Diprophos® 7mg/mL suspenzija za injekciju

Terapija kortikosteroidima predstavlja adjuvantnu terapiju, ali ne i zamenu za konvencionalnu terapiju.

Intramuskularna primena

Lek Diprophos je indikovan u terapiji različitih reumatoloških, dermatoloških, alergijskih oboljenja, poremećaja kolagena i drugih oboljenja za koje je poznato da dobro reaguju na terapiju kortikosteroidima.

Mišićno-skeletna primena (intraartikularna primena, periartikularna primena i primena direktno u meko tkivo)

Kao kratkotrajna adjuvantna terapija (koja omogućava pacijentu da prevaziđe akutne epizode ili egzacerbaciju) kod osteoartritisa i reumatoidnog poliartritisa.

Intralezijska primena

U slučaju dermatoloških oboljenja.

Lokalna primena u stopalo

Kao kratkotrajna adjuvantna terapija (koja omogućava pacijentu da prevaziđe akutne epizode ili egzacerbaciju) kod burzitisa, hallux rigidus, deformacije malog prsta, sinovijalne ciste, Mortonove metatarzalgije, tenosinovitis, kuboidni periostitis.

Karakteristična stanja

Alergijska stanja

Status asmaticus, hronična bronhijalna astma, sezonski ili perzistentni alergijski rinitis, teži oblici alergijskog bronhitisa, kontaktni dermatitis, atopijski dermatitis, polenska groznica, angioedem, serumska bolest, reakcija preosetljivosti na lekove ili ubode i ujede insekata.

Reumatska oboljenja

Osteoartritis, reumatoidni poliartritis, burzitis, lumbago, išijas, spondiloza, kokidinija, akutni urički artritis, tortikolis, cista limfnog čvora, ankilozirajući spondilitis, radikulitis, egzostoza, fasciitis.

Dermatološka oboljenja

Atopijski dermatitis (nummular eczema), neurodermatitis (circumscribed lichen simplex), kontaktni dermatitis, teška aktinička keratoza, urtikarije, lichen planus hypertrophicus, necrobiosis lipoidica kod dijabetičara, alopecija areata, diskoidni lupus eritematozus, psorijaza, keloidi, pemfigus, herpetiformni dermatitis, cistične akne.

Kolagen (poremećaji u sintezi)

Tokom egzacerbacije ili kao terapija održavanja u nekim slučajevima sistemskog lupusa eritematozusa,

periarteritis nodosa, sklerodermije i dermatomiozitisa.

Neoplastični poremećaji

U palijativnom tretmanu različitih tipova leukemije i limfoma kod odraslih i u tretmanu akutne leukemije kod dece.

Ostala stanja

Androgenitalni sindrom, ulcerativni kolitis, regionalni ileitis, celijakija, diskrazija krvi osetljiva na kortikosteroide, nefritis, nefrotski sindrom.

Lek Diprophos se može koristiti i u slučaju primarne i sekundarne adrenokortikoidne insuficijencije, ali uz dodavanje mineralokortikoida, ukoliko je primenjivo.

Promućkati pre upotrebe.

DOZIRANJE JE RAZLIČITO I MORA DA BUDE PRILAGOĐENO SVAKOM PACIJENTU U ZAVISNOSTI OD OBOLJENJA, STANJA I REAKCIJE PACIJENTA NA TERAPIJU.

Doziranje

Najmanja moguća doza mora da se primeni u najkraćem mogućem vremenskom periodu.

Inicijalna doza mora da se održava ili prilagođava sve dok se ne postigne zadovoljavajući odgovor. Ukoliko se ni posle predviđenog vremenskog perioda ne primeti zadovoljavajuće poboljšanje kliničke slike terapiju treba prekinuti postepenim smanjenjem doze leka Diprophos i izabrati drugu odgovarajuću terapiju.

U slučaju pozitivnih efekata neophodno je odrediti odgovarajuću dozu održavanja postepenim smanjenjem inicijalne doze u odgovarajućim vremenskim razmacima, sve do postizanja najmanje doze koja daje odgovarajući klinički efekat.

Način primene

Lek Diprophos se ne sme primenjivati intravenski ili supkutano.

Sistemska primena

Sistemsku primenu treba započeti, u većini slučajeva, injekcijom od 1 do 2 mL, koja se u slučaju potrebe može ponoviti. Lek treba primeniti dubokom intramuskularnom injekcijom (IM) u gluteus. Doza i učestalost primene zavise od težine stanja pacijenta i terapijskog odgovora. U početku lečenja može biti neophodno da se primeni 2 mL kod težih oboljenja kao što je sistemski lupus eritematozus ili status asmaticus, koji su prethodno ublaženi adekvatnim merama za spasavanje života.

Različita dermatološka oboljenja reaguju veoma dobro na IM injekciju leka Diprophos od 1 mL, koju treba ponoviti u zavisnosti od terapijskog odgovora.

Kod respiratornih oboljenja ublažavanje simptoma se postiže već nekoliko sati nakon primene IM injekcije leka Diprophos. Efikasna kontrola simptoma bronhijalne astme, polenske groznice, alergijskog bronhitisa i alergijskog rinitisa postiže se sa 1 do 2 mL.

U terapiji akutnog ili hroničnog burzitisa odlični rezultati se postižu primenom IM injekcije od 1 do 2 mL leka Diprophos, koja se po potrebi može ponoviti.

Lokalna primena

Istovremena upotreba lokalnog anestetika je retko potrebna (injekcija je skoro bezbolna). Ukoliko se ipak istovremeno primenjuju, lek Diprophos se može pomešati (u špricu a ne u bočici) sa lidokain-hidrohloridom (1% ili 2%), prokain-hidrohloridom (1% ili 2 %) ili sličnim lokalnim anesteticima, koristeći formulacije koje ne sadrže paraben. Treba izbegavati upotrebu anestetika koji sadrže metilparaben, propilparaben, fenol itd. Potrebnu dozu leka Diprophos treba najpre izvući špricom iz ampule. Nakon toga treba uzeti lokalni anestetik i kratko promućkati sadržaj u špricu.

U slučaju akutnog burzitisa: (subdeltoidni, subakromijalni i prepatelarni)

Injekcija 1 do 2 mL direktno u obolelo mesto smanuje bol, a puna amplituda pokreta se vraća za nekoliko sati.

U slučaju hroničnog burzitisa:

Ukoliko se postigne povoljan efekat nakon akutnog tretmana doza se može smanjiti.

U slučaju tendinitisa, tenosinovitisa i peritendinitisa

Akutni: jedna injekcija može poboljšati stanje pacijenta.

Hronični: ponovljena injekcija može da bude neophodna u zavisnosti od stanja pacijenta.

U slučaju reumatoidnog poliartritisa i osteoartritisa:

Nakon intraartikularne primene 0,5 do 2 mL leka Diprophos, bol, osetljivost i ukočenost povezani sa reumatoidnim poliartritisom i osteoartritisom mogu oslabiti u naredna dva do četiri sata. U većini slučajeva olakšanje simptoma nakon ovakve primene traje četiri ili više nedelja, ali značajno varira kod obe bolesti. Intraartikularnu injekciju leka Diprophos dobro podnose zglobovi i periartikularna tkiva.

Preporučene doze su:

Veliki zglobovi (npr. koleno, kuk): 1 mL do 2 mL

Zglobovi srednje veličine (npr. lakat): 0,5 do 1 mL

Mali zglobovi (npr. ruka): 0,25 do 0,5 mL

U slučaju dermatoloških oboljenja:

Dermatološka oboljenja mogu reagovati na intralezijsku primenu leka Diprophos. Reakcija nekih lezija koje nisu direktno tretirane izazvana je blagim sistemskim dejstvom leka.

Primenjuje se 0,2 mL/cm² leka Diprophos intradermalno (ne supkutano), tuberkulinskim špricem sa iglom veličine 26G. Ukupna količina leka aplikovana na sva mesta delovanja ne sme da bude veća od 1 mL.

U slučaju oboljenja stopala koja reaguju na kortikosteroide:

Burzitis sa žuljem se može sprečiti uzastopnom primenom dve injekcije od po 0,25 mL. Kod oboljenja kao što je hallux rigidus (deformacija fleksibilnosti palca), deformacija malog prsta (iskrivljenost malog prsta

prema unutra) i akutnog uričkog artritisa stanje se poboljšava brzo. Tuberkulinski špric sa iglom veličine 25G od 1,9 cm koristi se za većinu injekcija u stopalo.

Preporučene doze u intervalima oko jedne nedelje Burzitis sa žuljem: 0,25-0,5 mL

Izraslina na kosti pete: 0,5 mL hallux rigidus: 0,5 mL Zakrivljenost malog prsta: 0,5 mL Sinovijalna cista: 0,25-0,5 mL

Mortonova metatarzalgija: 0,25-0,5 mL Tenosinovitis: 0,5 mL

Periostitis kuboidne kosti: 0,5 mL Akutni urički artritis: 0,5 - 1 mL

• Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci leka navedenih u odeljku 6.1.;

• Preosetljivost na kortikosteroide;

• Sistemske gljivične infekcije.

  Kod pacijenata koji boluju od idiopatske trombocitopenične purpure, lek Diprophos se NE SME primenjivati intramuskularno.

Diprophos se ne sme primenjivati intravenski ili supkutano.

Kod primene epiduralne injekcije kortikosterioda, prijavljivani su ozbiljni neurološki događaji, neki sa smrtnim ishodnom. Prijavljeni specifični događaji uključuju, između ostalog, infarkt kičmene moždine, paraplegiju, kvadriplegiju, kortikalno slepilo, i moždani udar. Ovi ozbiljni neurološki događaji su prijavljivani sa ili bez upotrebe fluoroskopije. Bezbednost i efikasnost epiduralne primene kortikosteroida nije utvrđena, i njihova primena na ovaj način nije odobrena.

OBAVEZNA JE PRIMENA ANTISEPTIČNIH POSTUPAKA.

Lek Diprophos sadrži dva estra betametazona, od kojih betametazonnatrijum-fosfat brzo nestaje sa mesta injekcije. Zbog toga, kada se koristi ovaj lek, lekar mora da bude svestan da ovaj rastvorljivi deo leka Diprophos može da ima sistemski efekat.

Iznenadni prekid ili smanjenje doze u toku hronične upotrebe (u slučaju vrlo visokih doza, čak i nakon kratkog perioda) ili tokom povećanih potreba za kortikosteroidima (nakon stresa: infekcija, trauma, operacija), može izazvati adrenokortikalnu insuficijenciju. Zbog toga je neophodno sprovoditi postepeno smanjivanje doze. U stresnim situacijama, nekada je neophodno nastaviti primenu kortikosteroida ili povećati dozu.

Smanjenje doze treba vršiti pod strogim lekarskim nadzorom i nekada je neophodno pratiti pacijenta u periodu od 1 godine nakon prestanka dugotrajne primene ili terapije visokim dozama.

Simptomi adrenokortikalne insuficijencije su: opšta malaksalost, slabost u mišićima, mentalni poremećaji, letargija, bolovi u mišićima i kostima, deskvamacija kože, dispneja, anoreksija, mučnina, povraćanje, groznica, hipoglikemija, hipotenzija, dehidratacija ili čak i smrt nakon iznenadnog prekida terapije. Lečenje adrenokortikalne insuficijencije uključuje primenu kortikosteroida, mineralokortikoida, vode, natrijum hlorida i glukoze.

Brze intravenske injekcije visokih doza kortikosterioda mogu dovesti do kardiovaskularnog kolapsa: zato se injekcija mora primeniti tokom perioda od 10 minuta.

Retki slučajevi anafilaktoidnih/anafilaktičkih reakcija sa mogućnošću nastanka šoka su se javljali kod pacijenata koji su primali parenteralnu kortikosteroidnu terapiju. Odgovarajuće mere predostrožnosti treba preduzeti kod pacijenata koji u anamnezi imaju alergijske reakcije na kortikosteroide.

Tokom produžene kortikoterapije treba razmotriti prelazak sa parenteralne na oralnu primenu, nakon razmatranja koristi i potencijalnih rizika za pacijenta.

Prilikom intraartikularne primene važno je znati da:

• Ovaj način primene može imati lokalne i sistemske efekte.

• Neophodno je izvršiti analizu svih tečnosti koje mogu biti prisutne u zglobovima kako bi se isključila svaka mogućnost sepse.

• Mora se izbeći lokalna aplikacija u zglobove koji su već inficirani.

• Jasno pojačanje bola i lokalnog otoka, dodatano smanjenje pokretljivosti zgloba, groznica i opšta malaksalost ukazuju na septični artritis. Ukoliko se dijagnoza infekcije potvrdi neophodno je započeti sa odgovarajućom antimikrobnom terapijom.

• Ne treba aplikovati kortikosteroide u oštećene zglobove, inficirane zone ili intravertebralne prostore.

• Ponovljana primena injekcija u zglobove oštećene osteoartritisom može pogoršati destrukciju zglobova.

• Treba izbegavati direktno injektovanje kortikosteroida u tetive jer to kasnije može dovesti do njihove rupture.

Intramuskularna aplikacija kortikosteroida se mora vršiti duboko u veliki mišić kako bi se izbegla lokalna atrofija tkiva.

Aplikacija kortikosteroida u meka tkiva ili lezije i zglobove može izazvati sistemske i lokalne efekte.

Grupe sa posebnim rizikom

Kod dijabetičara betametazon se može koristiti samo u kratkom periodu i samo pod strogim lekarskim nadzorom zbog njegovih glukokortikoidnih svojstava (transformacija proteina u glukozu).

Primećeno je pojačano glukokortikoidno dejstvo kod pacijenata sa hipotireoidizmom ili cirozom.

Treba izbegavati upotrebu leka Diprophos u slučaju herpes simpleksa oka, jer to može dovesti do perforacije rožnjače.

Usled primene kortikosteroida može doći do psihotičnih poremećaja. Stanja pacijenata predisponiranih na emocionalnu ili psihotičnu nestabilnost mogu se pogoršati u toku terapije kortikosteroidima.

Posebne mere opreza se zahtevaju kod sledećih stanja:

• nespecifični ulcerativni kolitis, iminentne perforacije, apsces i druge piogene infekcije;

• divertikulitis;

• intestinalne anastomoze;

• gastroduodenalni ulkus;

• bubrežna insuficijencija;

• hipertenzija;

• osteoporoza;

• mijastenija gravis;

• glaukom;

• akutne psihoze;

• bakterijske i virusne infekcije;

• poremećaj rasta;

• tuberkuloza;

• Cushing-ov sindrom;

• dijabetes;

• srčana insuficijencija;

• epilepsija komplikovana za lečenje;

• sklonost ka tromboemboliji i tromboflebitisu;

• trudnoća.

S obzirom na to da komplikacije u lečenju kortikosteroidima zavise od doze i dužine lečenja, treba voditi računa o odnosu koristi i rizika od primene leka kod svakog pacijenta.

Kortikosteroidi mogu maskirati neke simptome infekcije ili otežati njihovo otkrivanje. Kao posledica smanjenja otpornosti može doći do novih infekcija tokom njihove upotrebe.

Produžena upotreba može izazvati subkapsularnu posteriornu kataraktu (posebno kod dece) ili glaukom sa mogućim lezijama optičkog nerva, i može pogoršati sekundarne virusne i gljivične infekcije oka. Neophodno je vršiti redovne oftalmološke preglede, naročito u slučaju produžene upotrebe (preko šest nedelja).

Srednje i visoke doze kortikosteroida mogu izazvati povećanje krvnog pritiska, retenciju tečnosti i povećanu ekskreciju kalijuma. Ovi efekti se ređe javljaju kod sintetskih derivata, osim ako se koriste u velikim dozama. Trebalo bi razmotriti uvođenje dijete bez natrijuma i suplementaciju kalijuma. Svi kortikosteroidi povećavaju ekskreciju kalcijuma.

PACIJENTI KOJI SU NA TERAPIJI KORTIKOSTEROIDIMA NE SMEJU DA PRIME SLEDEĆE VRSTE TERAPIJE:

• VAKCINU PROTIV VARIOLE

• DRUGE METODE IMUNIZACIJE (POSEBNO U SLUČAJU VISOKIH DOZA) ZBOG RIZIKA OD NEUROLOŠKIH KOMPLIKACIJA I NEDOVOLJNOG ODGOVORA ANTITELA.

Međutim, pacijenti koji koriste kortikosteroide kao supstitutivnu terapiju mogu se imunizovati (npr. Addison-ova bolest).

Pacijenti, a posebno deca, koja dobijaju imunosupresivnu dozu kortikosteroida, moraju da budu upozoreni da izbegavaju izlaganje varičeli i malim boginjama.

U slučajevima aktivne tuberkuloze kortikoterapiju treba ograničiti na slučajeve fulminantne ili diseminovane tuberkuloze kod kojih se kortikosteroidi koriste zajedno sa odgovarajućom antituberkuloznom terapijom.

Ako se kortikosteroidi koriste kod pacijenata koji boluju od latentne tuberkuloze ili koji reaguju na tuberkulin neophodna je stroga kontrola jer mogu izazvati ponovnu aktivaciju bolesti. U slučaju produžene kortikoterapije pacijentima se mora dati odgovarajuća hemoprofilaksa.

Ukoliko pacijenti koriste rifampicin u okviru hemoprofilaktičkog programa ne treba izgubiti iz vida njegov pojačavajući efekat na metabolički klirens kortikosteroida u jetri; u tom slučaju može biti neophodno prilagoditi dozu kortikosteroida.

Pošto kortikosteroidi mogu ometati rast novorođenčadi i dece i inhibirati stvaranje endogenih kortikosteroida neophodno je pažljivo praćenje rasta i razvoja u slučaju produžene upotrebe.

Kortikosteroidi kod nekih pacijenata mogu uticati na broj i pokretljivost spermatozoida.

Lek Diprophos sadrži benzilalkohol koji može da izazove toksične reakcije i anafilaktičke reakcije kod odojčadi i dece uzrasta do 3 godine. Ne davati prevremeno rođenim bebama niti bebama rođenim na vreme.

Lek Diprophos sadrži metilparahidroksibenzoat (E218) i propilparahidroksibenzoat (E216), koji mogu da izazovu alergijske reakcije (moguće i odložene) i u nekim slučajevima bronhospazam.

Lek Diprophos sadrži manje od 1mmol (23mg) natrijuma po dozi, odnosno esencijalnmog "slobodnog natrijuma".

Vizuelni poremećaji

Vizuelni poremećaji se mogu javiti pri sistemskoj i lokalnoj (uključujući, intranazalnu, inhalacionu i intraokularnu) primeni kortikosteroida. Ako pacijent ima simptome kao što je zamagljen vid ili druge probleme sa vidom, pacijenta treba uputiti oftalmologu u cilju procene mogućih uzroka poremećaja vida koji mogu uključivati kataraktu, glaukom ili retke bolesti kao što je centralna serozna horioretinopatija (CSHR) koji su prijavljivani nakon primene sistemskih i lokalnih kortikosteroida.

Interakcije sa drugim lekovima:

Kombinovanje ovog leka sa fenobarbitonom, rifampicinom, fenitoinom ili efedrinom može da ubrza metabolizam kortikosteroida što dovodi do smanjenja terapijskog efekta.

PACIJENTI KOJI SU NA TERAPIJI KORTIKOSTEROIDIMA NE SMEJU DA PRIME SLEDEĆE VRSTE TERAPIJE:

• VAKCINU PROTIV VARIOLE

• DRUGE METODE IMUNIZACIJE (POSEBNO U SLUČAJU VISOKIH DOZA) ZBOG RIZIKA OD NEUROLOŠKIH KOMPLIKACIJA I NEDOVOLJNOG ODGOVORA ANTITELA.

Međutim, pacijenti koji koriste kortikosteroide kao supstitutivnu terapiju mogu se imunizovati (npr. Addison-ova bolest).

Istovremena primena sa diureticima kao što su tiazidi može povećati rizik netolerancije na glukozu. Razvoj prekomernih efekata kortikosteroida se mora nadgledati kod pacijenata koji istovremeno primaju kortikosteroid i estrogen.

Istovremena primena kortikosteroida i kardiotoničnih glikozida može povećati rizik za nastajanje aritmije ili dovesti do trovanja digitalisom usled hipokalemije. Često se dešava da pacijenti koji koriste kardiotonične glikozide uzimaju istovremeno i diuretike koji povećavaju izlučivanje kalijuma: u ovom slučaju neophodno je davati suplemente kalijuma. Kortikosteroidi mogu ubrzati izlučivanje kalijuma indukovano amfotericinom

B. Kod svih pacijenata koji istovremeno uzimaju neku od ovih kombinacija lekova neophodna je stroga kontrola elektrolita u serumu, a posebno kalijuma.

Istovremena upotreba kortikosteroida i kumarinskih antikoagulanasa može povećati ili smanjiti antikoagulantne efekte pa je neophodno prilagoditi dozu. Kod pacijenata koji uzimaju antikoagulanse istovremeno sa glukokortikoidima treba voditi računa o mogućnosti izazivanja gastrointestinalnih ulceracija zbog upotrebe kortikosteroida ili povećanje rizika od pojave unutrašnjeg krvarenja.

Kortikosteroidi mogu smanjiti koncentraciju salicilata u krvi. U slučaju smanjenja doze kortikosteroida ili prekida terapije, kod pacijenata se mora proveriti mogućnost salicilizma. Kombinovanje glukokortikoida i salicilata može povećati učestalost i težinu gastrointestinalnih ulkusa.

Istovremena primena sa NSAIL ili alkoholom može dovesti do povećanja rizika za nastajanje gastrointestinalnih ulkusa ili do pogoršanja već postojećeg ulkusa.

Kod dijabetičara, nekada je neophodno prilagoditi dozu oralnih antidijabetika ili insulina zbog hiperglikemijskog efekta samih glukokortikoida.

Kombinovanje ovog leka sa somatotropinom može inhibirati dejstvo ovog hormona. Doze betametazona veće od 300-450 mikrograma (0,3-0,45 mg) po m² površine tela i dnevno trebalo bi izbeći u toku upotrebe somatotropina.

Očekuje se da istovremena primena sa inhibitorima CYP3A, uključujući proizvode koji sadrže kobicistat, poveća rizik od sistemskih neželjenih reakcija. Kombinaciju treba izbegavati osim ako je korist veća od povećanog rizika od sistemskih neželjenih efekata povezanih sa primenom kortikosteroida, u takvim slučajevima kod pacijenata treba pratiti pojavu sistemskih neželjenih reakcija sa primenom kortikosteroida,

Drugi oblici interakcija:

Sa laboratorijskim testovima

Kortikosteroidi mogu uticati na test redukcije NBTU dajući lažno negativan rezultat.

Ukoliko se pacijent leči kortikosteroidima treba voditi računa o interpretaciji rezultata i bioloških analiza (testovi na koži, nivo tiroidnih hormona, itd).

Zbog nedostatka odgovarajućih ispitivanja teratogenosti kod ljudi glukokortikoidi se mogu koristiti u toku trudnoće, dojenja i kod žena u reproduktivnoj fazi samo nakon odgovarajuće procene očekivanog efekta na zdravstveno stanje i procene eventualnih rizika koje ovi lekovi mogu imati na majku, embrion ili fetus.

Trudnoća

Kada je prenatalna kortikoterapija indikovana, neophodno je analizirati odnos koristi i rizika i uporediti kliničke prednosti sa neželjenim efektima (posebno inhibiciju rasta i povećan rizik za nastajanje infekcija).

U nekim slučajevima neophodno je nastaviti lečenje kortikosteroidima u toku trudnoće, pa čak i povećati doze (na primer u slučaju supstitutivne kortikoterapije).

Intramuskularna primena betametazona izaziva značajno smanjenje učestalosti dispneje kod fetusa kada se lekprimeni više od 24 sata pre porođaja (pre 32. nedelje trudnoće).

Objavljeni podaci ukazuju na to da je profilaktička primena kortikosteroida nakon 32. nedelje trudnoće uvek kontroverzna. Zbog toga lekar mora da uporedi prednosti i potencijalne rizike po majku i fetus kada se kortikosteroidi koriste posle 32. nedelje trudnoće.

Primena kortikosteroida nije indikovana u lečenju oboljenja hijaline membrane posle porođaja.

Kod trudnica koje imaju preeklampsiju, eklampsiju ili pokazuju znakove lezija na placenti ne treba primenjivati kortikosteroide kao profilaksu oboljenja hijaline membrane kod prevremeno rođene dece.

Deca čije su majke u toku trudnoće uzimale velike doze kortikosteroida moraju biti pod strogim nadzorom zbog nastajanja adrenokortikalne insuficijencije.

Injekcija betametazona data majkama pre porođaja, kod novorođečadi uzrokuje prolaznu inhibiciju hormona rasta fetusa i verovatno hormona hipofize koji regulišu produkciju kortikosteroida, i u već formiranim i u još uvek fetalnim zonama nadbubrežne žlezde fetusa. Međutim, inhibicija fetalnog hidrokortizona neće uticati na hipofizno-nadbubrežni odgovor na stres nakon porođaja.

Pošto kortikosteroidi prolaze kroz placentu, novorođenčad i bebe majki koje su primale kortikosteroide u toku većeg dela ili nekog dela trudnoće moraju biti podvrgnuti pažljivom ispitivanju kako bi se utvrdila, iako veoma retka, mogućnost pojave kongenitalne katarakte.

Žene koje su primile kortikosteroide u toku trudnoće moraju biti pod nadzorom u toku i nakon kontrakcija i u toku porođaja kako bi se otkrila bilo koja adrenokortikalna insuficijencija izazvana stresom prilikom porođaja.

Dojenje

Kortikosteroidi prolaze kroz placentu i prelaze u majčino mleko.

Pošto lek Diprophos može izazvati neželjene efekte kod dece koja se hrane majčinim mlekom mora se doneti odluka ili o prekidu dojenja ili o prekidu terapije lekom Diprophos uzimajući u obzir značaj terapije za majku.

Treba obratiti pažnju na efekte na centralni nervni sistem u slučaju primene visokih doza (euforija, nesanica) i na poremećaje vida koji se mogu javiti nakon dugotrajne primene.

Neželjena dejstva leka Diprophos ista su kao kod drugih kortikosteroida i povezana su sa dozom i dužinom terapije.

Kao opšta neželjena dejstva kortikosteroida navode se sledeća:

Poremećaji tečnosti i elektrolita:

Retencija natrijuma, gubitak kalijuma, hipokalemična alkaloza, retencija vode, kongestivna srčana insuficijencija kod predisponiranih pacijenata, hipertenzija.

Poremećaji mišićno-skeletnog, vezivnog i koštanog sistema:

Mišićna slabost, gubitak mišićne mase, pogoršanje mijasteničnih simptoma u slučaju mijastenije, osteoporoza ponekad sa jakim bolom u kostima i spontanim frakturama (kompresione frakture kičme), aseptična nekroza kostiju (glava butne i humeralne kosti), ruptura tetiva, steroidna miopatija, patološke frakture, nestabilnost zglobova.

Poremećaji kože i potkožnog tkiva:

Atrofija kože, usporeno zarastanje, oslabljena i tanka koža, petehije, modrice, alergijski dermatitis, angioneurotski edem, eritem lica, pojačano znojenje, urtikarije.

Gastrointestinalni poremećaji:

Gastrični ulkus sa mogućom perforacijom i krvarenjem, pankreatitis, abdominalna distenzija, intestinalne perforacije, ulcerativni ezofagitis, mučnina, povraćanje.

Poremećaji nervnog sistema:

Konvulzije, vrtoglavica, glavobolja, povećan intrakranijalni pritisak (pseudotumor cerebri).

Psihijatrijski poremećaji:

Euforija, promene raspoloženja, promene ličnosti i teška depresija, hiperiritabilnost, nesanica, psihotične reakcije posebno kod pacijenata sa istorijom psihijatrijskih poremećaja, depresija.

Poremećaji oka:

Povećanje intraokularnog pritiska (pseudotumor cerebri, videti poremećaje nervnog sistema), glaukom, posteriorna subkapsularna katarakta, egzoftalmija, zamagljen vid (videti takođe deo 4.4).

Endokrinološki poremećaji:

Klinički simptomi Cushing-ovog sindroma, menstrualni problemi, povećana potreba za insulinom i oralnim antidijabeticima kod dijabetičara, inhibicija rasta fetusa ili rasta dece, smanjena tolerancija na ugljene hidrate, znaci latentnog dijabetesa, sekundarna inhibicija hipofize i kore nadbubrega posebno štetnih kod stresa (kao što su trauma, hirurška intervencija i bolest).

Poremećaji metabolizma i ishrane:

Negativna ravnoteža azota zbog degradacije proteina, lipomatoza, povećanje telesne mase.

Imunski poremećaji:

Kortikosteroidi mogu prouzrokovati inhibiciju testova na koži, maskirati simptome infekcija i aktivirati latentnu infekciju, smanjiti otpornost na infekcije, a posebno na one izazvane mikobakterijama, tuberkulozom, kandidom i virusima.

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene:

Anafilaktičke ili alergijske reakcije, hipotenzivne reakcije ili reakcije povezane sa šokom.

SLEDEĆE SEKUNDARNE REAKCIJE SE MOGU PRIMETITI U TOKU PARENTERALNE PRIMENE KORTIKOSTEROIDA:

Retki slučajevi slepila povezanih sa intralezijskom terapijom na predelu lica i glave, hiperpigmentacija ili hipopigmentacija, supkutana i kutana atrofija, sterilni apsces, postinjekciona egzacerbacija (posle intraartikularne primene), artopatije tipa Charcot.

Nakon ponovljene intraartikularne primene može doći do lezije zglobova sa rizikom od kontaminacije.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi:

Akutno predoziranje izazvano glukokortikoidima, uključujući i betametazon, ne ugrožava život pacijenta.

Osim u slučajevima ekstremnog doziranja, malo je verovatno da će prekomerno doziranje glukokortikoida tokom nekoliko dana imati štetne posledice, osim u slučajevima specifičnih kontraindikacija kao sto su dijabetes, glaukom, aktivni gastrični ulkus, i ukoliko nisu primenjeni lekovi kao što je digitalis, kumarinski antikoagulansi ili diuretici koji štede kalijum.

Mere:

Komplikacije koje nastaju kao rezultat metaboličkih efekata kortikosteroida, efekata pogoršanja osnovnog oboljenja ili pratećih bolesti kao i komplikacije koje nastaju kao rezultat interakcije lekova, moraju se lečiti na odgovarajući način. Mora se obezbediti odgovarajuće unošenje tečnosti i kontrolisati elektrolite u serumu i urinu i posebno voditi računa o balansu natrijuma i kalijuma. Ukoliko je potrebno treba korigovati poremećaj ravnoteže elektrolita.