Morfin hidrohlorid Alkaloid® 20mg/mL rastvor za injekciju

Симптоматско ублажавање тешких болова.

Ублажавање диспнее при инсуфицијенцији леве коморе и едему плућa. Преанестетичка медикација.

Отклањање јаког акутног и хроничног бола

Дозу треба индивидуализирати и прилагодити према јачини бола, општем стању и телесној маси пацијента. У продуженој примени може доћи до повећања дозе.

Уобичајена доза је 10 mg/70 kg (у распону 5-20 mg), примењена интрамускуларно или субкутано, сваких 4-6 сати, уколико је потребно.

Субкутана инјекција није погодна код пацијената са едемима. Интрамускуларна примена се препоручује када је неопходно понављање дозе, јер поновљена субкутана примена може изазвати локалну иритацију ткива, бол и индурацију.

Интравенска примена може бити индикована уколико је потребан бржи ефекат. Уобичајена интравенска доза је 5 mg, инјектована споро на свака 4 сата (или чешће током титрације), уколико је потребно.

Брза интравенска инјекција опиоидних аналгетика, укључујући морфин, повећава инциденцу нежељених ефеката. Морфин не треба примењивати интравенски уколико опиоидни антагонисти и уређаји за реанимацију и контролу дисања нису одмах доступни. Када се морфин примењује парентерално, посебно интравенски, пацијент треба да буде у лежећем положају.

Код тешког, хроничног бола лек се може дати и субкутаном или интравенском инјекцијом, иницијално 5-10 mg на свака 4 сата, прилагођено терапијском одговору.

Додатна терапија акутног инфаркта миокарда

Препоручена иницијална доза је 5 до 10 mg спором интравенском инјекцијом (1-2 mg/минут), праћених додатним 5-10 mg, ако је потребно.

Додатна терапија акутног едема плућа који је настао као последица инсуфицијенције леве коморе

Препоручена доза је 5-10 mg, спором интравенском инјекцијом (1-2 mg/минут).

Преанестетичка медикација

Препоручена доза до 10 mg, примењена интрамускуларно или субкутано, 60-90 минута пре анестезије.

Прекид лечења

Ако се примена опиоида нагло прекине може се изазвати апстиненцијaлни синдром. Стога дозу треба постепено смањивати пре прекида лечења.

Старији пацијенти и исцрпљене особе: Морфин треба давати са опрезом и код старијих пацијената обавезно треба да се дају мање дозе.

Деца

Деца узраста до 2 године могу да буду више осетљива на ефекте опиоидних аналгетика, укључујући морфин, нарочито на ефекат депресије дисања. Посебно је могуће да дође до парадоксалне ексцитације код педијатријских пацијената који примају опиоидне аналгетике.

У циљу аналгезије треба субкутано или интрамускуларно применити:

• код новорођенчади: иницијално 0,1 mg/kg телесне масе детета на сваких 6 сати, прилагођено терапијском одговору

• код деце узраста од 1 до 6 месеци: иницијално 0,1-0,2 mg/kg телесне масе детета на сваких 6 сати, прилагођено терапијском одговору

• код деце узраста од 6 месеци до 2 године: иницијално 0,1-0,2 mg/kg телесне масе детета на свака 4 сата, прилагођено терапијском одговору

• код деце узраста од 2 до 12 година: иницијално 0,2 mg/kg телесне масе детета на свака 4 сата, прилагођено терапијском одговору

• код деце узраста од 12 до 18 година: иницијално 2,5-10 mg на свака 4 сата, прилагођено терапијском одговору

  У циљу аналгезије, за бржи ефекат, спору интравенску инјекцију треба применити:

• код новорођенчади: иницијално 0,05 mg/kg телесне масе детета на сваких 6 сати, прилагођено терапијском одговору

• код деце узраста од 1 до 6 месеци: иницијално 0,1 mg/kg телесне масе детета на сваких 6 сати, прилагођено терапијском одговору

• код деце узраста од 6 месеци до 12 година: иницијално 0,1 mg/kg телесне масе детета на свака 4 сата, прилагођено терапијском одговору

  У циљу преанестетичке медикације, потребно је интрамускуларно применити:

• код деце: иницијално 0,15 mg/kg телесне масе детета, 60-90 минута пре анестезије.

Циљеви лечења и прекид терапије

Пре започињања терапије леком Morfin hidrohlorid Alkaloid, заједно са пацијентом треба договорити стратегију лечења, укључујући трајање и циљеве лечења, као и план за завршетак лечења, у складу са смерницама за лечење бола. Током лечења, потребан је чест контакт између лекара и пацијента како

би се проценила потреба за наставком терапије, размотрио прекид и прилагодила доза, ако је потребно. Када пацијенту више није потребна терапија леком Morfin hidrohlorid Alkaloid, можда би било препоручљиво постепено смањивати дозу како би се спречили симптоми обуставе. У недостатку адекватне контроле бола, треба размотрити могућност хипералгезије, толеранције и прогресије основне болести (видети одељак 4.4).

Трајање терапије

Лек Morfin hidrohlorid Alkaloid не треба користити дуже него што је то неопходно.

Преосетљивост на морфин и друге фенантренске опиоиде или на било коју од помоћних супстанци наведених у одељку 6.1.

Акутна респираторна депресија.

Повишени интракранијални притисак, повреде главе, церебрални едем, конвулзије, кома. Акутни алкохолизам.

Стања у којима постоји ризик од паралитичког илеуса, или стања акутне дијареје која је повезана са псеудомембранозним колитисом изазваним антибиотицима или узрокована тровањем (док се не уклони токсична супстанца).

Билијарне колике.

Феохромоцитом због ризика од катехоламинског одговора на ослобађање хистамина.

Истовремена примена МАО инхибитора (инхибитора моноамино-оксидазе) и примена у периоду унутар две недеље након завршетка терапије овим лековима.

Респираторни поремећаји

Морфин са опрезом треба примењивати код пацијената са акутним нападима астме, хроничним опструктивним болестима плућа или плућним срцем, и код пацијената са значајно смањеном респираторном резервом, преегзистирајућом респираторном депресијом, хипоксијом или хиперкапнијом. Код неких пацијената чак и уобичајене дозе опиоида могу смањити стимуланс за респирацију и истовремено повећати резистенцију ваздушних путева до тачке апнее.

Поремећаји дисања током спавања

Опиоиди могу изазвати поремећаје дисања повезане са спавањем укључујући централну апнеу за време спавања (енгл. central sleep apnoea (CSA)) и хипоксемију повезану са спавањем. Употреба опиоида повећава ризик од CSA у зависности од дозе. Код пацијената код којих се јавља CSA треба размотрити смањење укупне дозе опиоида.

Акутни синдром грудног коша код пацијената са болешћу српастих ћелија

Због могуће повезаности акутног синдрома грудног коша и примене морфина код пацијената са болешћу српастих ћелија који су током вазооклузивне кризе лечени морфином, потребно је пажљиво праћење због могуће појаве симптома акутног синдрома грудног коша.

Инсуфицијенција надбубрега

Опиоидни аналгетици могу проузроковати реверзибилну инсуфицијенцију надбубрега која захтева праћење и заменску терапију глукокортикоидима. Симптоми инсуфицијенције надбубрега могу укључити нпр. мучнину, повраћање, губитак апетита, умор, слабост, ошамућеност или снижен крвни притисак.

Хипотензивни ефекат

Примена морфина може проузроковати тешку хипотензију код пацијената чија је способност одржавања крвног притиска већ нарушена. Када се инјектира било који опиоид субкутано или интрамускуларно у расхлађени предео или код пацијената са хипотензијом и шоком неопходан је опрез, јер оштећена перфузија може спречити потпуну ресорпцију; уколико се примени поновљена

инјекција, може доћи до нагле ресорпције велике количине лека, ако је нормална циркулација поновно успостављена.

Абдоминална стања

Примена морфина, као и других опиоида, може ометати дијагнозу и клинички ток код пацијената са акутним абдоминалним стањима. Морфин може променити гастроинтестинални мотилитет и треба се примењивати са опрезом код пацијената који су у скорије време имали операцију гастроинтестиналног тракта.

Хепатобилијарни поремећаји: Морфин може проузроковати дисфункцију и спазам Одијевог сфинктера, чиме долази до повећања притиска у билијарном тракту и повећања ризика од симптома повезаних са билијарним трактом и ризика од панкреатитиса. Треба се опрезно примењивати код пацијената са обољењима билијарног тракта или панкреаса, као и након операција билијарног тракта.

Опрез се такође препоручује када се морфин примењује код пацијената са запаљењем или опструкцијом црева.

Адренална инсуфицијенција

Опиоидни аналгетици могу изазвати реверзибилну адреналну инсуфицијенцију која захтева праћење пацијента и супституциону терапију глукокортикоидима. Симптоми адреналне инсуфицијенције могу укључивати нпр. мучнину, повраћање, губитак апетита, умор, слабост, вртоглавицу или низак крвни притисак.

Морфин треба давати са опрезом и треба смањити иницијалну дозу код пацијената са Addison-овом болешћу.

Смањена концентрација полних хормона и повишена концентрација пролактина

Дуготрајна примена опиоидних аналгетика може бити повезана са смањеном концентрацијом полних хормона и повишеном концентрацијом пролактина. Симптоми укључују смањење либида, импотенцију или аменореју.

Тешке кожне нежељене реакције (SCAR)

Пријављена је акутна генерализована егзантематозна пустулоза (АGEP) повезана са применом морфина, која може бити опасна по живот или смртоносна. Већина ових реакција се јавила у првих 10 дана лечења. Пацијенте треба обавестити о знацима и симптомима АGEP-а и саветовати им да потраже медицинску помоћ ако им се јаве такви симптоми.

Ако се појаве знаци и симптоми који указују на ове кожне реакције, примену морфина треба прекинути и размотрити алтернативну терапију.

Ризик од истовремене примене седатива као што су бензодиазепини или бензодиазепинима сродних лекова:

Истовремена примена морфина и седатива, као што су бензодиазепини или бензодиазепинима сродних лекова, може довести до седације, респираторне депресије, коме и смрти. Због тих ризика, истовремено прописивање са тим седативима треба ограничити на пацијенте за које друге могућности лечења не постоје. Ако се донесе одлука о истовременом прописивању морфина и седатива, потребно је применити најнижу ефикасну дозу, а трајање лечења треба бити што краће.

Пацијенте треба пажљиво пратити због могућих знакова и симптома респираторне депресије и седације. У том случају је потребно информисати пацијенте и њихове старатеље како би били упознати са тим симптомима (видети одељак 4.5).

Антитромбоцитна терапија оралним P2Y12 инхибиторима

Од првог дана истовременог лечења инхибиторима P2Y12 и морфином, примећена је смањена ефикасност лечења инхибиторима P2Y12 (видети одељак 4.5).

Ризичне групе пацијената

Морфин треба давати са опрезом и треба смањити иницијалну дозу код веома младих, старијих и исцрпљених пацијената, емотивно нестабилних или слабих пацијената, код пацијената са срчаним

аритмијама, бубрежном и хепатичном инсуфицијенцијом, хипотиреоидизмом, хипертрофијом простате, уретралним сужењем или недавном операцијом уринарног тракта, проблемима са очним притиском, мијастенијом гравис, историјом конвулзија и код алкохоличара или пацијената са историјом алкохолизма.

Могућа је хипералгезија, посебно при вeликим дозама, која не реагује на додатно повећање дозе морфина. Можда ће бити потребно смањити дозу морфина или променити опиоид.

Рифампицин може смањити концентрације морфина у плазми. Током и након лечења рифампицином треба пратити аналгетски ефекат морфина те прилагодити дозе морфина (видети одељак 4.5).

Поремећај употребе опиоида (злоупотреба и зависност)

Морфин је познат као средство које изазива зависност. Толеранција и физичка и/или психолошка зависност могу се развити након поновљеног давања опиоида као што је лек Morfin hidrohlorid Alkaloid.

Поновљена употреба лекa Morfin hidrohlorid Alkaloid може довести до поремећаја употребе опиоида (егл. Opioid Use Disorder - OUD). Већа доза и дуже трајање терапије опиоидима могу повећати ризик од развоја ОUD. Злоупотреба или намерна злоупотреба лекa Morfin hidrohlorid Alkaloid може довести до предозирања и/или смрти.

Потенцијал злоупотребе морфина сличан је као код других јаких агониста опиоида те је потребан посебан опрез при примени код пацијената са злоупотребом алкохола или дрога у историји болести. Ризик од развоја OUD је повећан код пацијената са личном или породичном анамнезом (родитељи или

браћа и сестре) поремећаја употребе супстанци (укључујући поремећај употребе алкохола), код тренутних корисника дувана или код пацијената са личном историјом других поремећаја менталног здравља (нпр. велика депресија, анксиозност и поремећаји личности).

Највећи број пацијената, који примају опиоиде из медицинских разлога, не постају зависни од овог опиоида. Карактерне особине пацијената имају значајну улогу у одређивању код којих пацијената ће вероватно доћи до појаве зависности. Морфин се мора примењивати само уз строги надзор код пацијената са историјом злоупотребе и зависности.

Пре почетка лечења леком Morfin hidrohlorid Alkaloid и током лечења, циљеви лечења и план прекида треба да се договоре са пацијентом (видети одељак 4.2). Пре и током лечења, пацијент такође треба да буде обавештен о ризицима и знацима OUD. Ако се ови знаци јаве, пацијентима треба саветовати да се обрате свом лекару.

Пацијенте је потребно пратити ради уочавања знакова који указују на потребу за леком (нпр. прерани захтев за додатном дозом). Ово укључује проверу истовремено примењиваних опиоида и психо- активних лекова (нпр. бензодиазепини). За пацијенте са знацима и симптомима OUD треба размотрити консултацију са специјалистом за болести зависности.

Зависност и апстиненцијални синдром

Познато је да употреба морфина може условити појаву психичке и/или физичке зависности, и толеранције. Дужа примена лека повећава ризик, као и веће дозе лека. Симптоми могу бити ублажени са смањењем дозе или промене дозног облика, као и постепеним укидањем морфина.

Тежина апстиненцијалног синдрома је повезана са степеном физичке зависности и наглим прекидом узимања опиоида. Уколико је апстиненцијални синдром изазван применом опиоидних антагониста, симптоми ће настати за неколико минута, максимално до 30 минута. Симптоми прекида узимања (обуставе) опиоида код пацијената зависних од морфина почињу непосредно пре времена за следећу дозу, достижу максимум 36-72 сата након последње дозе и затим се полако ублажавају у периоду од 7-10 дана. Симптоми укључују несаницу, болове у телу, цурење носа, нападе кијања, сузење очију, неуобичајено појачано знојење и зевање, губитак апетита, абдоминалне колике, мучнину, дијареју, пилоерекцију, нервозу и узнемиреност, тремор и дрхтавицу, слабост, тахикардију и необјашњиву грозницу (видети и одељак 4.8). Терапија апстиненцијалног синдрома је у првом реду симптоматска и супортивна, укључујући одговарајуће одржавање равнотеже течности и електролита.

Овај лек садржи мање од 1 mmol (23 mg) натријума по дози, тј. суштински је „без натријума”.

Депресори централног нервног система- морфин треба примењивати изузетно опрезно и у редукованим дозама код пацијената који примају друге депресоре централног нервног системa (анестетици, хипнотици, трициклични антидепресиви, фенотиазини, антипсихотици, седативи, антиепилептици, габапентин или прегабалин, миорелаксанси, антихипертензиви, антихистаминици, алкохол и други опиоиди), јер они могу повећати депресорни ефекат морфина. Ефекти интеракције који доводе до респираторне депресије, хипотензије, дубоке седације или коме могу настати ако се ови лекови узимају у комбинацији са уобичајеним дозама морфина.

Мешовити агонист/антагонист опиоидни аналгетици- мешовите агонист/антагонист опиоидне аналгетике не треба примењивати код пацијената који су примали или примају чисте опиоидне аналгетике јер њихова примена може смањити аналгетички ефекат и/или изазвати апстиненцијалне симптоме.

Седативи као што су бензодиазепини или сродни лекови:

Истовремена примена опиоида и седатива као што су бензодиазепини или сродни лекови повећава ризик од седације, респираторне депресије, коме и смрти због адитивног ефекта на депресију централног нервног система. Потребно је ограничити дозе и трајање истовремене примене (видети одељак 4.4).

Налтрексон код пацијената који су физички зависни од опиоидних лекова може изазвати апстиненцијалне симптоме, који се могу појавити у року од 5 минута након примене налтрексона, трају 48 сати и тешко се отклањају.

Антихолинергици или други лекови са антихолинергичном активношћу- истовремена примена са аналгетичким опиоидима може резултовати повећаним ризиком за настајање тешке опстипације, која може довести до паралитичког илеуса и/или уринарне ретенције.

Антидијароици- истовремена примена са опиоидним аналгетицима може повећати ризик од појаве тешке опстипације.

Антихипертензиви (ганглијски блокатори, бета блокатори)- хипотензивни ефекат ових лекова може бити потенциран уколико се примењују истовремено са опиоидним аналгетицима, што може довести до повећаног ризика од ортостатске хипотензије.

Морфин, такође, може да смањи ефикасност диуретика код пацијената са конгестивном срчаном инсуфицијенцијом, индукујући ослобађање антидиуретичког хормона.

Миорелаксанси- морфин може да појача активност миорелаксанаса на неуромишићну блокаду и да доведе до повећаног степена респираторне депресије.

Антикоагуланси- морфин може повећати антикоагулантни ефекат кумарина и других антикоагуланаса.

P2Y12 инхибитори- примећена је одложена и смањена изложеност оралној антитромбоцитној терапији инхибитором P2Y12 код пацијената са акутним коронарним синдромом лечених морфином. Ова интеракција може бити повезана са смањеном покретљивошћу гастроинтестиналног тракта и односи се и на друге опиоиде. Клиничка важност је непозната али подаци указују на потенцијал смањене ефикасности инхибитора P2Y12 код пацијената којима се истовремено даје морфин и инхибитор P2Y12 (видети одељак 4.4). Код пацијената са акутним коронарним синдромом, код којих се морфин не може искључити, а брза P2Y12 инхибиција је од великог значаја, може се размотрити употреба парентералног инхибитора P2Y12.

Антивиротици- морфин може компетитивно да инхибира хепатичну глукуронидацију и смањи клиренс антивиротика; истовремену примену треба избегавати због могуће потенцијалне токсичности оба лека.

Циметидин- истовремена примена са морфином може повећати ризик од токсичности морфина на ЦНС и од респираторне депресије, због могуће инхибиције метаболизма морфина.

Антифунгални лекови– инхибирају метаболизам морфина.

Рифампицин- истовремена примена може редуковати активност морфина и смањити његов аналгетички ефекат.

Метоклопрамид/Домперидон- опиоидни аналгетици могу антагонизовати њихове ефекте на мотилитет гастроинтестиналног тракта.

Тровафлоксацин/Ципрофлоксацин- истовременом применом морфин може да редукује његову ефикасност.

Мексилетин- истовременом применом морфин може да одложи ресорпцију мексилетина.

Дијагностичко лабараторијске интеракције

Испитивање брзине пражњења желуца- опиоидни аналгетици, укључујући морфин, могу да одложе пражњење желуца и тако дати неважеће резултате испитивања;

Хепатобилијарно снимање помоћу технецијум Tc 99m дизофенина- уношење технецијум Tc 99m дизофенина у танко црево може бити онемогућено, јер морфин може да изазове контракцију Одијевог сфинктера и повећа притисак у билијарном тракту; ови ефекти доводе до одложене визуализације и то личи на опструкцију билијарног тракта.

Одређивање притиска цереброспиналне течности- цереброспинални притисак може бити повећан уколико се одређује у току терапије морфином; ово је секундарни ефекат респираторне депресије, индукован ретенцијом угљен-диоксида.

Одређивање вредности амилазе и липазе у плазми- вредности амилазе и липазе у плазми могу бити повећане, зато што морфин може изазвати контракцију Одијевог сфинктера и повећање притиска у билијарном тракту; дијагностичка корист одређивања ових ензима може бити доведена у питање до 24 сата након примене морфина.

Плодност

У испитивањима на животињама доказано је да морфин може смањити плодност (видети одељак 5.3).

Тератогени ефекти

Нема адекватних и добро контролисаних студија на трудницама. Морфин треба примењивати код трудница само уколико потенцијална корист оправдава потенцијални ризик на фетус.

Нетератогени ефекти

Физичка зависност је забележена код новорођенчади чије су мајке узимале опиоиде током трудноће. Потребан је надзор новорођенчади чије су мајке за време трудноће примале опиоидне аналгетике како би се уочили знакови неонаталног апстиненцијалногa синдрома. Апстиненцијални симптоми укључују конвулзије, раздражљивост, изразиту плачљивост, тремор, хиперрефлексију, повишену телесну температуру, повраћање, дијареју, кијање и зевање. Лечење може укључивати примену опиоида и подршку.

Порођај и период након порођаја

Опиоиди пролазе кроз плаценту. Непосредно пре порођаја примена у већим дозама повећава могућност респираторне депресије код новорођенчета. Опиоиде не треба примењивати током порођаја. Уколико мајка прима опиоиде током трудноће треба пажљиво посматрати да ли код новорођенчади постоје знаци респираторне депресије.

Може бити неопходна реанимација. Ефекат морфина на каснији раст, развој и функционално сазревање деце није познато. Забележено је да терапијске дозе продужавају време порођаја.

Дојење

Опрез је неопходан уколико се морфин примењује приликом дојења. Мерљиве количине морфина забележене су у мајчином млеку. Апстиненцијални симптоми могу се јавити код одојчади, чак и ако је мајка престала са применом морфина.

Лек има јак утицај на менталне и физичке способности. Вожња или руковање машинама је забрањено током терапије морфином.

Нежељена дејства су наведена према учесталости: веома често (≥1/10); често (≥1/100 до <1/10); повремено (≥1/1000 до <1/100); ретко (≥1/10000 до <1/1000); веома ретко (<1/10000), непознато (не може се проценити на основу доступних података).

Најозбиљнија нежељена дејства морфина, као и других опиоидних супстанци, су респираторна депресија, а ређе могу да се јаве циркулаторна депресија, респираторни арест, шок и срчани арест. Најчешће забележана нежељена дејства морфина су опстипација, вртоглавица, поспаност, седација, мучнина, повраћање и знојење.

Примећени су следећи нежељени ефекти:

Поремећаји имунског система

Непознато: Анафилактичке реакције, анафилактоидне реакције.

Ендокрини поремећаји

Често: Хипонатремија због повећане секреције антидиуретског хормона, смањено лучење LH, TRH и ACTH уз повећaно лучење пролактина и STH.

Психијатријски поремећаји

Повремено: дисфорија.

Непознато: еуфорија, халуцинације, конфузија, агитација, анксиозност, амнезија, инсомнија, зависност.

Поремећаји нервног система

Често: поспаност, седација.

Повремено: главобоља, вртоглавица.

Непознато: слабост, тремор, атаксија, напади, миоклонус, нистагмус, алодинија, хипералгезија (видети одељак 4.4), хипoестезија, парестезија, поремећај терморегулације, хиперхидроза, несвестица, синкопа.

Поремећаји ока

Често: миоза.

Непознато: замагљен вид, диплопија.

Кардиолошки поремећаји

Непознато: брадикардија, тахикардија, палпитације, циркулаторна депресија, шок, срчани застој.

Васкуларни поремећаји

Ретко: ортостатска хипотензија.

Непознато: црвенило лица, хипотензија

Респираторни, торакални и медијастинални поремећаји

Непознато: штуцање, ринитис, ателектазе, бронхоспазам, хипоксија, диспнеја, промена гласа, депресија рефлекса кашља, едем плућа услед примене великих доза морфина, бронхоконстрикција, респираторна депресија, респираторни арест, синдром централне апнее за време спавања.

Гастроинтестинални поремећаји

Често: опстипација, гађење, повраћање.

Непознато: сува уста, анорексија, одложено пражњење желуца, гастроезофагусни рефлукс, могући паралитички илеус или токсична дилатација код пацијената са акутним улцерозним колитисом, панкреатитис.

Хепатобилијарни поремећаји

Повремено: спазам Одијевог сфинктера или билијарног тракта.

Непознато: смањено лучење ензима јетре и панкреаса, инсуфицијенција јетре.

Поремећаји коже и поткожног ткива

Повремено: свраб, хиперхидроза, осип, црвенило коже, уртикарија, ангиоедем.

Непознато: акутна генерализована егзантематозна пустулоза (AGEP).

Поремећаји мишићно-коштаног система и везивног ткива

Непознато: ригидност, посебно респираторних мишића услед великих доза.

Поремећаји бубрега и уринарног система

Често: ретенција урина.

Повремено: спазам уринарних путева (олигурија, споро пражњење мокраћне бешике).

Трудноћа, пуерперијум и перинатална стања

Непознато: продужени порођај. Поремећаји репродуктивног система и дојки

Непознато: аменореја, смањени либидо, смањена потенција, гинекомастија.

Општи поремећаји и реакције на месту примене

Непознато: периферни едеми, локална иритација ткива, бол и индурација (након поновљених субкутаних инјекција), апстиненцијални синдром.

Зависност од лека и апстиненцијални синдром

Примена опиоидних аналгетика може бити повезана са развојем физичке и/или психичке зависности или толеранције. Поновљена употреба лека Morfin hidrohlorid Alkaloid може довести до зависности од лека, чак и у терапијским дозама. Ризик од зависности од лека може да варира у зависности од индивидуалних фактора ризика пацијента, дозе и трајања терапије опијатима (видети одељак 4.4). Апстиненцијални синдром се може изазвати ако се примена опиоида нагло прекине или се примењују антагонисти опиоида, а понекад може наступити између доза. За лечење видети одељак 4.4. Физички симптоми укључују: болове у телу, тремор, синдром немирних ногу, дијареју, абдоминалне колике, мучнину, симптоме налик грипу, тахикардију и мидријазу. Психички симптоми укључују дисфорично расположење, анксиозност и раздражљивост. Код зависности од лекова често је присутна „жудња за леком”.

Пријављивање нежељених реакција

Пријављивање сумњи на нежељене реакције после добијања дозволе за лек је важно. Тиме се омогућава континуирано праћење односа користи и ризика лека. Здравствени радници треба да пријаве сваку сумњу на нежељене реакције на овај лек Агенцији за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС):

Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу Војводе Степе 458, 11221 Београд

Република Србија

факс: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Манифестације

Предозирање морфином карактерише респираторна депресија, аспирацијска пнеумонија, сомноленција која прелази у ступор и кому, зенице величине чиодине главе, слабост скелетних мишића, хладна и влажна кожа, понекад брадикардија и хипотензија. Смрт може наступити од респираторне инсуфицијенције. Чешће се може видети приметна мидријаза него миоза, због тешке хипоксије у случајевима предозирања. У тешким случајевима предозирања, посебно при интравенској примени, може доћи до апнеје, циркулаторног колапса, срчаног застоја и смрти.

Терапија

Лечење се проводи сагласно утврђеним начелима терапије предозирања опиоидима.

Примарно пажњу треба усмерити на успостављање адекватне респирације, обезбеђивањем проходности дисајних путева и применом асистиране или контролисане вентилације. Налоксон, као опиоидни антагонист, је специфични антидот код респираторне депресије и треба се примењивати првенствено интравенски заједно са средствима за успостављање респирације.

Код одраслих препоручена доза је 0,4-2 mg примењена интравенском инјекцијом, поновљена у интервалима од 2-3 минута, до максималних 10 mg, уколико респираторна функција није успостављена. Уколико треба да се примени интравенском инфузијом, 2 mg налоксона треба разблажити у 500 mL интравенског инфузионог раствора, брзином која је прилагођена терапијском одговору.

Уколико интравенска примена није могућа, налоксон се може дати интрамускуларно или субкутано у подељеним дозама, и у овим случајевима почетак дејства је спорији.

С обзиром да се може очекивати да трајање дејства налоксона буде краће од трајања дејства морфина, пацијент се мора пажљиво пратити док се спонтана респирација сигурно не успостави. Кисеоник, инфузија течности, вазопресорне супстанце и друге супортивне мере треба спровести као што је индиковано.

Код индивидуалне зависности од опиоида примена уобичајене дозе опиоидних антагониста може довести до акутног апстиненцијалног синдрома. Уколико је неопходан третман тешке респираторне депресије код физичких зависника, примена антагониста треба да буде иницирана са опрезом и титрација треба да буде мањим дозама од уобичајених.