Severe cutaneous adverse reactions, SCAR)

Teške reakcije kože (SCAR) uključujući Stevens-Johnson-ov sindrom (SJS), toksičnu epidermalnu nekrolizu (TEN) i reakciju na lek sa eozinofilijom i sistemskim simptomima (engl. drug reaction with eosinophilia and systemic symptoms, DRESS), koje mogu biti opasne po život ili sa smrtnim ishodom, prijavljene su pri upotrebi teikoplanina (videti odeljak 4.8). Akutna generalizovana egzantematozna pustuloza (AGEP) takođe je prijavljena pri upotrebi teikoplanina (videti odeljak 4.8). Prilikom propisivanja leka, pacijente treba obavestiti o znacima i simptomima teških reakcija kože (npr. progresivni osip kože često sa plikovima ili lezijama sluzokože ili pustulozni osip, ili bilo koji drugi znak preosetljivosti kože) i pažljivo ih pratiti. Ako se pojave znaci i simptomi koji ukazuju na teške reakcije kože, primenu teikoplanina treba obustaviti i razmotriti drugu terapiju.

Spektar antibakterijskog dejstva

Teikoplanin ima ograničen spektar antibakterijskog dejstva (Gram pozitivne bakterije). Nije prikladan kao monoterapija za lečenje određenih vrsta infekcija, osim ako je patogen već determinisan i zna se da je osetljiv na teikoplanin ili u slučaju velike verovatnoće da bi najverovatniji patogen(i) mogao biti osetljiv na teikoplanin.

Racionalna primena teikoplanina treba da uzme u obzir raspon antibakterijskog dejstva, bezbednosni profil i primerenost standardne antibakterijske terapije u terapiji individualnog pacijenta. Na osnovu ovoga se očekuje da će teikoplanin u većini slučajeva biti primenjen za lečenje teških infekcija kod pacijenata kod kojih se standardna antibakterijska aktivnost smatra nedovoljnom.

Trombocitopenija

Tokom primene teikoplanina prijavljena je pojava trombocitopenije (videti odeljak 4.8). Preporučuju se periodične hematološke analize tokom trajanja terapije, uključujući kompletnu krvnu sliku.

Nefrotoksičnost

Kod pacijenata na terapiji teikoplaninom prijavljena je pojava nefrotoksičnosti i insuficijencije bubrega (videti odeljak 4.8). Pacijente sa insuficijencijom bubrega, a koji primaju velike početne doze teikoplanina i pacijente koji uz teikoplanin istovremeno ili sukcesivno primaju i druge lekove sa poznatim nefrotoksičnim potencijalom (aminoglikozidi, kolistin, amfotericin B, ciklosporin i cisplatin) treba pažljivo pratiti, a to praćenje treba da uključuje i testove slušne funkcije (videti u nastavku odeljak „Ototoksičnost“).

Budući da se teikoplanin izlučuje prvenstveno putem bubrega, neophodno je prilagoditi dozu teikoplanina kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (videti odeljak 4.2).

Ototoksičnost

Kao i kod drugih glikopeptida, i kod pacijenata na terapiji teikoplaninom je prijavljena pojava ototoksičnosti (gluvoća i tinitus) (videti odeljak 4.8). Pacijente kod kojih se tokom terapije teikoplaninom pojave znaci i simptomi slabljenja sluha ili poremećaja unutrašnjeg uha, treba pažljivo proceniti i pratiti, posebno u slučaju dugotrajne terapije i kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega. Pacijente koji uz teikoplanin istovremeno ili sukcesivno primaju i druge lekove sa poznatim nefrotoksičnim i/ili neurotoksičnim/ototoksičnim

potencijalom (aminoglikozidi, kolistin, amfotericin B, ciklosporin, cisplatin, furosemid i etakrinska kiselina) treba pažljivo pratiti i proceniti korist terapije teikoplaninom ako dođe do pogoršanja slušne funkcije.

Moraju se preduzeti posebne mere opreza kada se teikoplanin primenjuje kod pacijenata koji zahtevaju istovremenu terapiju ototoksičnim i/ili nefrotoksičnim lekovima, pri čemu se preporučuju redovne hematološke analize, kao i testovi funkcije jetre i bubrega.

Superinfekcija

Kao i kod drugih antibiotika, primena teikoplanina, posebno u dužem vremenskom periodu, može za posledicu imati prekomeran rast neosetljivih mikroorganizama. Ako se za vreme terapije razvije superinfekcija, treba preduzeti odgovarajuće mere.

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma po dozi tj. suštinski je „bez natrijuma“.

Nisu sprovedene posebne studije interakcija.

Teikoplanin i rastvori aminoglikozida su inkompatibilni pa se ne smeju mešati u injekcijama; međutim, kompatibilni su u tečnosti za dijalizu pa se slobodno mogu koristiti u terapiji peritonitisa povezanoga sa CAPD-om.

Potreban je oprez kada se uz teikoplanin istvremeno ili sukcesivno primenjuju drugi lekovi sa poznatim nefrotoksičnim i/ili neurotoksičnim/ototoksičnim potencijalom (videti odeljak 4.4). Ovo uključuje npr. aminoglikozide, kolistin, amfotericin B, ciklosporin, cisplatin, furosemid i etakrinsku kiselinu (videti odeljak 4.4 „Nefrotoksičnost“ i „Ototoksičnost“). Međutim, nema dokaza koji bi ukazivali na sinergijsku toksičnost u kombinaciji sa teikoplaninom.

U kliničkim studijama teikoplanin se primenjivao kod velikog broja pacijenata koji su već primali različite lekove, uključujući druge antibiotike, antihipertenzive, anestetike, kardiovaskularne lekove i antidijabetike, bez znakova neželjene interakcije.

Pedijatrijska populacija

Studije interakcija sprovođene su samo kod odraslih osoba.

Trudnoća

Podaci o primeni teikoplanina kod trudnica su ograničeni. Ispitivanja na životinjama su pokazala reproduktivnu toksičnost pri velikim dozama (videti odeljak 5.3): kod pacova je primećena povećana incidenca mrtvorođenosti i neonatalnog mortaliteta. Potencijalni rizik za ljude nije poznat.

Zato lek Targocid ne treba primenjivati tokom trudnoće osim ukoliko je to neophodno. Ne može se isključiti potencijalan rizik od oštećenja unutrašnjeg uha i bubrega fetusa (videti odeljak 4.4).

Dojenje

Nije poznato da li se teikoplanin izlučuje u majčino mleko. Nema dovoljno podataka o izlučivanju teikoplanina u mleko životinja. Odluku o tome da li da se prekine dojenje ili da se prekine/odloži terapija lekom Targocid mora se doneti uzimajući u obzir korist od dojenja za dete i korist od terapije lekom Targocid za ženu.

Plodnost

Reproduktivne studije na životinjama nisu pokazala poremećaj plodnosti.

Lek Targocid ima zanemarljiv uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Teikoplanin može izazvati pojavu vrtoglavice i glavobolje, što može uticati na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Pacijenti kod kojih se pojave ova neželjena dejstva ne smeju upravljati vozilima niti rukovati mašinama.

Tabelarni prikaz neželjenih dejstava

U tabeli u nastavku navedena su sva neželjena dejstva koje su se javila u incidenciji većoj nego kod primene placeba i kod više od jednoga pacijenta. Učestalost neželjenih dejstava definisana je kao:

veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do <1/100); retko (≥1/10000 do

<1/1000); veoma retko (<1/10000); nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka). Unutar svake grupe učestalosti, neželjena dejstva su navedene u opadajućem redosledu prema ozbiljnosti.

Opis odabranih neželjenih dejstava

*Na osnovu izveštaja iz literature, procenjena stopa nefrotoksičnosti kod pacijenata koji primaju malu početnu dozu od prosečno 6 mg/kg dva puta dnevno, praćeno dozom održavanja od prosečno 6 mg/kg jednom dnevno, iznosi oko 2%.

U postmarketinškoj opservacionoj studiji bezbednosti, koja je uključila 300 pacijenata prosečne starosti 63 godine (lečenih od infekcija kostiju i zglobova, endokarditisa ili drugih teških infekcija) koji su primali veliku početnu dozu od 12 mg/kg dva puta dnevno (sa primljenih 5 početnih doza kao medijanom), praćeno dozom održavanja od 12 mg/kg jednom dnevno, zabeležena stopa potvrđene nefrotoksičnosti iznosila je 11,0% (95% CI = [7,4%; 15,5%]) tokom prvih 10 dana. Kumulativna stopa nefrotoksičnosti od početka lečenja do 60 dana nakon poslednje doze iznosila je 20,6% (95% CI = [16,0%; 25,8%]). Kod pacijenata koji su primali više od 5 velikih početnih doza od 12 mg/kg dva puta dnevno, praćeno dozom održavanja od 12 mg/kg jednom dnevno, zabeležena kumulativna stopa nefrotoksičnosti od početka lečenja do 60 dana nakon poslednje administracije iznosila je 27% (95% CI = [20,7%; 35,3%]) (vidi odeljak 4.4).

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

Prijavljeni su slučajevi slučajne primene suviše velikih doza kod pedijatrijskih pacijenata. U jednom slučaju je zabeležena agitacija kod novorođenčeta uzrasta 29 dana koje je primilo 400 mg leka intravenski (95 mg/kg).

Terapija

Terapija predoziranja teikoplaninom treba da bude simptomatska.

Teikoplanin se ne uklanja hemodijalizom dok je uklanjanje peritonealnom dijalizom sporo.