Sobycor® 2.5mg film tableta

Terapija stabilne hronične srčane insuficijencije sa redukovanom sistolnom funkcijom leve komore, kao dodatak ACE inhibitorima, diureticima i po potrebi kardiotoničnim glikozidima (za dodatne informacije videti odeljak 5.1).

Hipertenzija (na osnovu preporučenog doziranja, ova indikacija podrazumeva primenu leka Sobycor 5 mg, film tablete i leka Sobycor 10 mg, film tablete).

Koronarna bolest srca (angina pektoris), (na osnovu preporučenog doziranja, ova indikacija podrazumeva primenu leka Sobycor 5 mg, film tablete i leka Sobycor 10 mg, film tablete).

Stabilna hronična insuficijencija srca

Standardna terapija hronične insuficijencije srca sastoji se od ACE inhibitora (ili blokatora angiotenzinskih receptora u slučaju intolerancije na ACE inhibitore), beta blokatora, diuretika i, po potrebi, kardiotoničnih glikozida. Pacijenti moraju da budu stabilni (bez akutne insuficijencije) kada se započinje terapija bisoprololom.

Preporuka je da terapiju vodi lekar sa iskustvom u lečenju hronične srčane insuficijencije.

Faza titracije

Terapija stabilne hronične insuficijencije srca sa bisoprololom zahteva fazu titracije.

Terapija bisoprololom treba da se započne postepenim povećavanjem doze, prema sledećem režimu: 1,25 mg jednom dnevno tokom jedne nedelje, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

2,5 mg jednom dnevno tokom sledećih nedelju dana, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na 3,75 mg jednom dnevno tokom sledećih nedelju dana, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na 5 mg jednom dnevno tokom naredne 4 nedelje, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

7,5 mg jednom dnevno tokom naredne 4 nedelje, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na 10 mg bisoprolola jednom dnevno, što je doza održavanja.

Maksimalna preporučena doza je 10 mg jednom dnevno.

Može se javiti prolazno pogoršanje srčane insuficijencije, hipotenzija ili bradikardija tokom i posle perioda titracije.

Tokom faze titracije preporučuje se pažljivo praćenje vitalnih funkcija pacijenta (srčani ritam, krvni pritisak) i simptoma pogoršanja srčane insuficijencije. Simptomi mogu da se jave već tokom prvih dana započinjanja terapije.

Modifikacija terapije

Ako se maksimalna preporučena doza loše podnosi, treba razmotriti postepeno smanjenje doze.

U slučaju prolaznog pogoršanja srčane insuficijencije, hipotenzije ili bradikardije, preporučuje se ponovno razmatranje doziranja istovremeno primenjivanih lekova. Takođe, možda će biti neophodno privremeno smanjivanje doze bisoprolola ili se može uzeti u obzir čak i obustavljanje terapije.

Ponovno uvođenje i/ili povećavanje doze bisoprolola uvek treba da se razmotriti kada stanje pacijenta postane ponovo stabilno.

Dužina trajanja terapije

Terapija stabilne hronične insuficijencije srca sa bisoprololom je najčešće dugotrajna terapija.

Terapija bisoprololom se ne sme naglo obustaviti, jer to može da dovede do prolaznog pogoršanja zdravstvenog stanja pacijenta. Lečenje se ne sme naglo prekinuti, naročito kod pacijenata sa ishemijskom bolesti srca. Preporučuje se postepeno smanjivanje doze leka.

Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega ili jetre:

Nema podataka o farmakokinetici bisoprolola kod pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom i oštećenjom funkcijom jetre ili bubrega. Zbog toga, povećanje doze kod ovih pacijenata treba sprovoditi sa dodatnim oprezom.

Stariji pacijenti

Nije potrebno prilagođavanje doze.

Hipertenzija/Angina pektoris (na osnovu preporučenog doziranja, indikacija podrazumeva primenu leka Sobycor 5 mg, film tablete i leka Sobycor 10 mg, film tablete)

Odrasli pacijenti

Doziranje treba individualno prilagoditi, naročito uzimajući u obzir brzinu pulsa i terapijski odgovor. Preporučena inicijalna terapijska doza je 5 mg dnevno. Uobičajena dnevna doza je 10 mg jednom dnevno, a maksimalna preporučena doza je 20 mg jednom dnevno.

Stariji pacijenti

Preporuka je da se terapija započne najmanjom mogućom dozom.

Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega ili jetre:

Kod pacijenata sa poremećajem funkcije jetre ili bubrega, blagog do umerenog inteziteta, obično nije potrebno prilagođavanje doze. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina <20 mL/min) i kod pacijenata sa teškim poremećajem funkcije jetre, dnevna doza ne sme da pređe 10 mg bisoprolola.

Iskustvo sa upotrebom bisoprolola kod pacijenata na dijalizi je ograničeno. Međutim, ne postoji dokaz koji bi uputio na potrebu za promenom režima izdavanja.

Prekid terapije

Terapija ne sme biti naglo prekinuta (videti odeljak 4.4). Dozu treba postepeno smanjivati za polovinu doze u nedeljnim intervalima.

Pedijatrijska populacija

Nema iskustava sa primenom bisoprolola kod dece i adolescenata, zbog toga se ne preporučuje primena ovog leka kod dece.

Način primene

Za oralnu primenu.

Tablete bisoprolola treba uzeti ujutro i mogu se uzimati uz obrok. Treba ih progutati sa dovoljno tečnosti i ne smeju se žvakati.

Bisoprolol je kontraindikovan kod pacijenata sa:

• akutnom insuficijencijom srca ili tokom epizoda dekompenzovane srčane insuficijencije koja zahteva

  i.v. inotropnu terapiju,

• kardiogenim šokom,

• AV blokom II i III stepena (bez pejsmejkera),

• "sick sinus" sindromom,

• sinoatrijalnim blokom,

• simptomatskom bradikardijom sa manje od 60 otkucaja/min pre početka terapije,

• simptomatskom hipotenzijom (sistolni krvni pritisak niži od 100 mmHg),

• teškom bronhijalnom astmom,

• teškim oblicima okluzivne bolesti perifernih arterija u kasnim fazama ili teškim oblicima Raynaud-

  ovog sindroma,

• nelečenim feohromocitomom (videti odeljak 4.4),

• metaboličkom acidozom (videti odeljak 6.1).

• preosetljivošću na bisoprolol ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Terapiju stabilne hronične srčane insuficijencije sa bisoprololom treba započeti sa posebnom fazom titracije (videti odeljak 4.2).

Posebno kod pacijenata sa ishemijskom bolešću srca, iako je jasno indikovano – prekid terapije bisoprololom ne sme biti nagao, jer može dovesti do akutnog prolaznog pogoršanja stanja srca (videti odeljak 4.2).

Započinjanje i prekid terapije stabilne hronične srčane insuficijencije sa bisoprololom zahteva redovno praćenje. Za doziranje i način primene leka, videti odeljak 4.2.

Bisoprolol se mora primenjivati sa oprezom kod:

• bronhospazma (bronhijalna astma, opstruktivna oboljenja disajnih puteva).

  Kod bronhijalne astme i drugih hroničnih opstruktivnih bolesti pluća sa pratećim simptomima, indikovana je terapija bronhodilatatorima. U pojedinim slučajevima istovremene terapije sa bisoprololom, može doći do povećanja otpora vazdušnih puteva kod pacijenata sa astmom, zbog čega može biti potrebno povećati dozu beta²-simpatomimetika;

• dijabetes melitusa sa velikim fluktuacijama vrednosti glukoze u krvi. Simptomi hipoglikemije (npr. tahikardija, paltitacije ili znojenje) mogu da budu zamaskirani;

• stroge dijete ili posta;

• ako je u toku terapija desenzitizacije. Kao i drugi beta blokatori, bisoprolol može da poveća osetljivost na alergene i težinu anafilaktičke reakcije. Moguće je da terapija adrenalinom ne dovede uvek do očekivanih efekata u ovim slučajevima;

• AV bloka prvog stepena;

• Prinzmetal-ove angine: Primećeni su slučajevi koronarnog spazma. Uprkos visokoj beta 1-

  selektivnosti, napadi angine pektoris ne mogu se u potpunosti sprečiti kada se bisoprolol primenjuje kod pacijenata sa Prinzmetal-ovom anginom;

• okluzivne bolesti perifernih arterija. Može doći do pogoršanja simptoma, naročito na početku terapije;

• opšte anestezije.

Kod pacijenata u toku opšte anestezije beta blokada smanjuje incidencu aritmija i ishemije miokarda tokom indukcije i intubacije, kao i u postoperativnom periodu. Trenutno se preporučuje da se perioperativno nastavi održavanje beta blokade. Anesteziolog mora da zna da je pacijent lečen beta blokatorima zbog potencijalnih interakcija sa drugim lekovima, koje mogu da dovedu do bradiaritmija, slabljenja refleksne tahikardije i smanjene refleksne sposobnosti kompenzovanja gubitka krvi. Ukoliko je neophodno da se obustavi terapija beta blokatorima pre hirurške intervencije, terapija treba postepeno da se smanjuje i da se potpuno ukine 48 sati pre anestezije.

Iako kardioselektivni (beta-1) beta blokatori mogu imati manje dejstvo na funkciju pluća u odnosu na neselektivne beta blokatore, kao i za sve beta blokatore, potrebno je izbegavati njihovu primenu kod pacijenata sa opstruktivnim bolestima disajnih puteva, osim ukoliko postoje opravdani klinički razlozi za njihovu upotrebu. Kada takvi razlozi postoje, bisoprolol se treba koristiti sa oprezom.

Pacijentima sa psorijazom ili onima sa psorijazom u anamnezi, treba primeniti beta blokatore (npr. bisoprolol) posle pažljive procene odnosa koristi i rizika.

Kod pacijenata sa feohromocitomom bisoprolol treba primeniti samo nakon blokade alfa receptora. U toku terapije bisoprololom simptomi tirotoksikoze mogu biti prikriveni.

Nema terapijskog iskustva sa terapijom bisoprololom kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom i sledećim

oboljenjima i stanjima:

• insulin-zavisni dijabetes melitus (tip I)

• teško oštećenje funkcije bubrega

• teško oštećenje funkcije jetre

• restriktivna kardiomiopatija

• kongenitalno oboljenje srca

• hemodinamski značajno organsko oboljenje valvula

- infarkt miokarda u prethodna tri meseca

Kombinacije koje se ne preporučuju

Antagonisti kalcijuma tipa verapamila i, u manjoj meri, tipa diltiazema: negativan uticaj na kontraktilnost, atrioventrikularno sprovođenje i krvni pritisak. Intravenska primena verapamila kod pacijenata na terapiji beta blokatorima može da dovede do izrazite hipotenzije i atrioventrikularnog bloka.

Antiaritmici klase I (npr. kinidin, disopiramid; lidokain, fenitoin; flekainid, propafenon): dejstvo na vreme atrioventrikularne sprovodljivosti može biti pojačano, kao i negativni inotropni efekat.

Centralno delujući antihipertenzivni lekovi,kao što su klonidin i drugi (npr. metildopa, moksonidin, rilmenidin): istovremena primena antihipertenzivnih lekova koji deluju centralno može da dovede do pogoršanja srčane insuficijencije usled smanjenja centralnog simpatičkog tonusa (smanjenje pulsa i ejekcione frakcije, vazodilacija). Nagli prekid terapije naročito ako neposredno prethodi prekidu terapije

beta-blokatorima, može povećati rizik od „rebound“ hipertenzije. Kombinacije koje treba koristiti sa oprezom

Antagonisti kalcijuma dihidropiridinskog tipa (npr.felodipin, amlodipin): istovremena primena može da poveća rizik od hipotenzije, kao i povećani rizik od daljeg pogoršanja funkcije ventrikularne pumpe kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom.

Antiaritmici klase III (npr. amjodaron): moguć pojačan efekat na atrio-ventrikularno vreme sprovođenja

Lokalni beta-blokatori za spoljašnju primenu (npr. kapi za oči kod terapije glaukoma) mogu pojačati sistemsko dejstvo bisoprolola.

Parasimpatomimetici: Istovremena primena može da produži vreme atrioventrikularne sprovodljivosti i poveća rizik od bradikardije.

Insulin i oralni antidijabetici: pojačan hipoglikemijski efekat. Blokada beta adrenergičkih receptora može da maskira simptome hipoglikemije.

Anestetici: slabljenje refleksne tahikardije i pojačan rizik od hipotenzije (za dodatne informacije o opštoj anesteziji videti odeljak 4.4).

Kardiotonični glikozidi: smanjenje frekvence rada srca, produženo vreme atrioventrikularnog vremena sprovođenja.

Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL): smanjuju hipotenzivni efekat bisoprolola.

Beta-simpatomimetički lekovi (β-simpatomimetici) (npr. izoprenalin, dobutamin): kombinacija sa bisoprololom može da demaskira alfa-adrenergički-posredovane vazokonstriktorne efekte ovih lekova dovodeći do porasta krvnog pritiska i pogoršanja intermitentne klaudikacije. Smatra se da su ove interakcije verovatnije kod neselektivnih beta-blokatora.

Istovremena primena sa antihipertenzivnim lekovima kao i sa drugim lekovima koji imaju potencijal za snižavanje krvnog pritiska (npr. triciklični antidepresivi, barbiturati, fenotiazini) može da poveća rizik od hipotenzije.

Kombinacije koje treba razmotriti

Meflokin: povećan rizik od nastanka bradikardije.

Inhibitori monoaminooksidaze (osim MAO-B inhibitora): pojačano hipotenzivno dejstvo beta blokatora, ali takođe i rizik od hipertenzivnih kriza.

Rifampicin: moguće je blago smanjenje poluvremena eliminacije bisoprolola zbog indukcije enzima koji učestvuju u hepatičkom metabolizmu. Obično ne zahteva prilagođavanje doze.

Derivati ergotamina: pogoršanje poremećaja periferne cirkulacije.

Trudnoća

Bisoprolol ispoljava farmakološka dejstva koja mogu imati štetno dejstvo na trudnoću i/ili fetus/novorođenče. Generalno, ß-blokatori adrenoreceptora redukuju perfuziju placente što može da se dovede u vezu sa zastojem u rastu,intrauterinom smrti fetusa, pobačajem ili prevremenim porođajem. Neželjena dejstva (npr. hipoglikemija ili bradikardija) mogu da se jave kod fetusa ili novorođenčeta. Ukoliko je lečenje ß-blokatorima adrenoreceptora neophodno, izbor su selektivni ß1- blokatori adrenoreceptora.

Bisoprolol ne treba uzimati tokom trudnoće, osim ukoliko je to neophodno. Ukoliko se smatra da je terapija bisoprololom neophodna, mora da se prati ultraplacentarni protok krvi i rast ploda. U slučaju da dođe do štetnih dejstava na trudnoću ili na fetus, potrebno je razmotriti alternativne terapijske mere. Stanje novorođenčeta se mora pažljivo pratiti. Simptomi hipoglikemije i bradikardije se obično javljaju u toku prva tri dana života.

Dojenje

Nema podataka o izlučivanju bisoprolola u majčino mleko ili o bezbednosti izlaganja odojčadi bisoprololu. Stoga se ne preporučuje dojenje tokom primene bisoprolola.

Nisu sprovedene studije o uticaju ovog leka na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. U jednoj studiji sa pacijentima koji su imali koronarno srčano oboljenje, pokazalo se da bisoprolol nije uticao na sposobnost upravljanja vozilom. U zavisnosti od individualnog odgovora pacijenta, može da dođe do smanjene sposobnosti za upravljanje vozilom ili rukovanje mašinama. O ovome treba naročito voditi računa na početku terapije i nakon promene leka, kao i kod primene leka u kombinaciji sa alkoholom.

Neželjena dejstva koja mogu da se jave tokom terapije bisoprololom, razvrstana su po učestalosti u sledeće grupe:

• veoma često (≥ 1/10),

  - često (≥ 1/100 do < 1/10),

  - povremeno (≥ 1/1.000 do < 1/100),

  - retko (≥ 1/10.000 do < 1/1.000),

  - veoma retko (< 1/10.000),

• nepoznato (ne može se proceniti na osnovu raspoloživih podataka).

Unutar svake grupe učestalosti neželjena dejstva su prikazana po opadajućem stepenu ozbiljnosti. Učestalost neželjenih dejstava na pojedine sisteme organa:

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu

Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

Kod predoziranja (npr. dnevna doza 15 mg umesto 7,5 mg) zabeleženi su AV blok trećeg stepena, bradikardija i vrtoglavica. Uopšte, najčešći očekivani znaci kod predoziranja beta blokatorima su bradikardija, hipotenzija, bronhospazam, akutna srčana insuficijencija i hipoglikemija. Do danas je prijavljeno nekoliko slučajeva predoziranja (maksimum: 2000 mg) bisoprololom kod pacijenata koji boluju od hipertenzije i/ili koronarne bolesti srca koji su imali bradikardiju i/ili hipotenziju; svi pacijenti su se oporavili. Postoji široka interindividualna razlika u osetljivosti na pojedinačno datu visoku dozu bisoprolola i pacijenti sa srčanom insuficijencijom su verovatno veoma osetljivi. Zbog toga je obavezno da se kod ovih pacijenata terapija započne postepenim povećavanjem doze u skladu sa šemom koja je data u odeljku 4.2.

Generalno, ukoliko dođe do predoziranja, treba odmah obustaviti terapiju bisoprololom i treba primeniti simptomatsku i suportivnu terapiju. Ograničeni podaci ukazuju da se bisoprolol teško uklanja dijalizom. Na osnovu očekivanih farmakoloških dejstava i preporuka za druge beta-blokatore, sledeće opšte mere treba da budu preduzete ukoliko to klinička slika zahteva.

Bradikardija: Intravenska primena atropina. Ukoliko je odgovor neadekvatan, može se oprezno dati izoprenalin ili neki drugi lek sa pozitivnim hronotropskim svojstvima. U nekim okolnostima može biti neophodna ugradnja transvenskog pejsmejker-a.

Hipotenzija: Treba primeniti intravensku nadoknadu tečnosti i vazopresore. Intravenska primena glukagona takođe može biti od koristi.

AV blok (drugog i trećeg stepena): Pacijente treba pažljivo pratiti i lečiti infuzijom izoprenalina ili transvenskom ugradnjom srčanog pacemaker-a.

Akutno pogoršanje srčane insuficijencije: Primeniti intravenski diuretike, inotropne lekove i vazodilatatore.

Bronhospazam: Primeniti terapiju bronhodilatorima kao što su orciprenalin, ß2-simpatomimetici i/ili aminofilin.

Hipoglikemija: Intravenski primeniti glukozu.