• Perioperativna tromboprofilaksa:

  • primarna profilaksa perioperativne i postoperativne duboke venske tromboze kod pacijenata sa niskim, umerenim ili visokim rizikom od tromboembolije;

  • primarna profilaksa perioperativne i postoperativne duboke venske tromboze kod pacijenata koji se podvrgavaju većim ortopedskim hirurškim zahvatima (kao što je elektivna hirurgija kuka).

• Prevencija venske tromboembolijske bolesti kod pacijenata sa akutnim oboljenjima (kao što su akutna insuficijencija srca, respiratorna insuficijencija, teška infekcija ili reumatske bolesti) i ograničenom pokretljivošću sa povećanim rizikom od venske tromboembolije.

• Terapija duboke venske tromboze.

• Profilaksa tromboze i sprečavanje koagulacije vezane za ekstrakorporalnu cirkulaciju u toku hemodijalize i hemofiltracije.

Način primene
Kada se lek Fraxiparine primenjuje supkutano, uobičajeno mesto primene injekcije je lateralni zid abdomena; alternativno se može primeniti u butinu. Igla se vertikalno uvodi u nabor kože podignut palcem i kažiprstom, koji se mora pažljivo, ali čvrsto, držati dok se ne završi ubrizgavanje. Ne masirati mesto primene injekcije. Lek Fraxiparine se u toku hemodijalize daje u arterijsku liniju.

Doziranje
Perioperativna tromboprofilaksa:

Primarna profilaksa perioperativne i postoperativne duboke venske tromboze

• kod pacijenata sa niskim, umerenim i visokim rizikom od tromboembolije:
  0,3 mL (2850 i.j. anti-Xa) supkutano 2 sata pre operacije, a nakon toga 0,3 mL (2850 i.j. anti-Xa) supkutano svakog jutra do postizanja pune pokretljivosti, ali u toku najmanje 7 dana.
  - kod pacijenata koji se podvrgavaju većem ortopedskim hirurškom zahvatima (kao što je selektivna hirurgija kuka):
  Početne doze treba primeniti 12 sati pre operacije i 12 sati nakon operacije. Ove doze i kasnije doze koje se primenjuju jednom dnevno moraju se prilagoditi prema telesnoj masi, u skladu sa tabelom u nastavku. Terapiju treba nastaviti sve dok postoji rizik od tromboze, a najmanje 10 dana.

Terapija duboke venske tromboze

Lek Fraxiparine se primenjuje supkutano dva puta dnevno (na svakih 12 sati), obično tokom 10 dana i u dozama prilagođenim prema telesnoj masi pacijenta (videti tabelu u nastavku). Primenu oralnih antikoagulanasa treba započeti od prvog dana. Terapija lekom Fraxiparine traje najmanje 5 dana, a potrebno ju je nastaviti sve dok se ne uspostavi odgovarajuće sprečavanje koagulacije oralnom antikoagulantom terapijom.

Za pacijente kod kojih je u skladu sa njihovom telesnom masom potrebno primeniti dozu od 0,2 mL, odnosno 0,5 mL, doza se može pravilno odmeriti korišćenjem napunjenog šprica zapremine 0,6 mL uz odbacivanje volumena od 0,4 mL (za dobijanje doze od 0,2 mL), odnosno 0,1 mL (za dobijanje doze od 0,5 mL) pre primene leka. Pri odmeravanju doze veće od 0,6 mL, mora se koristiti najveći dostupan volumen od 0,6 mL u kombinaciji sa dodatnim volumenom do dostizanja željene doze. Odbacivanje zapremine iz dodatnog šprica mora se uraditi pre primene leka. Samo špricevi od 0,6 mL se mogu koristiti za prilagođavanje doze, jer jedino oni imaju imaju graduisanu skalu.

Sprečavanje koagulacije tokom hemodijalize i hemofiltracije
Doziranje se mora optimizovati za svakog pacijenta. Lek Fraxiparine se obično daje kao pojedinačna doza u arterijsku liniju na početku svake dijalize. U tabeli u nastavku prikazana je preporučena početna doza za pacijente koji nemaju povećan rizik od krvarenja. Ukoliko dijaliza traje duže od 4 sata, manja dodatna doza se može dati tokom dijalize. Doziranje se, u zavisnosti od dejstva u toku prve dijalize, na odgovarajući način koriguje u narednim dijalizama.

Praćenje terapije
Zbog rizika od heparinom izazvane trombocitopenije savetuje se redovna provera broja trombocita tokom čitavog perioda terapije lekom Fraxiparine. Provera broja trombocita se preporučuje pre početka primene, prvog dana terapije, a zatim redovno svaka 3 do 4 dana, kao i na kraju terapije.
Povremeno se može razviti blaga prolazna trombocitopenija (tip I) na početku terapije uz broj trombocita između 100000 po mikrolitru i 150000 po mikrolitru usled privremene aktivacije trombocita. U ovakvim slučajevima se obično ne javljaju komplikacije, pa se terapija može nastaviti.
U retkim slučajevima je primećena antitelima posredovana teška trombocitopenija (tip II) uz broj trombocita ispod 100000 po mikrolitru ili brzo opadanje na manje od 50% od početnog broja. Smanjenje broja trombocita kod pacijenata koji nisu senzibilisani uglavnom se javlja između 6. i 21. dana od početka terapije. To se kod pacijenata senzibilisanih prethodnom primenom može desiti u roku od nekoliko sati. Тeška forma trombocitopenije može biti povezana sa arterijskom ili venskom
trombozom/tromboembolijom, diseminovanom intravaskularnom koagulacijom, mogućom nekrozom kože na mestu primene injekcije, petehijama, purpurom i melenom. U tim slučajevima smesta se prekida primane leka Fraxiparine i razmatra terapija lekom iz druge grupe antitrombotika. Pacijenta treba informisati o činjenici da ubuduće ne sme da prima lekove koji sadrže heparin.

Pedijatrijska populacija
Primena nadroparina kod dece i adolescenata se ne preporučuje jer nema dovoljno podataka o efikasnosti i bezbednosti leka da bi se odredilo doziranje kod pacijenata mlađih od 18 godina.

Stariji pacijenti
Nije neophodno prilagođavanje doze kod primene leka starijim pacijentima (starijim od 65 godina), osim ukoliko je prisutno oštećenje funkcije bubrega. Pre otpočinjanja terapije, preporučuje se ispitivanje funkcije bubrega (videti Oštećenje funkcije bubrega u tekstu u nastavku ispod i odeljak 5.2).
Prevencija venske tromboembolijske bolesti kod pacijenata sa akutnim oboljenjima (kao što su akutna insuficijencija srca, respiratorna insuficijencija, teška infekcija ili reumatske bolesti) i ograničenom pokretljivošću sa povećanim rizikom od venske tromboembolije.
Kod starijih pacijenata može biti potrebno smanjenje doze na 0,3 mL (2850 i.j. anti-Xa ).

Oštećenje funkcije jetre

Nisu sprovedene studije kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre.

Oštećenje funkcije bubrega

Umereno i teško oštećenje funkcije bubrega je povezano sa povećanom izloženošću nadroparinu. Kod ovih pacijenata je povećan rizik od nastanka tromboembolizma i hemoragije.

• Terapija duboke venske tromboze

Prilikom lečenja duboke venske tromboze kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom (videti i odeljak 4.3), potrebno je pratiti laboratorijske vrednosti, najbolje na osnovu merenja nivoa anti-Xa (amidolitičkom metodom sa hromogenim supstratom). Aktivnost anti-Xa se može pratiti 2. i 4. dana, otprilike 3 sata nakon supkutane primene i treba da bude u rasponu 0,5-1,2 i.j. anti-Xa/mL.

• Profilaksa tromboembolijskih poremećaja

Kod pacijenata sa blagim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina ≥50 mL/min) ne zahteva sesmanjivanje doze.

Kod pacijenata sa umerenim poremećajem funkcije bubrega (kada je klirens kreatinina ≥30 mL/min, a

<50 mL/min), ukoliko lekar koji propisuje lek smatra da je potrebno smanjiti dozu, uzimajući u obzir individualne faktore rizika za nastanak hemoragije i tromboembolizma, dozu je potrebno smanjiti za 25% do 33% (videti odeljke 4.4 i 5.2).

Nadroparin je kontraindikovan kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina manji od 30 mL/min) (videti odeljak 4.3).

Nadroparin se ne koristi kod pacijenata sa:

• preosetljivosti na aktivnu supstancu nadroparin-kalcijum, heparin ili derivate heparina, uključujući druge nisko molekularne heparine, ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1;

• postojeće ili prethodne trombocitopenije povezane sa heparinom (tip II); ili poznate trombocitopenije u istoriji bolesti zbog primene nadroparina (videti odeljak 4.4);

• intraokularnog krvarenja ili drugog aktivnog krvarenja ili povećanog rizika za nastanak hemoragije, u usled poremećaja normalne hemostaze (hemoragijska dijateza, deficit faktora koagulacije, teška trombocitopenija), osim kod diseminovane intravaskularne koagulacije koja nije uzrokovana upotrebom heparina;

• organske lezije koje imaju tendenciju da krvare, kao što su akutni ulkus želuca i duodenuma, cerebralna hemoragija ili cerebralna aneurizma;

• hemoragični moždani udar;

• akutnim infektivnim endokarditisom;

• teške, hipertenzije rezistentne na terapiju;

• teškog oštećenja funkcije jetre;

• teškog oštećenja funkcije bubrega (klirens kreatinina <30 mL/min), osim u toku hemodijalize;

• oštećenja ili hirurške intervencije na centralnom nervnom sistemu, očima ili ušima;

• retinopatije, hemoragije u staklastom telu;

• pretećeg abortusa;

• kod terapije duboke venske tromboze: regionalna anestezija (spinalna ili epiduralna anestezija), lumbalna punkcija

Trombocitopenija i poremećaj funkcije trombocita. Trombocitopenija indukovana heparinom

Zbog mogućnosti nastanka trombocitopenije indukovane heparinom, tokom čitavog trajanja terapije nadroparinom potrebno je pratiti broj trombocita.

Postoje prijavljeni retki slučajevi trombocitopenije indukovane heparinom, ponekad i teški, koji mogu biti udruženi sa arterijskom ili venskom trombozom. Takvu dijagnozu treba razmotriti u sledećim slučajevima:

• trombocitopenija;

• bilo koje značajno smanjenje broja trombocita (30% do 50% u poređenju sa početnim vrednostima);

• pogoršanje početne tromboze uprkos trajanju terapije;

• tromboza koja se pojavi za vreme trajanja terapije;

• diseminovana intravaskularna koagulacija.

  U tim slučajevima, mora se obustaviti primena nadroparina.

  Ovakvi događaji su verovatno imunološki posredovani (alergijske prirode), i u slučaju primene terapije po prvi put, najčešće su prijavljeni između 5. i 21. dana terapije, ali se mogu pojaviti i znatno ranije ukoliko u istoriji bolesti pacijenta postoji trombocitopenija uzrokovana heparinom.

  Ukoliko u istoriji bolesti postoji trombocitopenija koja se javila tokom primene heparina (bilo standardnog ili niskomolekularnog), primena nadroparina se može razmotriti ukoliko je neophodna. U takvim slučajevima, potrebno je pažljivo kliničko praćenje pacijenta, a kontrolisanje broja trombocita bi trebalo obavljati najmanje jednom dnevno. Ukoliko dođe do nastanka trombocitopenije, odmah treba prestati sa primenom leka.

  Ukoliko nastane trombocitopenija povezana sa primenom heparina (bilo standardnog ili niskomolekularnog heparina), treba razmotriti primenu leka iz druge grupe antitrombotika. Ukoliko ne postoji takva mogućnost, terapija drugim niskomolekularnim heparinom se može razmotriti ukoliko je primena heparina neophodna. U takvim slučajevima, potrebno je kontrolisati broj trombocita najmanje jednom dnevno, a terapiju treba prekinuti što je pre moguće, jer su opisani slučajevi nastavljanja inicijalne trombocitopenije po primeni zamenske terapije (videti odeljak 4.3).

  In vitro testovi agregacije trombocita imaju samo ograničeni značaj u dijagnozi trombocitopenije uzrokovane heparinom.

  Potreban je oprez kada se nadroparin primenjuje u nastavku navedenim slučajevima, jer oni mogu biti povezani sa povećanim rizikom od krvarenja:

  • insuficijencija jetre;

  • teška arterijska hipertenzija;

  • peptički ulkus u istoriji bolesti, kada se sumnja na intrakranijalne tumore sa tendencijom krvarenja ili druge lezije organasa tendencijom krvarenja;

  • vaskularni horioretinalni poremećaji;

  • tokom postoperativnog perioda nakon hirurških zahvata na mozgu, kičmenoj moždini ili oku;

  • istovremena terapija oralnim antikoagulansima.

  Lek Fraxiparine treba isključivo uz oprez primenjivati kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre ili pankreasa, sa nefrolitijazom i/ili ureterolitijazom, kod pacijenata koji primenjuju lekove koji povećavaju koncentraciju kalijuma u serumu, kao i kod pacijenata koji su nedavno imali hirurški zahvat i koji primenjuju velike doze leka Fraxiparine.

  Hiperkalemija

  Heparin može da suprimira lučenje aldosterona iz kore nadbubrega što dovodi do hiperkalemije, naročito kod pacijenata sa već povećanim koncentracijama kalijuma u plazmi ili kod kojih postoji rizik za povećanje koncentracije kalijuma u plazmi, poput pacijenata sa dijabetes melitusom, hroničnom insuficijencijom bubrega, prethodno postojećom metaboličkom acidozom ili koji uzimaju lekove koji mogu povećati koncentraciju kalijuma u plazmi (npr. inhibitori angiotenzin konvertujućeg enzima (ACE), nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL)).

  Rizik od hiperkalemije se izgleda povećava kada terapija duže traje, ali je obično reverzibilna. Kod pacijenata sa povećanim rizikom treba pratiti koncentraciju kalijuma u plazmi.

  Spinalna/epiduralna anestezija/lumbalna punkcija i istovremena primena drugih lekova

  Usled rizika za nastanak hematoma koji može da dovede do produženog neurološkog deficita ili paraplegije, kod pacijenata koji dobijaju terapiju lekom Fraxiparine kontraindikovana je lumbalna punkcija, spinalna ili epiduralna anestezija (videti odeljak 4.3). Kod pacijenata koji dobijaju preventivnu terapiju i podvrgavaju se lumbalnoj punkciji, spinalnoj ili epiduralnoj anesteziji lek Fraxiparine treba primeniti uz oprez i nakon pažljive procene rizika i koristi. Rizik od spinalnih/epiduralnih hematoma se povećava ugradnjom trajnih epiduralnih katetera ili istovremenom primenom drugih lekova koji mogu uticati na zgrušavanje krvi kao što su NSAIL, inhibitori agregacije trombocita ili drugi antikoagulansi. Izgleda da se rizik povećava i traumatskom ili ponovljenom epiduralnom ili spinalnom punkcijom. Trenutno nema podataka iz randomizovanih kontrolisanih kliničkih studija koji dokazuju bezbednu primenu većih doza leka Fraxiparine (npr. primenjenih radi profilakse duboke venske tromboze kod pacijenata sa visokim rizikom od oboljevanja od tromboembolije) i istovremene primene spinalnih i epiduralnih anestetika.

  Dakle, za istovremenu primenu neuraksijalne blokade i antikoagulantne terapije treba se odlučiti tek nakon pažljivog razmatranja individualnog odnosa koristi i rizika, u sledećim slučajevima:

  • kod pacijenata koji su već na antikoagulantnoj terapiji, mora se pažljivo razmotriti odnos koristi i rizika od primene neuraksijalne blokade;

  • kod pacijenata kod kojih je planiran elektivni hirurški zahvat uz primenu neuraksijalne blokade, mora se pažljivo razmotriti odnos koristi i rizika od primene neuraksijalne blokade.

  U slučaju lumbalne punkcije, spinalne anestezije ili epiduralne anestezije; potrebno je da prođe najmanje 12 sati (kod primene nadroparina u profilaktičkim dozama), odnosno 24 sata (kod primene nadroparina u terapijskim dozama) između primene injekcije nadroparina i postavljanja odnosno uklanjanja spinalnog/epiduralnog katetera ili igle, uzimajući u obzir karakteristike proizvoda i profil pacijenta. Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega, mogu se razmotriti duži intervali. Narednu dozu ne treba primeniti pre nego što protekne najmanje četiri sata. Ponovnu primenu nadroparina treba odložiti do završetka hirurškog zahvata.

  Potrebno je često proveravati prisustvo znakova i simptoma neuroloških poremećaja kod pacijenata, kao što su bol u leđima, senzorni i motorni deficiti (utrnulost ili slabost donjih ekstremiteta), poremećaj rada creva ili mokraćne bešike. Ukoliko se primeti neurološki poremećaj, neophodno je hitno lečenje. Medicinsko osoblje treba da bude obučeno da prepozna takve znakove i simptome. Pacijenta treba uputiti da ukoliko oseti bilo šta od navedenog, odmah obavesti svog lekara.

  Ukoliko se sumnja na znakove ili simptome spinalnog hematoma, treba započeti hitnu dijagnozu i terapiju, uključujući i dekompresiju kičmene moždine.

  Ukoliko prilikom postavljanja katetera nastane značajno ili očigledno krvarenje, pre započinjanja/nastavljanja terapije heparinom treba pažljivo proceniti odnos koristi i rizika.

  Salicilati, nesteroidni antiinflamatorni lekovi i antitrombocitni lekovi

  Tokom profilakse ili lečenja venskih tromboembolijskih poremećaja, i kod prevencije zgrušavanja tokom hemodijalize, ne preporučuje se istovremena primena acetilsalicilne kiseline, drugih salicilata, nesteroidnih antiinflamatornih lekova i antitrombocitnih lekova, jer oni mogu povećati rizik za nastanak krvarenja. Ukoliko nije moguće izbeći takve kombinacije, potrebno je pažljivo praćenje kliničkih i bioloških parametara.

  Deca i adolescenti

  Ne postoje klinička iskustva u primeni leka Fraxiparine kod dece i adolescenata. Lek Fraxiparine se, dakle, ne preporučuje za upotrebu kod dece i adolescenata sve dok ne budu dostupne dodatne informacije.

  Stariji pacijenti

  Pre započinjanja terapije preporučuje se provera funkcije bubrega (videti odeljak 4.3).

  Gojazni pacijenti

  Kod gojaznih pacijenata rizik od tromboembolijskih događaja je povećan. Bezbednost i efikasnost profilaktičkih doza kod gojaznih pacijenata (BMI >30 kg/m²) nije potpuno procenjena i ne postoji konsenzus u vezi sa prilagođavanjem doze. Zbog toga ove pacijente treba pažljivo pratiti, da bi se na vreme uočili znakovi i simptomi tromboembolijskih događaja. (videti Tabelu o doziranju prema telesnoj masi u odeljku 4.2).

  Oštećenje funkcije bubrega

  Poznato je da se nadroparin u najvećoj meri izlučuje putem bubrega, što kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega dovodi do povećane izloženosti nadroparinu (videti odeljak 5.2). Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega postoji povećan rizik od krvarenja i potrebno je lečiti ih sa oprezom.

  Kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina ≥30 mL/min i

  <60 mL/min) koji primaju terapiju, treba razmotriti smanjenje doza (videti odeljak 4.2). Kod pacijenata koji primaju profilaktičku terapiju i imaju klirens kreatinina ≥30 mL/min i <50 mL/min, odluka o smanjenju doze leka treba da bude zasnovana na medicinskoj proceni rizika za svakog pojedinačnog pacijenta od nastanka krvarenja naspram rizika od nastanka tromboembolizma (videti odeljak 4.2).

  Nekroza kože

  Postoje prijavljeni slučajevi nekroze kože kod primene standardnog ili niskomolekularnog heparina, koji su veoma retki. Nekroza kože se obično javlja na mestu primene injekcije, u nekim slučajevima joj prethodi purpura ili infiltrirane ili bolne eritematozne mrlje, sa ili bez opštih znakova. U takvim slučajevima odmah treba prekinuti terapiju.

  Alergija na lateks

  Zaštitni deo igle napunjenog injekcionog šprica može sadržati suvu prirodnu lateks gumu koja može izazvati teške alergijske reakcije kod osoba osetljivih na lateks.

  Način primene

  Lek Fraxiparine se ne sme primenjivati intramuskularnom ili intravenskom injekcijom.

  Usled rizika od nastanka hematoma u toku terapije lekom Fraxiparine treba izbegavati intramuskularnu injekciju drugih lekova.

Nadroparin treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata koji su na terapiji oralnim antikoagulantnim lekovima, sistemskim (gluko) kortikosteroidima i dekstranima.

Ne preporučuje se istovremena primena sa acetilsalicilnom kiselinom (ili drugim salicilatima), nesteroidnim antiinflamatornim lekovima i antitrombocitnim lekovima, jer oni mogu povećati rizik za nastanak krvarenja (videti odeljak 4.4).

Interakcija heparina sa intravenski primenjenim nitroglicerinom (koji može dovesti do smanjenja efikasnosti heparina) ne može se isključiti kod leka Fraxiparine. Mora se obezbediti izuzetno pažljiv medicinski nadzor pacijenata kada se lek Fraxiparine primenjuje zajedno sa lekovima koji povećavaju koncentraciju kalijuma u krvi.

Kada pacijenati koji su na terapiji lekom Fraxiparine prelaze na oralnu antikoagulantnu terapiju, terapija lekom Fraxiparine treba da se nastavi sve dok se internacionalni normalizovan odnos (eng. Internatonal Normalized Ratio, INR) ne stabilizuje na željenoj vrednosti.

Plodnost:

Ne postoje kliničke studije o uticajima nadroparina na plodnost.

Trudnoća:

Studije na životinjama nisu pokazale teratogeni ili fetotoksični uticaj. Međutim, postoje samo ograničeni klinički podaci koji se odnose na prolazak ovog leka kroz placentu kod ljudi. Podaci dobijeni na osnovu ograničenog broja primena kod trudnica, ne ukazuju na neželjeni uticaj nadroparina na trudnoću ili na zdravlje fetusa/novorođenčeta. Nisu dostupni dodatni epidemiološki podaci.

Zbog toga se upotreba leka Fraxiparine u toku trudnoće ne preporučuje, osim ukoliko terapijska korist za majku prevazilazi moguće rizike po fetus.

Dojenje:

Informacije o izlučivanju nadroparina u majčino mleko su ograničene. Zato se ne savetuje upotreba leka Fraxiparine tokom dojenja.

Ne postoje podaci o uticaju nadroparina na sposobnost upravljanja vozilima ili rukovanja mašinama.

Najčešće neželjene reakcije su hemoragijske manifestacije, manji hematom na mestu primene injekcije, komplikacije sa spoljašnjim ili unutrašnjim krvarenjem (naročito iz kože, sluzokože, rana, u oblasti gastrointestinalnog trakta, urogenitalnog trakta), povećanje vrednosti transaminaza, reakcije na mestu primene injekcije, povećanje koncentracije kalijuma u serumu i povećanje vrednosti aminotransferaza, gama-GT, LDH i lipaze.

Približno 3% pacijenata koji su primali ovaj lek u profilaktičke svrhe primeti neku neželjenu reakciju.

Neželjene reakcije su navedena u tabeli (u nastavku) u skladu sa MedDRA klasom sistema organa i učestalosti.

Neželjena dejstava su prema učestalosti javljanja definisana na osnovu sledeće konvencije: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do <1/10), povremeno (≥1/1000 do <1/100), retko (≥1/10000 do <1/1000), veoma retko (<1/10000), nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Postoje prijavljeni slučajevi ozbiljnih neželjenih reakcija na lek kao što su intrakranijalna hemoragija i intraokularna hemoragija.

Epiduralna hemoragija u lumbalnoj regiji, koja dovodi do paralize uočena je nakon spinalne anestezije sa epiduralnim kateterom.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Kod pacijenata koji su na hemodijalizi i kod akutne terapije duboke venske tromboze, produženje aPPT vrednosti (aktivirano parcijalno tromboplastinsko vreme) treba uzeti u obzir samo kao meru utvrđivanja ozbiljnosti predoziranja. Povećanje doze sa namerom da se produži aPPT može podrazumevati rizik od predoziranja i krvarenja. Krvarenje je glavni simptom predoziranja. Preporučuju se redovno određivanje broja trombocita i drugih parametara koagulacije.

Manje krvarenje retko zahteva specifično lečenje, a često je dovoljno smanjenje ili odlaganje sledeće primene leka Fraxiparine. Upotrebu protamin-sulfata treba razmotriti samo ukoliko je stanje pacijenta ozbiljno.

Antikoagulantno dejstvo leka Fraxiparine se u značajnoj meri neutrališe, ali ostaje određena aktivnost anti- Xa (približno 25%). 0,6 mL protamin-sulfata neutrališe približno 950 i.j. anti-Xa nadroparina. Prilikom određivanja potrebne količine protamina za injekciju, potrebno je uzeti u obzir vreme proteklo od primene injekcije heparina, uz smanjenje doze protamina ukoliko je potrebno.