Torendo® 4mg film tableta

Lek Torendo je indikovan za lečenje shizofrenije.

Lek Torendo je indikovan za lečenje umerenih do teških maničnih epizoda povezanih sa bipolarnim poremećajem.

Lek Torendo je indikovan za kratkotrajnu terapiju (do 6 nedelja) perzistentne agresije kod pacijenata sa umerenom do teškom Alchajmerovom demencijom koja ne reaguje na nefarmakološke metode lečenja i kada postoji rizik od samopovređivanja ili povređivanja drugih.

Lek Torendo je indikovan za kratkotrajnu simptomatsku terapiju (do 6 nedelja) perzistentne agresije kod poremećaja ponašanja kod dece starije od 5 godina i adolescenata sa intelektualnim sposobnostima ispod prosečnih ili sa mentalnom retardacijom dijagnostikovanom u skladu sa DSM-IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fourth Edition) kriterijumima, kod kojih stepen agresije ili drugih poremećaja ponašanja zahteva farmakološko lečenje. Farmakološka terapija treba da bude sastavni deo opsežnijeg programa terapije, uključujući psihosocijalni i edukativni pristup. Preporučuje se da risperidon propisuje specijalista dečje neurologije i psihijatar ili lekar deteta ili adolescenta, koji je dobro upoznat sa terapijom poremećaja ponašanja kod dece i adolescenata.

Doziranje

Shizofrenija

Odrasli

Torendo tablete se mogu primenjivati jednom ili dva puta dnevno.

Terapiju treba započeti sa 2 mg/dan risperidona. Drugog dana doza se može povećati na 4 mg. Nakon toga, doziranje se može održavati na istom nivou, ili se može dalje individualno prilagođavati, prema potrebi svakog pacijenta. Uobičajena optimalna dnevna doza za većinu pacijenata je između 4 i 6 mg. Kod nekih pacijenata može biti potrebno sporije titriranje doze, odnosno primena niže početne doze, kao i niže doze održavanja.

Doze veće od 10 mg dnevno generalno nisu pokazale veću efikasnost od manjih doza, a mogu izazvati povećanu incidencu ekstrapiramidalnih simptoma. Bezbednost dozavećih od 16 mg/dan nije ispitivana, stoga se njihova primena ne preporučuje.

Stariji pacijenti

Preporučuje se početna doza od 0,5 mg dva puta dnevno. Ova doza se može individualno prilagođavati pacijentu i povećavati postepeno od 0,5 mg dva puta dnevno do doze od 1 do 2 mg dva puta dnevno.

Pedijatrijska populacija

Primena risperidona se ne preporučuje kod dece i adolescenata sa shizofrenijom, mlađih od 18 godina, usled nedostataka podataka o efikasnosti primene leka.

Manične epizode kod bipolarnih poremećaja

Odrasli

Lek Torendo treba uzimati jednom dnevno, sa početnom dozom od 2 mg risperidona. Ukoliko je potrebno, dozu treba prilagoditi tako da se poveća za 1 mg dnevno, u intervalima koji nisu manji od 24 sata. Risperidon se može primenjivati u fleksibilnim dozama u opsegu od 1 do 6 mg dnevno, u cilju postizanja optimizacije efikasnosti i tolerancije za svakog, pojedinačnog pacijenta. Primena dnevnih dozea većih od 6 mg risperidona nije ispitivana kod pacijenata sa maničnim epizodama.

Kao i kod svake simptomatske terapije, kontinuirana upotreba leka Torendo mora se pažljivo pratiti, evaluirati i prilagođavati tokom lečenja.

Stariji pacijenti

Preporučuje se primena početne doze od 0,5 mg dva puta dnevno. Ova doza se može individualno prilagođavati pacijentu i povećavati postepeno od 0,5 mg dva puta dnevno do konačne doze od 1 do 2 mg dva puta dnevno. S obzirom na to da su rezultati kliničkog ispitivanja primene kod starije populacije veoma ograničeni, kod ove populacije bi trebalo oprezno primenjivati lek Torendo.

Pedijatrijska populacija

Upotreba risperidona se ne preporučuje kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina sa bipolarnim afektivnim poremećajem, zbog nedostatka podataka o efikasnosti.

Perzistentna agresija kod pacijenata sa umerenom do teškom Alchajmerovom demencijom

Preporučuje se početna doza od 0,25 mg dva puta dnevno. Ova doza se može prilagoditi individualno po potrebi, postepeno od 0,25 mg dva puta dnevno, ne češće od svakog drugog dana. Kod većine pacijenata optimalna doza je 0,5 mg dva puta dnevno. Nekim pacijentima, međutim, mnogo je veća korist pri primeni doza od 1 mg dva puta dnevno.

Lek Torendo se ne sme koristiti duže od 6 nedelja kod pacijenata sa perzistentnom agresijom kod Alchajmerove demencije. Tokom terapije, neophodno je pažljivo i redovno praćenje stanja pacijenta, kako bi se ponovo procenila potreba za kontinuiranom terapijom.

Poremećaj ponašanja

Deca i adolescenti uzrasta od 5 do 18 godina

Kod dece čija je telesna masa ≥50 kg preporučuje se početna doza od 0,5 mg jednom dnevno. Ova doza se može prilagoditi individualno , po potrebi, povećanjem u koracima od 0,5 mg dnevno, ali ne češće nego svaki drugi dan. Kod većine pacijenata optimalna doza je 1 mg jednom dnevno. Pojedini pacijenti, mogu koristiti doze od 0,5 mg jednom dnevno dok drugima može biti potrebna doza od 1,5 mg jednom dnevno. Kod pacijenata, čija je telesna masa <50 kg preporučuje se početna doza od 0,25 mg jednom dnevno. Ova doza se može prilagoditi po potrebi. individualno, , postepenim povećanjem od 0,25 mg dnevno, i to svakog drugog dana.

Kod većine pacijenata optimalna doza je 0,5 mg jednom dnevno. Pojedinim pacijentima, dovoljna je doza od 0,25 mg jednom dnevno, dok drugim pacijentima može biti potrebna doza od 0,75 mg jednom dnevno.

Za primenu doze od 0,75 mg proveriti dostupnost odgovarajućih farmaceutskih oblika sa kojima se može postići napred navedena doza.

Kao i kod svake simptomatske terapije, kontinuirana upotreba risperidona se mora evaluirati i prilagođavati tokom lečenja.

Primena risperidona se ne preporučuje kod dece mlađe od 5 godina koja pate od ovog poremećaja, zbog nedovoljno podataka o primeni leka u ovoj populaciji.

Oštećenje funkcije bubrega i jetre

Kod pacijenta sa oštećenom funkcijom bubrega sposobnost eliminisanja aktivne antipsihotičke frakcije je smanjena u odnosu na odrasle osobe sa normalnom funkcijom bubrega. Kod pacijenata sa smanjenom funkcijom jetre javlja se povećanje koncentracije slobodne frakcije risperidona u plazmi.

Bez obzira na indikacije, početna doza i naredne doze moraju se prepoloviti, a titracija doze treba da bude sporija kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega ili jetre.

Lek Torendo treba oprezno uzimati kod ovih grupa pacijenata. Način primene

Lek Torendo je namenjen za oralnu primenu. Prisustvo hrane ne utiče na resorpciju leka Torendo.

Prilikom prekida terapije savetuje se postepeno ukidanje terapije. Akutni simptomi obustave leka, kao što su mučnina, povraćanje, preterano znojenje i nesanica, veoma retko su zabeleženi nakon naglog prekida terapije velikim dozama antipsihotika (videti odeljak 4.8). Takođe se mogu ponovo javiti psihotični simptomi, a prijavljena je i pojava nevoljnih pokreta (kao što su akatizija, distonija i diskinezija).

Promena/prelazak sa jednog antipsihotika na drugi

Kada je medicinski opravdano, preporučuje se postepeni prekid prethodne terapije kada se uvodi terapija lekom Torendo. Takođe, ako je medicinski opravdano, pri prelasku sa terapije antipsihoticima u obliku depo preparata, uvođenje terapije lekom Torendo treba izvršiti u vreme sledeće planirane injekcije, prema shemi doziranja. Periodično treba razmatrati potrebu za nastavljanjem postojeće terapije antiparkinsonicima.

Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju pomoćnu supstancu koja je sastavni deo leka (navedeno u odeljku 6.1).

Stariji pacijenti sa demencijom

Povećani mortalitet kod starijih osoba sa demencijom

U meta-analizi 17 kontrolisanih studija sa atipičnim antipsihoticima, uključujući i risperidon, kod starijih pacijenata sa demencijom lečenih antipsihotičnim lekovima zabeležen je povećan mortalitet u poređenju sa placebom. U placebo-kontrolisanim studijama sa risperidonom primenjenim oralno u ovoj populaciji, incidenca mortaliteta bila je 4,0% kod pacijenta koji su dobijali risperidon u poređenju sa 3,1% pacijenata koji su dobijali placebo. Odnos verovatnoće (sa intervalom poverenja od 95%) iznosio je 1,21 (0,7; 2,1).

Prosečna starost (opseg) pacijenata koji su umrli bio je 86 godina (opseg od 67 do 100). Podaci iz dve velike opservacione studije su pokazali da starije osobe sa demencijom koje su lečene konvencionalnim antipsihoticima takođe imaju malo povećani rizik od smrtnog ishoda u poređenju sa onima koje nisu bile lečene. Nema dovoljno podataka da bi se mogao precizno proceniti stepen rizika, a uzrok povećanog rizika nije poznat. Takođe nije razjašnjeno u kom stepenu se ovi nalazi povećanog mortaliteta u opservacionim studijama mogu pripisati delovanju antipsihotika, a koliko pojedinim karakteristikama samih pacijenata.

Istovremena primena sa furosemidom

U placebo-kontrolisanim studijama sa risperidonom kod starijih pacijenata sa demencijom, primećena je veća incidenca mortaliteta kod pacijenata lečenih furosemidom i risperidonom (7,3%; prosečna starost 89 godina, opseg 75–97) u poređenju sa pacijentima koji su lečeni samo risperidonom (3,1%; prosečna starost 84 godina, opseg 70–96) ili samo furosemidom (4,1%; prosečna starost 80 godina, opseg 67–90). Povećanje mortaliteta kod pacijenata lečenih furosemidom i risperidonom primećeno je u dve od četiri kliničke studije. Istovremena primena risperidona sa drugim diureticima (uglavnom tiazidnim diureticima korišćenim u malim dozama) nije bila povezana sa sličnim rezultatima.

Nije identifikovan patofiziološki mehanizam koji bi objasnio ovaj nalaz i nije primećen dosledan obrazac uzroka smrtnosti. Uprkos tome, treba biti oprezan i uzeti u obzir odnos rizika i koristi ove kombinacije ili istovremene terapije sa drugim jakim diureticima pre donošenja odluke o primeni. Nije bilo povećane incidence mortaliteta među pacijentima koji su uzimali druge diuretike kao istovremenu terapiju sa risperidonom. Nezavisno od vrste terapije, dehidratacija je bila opšti faktor rizika za mortalitet i zbog toga se mora pažljivo izbegavati kod starijih pacijenata sa demencijom.

Cerebrovaskularni neželjeni događaji (CVND)

U randomizovanim placebo-kontrolisanim kliničkim studijama primećen je približno 3 puta veći rizik od cerebrovaskularnih neželjenih dejstva kod osoba sa demencijom koje su primale neki od netipičnih antipsihotika. Objedinjeni podaci iz šest placebo-kontrolisanih studija sa risperidonom kod uglavnom starijih pacijenata (>65 godina) sa demencijom pokazala su da su se CVND (ozbiljni i manje ozbiljni, kao i kombinovani) javljali kod 3,3% (33/1009) pacijenata lečenih risperidonom i kod 1,2% (8/712) pacijenata lečenih placebom. Odnos verovatnoće (sa intervalom poverenja od 95%) iznosio je 2,96 (1,34; 7,50).

Mehanizam ovog povećanja rizika nije poznat. Povećanje rizika se ne može isključiti ni za druge antipisihotike, niti za druge populacije. Risperidon treba oprezno primenjivati kod pacijenata sa faktorima rizika od moždanog udara.

Rizik od CVND bio je značajno veći kod pacijenata sa mešovitim ili vaskularnim tipom demencije u

poređenju sa Alchajmerovom demencijom. Zbog toga, pacijente sa drugim vrstama demencije osim Alchajmerove, ne bi trebalo lečiti risperidonom.

Lekarima se savetuje da procene odnos rizika i koristi primene leka Torendo kod starijih pacijenata sa demencijom, uzimajući u obzir preduslove za rizik za moždani udar kod svakog pacijenta individualno. Pacijente/osobe koje vode računa o njima treba upozoriti da odmah prijave znakove i simptome potencijalnih cerebrovaskularnih štetnih događaja CVND-a kao što su iznenadna slabost ili utrnulost lica, ruku ili nogu i probleme sa govorom i vidom. Bez odlaganja treba razmotriti sve terapijske opcije, uključujući ukidanje risperidona.

Risperidon se može samo kratkotrajno primenjivati u terapiji perzistentne agresije kod pacijenata sa umerenom do teškom Alchajmerovom demencijom kao dodatak nefarmakološkim pristupima lečenja koji su imali ograničenu efikasnost ili ako je ona izostala, kada postoji mogući rizik povređivanja sebe ili drugih.

Stanje pacijenata, kao i potrebu za nastavkom terapije ovim lekom treba redovno iznova procenjivati. Ortostatska hipotenzija

Usled alfa-blokirajućeg dejstva risperidona može se javiti (ortostatska) hipotenzija, naročito tokom početnog perioda titracije doze. Postmarketinški, klinički značajna hipotenzija primećena je tokom istovremene primene risperidona i antihipertenzivne terapije. Lek Torendo treba oprezno primenjivati kod pacijenata sa poznatim kardiovaskularnim oboljenjem (npr. insuficijencija srca, infarkt miokarda, poremećaji sprovođenja impulsa, dehidratacija, hipovolemija ili cerebrovaskularno oboljenje), a dozu treba postepeno titrirati kako je i preporučeno (videti odeljak 4.2). Ukoliko se javi hipotenzija treba razmotriti smanjenje propisane doze.

Leukopenija, neutropenija i agranulocitoza

Slučajevi leukopenije, neutropenije i agranulocitoze prijavljeni su tokom terapije antipsihoticima, uključujući i risperidon. Tokom postmarketinškog praćenja veoma retko su zabeleženi slučajevi agranulocitoze

(<1/10 000 pacijenata).

Pacijenti koji u anamnezi imaju klinički značajna smanjenja broja leukocita ili leukopeniju/ neutropeniju izazvane lekom u anamnezi, treba pažljivo pratiti tokom prvih nekoliko meseci terapije. Nakon pojave prvih znakova klinički značajnog smanjenja broja leukocita, ukoliko se isključe ostali uzročni faktori, treba razmotriti prekid terapije risperidonom.

Pacijente sa klinički značajnom neutropenijom treba pažljivo pratiti i u slučaju pojave groznice (povišene temperature) ili drugih simptoma/znakova infekcije, blagovremeno, tj. odmah započeti njihovo lečenje. Kod pacijenata sa teškom neutropenijom (apsolutni broj neutrofila manji od 1 x 10⁹/L) treba prekinuti primenu risperidona, i do oporavka pratiti vrednosti broja leukocita.

Tardivna diskinezija/ekstrapiramidalni simptomi (TD/EPS)

Lekovi sa svojstvima antagonista dopaminskih receptora povezani su sa indukcijom tardivne diskinezije, koju karakterišu nevoljni ritmički pokreti, uglavnom jezika i/ili lica. Pojava ekstrapiramidalnih simptoma je faktor rizika za razvoj tardivne diskinezije. Ako se pojave znaci i simptomi tardivne diskinezije, treba razmotriti potpuni prekid primene antipsihotika.

Potreban je oprez kod pacijenata koji istovremeno primaju psihostimulanse (npr. metilfenidat) i risperidon, s obzirom da se ekstrapiramidalni simptomi mogu pojaviti prilikom podešavanja doze jednog ili oba leka.

Preporučuje se postepeno ukidanje terapije stimulansom (videti odeljak 4.5). Neuroleptični maligni sindrom (NMS)

Pri upotrebi antipsihotika prijavljeni su slučajevi neuroleptičnog malignog sindroma, koji karakterišu hipertermija, muskularna rigidnost, autonomna nestabilnost, izmenjeno stanje svesti i povećane koncentracije kreatin fosfokinaze u serumu. Dodatno, mogu nastati mioglobinurija (rabdomioliza) i akutna bubrežna insuficijencija. U ovom slučaju, sve antipsihotike, uključujući lek Torendo, treba obustaviti.

Parkinsonova bolest i demencija sa Levijem telima

Lekari bi trebalo dobro da procene odnos rizika i koristi kada propisuju antipsihotike, uključujući i lek Torendo, pacijentima sa Parkinsonovom bolešću ili demencijom sa Lewy Bodies (DLB). Parkinsonova bolest može da se pogorša sa risperidonom. Obe grupe mogu da imaju povećani rizik od neuroleptičnog malignog sindroma, kao i povećanu osetljivost na antipsihotične lekove. Ovi pacijenti su bili isključeni iz dodatnih kliničkih studija. Manifestacije ove povećane osetljivosti mogu da uključuju konfuziju, optundaciju (smanjenu budnost i otežano buđenje, psihomotornu usporenost), posturalnu nestabilnost sa čestim padovima, pored ekstrapiramidalnih simptoma.

Hiperglikemija i dijabetes melitus

Hiperglikemija, dijabetes melitus i pogoršanje ranije postojećeg dijabetesa zabeleženi su tokom terapije risperidonom. U nekim slučajevima prijavljeno je prethodno povećanje telesne mase, što bi mogao biti predisponirajući faktor. Veoma retko je bila zabeležena povezanost sa ketoacidozom, i retko sa dijabetičkom komom. Savetuje se odgovarajuće kliničko praćenje u skladu sa usvojenim vodičima o primeni antipsihotika. Pacijenati koji se leče bilo kojim atipičnim antipsihoticima, uključujući i lek Torendo treba pratiti zbog pojave znakova i simptoma hiperglikemije (kao što su polidipsija, poliurija, polifagija i slabost), a kod pacijenata sa dijabetes melitusom treba redovno pratiti koncentraciju glukoze u krvi, kao i opšte stanje.

Povećanje telesne mase

Zabeleženo je značajno povećanje telesne mase prilikom primene risperidona. Potrebno je redovno pratiti telesnu masu pacijenta.

Hiperprolaktinemija

Hiperprolaktinemija je često neželjeno dejstvo koje nastaje tokom primene risperidona. Preporučuje se praćenje koncentracije prolaktina kod pacijenata sa mogućim prolaktin-povezanim neželjenim dejstvima (npr. ginekomastija, menstrualni poremećaji, anovulacija, poremećaji fertiliteta, smanjen libido, erektilna disfunkcija, i galaktoreja).

Studije na kulturama tkiva ukazuju na to da rast ćelija u humanim tumorima dojke može biti stimulisan prolaktinom. Iako do sada nije dokazana jasna povezanost sa primenom antipsihotika u kliničkim i epidemiološkim studijama, preporučuje se oprez kod pacijenata sa relevantnom medicinskom istorijom ove bolesti. Lek Torendo treba primenjivati sa dodatnim oprezom kod pacijenata sa prethodno postojećom hiperprolaktinemijom i kod pacijenata sa mogućim prolaktin-zavisnim tumorima.

Produženje QT intervala

Veoma retko je bilo zabeleženo produženje QT intervala, u postmarketinškom periodu. Kao i sa drugim antipsihoticima, risperidon treba oprezno propisivati pacijentima sa dijagnostikovanim kardiovaskularnim oboljenjem, produženjem QT intervala u porodičnoj anamnezi, bradikardijom ili poremećajem elektrolita (hipokalemija, hipomagnezemija), zato što sva prethodno navedena stanja mogu da povećaju rizik od aritmogenog efekta leka. Oprez je potreban prilikom istovremene primene risperidona sa lekovima za koje se zna da dovode do produženja QT intervala.

Konvulzije

Risperidon bi trebalo veoma oprezno primenjivati kod pacijenata koji su u prošlosti imali konvulzije ili druga stanja koja potencijalno mogu da smanje konvulzivni prag.

Prijapizam

Prijapizam se može javiti prilikom terapije risperidonom usled njegovih efekata blokade alfa-adrenergičkih receptora.

Regulacija telesne temperature

Poznato je da antipsihotici mogu da poremete sposobnost organizma da smanji telesnu temperaturu. Treba obratiti posebnu pažnju prilikom propisivanja risperidona onim pacijentima kod kojih se mogu javiti stanja koja mogu doprineti povećanju telesne temperature, poput napornog treninga, izlaganja ekstremno visokim temperaturama, istovremeneprimene sa sa antiholinergicimam ili dehidratacije.

Antiemetičko dejstvo

U pretkliničkim studijama je uočen antiemetički efekat risperidona. Ovaj efekat kod ljudi može da maskira simptome i znake predoziranja određenim lekovima ili oboljenja kao što su intestinalna opstrukcija, Rey-ov sindrom ili tumor na mozgu.

Oštećena funkcija bubrega i jetre

Pacijenti sa oštećenom funkcijom bubrega imaju smanjenu sposobnost da eliminišu aktivnu antipsihotičnu frakciju risperidona u odnosu na odrasle osobe sa očuvanom bubrežnom funkcijom. Kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre dolazi do povećanja koncentracije slobodne frakcije risperidona u plazmi (videti odeljak 4.2).

Venska tromboembolija (VTE)

Prijavljeni su slučajevi venske tromboembolije (VTE), pri upotrebi antipsihotičnih lekova. Pošto su kod pacijenata koji se leče antipsihoticima često prisutni stečeni faktori rizika za VTE, svi mogući faktori rizika za VTE treba da budu identifikovani pre i tokom terapije lekom Torendo i preduzete preventivne mere.

Intraoperativni “floppy iris” sindrom (IFIS)

Intraoperativni sindrom meke dužice (engl. Intraoperative Floppy Iris Syndrome IFIS), uočen je tokom operacije katarakte kod pacijenata koji su lečeni lekovima sa antagonističkim dejstvom na alfa1- adrenergičke receptore, uključujući i risperidon (videti odeljak 4.8).

IFIS može povećati rizik od komplikacija na oku, tokom i nakon operativnog zahvata. Pre operativnog zahvata, hirurg oftalmolog mora unapred da bude upoznat sa statusom trenutnog ili prethodno uzetih lekova koji imaju uticaj na alfa1-adrenergičke receptore. Potencijalna korist od prekida primene leka(ova) koji blokira(ju) alfa1-adrenergičke receptore pre operacije katarakte nije ustanovljena i mora biti procenjena u odnosu na rizik od prekida antipsihotične medikamentozne terapije.

Pedijatrijska populacija

Pre nego što se risperidon propiše detetu ili adolescentu sa poremećajem ponašanja, potrebno je proceniti moguće telesne ili socijalne uzroke agresivnog ponašanja, kao što su bol ili neodgovarajući zahtevi okruženja.

Sedativni efekat risperidona treba pažljivo pratiti u ovoj populaciji zbog mogućih posledica na sposobnost učenja. Promena u vremenu primene risperidona mogla bi da poboljša uticaj sedacije na sposobnost održavanja pažnje, odnosno koncentracije tokom praćenja nastave.

Risperidon je povezan sa povećanjem telesne mase i indeksa telesne mase (BMI). Preporučuje se merenje telesne mase pre početka terapije i redovna kontrola tokom lečenja. Promene telesne visine ispitanika u dugotrajnim otvorenim studijama, bile su u skladu očekivanim za odgovarajući uzrast. Međutim, efekat dugoročne terapije risperidonom na seksualno sazrevanje i visinu populacije pacijenata nije bio adekvatno ispitan.

Zbog potencijalnog efekta prolongirane hiperprolaktinemije na rast i polno sazrevanje kod dece i adolescenata, treba redovno klinički pratitie endokrinološki status ovih pacijenata, uključujući merenje

telesne visine, telesne mase, polnog sazrevanja, praćenje menstrualnog ciklusa i ostalih potencijalnih prolaktin-zavisnih efekata.

Rezultati opservacione studije pokazali su da pacijenti uzrasta između 8-16 godina koji su bili izloženi risperidonu bili u proseku od 3 cm do 4,8 cm viši u odnosu na pacijente koji su dobijali druge atipične antipsihotične lekove. Ova studija nije odgovarajuća da bi se definisalo da li izloženost risperidonu ima bilo kakav uticaj na konačnu visinu u odraslom dobu, ili je to rezultat direktnog dejstva risperidona na rast kostiju, efekat pridružene bolesti na rast kostiju ili bolje kontrole pridružene bolesti sa posledičnim porastom.Tokom terapije risperidonom treba sprovoditi i redovne preglede zbog mogućnosti pojave ekstrapiramidalnih simptoma i drugih poremećaja pokreta.

O ostalim specifičnim preporukama za doziranje kod dece i adolescenata videti odeljak 4.2.

Posebna upozorenja o pomoćnim supstancama

Lek Torendo sadrži laktozu. Pacijenti koji boluju od retkog naslednog oboljenja netolerancije na galaktozu, p laktoznog deficita ili glukozno-galaktozne malapsorpcije ne smeju uzimati ovaj lek.

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma po dozi, što odgovara esencijalnom "slobodnom natrijumu".

Farmakodinamski povezane reakcije

Lekovi za koje se zna da produžavaju QT interval

Kao i sa drugim antipsihoticima, treba biti oprezan prilikom propisivanja risperidona sa lekovima za koje se zna da produžavaju QT interval, npr. antiaritmici (npr. hinidin, dizopiramid, prokainamid, propafenon, amjodaron, sotalol), triciklični antidepresivi (npr. amitriptilin), tetraciklični antidepresivi (tj. maprotilin), neki antihistaminici, drugi antipsihotici, neki antimalarici (npr. kinin i meflokin) kao i sa lekovima koji izazivaju disbalans elektrolita (hipokalemija, hipomagnezemija), bradikardiju ili onima koji inhibiraju hepatički metabolizam risperidona. Ovaj spisak je indikativan, ali ne i konačan.

Lekovi koji deluju na CNS i alkohol

Risperidon treba oprezno koristiti u kombinaciji sa drugim supstancama i lekovima koji izraženo deluju na centralni nervni sistem posebno sa alkoholom, opijatima, antihistaminicima benzodiazepinima zbog povećanog rizika sedacije.

Levodopa i dopaminski antagonisti

Risperidon može da pokaže antagonističko dejstvo prema levodopi i drugim dopaminskim agonistima. Ako se ova kombinacija smatra neophodnom, posebno u terminalnim stadijumima Parkinsonove bolesti, treba propisivati najnižu efikasnu dozu svakog pojedinačnog leka.

Lekovi sa hipotenzivnim dejstvom

U postmarketinškom praćenju zapažena je klinički značajna hipotenzija kod istovremene primene risperidona i antihipertenzivne terapije.

Paliperidon

Istovremena upotreba risperidona i paliperidona se ne preporučuje jer je paliperidon aktivni metabolit risperidona i ova kombinacija može dovesti do aditivne izloženosti antipsihotičnoj frakciji.

Psihostimulansi

Kombinovana primena psihostimulanasa (npr. metilfenidata) sa risperidonom može dovesti do ekstrapiramidalnih simptoma nakon izmene u jednoj ili obema terapijama (videti odeljak 4.4).

Farmakokinetičke interakcije

Hrana ne utiče na resorpciju leka Torendo.

Risperidon se uglavnom metaboliše preko CYP2D6, i u manjoj meri preko CYP3A4 citohroma. I risperidon i njegov aktivni metabolit 9-hidroksirisperidon su supstrati P-glikoproteina (P-gp). Supstance koje menjaju aktivnost CYP2D6 ili, ili supstance koje snažno inhibiraju ili indukuju CYP3A4 i/ili P-gp aktivnost, mogu uticati na farmakokinetiku aktivne frakcije risperidona s antipsihotičnim efektom.

Snažni CYP2D6 inhibitori

Istovremena primena risperidona sa snažnim CYP2D6 inhibitorima može povećati plazma koncentraciju risperidona, ali ne i aktivne antipsihotične frakcije. Visoke doze snažnih CYP2D6 inhibitora mogu povećati koncentracije aktivne antipsihotičke frakcije risperidona (npr. paroksetin, videti ispod). Očekuje se da i ostali CYP 2D6 inhibitori, kao što je hinidin, mogu uticati na plazma koncentraciju risperidona na sličan način.

Kada se uvodi ili prekida istovremena terapija paroksetinom, hinidinom ili drugim snažnim CYP2D6 inhibitorima, posebno u visokim dozama, lekar bi trebalo da procenjuje doziranje leka Torendo.

CYP3A4 i/ili P-gp inhibitori

Istovremena primena risperidona sa snažnim CYP3A4 i/ili P-gp inhibitorima može značajno povećati plazma koncentraciju aktivne antipsihotične frakcije risperidona. Prilikom započinjanja ili prekida istovremene terapije itrakonazola ili drugog snažnog CYP3A4 i/ili P-gp inhibitora, lekar mora ponovo da proceni doziranje lekom Torendo.

CYP3A4 i/ili P-gp induktori

Istovremena primena risperidona sa snažnim CYP3A4 i/ili P-gp induktorima može smanjiti koncentraciju aktivne antipsihotične frakcije risperidona. Prilikom započinjanja ili prekida istovremene primene karbamazepina ili drugog snažnog CYP3A4 i/ili P-gp induktora, lekar mora ponovo da proceni doziranje lekom Torendo.

CYP3A4 induktori ispoljavaju svoj efekat vremenski zavisno, a najmanje dve nedelje je potrebno do postizanja maksimalnog efekta nakon uvođenja terapije. Takođe, nakon obustave terapije potrebno je najmanje dve nedelje da prestane efekat CYP3A4 induktora.

Lekovi koji se u visokom procentu vezuju za proteine plazme

Kada se risperidon uzima istovremeno sa lekovima koji se u visokom procentu vezuju za proteine plazme, ne dolazi do klinički značajnog odvajanja leka od proteina plazme.

Kod istovremene primene, potrebno je pročitati informacije o načinu metabolizma, zbog eventualnog prilagođavanja doze.

Pedijatriska populacija

Studije interakcija su samo izvođene na odraslim pacijentima. Značaj ovih studija za pedijatrijske pacijente nije poznat.

Kombinovana upotreba psihostimulanasa (npr. metilfenidat) sa risperidonom kod dece i adolescenata nije uticala na farmakokinetiku i efikasnost risperidona.

Primeri:

Primeri lekova koji potencijalno mogu stupiti u interakciju ili za koje je dokazano da ne stupaju u interakciju sa risperidonom, navedeni su ispod:

Efekti drugih lekova na farmakokinetiku risperidona

Antibakterijski lekovi:

• Eritromicin, umereni CYP3A4 inhibitor i P-gp inhibitor, ne menjaju farmakokinetiku risperidona i aktivne frakcije s antipsihotičnim efektom.

• Rifampicin, snažni induktor CYP3A4 i P-gp induktor, smanjuje plazma koncentracije aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom.

  Antiholinesteraze:

• Donepezil i galantamin, supstrati CYP2D6 i CYP3A4, ne pokazuju klinički značajna dejstva na farmakokinetiku risperidona i aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom.

  Antiepileptici:

• Dokazano je da karbamazepin, snažni induktor CYP3A4 i P-gp induktor, smanjuje plazma koncentraciju aktivne frakcije risperidona sa antipsihotičnim efektom. Slični efekti se uočavaju sa fenitoinom i fenobarbitalom koji takođe indukuju CYP 3A4 hepatičke enzime, kao i P-glikoprotein.

• Topiramat umereno redukuje bioraspoloživost risperidona, ali ne i aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom. Stoga, ova interakcija nema klinički značaj.

  Antifungalni lekovi:

• Itrakonazol, snažni inhibitor CYP3A4 i P-gp inhibitor, u dozi od 200 mg/dan povećava plazma koncentraciju aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom za oko 70%, pri dozama risperidona od 2 do 8 mg/dan.

• Ketokonazol, snažni inhibitor CYP3A4 i P-gp inhibitor, u dozi od 200 mg/dan povećava plazma koncentraciju risperidona i smanjuje plazma koncentraciju 9-hidroksirisperidona.

  Antipsihotici:

• Fenotiazini mogu povećati plazma koncentraciju risperidona, ali ne i aktivne frakcije sa antipsihotičnnim efektom.

  Antivirusni lekovi:

• Inhibitori proteaza: Nema formalno dostupnih podataka iz studija; međutim, budući da je ritonavir snažan CYP3A4 inhibitor i slab CYP2D6 inhibitor, ritonavir i ritonavirom pojačani inhibitori proteaze potencijalno mogu povećati koncentraciju aktivne frakcije risperidona sa antipsihotičnim efektom.

  Beta-blokatori:

• Pojedini beta-blokatori mogu povećati plazma koncentraciju risperidona, ali ne i aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom.

  Blokatori kalcijumskih kanala:

• Verapamil, umereni inhibitor CYP3A4 i inhibitor P-gp, povećava plazma koncentraciju risperidona, ali ne i aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom.

  Gastrointestinalni lekovi:

• Antagonisti H² receptora: cimetidin i ranitidin, oba slabi inhibitori CYP2D6 i CYP3A4, povećavali su bioraspoloživost risperidona, ali samo neznatno i aktivnu antipsihotičnu frakciju.

  SSRI i triciklični antidepresivi

• Fluoksetin, snažan CYP2D6 inhibitor, povećava plazma koncentraciju risperidona, ali manje koncentraciju aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom.

• Paroksetin, snažan CYP2D6 inhibitor, povećava plazma koncentraciju risperidona, ali u dozama do 20 mg/dan, manje koncentracije aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom. Međutim, veće doze paroksetina mogu povećati koncentraciju aktivne frakcije risperidona sa antipsihotičnim efektom.

• Triciklični antidepresivi mogu povećati plazma koncentraciju risperidona, ali ne i koncentraciju aktivne frakcije sa antipsihotičnim efektom. Amitriptilin ne utiče na farmakokinetiku risperidona ni aktivne antipsihotične frakcije.

• Sertralin, slab inhibitor CYP2D6, i fluvoksamin, slab inhibitor CYP3A4, u dozama do 100 mg/dan nisu povezani sa klinički značajnim promenama koncentracije aktivne frakcije risperidona sa antipsihotičnim efektom. Međutim, doze veće od 100 mg/dan sertralina ili fluvoksamina mogu povećati koncentracije aktivne frakcije risperidona sa antipsihotičnim učinkom.

  Efekat risperidona na farmakokinetiku drugih lekova

  Antiepileptici:

• Risperidon ne pokazuje klinički značajno dejstvo na farmakokinetiku valproata ili topiramata.

  Antipsihotici:

• Aripiprazol, CYP2D6 i CYP3A4: tablete ili injekcije risperidona ne utiču na farmakokinetiku ni aripiprazola ni njegovog aktivnog metabolita, dehidroaripiprazola.

  Glikozidi digitalisa:

• Risperidon ne pokazuje klinički značajan efekat na farmakokinetiku digoksina.

  Litijum:

• Risperidon ne pokazuje klinički značajan efekat na farmakokinetiku litijuma.

  Istovremena primena risperidona i furosemida

• Videti deo u odeljku 4.4 koji se odnosi na povećan mortalitet kod starijih pacijenata sa demencijom koji su istovremeno dobijali furosemid.

Trudnoća

Nema odgovarajućih podataka o upotrebi risperidona kod trudnica. U studijama na životinjama nije uočeno teratogeno dejstvo risperidona, ali su uočeni drugi oblici reproduktivne toksičnosti (videti odeljak 5.3).

Potencijalni rizik za ljude nije poznat.

Novorođenčad izložena antipsihoticima (uključujući risperidon) tokom trećeg trimestra trudnoće su pod rizikom od pojave neželjenih reakcija uključujući ekstrapiramidne i/ili simptome nagle obustave leka koji se mogu razlikovati po težini i dužini trajanja, nakon rođenja. Prijavljeni su slučajevi agitacije, hipertonije, hipotonije, tremora, somnolencije, respiratornog distresa ili poremećaja hranjenja. Shodno tome, novorođenčad treba nakon rođenja pažljivo pratiti.

Risperidon se ne sme koristiti tokom trudnoće, osim ako to nije zaista neophodno. Ako je usled trudnoće neophodno prekinuti terapiju risperidonom, to ne bi trebalo uraditi naglo.

Dojenje

U studijama na životinjama, risperidon i njegov metabolit 9-hidroksi-risperidon su se izlučivali u mleko. Takođe je uočeno da se risperidon i njegov metabolit 9-hidroksi-risperidon izlučuju u humano mleko u malim količinama. Nema dostupnih podataka o neželjenim reakcijama kod odojčeta. Zbog toga je potrebno proceniti prednosti (koristi od) dojenja u odnosu na potencijalne rizike za dete.

Plodnost

Kao i ostali lekovi koji deluju antagonistički na dopaminske D2 receptore, i risperidon povećava koncentraciju prolaktina u krvi. Hiperprolaktinemija može suprimirati hormon hipotalamusa (GnRH), i tako dovesti do smanjene sekrecije gonadotropina iz hipofize. Ovo može imati za posledicu smanjenje reproduktivne funkcije usled poremećene sinteze polnih hromona i uopšte funkcije gonada kod oba pola.

U pretkliničkim studijama nisu uočeni značajni efekti.

Lek Torendo može irnati mali ili umereni uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama zbog potencijalnih dejstava na nervni sistem i vid (videti odeljak 4.8). Zbog toga, pacijente treba savetovati da ne upravljaju vozilima ili rukuju mašinama dok se ne utvrdi njihova individualna osetljivost.

Najčešće zabeležene neželjene reakcije na lek (NRL) (incidenca ≥10%) su: parkinsonizam,

sedacija/somnolencija, glavobolja i nesanica.

Dozno-zavisne neželjene reakcije uključivale su parkinsonizam i akatiziju.

U daljem tekstu su navedena sva neželjena dejstva prijavljena u kliničkim studijama i u postmarketinškom periodu. Neželjena dejstva koja mogu da se jave tokom terapije sa risperidonom razvrstana su po učestalosti u sledeće grupe:

- veoma česta (≥ 1/10),

- česta (≥ 1/100 do < 1/10),

- povremena (≥ 1/1000 do < 1/100),

- retka (≥ 1/10000 do < 1/1000),

- veoma retka (< 1/10000),

- nepoznato (ne može se proceniti na osnovu raspoloživih podataka).

Unutar svake grupe učestalosti neželjena dejstva su prikazana po opadajućem stepenu ozbiljnosti. Neželjene reakcije na lek prema sistemima organa i učestalosti:

Infekcije i infestacije

Česta: pneumonija, bronhitis, infekcija gornjih partija respiratornog trakta, sinuzitis, infekcija urinarnog trakta, infekcija uha, grip

Povremena: infekcija respiratornog trakta, cistitis, infekcija oka, tonzilitis, onihomikoza, lokalizovani celulitis, virusna infekcija, akarodermatitis

Retka: infekcija

Poremećaji krvi i limfnog sistema

Povremena: neutropenija, leukopenija trombocitopenija, anemija, smanjene vrednosti hematokrita, povećanje broja eozinofila

Retka: agranulocitoza³

Poremećaji imunskog sistema Povremena: hipersenzitivnost Retka: anafilaktička reakcija³

Endokrinološki poremećaji

Česta: hiperprolaktinemija¹

Retka: neadekvatna sekrecija antidiuretskog hormona, prisustvo glukoze u urinu

Poremećaji metabolizma i ishrane

Česta: povećanje telesne mase, povećan apetit, smanjen apetit

Povremena: dijabetes melitus², hiperglikemija, polidipsija, smanjenje telesne mase, anoreksija, povećana koncentracija holesterola

Retka: intoksikacija vodom³, hipoglikemija, hiperinsulinemija³, povećana koncentracija triglicerida u krvi

Veoma retka: dijabetesna ketoacidoza

Psihijatrijski poremećaji

Veoma česta: nesanica⁴

Česta: poremećaj spavanja, agitacija, depresija, anksioznost

Povremena: manija, stanje konfuzije, smanjen libido, nervoza, košmarni snovi

Retka: katatonija, somnabulizam, poremećaj hranjenja povezan sa spavanjem, afektivna tupost, anorgazmija

Poremećaji nervnog sistema

Veoma česta: sedacija/somnolencija, parkinsonizam⁴, glavobolja

Česta: akatizija⁴, distonija⁴, vrtoglavica, diskinezija⁴, tremor

Povremena: tardivna diskinezija, cerebralna ishemija, izostanak reakcije na stimulanse, gubitak svesti, smanjen nivo svesti, konvulzije⁴, sinkopa, psihomotorna hiperaktivnost, poremećaj ravnoteže, poremećaj

koordinacije, posturalna ošamućenost (vrtoglavica), poremećaj pažnje, dizartrija, disgeuzija, hipoestezija, parestezija

Retka: neuroleptički maligni sindrom, cerebrovaskularni poremećaj, dijabetesna koma, titubacija (tremor glave)

Poremećaji oka

Česta: zamućenje vida, konjunktivitis

Povremena: fotofobija, suvo oko, pojačana lakrimacija, okularna hiperemija

Retka: glaukom, poremećaj kretanja očiju, kolutanje očima, kruste na ivici očnog kapka, intraoperativni ”floppy iris” sindrom³

Poremećaji uha i labirinta Povremeno: vertigo, tinitus, bol u uhu

Kardiološki poremećaji

Česta: tahikardija

Povremena: atrijalna fibrilacija, atrioventrikularni blok, poremećaj sprovođenja impulsa, produžen QT interval na elektrokardiogramu, bradikardija, nepravilan elektrokardiogram, palpitacije

Retka: sinusna aritmija

Vaskularni poremećaji

Česta: hipertenzija

Povremena: hipotenzija, ortostatska hipotenzija, napadi crvenila praćeni osećajem toplote (flushing)

Retka: plućna embolija, venska tromboza

Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji

Česta: dispneja, faringo-laringealni bol, kašalj, epistaksa, nazalna kongestija

Povremena: aspiraciona pneumonija, pulmonalna kongestija, kongestija respiratornog trakta, krepitacije, zviždanje u grudima, disfonija, respiratorni poremećaj

Retka: sindrom apneje u snu, hiperventilacija

Gastrointestinalni poremećaji

Česta: abdominalni bol, nelagodnost u stomaku, povraćanje, mučnina, konstipacija, dijareja, dispepsija, suva usta, zubobolja

Povremena: fekalna inkontinencija, koproliti, gastroenteritis, disfagija, flatulencija

Retka: pankreatitis, intestinalna opstrukcija, otok jezika, heilitis

Veoma retka: ileus

Poremećaji kože i potkožnog tkiva

Česta: osip, eritem

Povremena: urtikarija, svrab, alopecija, hiperkeratoza, ekcem, suva koža, diskoloracija kože, akne, seboroični dermatitis, kožni poremećaji, lezije na koži

Retka: osip izazvan lekom, perutanje

Veoma retka: angioedem

Nepoznata: Stevens-Johnson-ov sindrom/toksična epidermalna nekroliza³

Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva

Česta: spazam mišića, mišićno-koštani bol, bol u leđima, artralgija

Povremena: povećane vrednosti kreatin fosfokinaze u krvi, posturalni poremećaji, ukočenost zgloba, otok zglobova, mišićna slabost, bol u vratu

Retka: rabdomioliza

Poremećaji bubrega i urinarnog sistema

Česta: urinarna inkontinencija

Povremena: polakiurija, retencija urina, dizurija

Trudnoća, puerperijum i perinatalna stanja

Veoma retko: sindrom obustave leka kod novorođenčadi³

Poremećaji reproduktivnog sistema i dojki

Povremena: erektilna disfunkcija, poremećaj ejakulacije, amenoreja, menstrualni poremećaji⁴, ginekomastija, galaktoreja, seksualna disfunkcija, bol u dojkama, nelagodnost u predelu dojki, poremećaj vaginalnog

sekreta

Veoma retka: prijapizam³, odložena menstruacija, nabreklost dojki, uvećanje dojki, iscedak iz dojki (bradavica)

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene leka

Česta: edem⁴, pireksija, bol u grudima, astenija, umor, bol

Povremena: edem lica, drhtavica, povećanje telesne temperature, poremećaj hoda, žeđ, nelagodnost u grudima, letargija, loše osećanje, nelagodnost

Retka: hipotermija, smanjenje telesne temperature, osećaj hladnoće u perifernim delovima tela, apsitinencijalni sindrom, induracija³

Hepatobilijarni poremećaji

Povremena: povišene vrednosti transaminaza, povišene vrednosti gamaglutamil transferaze, povišene vrednosti enzima jetre

Retka: žutica

Povrede, trovanja i komplikacije medicinskih procedura

Česta: pad

Povremena: bol pri medicinskim procedurama

1. Hiperprolaktinemija može u nekim slučajevima da dovede do ginekomastije, poremećaji menstrualnog ciklusa, amenoreje, anovulacija, galaktoreje, poremećaj fertiliteta, smanjen libido, erektilna disfunkcija.

2. U placebo-kontrolisanim studijama dijabetes melitus je prijavljen kod 0,18% pacijenata lečenih risperidonom u poređenju sa 0,11% kod placebo grupe. Ukupna incidenca u svim kliničkim studijama bila je 0,43% kod ispitanika koji su lečeni risperidonom.

3. Nisu uočeni u kliničkim studijama sa risperidonom, ali jesu u postmarketinškom praćenju.

4. Mogu se javiti ekstrapiramidni poremećaji: parkinsonizam (hipersalivacija, mišićno-koštana ukočenost, curenje pljuvačke, fenomen zupčanika, bradikinezija, hipokinezija, lice kao maska, stezanje mišića, akinezija, ukočenost vrata, rigiditet mišića, parkinsonski hod i poremećen glabelarni refleks, akatizija (nemir, hiperkinezija, i sindrom nemirnih nogu), tremor, diskinezija (diskinezija, mišićni trzaji, horeoatetoza, atetoza i mioklonus), distonija. Navedeni termin distonija obuhvata distoniju, hipertoniju, tortikolis, nevoljne mišićne kontrakcije, kontrakture mišića, blefarospazam, okulogiriju, paralizu jezika, facijalni spazam, laringospazam, miotoniju, opistotonus, orofaringealni spazam, pleurototonus ili“Piza” sindrom, spazam jezika i trizmus. Treba imati u vidu da je uključen širi spektar simptoma koji ne moraju neminovno imati ekstrapiramidno poreklo. Nesanica uključuje: nemogućnost uspavljivanja, nemogućnost održavanja sna (isprekidan san). Konvulzije uključuju: generalizovane toničko-kloničke napade (grand mal). Menstrualni poremećaji uključuju: neredovne menstruacije, oligomenoreju. Edemi uključuju: generalizovane edeme, periferne edeme, testaste edeme.

Neželjena dejstva zabeležena kod primene paliperidona

Paliperidon je aktivni metabolit risperidona, stoga je i profil neželjenih dejstava ovih supstanci (uključujući oralne i injekcione formulacije) međusobno povezan. Pored gore navedenih neželjenih reakcija, sledeće neželjene reakcije su uočene tokom primene paliperidona, pa se mogu očekivati i tokom primene risperidona.

Kardiološki poremećaji: sindrom posturalne ortostatske tahikardije

Efekti farmakološke grupe

Kao i kod drugih antipsihotika, tokom postmarketinškog praćenja prijavljeni su veoma retki slučajevi produženja QT intervala pri primeni risperidona. Drugi efekti na kardiovaskularni sistem povezani sa grupom antipsihotika koji su doveli do produženja QT intervala, uključuju: ventrikularnu aritmiju, ventrikularnu fibrilaciju, ventrikularnu tahikardiju, iznenadnu smrt, srčani zastoj i aritmije tipa torsades de pointes.

Venska tromboembolija

Prijavljeni su slučajevi venske tromboembolije, uključujući slučajeve plućne embolije i slučajeve duboke venske tromboze, kod primene antipsihotika (nepoznate učestalosti).

Porast telesne mase

Procenat odraslih pacijenata sa shizofrenijom koji su dobijali risperidon, odnosno placebo, a koji su ispunjavali kriterijum povećanja telesne mase za ≥7%, poređen je u placebo-kontrolisanim studijama u trajanju od 6 do 8 nedelja; pokazano je da nema značajne razlike povećanja telesne mase kod primene risperidona (18%) u poređenju sa placebom (9%). U placebo-kontrolisanim 3-nedeljenim studijama kod odraslih pacijenata sa akutnom manijom, incidenca porasta telesne mase za ≥7% je na kraju ispitivanja bila uporediva (slična) u grupi koja je dobijala risperidon (2,5%) i placebo (2,4%), a bila je nešto veća u grupi sa aktivnom kontrolom (3,5%).

U dugotrajnim kliničkim ispitivanjima u populaciji dece i adolescenata sa poremećajima ponašanja, došlo je do prosečnog porasta telesne mase od 7,3 kg nakon 12 meseci terapije. Očekivano povećanje telesne mase kod zdrave dece uzrasta između 5 i 12 godina je 3-5 kg godišnje. U grupi uzrasta od 12 do 16 godina, ovaj raspon od 3-5 kg godišnje se održava za devojčice, dok za dečake iznosi približno 5 kg po godini.

Dodatne informacije o posebnim populacijama

Neželjene reakcije koje su prijavljene sa većom incidencom kod starijih pacijenata sa demencijom ili pedijatrijskih pacijenata u odnosu na odraslu populaciju su opisane u daljem tekstu:

Stariji pacijenti sa demencijom

Tranzitorni ishemijski atak i cerebrovaskularni događaj su neželjena dejstva prijavljena u kliničkim studijama sa učestalošću od 1,4%, odnosno 1,5%, kod starijih pacijenata sa demencijom. Pored toga, sledeća neželjena dejstva prijavljena su sa učestalošću ≥5% kod starijih pacijenata sa demencijom i sa najmanje dva puta većom učestalošću nego onom koja je uočena kod ostalih odraslih pacijenata: infekcije urinarnog trakta, periferni edem, letargija i kašalj.

Pedijatrijska populacija

Generalno, očekuje se da su neželjene reakcije zabeležene kod dece slične onima zabeleženim kod odraslih.

Sledeća neželjena dejstva su uočena sa učestalošću ≥5% kod pedijatrijsklih pacijenata (5 do 17 godina) i sa najmanje dvostruko većom učestalošću nego tokom kliničkih studija kod odraslih:

somnolencija/sedacija, zamor, glavobolja, pojačan apetit, povraćanje, infekcije gornjih partija respiratornog trakta, nazalna kongestija, abdominalni bol, vrtoglavica, kašalj, pireksija, tremor, dijareja i eneureza.

Efekti dugotrajne terapije risperidonom na seksualno sazrevanje i telesnu visinu nisu ispitani na odgovarajući način (videti odeljak 4.4).

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

Uobičajeni znaci predoziranja nastaju kao rezultat pojačanih poznatih farmakoloških efekata risperidona. Oni uključuju: pospanost i sedaciju, tahikardiju i hipotenziju, kao i ekstrapiramidalne simptome. Prilikom predoziranja zabeleženi su slučajevi produžavanja QT intervala i konvulzije. Pojava aritmije torsade de pointes je prijavljena kod kombinovanog predoziranja risperidonom i paroksetinom.

U slučajevima akutnog predoziranja, uvek treba razmotriti mogućnost istovremene upotrebe više lekova.

Terapija

Potrebno je uspostaviti i održavati prohodnost disajnih puteva i obezbediti adekvatno snabdevanje kiseonikom i ventilaciju. Treba uzeti u obzir davanje aktivnog uglja zajedno sa laksativom samo kada je unos leka bio pre manje od sat vremena. Trebalo bi odmah započeti praćenje kardiovaskularne funkcije, što uključuje kontinuiran elektrokardiografski monitoring da bi se uočile moguće aritmije.

Za risperidon ne postoji specifični antidot. Zbog toga je potrebno započeti sa primenom odgovarajućih potpornih mera.

Hipotenziju i cirkulatorni kolaps treba tretirati odgovarajućim merama kao što su intravenska primena tečnosti i/ili simpatomimetički lekovi. U slučaju teških ekstrapiramidalnih simptoma treba uvesti antiholinergične lekove. Neprekidan medicinski nadzor i praćenje stanja pacijenta treba nastaviti do potpunog oporavka.