Ozbiljni poremećaji srčanog ritma, kada terapija oralnim putem nije prikladna, naročito kod:

• atrijalne aritmije sa brzim ventrikularnim ritmom;

• tahikardije kod Wolff-Parkinson-White sindroma;

• dokumentovane simptomatske i onesposobljavajuće ventrikularne aritmije.

  Kardiopulmonalna reanimacija u slučaju srčanog zastoja zbog ventrikularne fibrilacije rezistentne na eksterne elektrošokove.

Zbog formulacije leka, ne treba ga koristiti u koncentraciji koja je manja od dve ampule u 500 mL. Pri tome za razblaživanje treba koristiti isključivo izotonični rastvor glukoze.

U rastvor za infuziju nemojte dodavati ni jedan drugi lek.

Amjodaron se mora davati preko centralne vene, izuzev u slučaju kardiopulmonalne reanimacije u slučaju srčanog zastoja izazvanog ventrikularnom fibrilacijom rezistentnom na eksterni elektrošok, kada se, zbog nepristupačnosti centralne vene, može iskoristiti neka od perifernih vena (videti odeljak 4.4 Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Ozbiljni poremećaji ritma ukoliko se oralna primena leka smatra nepodesnom, osim za potrebe kardiopulmonalne reanimacije u slučaju srčanog zastoja izazvanog ventrikularnom fibrilacijom rezistentnom na eksterni elektrošok:

Infuzija preko centralne vene

• Inicijalna terapija: prosečno 5 mg/kg u izotoničnom rastvoru glukoze (ukoliko je moguće, korišćenjem električnog šprica) tokom 20 minuta do 2 sata, 2-3 puta u toku 24 sata. Kratkotrajno dejstvo leka zahteva nastavak primene infuzije.

  Terapija održavanja: 10 do 20 mg/kg dnevno (u proseku 600 do 800 mg u toku 24 sata, do najviše 1,2 g u toku 24 sata), u 250 mL izotoničnog rastvora glukoze, tokom nekoliko dana.

  Od prvog dana infuzije potrebno je započeti prelazak na oralnu terapiju amjodaronom (3 tablete dnevno). Ova doza se može povećati do 4 ili čak 5 tableta dnevno.

  Kardiopulmonalna reanimacija u slučaju srčanog zastoja zbog ventrikularne fibrilacije rezistentne na eksterne elektrošokove

  Što se načina primene tiče, a imajući u vidu okolnosti na koje se ova indikacija odnosi, preporučuje se da se, ako je moguće odmah, za primenu koristi centralni venski kateter; ukoliko to nije moguće, lek se može dati preko najveće dostupne periferne vene, sa najvećim mogućim protokom.

• Inicijalna intravenska doza je 300 mg (ili 5 mg/kg), rastvorena u 20 mL 5% rastvora glukoze, koju treba brzo ubrizgati.

• U slučaju uporne ventrikularne fibrilacije može se razmotriti i naknadna intravenska primena doze od 150 mg (ili 2,5 mg/kg).

• Rastvor u špricu ne treba mešati sa drugim lekovima.

  Pedijatrijska populacija

  Sigurnost i efikasnost primene amjodarona kod dece nije utvrđena.

  Trenutno dostupne podatke možete videti u odeljku 5.1 i 5.2. Kako ovaj lek sadrži benzil-alkohol, njegova primena je kontraindikovana kod novorođenčadi , kao i kod dece mlađe od 3 godine (videti odeljak 4.4).

• Poznata preosetljivost na jod ili amjodaron ili bilo koju od pomoćnih supstanci leka navedenih u odeljku 6.1.

• Sinusna bradikardija i sinoatrijalni blok. Kod pacijenata sa teškim poremećajima sprovodljivosti srca (atrioventrikularni blok visokog stepena, bifascikularni ili trifascikularni blok) ili bolešću sinusnog čvora, lek Cordarone se jedino sme primeniti kod onih pacijenata kojima je ugrađen pejsmejker.

• Utvrđeni poremećaji štitaste žlezde ili postojanje poremećaja štitaste žlezde u istoriji bolesti. Testovi funkcije štitaste žlezde se moraju sprovesti kod svih pacijenata pre početka terapije.

• Teška respiratorna insuficijencija, cirkulatorni kolaps ili teška arterijska hipotenzija; hipotenzija, insuficijencija srca i kardiomiopatija su takođe kontraindikacije za intravensku primenu amjodarona kao bolus injekcije.

• Primena leka Cordarone u kombinaciji sa lekovima koji mogu da izazovu torsades de pointes je kontraindikovana (videti odeljak 4.5).

• Zbog sadržaja benzilalkohola, intravenska primena leka Cordarone je kontraindikovana kod novorođenčadi (rođenih u terminu) i prevremeno rođene dece, odojčadi i dece uzrasta do 3 godine.

• Trudnoća – osim u izuzetnim okolnostima (videti odeljak 4.6).

• Dojenje (videti odeljak 4.6).

  Sve gore navedene kontraindikacije ne odnose se na upotrebu amjodarona u kardiopulmonalnoj reanimaciji ventrikularne fibrilacije rezistentne na električnu defibrilaciju.

Lek Cordarone za intravensku primenu sme da se primenjuje samo u jedinicama posebne nege, pod stalnim praćenjem pacijenta (EKG i krvni pritisak).

Primena putem intravenske infuzije preferira se u odnosu na bolus zbog hemodinamskog efekta koji se ponekad javlja pri brzom ubrizgavanju (videti odeljak 4.8). Cirkulatorni kolaps može da bude izazvan suviše brzim davanjem ili predoziranjem leka (atropin je uspešno primenjivan kod ovakvih pacijenata sa prisutnom bradikardijom).

Amjodaron ne sme da se meša niti da se daje sa drugim lekovim u istom špricu. Ako mora da se nastavi lečenje amjodaronom, preporučuje se primena putem intravenske infuzije.

Ponovljena ili kontinuirana infuzija putem perifernih vena može da dovede do reakcija na mestu primene (videti odeljak 4.8). Kada se predviđa ponovljena ili kontinuirana infuzija, preporučuje se primena putem centralnog venskog katetera.

Kad se daje u infuziji, lek Cordarone može da smanji veličinu kapi i, ako je potrebno, treba prilagoditi brzinu infuzije.

Anestezija (videti odeljak 4.5)

Pre operacije, anesteziologa je potrebno obavestiti da je pacijent na terapiji amjodaronom.

Kardiološki poremećaji

Potrebno je biti izuzetno oprezan kod pacijenata sa hipotenzijom i dekompenzovanom kardiomiopatijom i teškom srčanom insuficijencijom (videti odeljak 4.3).

Amjodaron ima nizak proaritmogeni efekat. Zabeležen je nastanak novih aritmija ili pogoršanje aritmija koje se leče, ponekad sa smrtnim ishodom. Važno je, ali je teško da se razlikuje izostanak efikasnosti leka od proaritmogenog efekta, i da li je ili nije ovo povezano sa pogoršanjem stanja srčanog poremećaja. Proaritmogeni efekat se generalno javlja u kontekstu faktora koji produžuju QT interval, kao što su interakcije lekova i/ili elektrolitni disbalans (videti odeljke 4.5 i 4.8).

Suviše visoka doza može da dovede do teške bradikardije i poremećaja sprovodljivosti sa pojavom idioventrikularnog ritma, naročito kod starijih pacijenata ili tokom terapije digitalisom. U ovim okolnostima, terapija amjodaronom se mora obustaviti. Ukoliko je potrebno, mogu se dati beta-adrenergički stimulatori ili glukagon. Zbog dugog poluvremena eliminacije amjodarona, ukoliko je bradikardija teška i simptomatska, potrebno je razmotriti ugradnju pejsmejkera.

Farmakološko dejstvo amjodarona dovodi do promena u EKG-u: produženje QT intervala (povezano sa produženom repolarizacijom), sa mogućim javljanjem U-talasa i deformisanih T-talasa; ove promene nisu odraz toksičnosti.

Teška bradikardija i srčani blok (videti odeljak 4.5)

Slučajevi teške bradikardije i srčanog bloka koji mogu biti opasni po život uočeni su kada su se terapijski režimi koji sadrže sofosbuvir primenjivali istovremeno sa amjodaronom.

Bradikardija se uglavnom javljala u roku od nekoliko sati do nekoliko dana. Primećeni su i slučajevi kasnije pojave bradikardije, ali uglavnom u periodu do 2 nedelje nakon započinjanja lečenja infekcije hepatitisom C (HCV).

Kod pacijenata koji su na terapijskom režimu koji sadrži sofosbuvir, amjodaron sme da se primenjuje samo u slučajevima kada se drugi alternativni antiaritmici ne podnose ili su kontraindikovani.

Ukoliko se istovremena primena amjodarona smatra neophodnom, preporučuje se kardiloški nadzor i hospiatalizacija tokom prvih 48 sati istovremene primene, posle čega bi pacijenta trebalo svakodnevno pratiti ambulantno ili samo-nadgledanjem srčanog ritma najmanje prve dve nedelje terapije.

Zbog dugog poluvremena eliminacije amjodarona, gore navedeni kardiološki nadzor treba takođe da se sprovede i kod pacijenata koji su završili terapiju amjodaronom u poslednjih nekoliko meseci i koji treba da počnu terapiju sa režimom koji sadrži sofosbuvir.

Sve pacijente koji primaju amijodaron u kombinaciji sa režimom koji sadrži sofosbuvir potrebno je upozoriti na simptome bradikardije i srčanog bloka i savetovati ih da odmah potraže hitnu medicinsku pomoć u slučaju da se ti simptomi kod njih pojave.

Primarna disfunkcija grafta (engl. primary graft dysfunction, PGD) nakon transplantacije srca

Retrospektivna ispitivanja su pokazala da je kod primaoca transplantata koji su primenjivali amjodaron pre transplantacije srca povećan rizik od primarnih disfunkcija grafta.

PGD je po život opasna komplikacija transplantacije koja se pojavljuje kao leva, desna ili biventrikularna disfunkcija koja se javlja u prvih 24 časa nakon operacije transplantacije za koju nema prepoznatih sekundarnih uzroka (videti odeljak 4.8). Teška PGD može biti ireverzibilna.

Kod pacijenata koji su na listi čekanja za transplantaciji srca treba razmotriti primenu alternativnih antiaritmika što je ranije moguće pre transplantacije.

Endokrini poremećaji (videti odeljak 4.8)

Amjodaron za intravensku primenu može da prouzrokuje hipertireoidizam, posebno kod pacijenata koji u anamnezi imaju poremećaje funkcije štitaste žlezde ili kod pacijenata koji primenjuju ili su ranije primenjivali oralno amjodaron. Potrebno je meriti vrednost ultrasenzitivnog TSH (USTSH) u serumu kada se sumnja na poremećaj štitaste žlezde.

Amjodaron sadrži jod pa stoga može da utiče na rezultate određenih ispitivanja štitaste žlezde (vezanje radioaktivnog joda, PBI). Uprkos tome, ispitivanja funkcije štitaste žlezde se mogu sprovesti neometano (slobodan-T3, slobodan-T4, USTSH). Amjodaron inhibira perifernu konverziju levotiroksina (T4) u trijodotironin (T3) i može da prouzrokuje izolovane biohemijske promene (povećanje vrednosti slobodnog-T4 u serumu, uz blago smanjenje ili normalne vrednosti slobodnog-T3 u serumu) kod klinički eutiroidnih pacijenata. Ukoliko nema kliničkih ili daljih biohemijskih dokaza (USTSH) bolesti štitaste žlezde, nema potrebe za prekidanjem lečenja.

Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji (videti odeljak 4.8)

Prijavljeni su veoma retki slučajevi intersticijalnog pneumonitisa kod intravenske primene amjodarona. Kad se sumnja na tu dijagnozu, potrebno je da se uradi rentgen grudnog koša. Terapiju amjodaronom treba ponovo proceniti, s obzirom na to da je intersticijalni pneumonitis generalno reverzibilan nakon ranog prekida terapije amjodaronom i treba razmotriti primenu terapije kortikosteroidima (videti odeljak 4.8). Klinički simptomi se često povlače u roku od nekoliko nedelja, što prati sporije poboljšanje radiološkog nalaza i plućne funkcije. Kod nekih pacijenata se stanje može pogoršati uprkos prekidu lečenja amjodaronom. Prijavljeni su slučajevi pulmonalne toksičnosti sa smrtnim ishodom.

Veoma retki slučajevi teških respiratornih komplikacija, ponekad sa smrtnim ishodom, zabeleženi su obično u periodu neposredno posle operacije (respiratorni distres sindrom kod odraslih pacijenata), što može da upućuje na moguću interakciju sa visokim dozama kiseonika (videti odeljke 4.5 i 4.8).

Hepatobilijarni poremećaji (videti odeljak 4.8)

Teška hepatocelularna insuficijencija može da nastane u toku prva 24 sata od intravenske primene amjodarona i ponekad može da bude sa smrtnim ishodom. Stoga se preporučuje pažljivo praćenje vrednosti transaminaza odmah po započinjanju terapije amjodaronom za intravensku primenu.

Poremećaji kože i potkožnog tkiva

Pacijente je potrebno savetovati da izbegavaju izlaganje suncu i da preduzimaju mere zaštite od sunca nakon primanja leka Cordarone, rastvora za injekciju, jer pacijenti na terapiji amjodaronom mogu da postanu prekomerno osetljivi na sunčevu svetlost, što može da perzistira nekoliko meseci nakon prekida terapije amjodaronom. U većini slučajeva simptomi su ograničeni na peckanje, žarenje i crvenilo kože izložene suncu, ali se mogu videti i teške fototoksične reakcije sa plikovima.

Teške bulozne reakcije

Zabeležene su po život opasne ili čak smrtonosne kožne reakcije Stevens-Johnson-ov sindrom (SJS) i toksična epidermalna nekroliza (TEN) (videti odeljak 4.8). Ako se pojave simptomi ili znaci SJS i TEN (npr. progresivni kožni osip često sa plikovima ili lezijama sluznice) lečenje amjodaronom se mora odmah prekinuti.

Poremećaji oka (videti odeljak 4.8)

Ukoliko se jave zamućenje ili slabljenje vida, neophodno je odmah izvršiti kompletan oftalmološki pregled, uključujući i pregled očnog dna. Amjodaronom izazvana pojava optičke neuropatije i/ili optičkog neuritisa zahteva prekid terapije, zbog mogućnosti progresije do slepila.

Interakcije leka (videti odeljak 4.5)

Ne preporučuje se istovremena primena amjodarona sa sledećim lekovima: beta-blokatori, inhibitori kalcijumovih kanala koji smanjuju srčanu frekvencu (verapamil, diltiazem), stimulativni laksativi koji mogu da izazovu hipokalemiju.

Prijavljeno je povećanje koncentracije flekainida u plazmi tokom istovremene primene sa amjodaronom. Prema tome dozu flekainida treba smanjiti i pacijenta pažljivo pratiti.

Pomoćne supstance sa potvrđenim dejstvom

Lek Cordarone, rastvor za injekciju, sadrži 60 mg benzilalkohola u svakoj ampuli od 3mL, što je ekvivalentno 20 mg/mL.

Benzilalkohol može izazvati alergijske reakcije.

Lek se ne sme primenjivati kod prevremeno rođene dece, novorođenčadi (rođenih u terminu), odojčadi i dece uzrasta do 3 godine Benzilalkohol može da izazove toksične rekacije i alergijske reakcije (anafilaktoidne reakcije) kod odojčadi i dece uzrasta do 3 godine.

Primena lekova koji sadrže benzilalkohol kod novorođenčadi ili prevremeno rođene dece je bila povezana sa smrtonosnim „sindromom dahtanja“ (engl. gasping syndrome) (simptomi uključuju upečatljiv početak

„sindroma dahtanja“, hipotenziju, bradikardiju i kardiovaskularni kolaps). Minimalna količina benzilalkohola pri kojoj se ispoljava toksičnost nije poznata. Kod male dece postoji povećan rizik ove pojave zbog akumulacije leka.

S obzirom na to da benzilalkohol može da prođe placentu, rastvor za injekciju se mora primenjivati uz poseban oprez ukoliko se kod trudnica daje u izuzetnim okolnostima (videti odeljke 4.3 i 4.6).

Lekove koji sadrže veliku količinu benzilalkohola treba primenjivati sa oprezom i samo kada je to zaista neophodno, posebno kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre ili bubrega, kao i tokom trudnoće i dojenja, zbog rizika od akumulacije i pojave toksičnosti (metabolička acidoza).

Farmakodinamske interakcije

• Lekovi koji izazivaju torsades de pointes ili produženje QT intervala

  • Lekovi koji izazivaju torsades de pointes

    Kombinovana terapija sa sledećim lekovima koji produžuju QT interval je kontraindikovana

    (videti odeljak 4.3) zbog povećanog rizika od torsades de pointes, na primer:

    • antiaritmici grupe Ia, npr. hinidin, prokainamid, dizopiramid

      • antiaritmici grupe III, npr. sotalol, bretilijum

      • intravenski eritromicin, injekcije kotrimoksazola ili pentamidina

      • neki antipsihotici, npr. hlorpromazin, tioridazin, flufenazin, pimozid, haloperidol, amisulpirid i sertindol

      • litijum i triciklični antidepresivi, npr. doksepin, maprotilin, amitriptilin

      • određeni antihistaminici, npr. terfenadin, astemizol, mizolastin

      • antimalarici, npr. hinin, meflokvin, hlorokvin, halofantrin

      • moksifloksacin

  • Lekovi koji izazivaju produženje QT intervala

    Istovremena primena amjodarona sa lekovima za koje je poznato da produžuju QT interval (kao što je klaritromicin), mora da bude zasnovana na pažljivoj proceni potencijalnih rizika i koristi za svakog pacijenta posebno, jer rizik od nastanka torsades de pointes može biti povećan poveća i pacijenti se moraju pratiti zbog produženja QT intervala.

    Fluorohinoloni

    Istovremenu primenu amjodarona sa fluorohinolonima treba izbegavati (istovremena primena sa moksifloksacinom je kontraindikovana). Zabeleženi su retki slučajevi produženja QTc intervala, sa ili bez torsades de pointes, kod pacijenata koji su uzimali amjodaron sa fluorohinolonima (videti odeljak 4.3).

• Lekovi koji smanjuju srčanu frekvencu ili izazivaju poremećaje automatizma ili sprovodljivosti srca Kombinovana terapija sa sledećim lekovima se ne preporučuje:

  • Beta-blokatori ili inhibitori kalcijumskih kanala koji smanjuju srčanu frekvencu (verapamil,

    diltiazem); može da se ispolji potenciranje negativnih hronotropnih osobina i efekat usporavanja sprovodljivosti

• Lekovi koji mogu da izazovu hipokalijemiju

  Kombinovana terapija sa sledećim lekovima se ne preporučuje:

  • Stimulativni laksativi koji mogu da izazovu hipokalijemiju, što povećava rizik od torsades de pointes; treba koristiti druge vrste laksativa.

    Neophodan je oprez pri kombinovanoj terapiji sa sledećim lekovima koji takođe mogu da izazovu hipokalijemiju i/ili hipomagnezijemiju, npr. diuretici, sistemski kortikosteroidi, tetrakosaktid, intravenski amfotericin B.

    U slučaju hipokalijemije, moraju se preduzeti korektivne mere i praćenje QT intervala. U slučaju torsades de pointes ne smeju se davati antiaritmici; može se pokrenuti pejsing i može se primeniti intravenski magnezijum.

• Opšta anestezija

  Savetuje se oprez kod pacijenata koji se podvrgavaju opštoj anesteziji ili dobijaju visoke doze kiseonika u terapiji kiseonikom.

  Potencijalno teške komplikacije bile su prijavljene kod pacijenata koji su uzimali amjodaron i bili u opštoj anesteziji: bradikardija koja ne daje odgovor na atropin, hipotenzija, poremećaji sprovodljivosti, smanjen minutni volumen srca.

  Zabeleženo je nekoliko slučajeva respiratornog distres sindroma kod odraslih pacijenata, ponekad sa smrtnim ishodom, najčešće u periodu odmah nakon operacije, što može da upućuje na moguću interakciju sa visokim dozama kiseonika.

  Uticaj amjodarona na druge lekove

  Amjodaron i/ili njegov metabolit, desetilamjodaron, inhibiraju CYP 1A1, CYP 1A2, CYP 3A4, CYP 2C9, CYP 2D6 i P-glikoprotein (P-gp) i mogu da povećaju izloženost njihovim supstratima.

  Usled dugog poluvremena eliminacije amjodarona, interakcije se mogu zapaziti i nekoliko meseci nakon završetka terapije amjodaronom.

• Supstrati P-glikoproteina (P-gp)

  Amjodaron je inhibitor P-gp. Pri istovremenoj primeni sa P-gp supstratima očekuje se povećanje izloženosti ovim supstratima.

  • Digoksin

    Primena amjodarona kod pacijenta koji je već na terapiji digoksinom, dovešće do povećanja koncentracije digoksina u plazmi i tako precipitirati simptome i znake povezane sa visokim koncentracijama digoksina u krvi. Preporučuje se klinički nadzor i praćenje EKG-a i biohemijskih parametara, a dozu digoksina treba prepoloviti. Takođe je moguć sinergistički efekat na srčanu frekvencu i atrioventrikularno sprovođenje.

  • Dabigatran

    Potreban je oprez pri istovremenoj primeni amjodarona i dabigatrana zbog povećanog rizika od krvarenja. Može da bude potrebno prilagođavanje doze dabigatrana, prema njegovom sažetku karakteristika leka.

• Supstrati CYP 2C9

  Amjodaron inhibicijom CYP 2C9 uzrokuje povećanje koncentracije oralnih antikoagulanasa (varfarin) i fenitoina u plazmi.

  • Varfarin

    Doza varfarina se mora shodno smanjiti. Preporučuje se češća kontrola protrombinskog vremena, tokom i nakon terapije amjodaronom.

  • Fenitoin

    Doza fenitoina se mora smanjiti ukoliko se jave znaci predoziranja (neurološki znaci) i može se meriti koncentracija fenitoina u plazmi.

• Supstrati CYP 2D6

  • Flekainid

    S obzirom na to da se flekainid uglavnom metaboliše putem CYP 2D6, inhibicijom tog izoenzima amjodaron može da poveća koncentraciju flekainida u plazmi. Savetuje se smanjivanje doze flekainida za 50% i pažljivo praćenje pacijenta na ispoljavanje neželjenih

    dejstava. U ovakvim slučajevima, izrazito je preporučljivo praćenje koncentracije flekainda u plazmi.

• Supstrati CYP P450 3A4

  Kada se ovi lekovi primenjuju istovremeno sa amjodaronom, inhibitorom CYP 3A4, to može da rezultira većim koncentracijama ovih lekova u plazmi, što može da dovede do mogućeg povećanja njihove toksičnosti:

  • Ciklosporin

    Pri kombinovanoj primeni, koncentracija ciklosporina u plazmi se može povećati dvostruko. Može biti neophodno smanjenje doze ciklosporina da bi se koncentracija u plazmi održala u okviru terapijskog raspona.

  • Statini

    Rizik od mišićne toksičnosti (npr. rabdomioliza) je povećan kod istovremene primene amjodarona i statina koji se metabolišu pomoću CYP 3A4, kao što su simvastatin, atorvastatin i lovastatin. Preporučuje se upotreba statina koji se ne metabolišu putem CYP 3A4 kada se primenjuju u kombinaciji sa amjodaronom.

  • Drugi lekovi koji se metabolišu putem citohroma P450 3A4

    Primeri takvih lekova su lidokain, sirolimus, takrolimus, sildenafil, fentanil, midazolam, triazolam, dihidroergotamin, ergotamin i kolhicin.

• Interakcije sa supstratima drugih CYP P450 izoenzima

  In vitro ispitivanja pokazuju da amjodaron takođe ima potencijal da inhibira CYP 1A2, CYP 2C19 i CYP 2D6 izoenzime posredstvom svog glavnog metabolita. Pri istovremenoj primeni očekuje se da amjoraon poveća koncentracije u plazmi lekova čiji metabolizam zavisi od CYP 1A2, CYP 2C19 i CYP 2D6.

  Uticaj drugih lekova na amjodaron

  CYP 3A4 inhibitori i CYP 2C8 inhibitori mogu da imaju potencijal inhibicije metabolizma amjodarona i da povećaju izloženost amjodaronu.

  Preporučuje se izbegavanje primene inhibitora CYP 3A4 tokom terapije amjodaronom.

  Sok od grejpfruta inhibira citohrom P450 3A4 i može da poveća koncentraciju amjodarona u plazmi. Sok od grejpfruta se mora izbegavati tokom oralne terapije amjodaronom.

  Druge interakcije lekova sa amjodaronom

  Istovremena primena amjodarona sa terapijskim režimima koji sadrže sofosbuvir može da dovede do ozbiljne simptomatske bradikardije.

  Mehanizam nastanka ove bradikardije je nepoznat.

  Ukoliko se istovremena primena ne može izbeći, preporučuje se kardiološki nadzor (videti odeljak 4.4).

Lekove koji sadrže veliku količinu benzilalkohola treba da se primenjuju sa oprezom i samo kada je to zaista neophodno, tokom trudnoće i dojenja, zbog rizika od akumulacije i pojave toksičnosti (metabolička acidoza).

Trudnoća

Nema dovoljno podataka o primeni amjodarona kod trudnica da bi se doneo zaključak o mogućoj toksičnosti. Međutim, imajući u vidu njegovo dejstvo na štitastu žlezdu fetusa, amjodaron je kontraindikovan tokom trudnoće, osim u izuzetnim okolnostima.

Dojenje

Amjodaron se izlučuje u majčino mleko u značajnoj količini, pa je dojenje kontraindikovano tokom terapije amjodaronom.

Nije primenljivo.

Neželjena dejstva prikazana su prema sledećoj konvenciji o učestalosti: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do

<1/10), povremeno (≥1/1000, do <1/100), retko (≥1/10000, do <1/1000), veoma retko (<1/10000), nepoznato (ne mogu se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Poremećaji krvi i limfnog sistema

Bilo je slučajnih nalaza granuloma koštane srži kod pacijenata koji uzimaju amjodaron. Klinički značaj ovih nalaza nije poznat.

Nepoznata učestalost:

• neutropenija, agranulocitoza

  Kardiološki poremećaji Često:

• bradikardija, generalno umerena

  Veoma retko:

• izrazita bradikardija, sinusni zastoj koji zahteva prekid primene amjodarona, naročito kod pacijenata sa poremećajem funkcije sinusnog čvora i/ili kod starijih pacijenata

• nastanak ili pogoršanje aritmija, ponekad praćeno srčanim zastojem (videti odeljke 4.4 i 4.5.)

  Nepoznata učestalost:

• torsades de pointes (videti odeljke 4.4 i 4.5)

  Poremećaji oka Nepoznata učestalost:

• optička neuropatija/neuritis, koji mogu da progrediraju do slepila (videti odeljak 4.4)

  Endokrini poremećaji Veoma retko:

• sindrom neadekvatne sekrecije antidiuretskog hormona (SIADH) Nepoznata učestalost:

• hipertireoidizam (videti odeljak 4.4)

  Gastrointestinalni poremećaji

  Veoma retko:

• mučnina Nepoznata učestalost:

• pankreatitis/akutni pankreatitis

  Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene Često:

• reakcije na mestu davanja injekcije, kao što su bol, crvenilo, edem, nekroza, ekstravazacija, infiltracija, inflamacija, induracija, tromboflebitis, flebitis, celulitis, infekcija, promene pigmentacije

  Hepatobilijarni poremećaji Veoma retko:

• izolovani porast vrednosti transaminaza u serumu, koji je obično umeren (1,5 do 3 puta veći od normalnih vrednosti) i koji se javlja na početku terapije. One se mogu vratiti na normalne vrednosti nakon smanjenja doze ili čak i spontano.

• akutni poremećaji funkcije jetre sa visokim vrednostima serumskih transaminaza i/ili žuticom, uključujući insuficijenciju jetre, ponekad sa smrtnim ishodom (videti odeljak 4.4)

  Poremećaji imunskog sistema Veoma retko:

• anafilaktički šok Nepoznata učestalost:

• angioedema (Quincke-ov edem)

  Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva Nepoznata učestalost:

• bol u leđima

  Poremećaji nervnog sistema Veoma retko:

• benigna intrakranijalna hipertenzija (cerebralni pseudotumor)

• glavobolja

  Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji Veoma retko:

• intersticijalni pneumonitis ili fibroza, ponekad sa smrtnim ishodom (videti odeljak 4.4)

• teške respiratorne komplikacije (akutni respiratorni distres sindroma kod odraslih pacijenata), ponekad sa smrtnim ishodom (videti odeljke 4.4 i 4.5)

• bronhospazam i/ili apneja u slučaju teške respiratorne insuficijencije, a naročito kod pacijenata sa astmom

  Psihijatrijski poremećaji Često:

• smanjen libido

  Nepoznata učestalost:

• delirijum (ukljućujući konfuzije), halucinacije

  Poremećaji kože i potkožnog tkiva Često:

• ekcem

  Veoma retko:

• preznojavanje Nepoznata učestalost:

• teška kožna rekacija poput toksične epidermalne nekorolize (TEN), Stevens Johnson-ovog

  sindroma (SJS), buloznog dermatitisa, reakcije na lek sa eozinofilijom i sistematskim simptomima (DRESS).

• urtikarija

  Mogu se javiti reakcije fotosenzitivnosti (videti odeljak 4.4) Vaskularni poremećaji

  Često:

• pad vrednosti krvnog pritiska, obično umeren i prolazan. Bili su prijavljivani slučajevi hipotenzije ili kolapsa posle predoziranja ili suviše brzo date injekcije.

  Veoma retko:

• naleti vrućine

  Povrede, trovanja i proceduralne komplikacije Nepoznata učestalost:

• primarna difunkcija grafta nakon transplantacije srca (videti odeljak 4.4)

  Prijavljivanje neželjenih reakcija

  Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

  Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

  Republika Srbija

  fax: +381 (0)11 39 51 131

  website: www.alims.gov.rs

  e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Nema informacija o predoziranju amjodaronom za intravensku primenu.

Malo informacija je dostupno o akutnom predoziranju amjodaronom za oralnu primenu. Prijavljeno je nekoliko slučajeva sinusne bradikardije, srčanog bloka, ventrikularne tahikardije, torsades de pointes, cirkulatornog kolapsa i oštećenja jetre.

U slučaju predoziranja lečenje treba da bude simptomatsko, pored primene opštih suportivnih mera. Pacijent se mora nadzirati i ukoliko se pojavi bradikardija mogu se dati beta-adrenergički stimulatori ili glukagon.

Takođe mogu da se jave napadi ventrikularnih tahikardija koji spontano prolaze. Usled farmakokinetike amjodarona, preporučuje se odgovarajuće i produženo praćenje pacijenta, naročito kardiološkog stanja.

Amjodaron i njegovi metaboliti ne mogu se odstraniti dijalizom.