TELMIKOR PLUS® 80mg+25mg tableta

Terapija esencijalne hipertenzije.

Kao fiksna kombinacija, lek TELMIKOR PLUS (80 mg telmisartan/25 mg hidrohlortiazid) je indikovan kod odraslih pacijenata čiji krvni pritisak nije adekvatno kontrolisan lekom TELMIKOR PLUS 80 mg/12,5 mg (80 mg telmisartan/12,5 mg hidrohlortiazid) ili kod odraslih pacijenata koji su prethodno stabilizovani telmisartanom i hidrohlortiazidom datim odvojeno.

Doziranje

Lek TELMIKOR PLUS treba primenjivati kod pacijenata čiji krvni pritisak nije adekvatno kontrolisan samo telmisartanom. Preporučuje se individualna titracija doze svake komponente pre nego što se pređe na fiksnu kombinaciju. Kada je klinički opravdano, može se razmotriti direktan prelazak sa monoterapije na fiksnu kombinaciju.

TELMIKOR PLUS 80 mg/25 mg se može primeniti jednom dnevno kod pacijenata čiji krvni pritisak nije adekvatno kontrolisan lekom TELMIKOR PLUS 80 mg/12,5 mg ili kod pacijenata koji su prethodno stabilizovani telmisartanom i hidrohlortiazidom datim odvojeno.

Lek TELMIKOR PLUS je dostupan i u jačinama od 40 mg/12,5 mg i 80 mg/12,5 mg.

Posebne populacije pacijenata:

Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega

Savetuje se periodično praćenje bubrežne funkcije (videti odeljak 4.4).

Pacijenti sa oštećenjem funkcije jetre

Kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem funkcije jetre, ne sme se prekoračiti doza od jedne tablete leka TELMIKOR PLUS 40 mg/12,5 mg primenjene jednom dnevno.

LekTELMIKOR PLUS nije indikovan kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre. Tiazide treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre (videti odeljak 4.4).

Stariji pacijenti

Podešavanje doze nije neophodno.

Pedijatrijska populacija

Bezbednost i efikasnost primene leka TELMIKOR PLUS kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina nije utvrđena. Nema dostupnih podataka.

Način primene

TELMIKOR PLUS tablete primenjuju se oralno jednom dnevno i treba ih uzeti sa tečnošću, sa hranom ili bez nje.

• Preosetljivost na aktivne supstance ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1;

• Preosetljivost na druge derivate sulfonamida (s obzirom na to da je hidrohlortiazid derivat sulfonamida);

• Drugi i treći trimestar trudnoće (videti odeljke 4.4 i 4.6);

• Holestaza i bilijarni opstruktivni poremećaji;

• Teško oštećenje funkcije jetre;

• Teško oštećenje funkcije bubrega (vrednosti klirensa kreatinina <30mL/min);

• Refraktorna hipokalemija, hiperkalcemija.

Istovremena primena leka TELMIKOR PLUS sa lekovima koji sadrže aliskiren je kontraindikovana kod pacijenata sa diabetes mellitus-om ili sa oštećenjem funkcije bubrega (GFR <60 mL/min/1,73 m2 ) (videti odeljke 4.5 i 5.1).

Trudnoća

Primena antagonista receptora angiotenzina II ne sme se započeti u trudnoći. Pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba da pređu na druge antihipertenzivne lekove sa potvrđenim bezbednosnim profilom za primenu u trudnoći, osim ukoliko se terapija antagonistima receptora angiotenzina II ne smatra neophodnom. Kada se utvrdi trudnoća, terapiju antagonistima receptora angiotenzina II treba odmah prekinuti i ukoliko je potrebno, započeti terapiju drugim antihipertenzivnim lekom (videti odeljke 4.3 i 4.6).

Oštećenje funkcije jetre

Lek TELMIKOR PLUS se ne sme davati pacijentima sa holestazom, bilijarnom opstrukcijom ili teškom insuficijencijom jetre (videti odeljak 4.3), jer se telmisartan uglavnom eliminiše putem žuči. Kod ovih pacijenata može se očekivati smanjenje klirensa telmisartana u jetri.

Osim toga, lek TELMIKOR PLUS mora se oprezno primenjivati kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre ili progresivnim oboljenjem jetre, s obzirom na to da manje promene u ravnoteži tečnosti i elektrolita mogu dovesti do hepatične kome. Nema kliničkog iskustva sa lekom TELMIKOR PLUS kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre.

Renovaskularna hipertenzija

Postoji povećani rizik od teške hipotenzije i bubrežne insuficijencije kod pacijenata sa bilateralnom stenozom bubrežnih arterija ili stenozom arterije drugog funkcionalnog bubrega koji su na terapiji lekovima koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron.

Oštećenje funkcije bubrega i transplantacija bubrega

Lek TELMIKOR PLUS se ne sme primenjivati kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina <30mL/min) (videti odeljak 4.3).

Ne postoje iskustva sa primenom telmisartan/hidrohlortiazida kod pacijenata koji su nedavno imali transplantaciju bubrega. Iskustvo sa telmisartan/hidrohlortiazidom je skromno kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem funkcije bubrega, pa se preporučuje periodično praćenje vrednosti kalijuma, kreatinina

i mokraćne kiseline u serumu. Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega može doći do pojave azotemije povezane sa tiazidnim diuretikom.

Intravaskularna hipovolemija

Simptomatska hipotenzija, naročito nakon prve doze, može se javiti kod pacijenata kod kojih postoji deplecija volumena i/ili natrijuma zbog snažne terapije diureticima, ograničenja unosa soli ishranom, dijareje ili povraćanja. Pre primene leka TELMIKOR PLUS, ova stanja treba korigovati.

Dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS)

Postoje dokazi da istovremena primena ACE-inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena povećava rizik od hipotenzije, hiperkalemije i smanjene funkcije bubrega (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju), zbog čega se dvostruka blokada RAAS-a kombinovanom primenom navedenih lekova ne preporučuje (videti odeljke 4.5 i 5.1). Ako se terapija dvostrukom blokadom smatra apsolutno neophodnom, treba je sprovoditi isključivo pod nadzorom lekara specijaliste i uz čestu kontrolu bubrežne funkcije, elektrolita i krvnog pritiska.

ACE-inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II ne treba primenjivati istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.

Druga stanja sa stimulacijom sistema renin-angiotenzin-aldosteron

Kod pacijenata čiji vaskularni tonus i bubrežna funkcija zavise prvenstveno od aktivnosti sistema renin- angiotenzin-aldosteron (npr. pacijenti sa teškom kongestivnom srčanom insuficijencijom ili osnovnom bubrežnom bolešću, uključujući stenozu bubrežnih arterija), terapija drugim lekovima koji utiču na taj sistem povezana je sa akutnom hipotenzijom, hiperazotemijom, oligurijom ili ređe akutnom bubrežnom insuficijencijom (videti odeljak 4.8).

Primarni aldosteronizam

Pacijenti sa primarnim aldosteronizmom po pravilu neće reagovati na antihipertenzivne lekove koji deluju preko inhibicije sistema renin-angiotenzin. Prema tome, kod njih se primena leka TELMIKOR PLUS ne preporučuje.

Stenoza aortnog i mitralnog zaliska, opstruktivna hipertrofična kardiomiopatija

Kao i kod drugih vazodilatatora, posebnu pažnju treba obratiti kod pacijenata sa stenozom aortnog ili mitralnog zaliska ili opstruktivne hipertrofične kardiomiopatije.

Metabolički i endokrini efekti

Terapija tiazidima može da poremeti toleranciju glukoze, dok se kod dijabetičara na insulinu ili terapiji antidijabeticima prilikom primene telmisartana može javiti hipoglikemija. Zbog toga je kod ovih pacijenata potrebno pratiti koncentraciju glukoze u krvi; kada je indikovano, može biti potrebno prilagođavanje doze insulina ili oralnih hipoglikemika. Latentni diabetes mellitus može se manifestovati tokom terapije tiazidima. Povećanje nivoa holesterola i triglicerida je povezano sa terapijom tiazidnim diureticima; međutim, pri dozi od 12,5 mg koja se nalazi u leku TELMIKOR PLUS, zabeleženi su minimalni efekti ili odsustvo efekata. Može doći do pojave hiperurikemije ili precipitacije manifestnog gihta kod pojedinih pacijenata lečenih tiazidima.

Disbalans elektrolita

Kao i kod svakog pacijenta koji se leči diureticima, u odgovarajućim intervalima treba kontrolisati elektrolite u serumu.

Tiazidi, uključujući hidrohlortiazid, mogu uzrokovati disbalans tečnosti ili elektrolita (uključujući hipokalemiju, hiponatremiju i hipohloremijsku alkalozu). Znaci koji upozoravaju na disbalans tečnosti ili elektrolita su: suvoća usta, žeđ, astenija, letargija, pospanost, uznemirenost, bol ili grčevi u mišićima, zamor mišića, hipotenzija, oligurija, tahikardija i gastrointestinalni poremećaji kao što su mučnina ili povraćanje (videti odeljak 4.8).

• Hipokalemija

  Iako se hipokalemija može pojaviti usled primene tiazidnih diuretika, istovremena terapija telmisartanom može smanjiti hipokalemiju izazvanu diureticima. Rizik od hipokalemije je veći kod pacijenata sa cirozom jetre, kod pacijenata sa pojačanom diurezom, kod pacijenata koji nemaju adekvatan oralni unos elektrolita, kao i kod pacijenata koji istovremeno primaju i kortikosteroide ili adrenokortikotropni hormon (ACTH) (videti odeljak 4.5).

• Hiperkalemija

  Nasuprot tome, usled antagonizma na receptoru za angiotenzin II (AT¹) izazvan telmisartanom, može doći do pojave hiperkalemije.

  Iako klinički značajna hiperkalemija nije zabeležena pri primeni leka TELMIKOR PLUS , u faktore rizika za razvoj hiperkalemije spadaju bubrežna insuficijencija i/ili srčana insuficijencija, kao i diabetes mellitus. Zbog toga je potreban oprez ako se tokom terapije lekom TELMIKOR PLUS koriste diuretici koji štede kalijum, suplementi kalijuma ili zamene za so koje sadrže kalijum (videti odeljak 4.5).

• Hiponatremija i hipohloremična alkaloza

  Ne postoje dokazi da lek TELMIKOR PLUS smanjuje ili sprečava hiponatremiju izazvanu diureticima. Deficit hlorida je obično blag i obično ne zahteva lečenje.

• Hiperkalcemija

  Tiazidi mogu da smanje ekskreciju kalcijuma urinom i dovedu do povremenog i blagog povećanja kalcijuma u serumu bez prisustva poznatih poremećaja metabolizma kalcijuma. Izražena hiperkalcemija može biti znak prikrivenog hiperparatireoidizma. Primenu tiazida treba obustaviti pre ispitivanja funkcije paratireoidne žlezde.

• Hipomagnezemija

Pokazalo se da tiazidi povećavaju ekskreciju magnezijuma urinom, što može da dovede do hipomagnezemije (videti odeljak 4.5).

Etničke razlike

Kao i kod drugih antagonista receptora angiotenzina II, telmisartan je izgleda manje efikasan u snižavanju krvnog pritiska kod ljudi crne rase nego kod ljudi koji nisu crne rase, verovatno zbog veće prevalence stanja niskog nivoa renina kod populacije crne rase sa hipertenzijom.

Ostalo

Kao što je slučaj i sa svim drugim antihipertenzivnim lekovima, prekomerno smanjenje krvnog pritiska kod pacijenata sa ishemijskom kardiomiopatijom ili ishemijskom kardiovaskularnom bolešću, može da dovede do infarkta miokarda ili moždanog udara.

Opšte napomene

Reakcije preosetljivosti na hidrohlortiazid mogu se javiti kod pacijenata sa anamnezom alergija ili bronhijalne astme i kod pacijenata bez anamneze alergija ili bronhijalne astme, ali su verovatnije kod pacijenata sa takvom anamnezom.

Aktiviranje ili egzacerbacija sistemskog lupusa eritematozusa zabeleženo je kod primene tiazidnih diuretika, uključujući hidrohlortiazid.

Prilikom primene tiazidnih diuretika prijavljene su reakcije fotosenzitivnosti (videti odeljak 4.8). Ako tokom terapije dođe do pojave reakcije fotosenzitivnosti, preporučuje se prekid lečenja. Ako je neophodna ponovna primena diuretika, preporučuje se zaštita delova izloženih suncu ili veštačkom UVA zračenju.

Akutna miopija i glaukom zatvorenog ugla

Hidrohlortiazid je sulfonamid, koji može da izazove idiosinkratsku reakciju, što može da dovede do prolazne akutne miopije i akutnog glaukoma zatvorenog ugla. Simptomi uključuju akutno smanjenje oštrine vida ili bol u očima i obično se javljaju unutar nekoliko sati do nedelja od početka primene telmisartan/hidrohlortiazida. Nelečeni akutni glaukom zatvorenog ugla može dovesti do trajnog gubitka vida. Primarna terapija je prekid primene hidrohlortiazida što je pre moguće. Potrebno je razmotriti potrebu brzog medicinskog ili hirurškog lečenja ukoliko se očni pritisak ne normalizuje. Faktori rizika za razvoj akutnog glaukoma zatvorenog ugla mogu biti alergija na sulfonamide ili penicilin u anamnezi.

Nemelanomski kancer kože

Povećan rizik od nemelanomskog kancera kože (eng. non-melanoma skin cancer, NMSC) [bazocelularni karcinom (eng. basal cell carcinoma, BCC) i planocelularni karcinom (eng. squamous cell carcinoma, SCC)] kod povećane kumulativne izloženosti hidrohlortiazidu zabeležen je u dve epidemiološke studije zasnovane na Nacionalnom registru malignih oboljenja Danske. Fotosenzitivno dejstvo hidrohlortiazida može da predstavlja mogući mehanizam za nastanak NMSC-a.

Pacijente koji uzimaju hidrohlortiazid potrebno je informisati o riziku od NMSC-a i savetovati da redovno proveravaju svoju kožu kako bi se uočila pojava svake nove lezije i da hitno prijave svaku sumnjivu leziju na koži. Pacijente treba posavetovati o mogućim preventivnim merama, kao što je ograničena izloženost sunčevoj svetlosti i UV zracima i, u slučaju izloženosti, korišćenje odgovarajuće zaštite, radi minimiziranja rizika od kancera kože. Sumnjive lezije na koži potrebno je hitno pregledati, potencijalno uključujući histološke preglede uzorka dobijenog biopsijom. Takođe može da bude potrebno da se razmotri opravdanost primene hidrohlortiazida kod pacijenata koji su ranije imali NMSC (takođe videti odeljak 4.8).

Litijum

Reverzibilni porast koncentracija litijuma u serumu zabeležen je tokom istovremene primene litijuma i ACE inhibitora. Retki slučajevi su takođe zabeleženi sa antagonistima receptora angiotenzin II (uključujući telmisartan/hidrohlortiazid). Istovremena primena litijuma i leka TELMIKOR PLUS se ne preporučuje (videti odeljak 4.4). Ukoliko je neophodna primena ove kombinacije, preporučuje se pažljivo praćenje serumske koncentracije litijuma.

Lekovi povezani sa gubitkom kalijuma i hipokalemijom (npr. drugi kaliuretični diuretici, laksativi, kortikosteroidi, ACTH, amfotericin, karbenoksolon, penicilin G natrijum, salicilna kiselina i derivati)

Ako se ovi lekovi propisuju istovremeno sa telmisartan/hidrohlortiazidom, savetuje se praćenje koncentracije kalijuma u plazmi. Ovi lekovi mogu da potenciraju uticaj hidrohlortiazida na koncentraciju kalijuma u serumu (videti odeljak 4.4).

Lekovi koji mogu povećati koncentraciju kalijuma ili indukovati hiperkalemiju (npr. ACE inhibitori, diuretici koji štede kalijum, suplementi kalijuma, zamene za so koje sadrže kalijum, ciklosporin ili drugi lekovi kao što je heparin-natrijum)

Ako se ovi lekovi propisuju istovremeno sa telmisartan/hidrohlortiazidom, savetuje se praćenje koncentracije kalijuma u plazmi. Na osnovu iskustva sa primenom drugih lekova koji slabe sistem renin-angiotenzin, istovremena primena prethodno navedenih lekova može dovesti do povećanja koncentracije kalijuma u serumu, pa se iz tog razloga ne preporučuje (videti odeljak 4.4).

Lekovi na koje utiču poremećaji kalijuma u serumu

Preporučuje se periodično praćenje koncentracije kalijuma u serumu i EKG kada se lek TELMIKOR PLUS primenjuje sa lekovima na koje utiču poremećaji kalijuma u serumu (npr. glikozidi digitalisa, antiaritmici) i sledećim lekovima koji mogu izazvati torsades de pointes (ukjučujući neke antiaritmike), sa hipokalemijom kao predisponirajućim faktorom za torsades de pointes:

• antiaritmici klase Ia (npr. hinidin, hidrohinidin, dizopiramid)

• antiaritmici klase III (npr. amjodaron, sotalol, dofetilid, ibutilid)

• neki antipsihotici (npr. tioridazin, hlorpromazin, levomepromazin, trifluoperazin, cijamemazin, sulpirid, sultoprid, amisulprid, tiaprid, pimozid, haloperidol, droperidol)

• drugi lekovi (npr. bepridil, cisaprid, difemanil, eritromicin i.v., halofantrin, mizolastin, pentamidin, sparfloksacin, terfenadin, vinkamin i.v.).

Glikozidi digitalisa

Hipokalemija ili hipomagnezemija indukovana tiazidima pogoduju nastanku aritmija uzrokovanih digitalisom (videti odeljak 4.4).

Digoksin

Prilikom istovremene primene digoksina i telmisartana, zabeležen je porast medijane koncentracije digoksina u plazmi (49%) i koncentracije tokom intervala doziranja (20%). Prilikom započinjanja terapije, prilagođavanja doze ili prekida terapije telmisartanom, potrebno je pratiti koncentraciju digoksina i voditi računa da ostane u terapijskim okvirima.

Drugi antihipertenzivni lekovi

Telmisartan može da poveća hipotenzivno dejstvo drugih antihipertenzivnih lekova.

Podaci iz kliničkih ispitivanja pokazali su da je dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS) kombinovanom primenom ACE-inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena povezana sa većom učestalošću neželjenih događaja kao što su hipotenzija, hiperkalemija i oslabljena funkcija bubrega (uključujući i akutnu bubrežnu insuficijenciju) u poređenju sa slučajevima u kojima se koristi samo jedan lek koji deluje na RAAS (videti odeljke 4.3, 4.4 i 5.1).

Antidijabetesni lekovi (lekovi za oralnu primenu i insulin)

Može biti potrebno prilagođavanje doze antidijabetesnih lekova (videti odeljak 4.4). Metformin

Metformin treba koristiti sa oprezom: postoji rizik od razvoja laktatne acidoze indukovane funkcionalnom bubrežnom insuficijencijom kada se daje istovremeno sa hidrohlortiazidom.

Holestiramin i holestipol smole

Resorpcija hidrohlortiazida je smanjena u prisustvu smola za anjonsku izmenu.

Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL)

NSAIL-i (tj. acetilsalicilna kiselina u antiinflamatornom doznom režimu, inhibitori COX-2 i neselektivni NSAIL) mogu da smanje diuretična, natriuretična i antihipertenzivna dejstva tiazidnih diuretika i antihipertenzivna dejstva antagonista receptora angiotenzina II.

Kod pojedinih pacijenata sa kompromitovanom funkcijom bubrega (npr. dehidrirani pacijenti ili starije osobe sa kompromitovanom funkcijom bubrega) istovremena primena antagonista receptora angiotenzina II i lekova koji inhibiraju ciklooksigenazu može da dovede do daljeg pogoršanja bubrežne funkcije, uključujući i mogućnost nastanka akutne bubrežne insuficijencije, koja je obično reverzibilna. Prema tome, ovu kombinaciju treba primenjivati oprezno, posebno kod starijih osoba. Pacijente treba adekvatno hidrirati i treba razmotriti potrebu za praćenjem bubrežne funkcije po uvođenju istovremene terapije i periodično posle toga.

U jednoj studiji istovremena primena telmisartana i ramiprila dovela je do povećanja do 2,5 puta u PIK^0-24 i C^max ramiprila i ramiprilata. Klinički značaj ovog zapažanja nije poznat.

Presorni amini (npr. noradrenalin)

Dejstvo presornih amina može biti smanjeno.

Nedepolarizujući relaksansi skeletnih mišića (npr. tubokurarin)

Hidrohlortiazid može da pojača dejstvo nedepolarizujućih relaksanasa skeletnog mišića. Lekovi koji se primenjuju u terapiji gihta (npr. probenecid, sulfinpirazon i alopurinol)

Može biti neophodno podešavanje doze urikozuričnih lekova s obzirom na to da hidrohlortiazid može povećati koncentraciju mokraćne kiseline u serumu. Povećanje doze probenecida ili sulfinpirazona može biti neophodno. Istovremena primena tiazida može da poveća incidencu reakcija preosetljivosti na alopurinol.

Kalcijumove soli

Tiazidni diuretici mogu da povećaju koncentraciju kalcijuma u serumu usled smanjene ekskrecije.

Ako se moraju propisati preparati kalcijuma ili lekovi koji štede kalcijum (npr. terapija vitaminom D) potrebno je pratiti koncentracije kalcijuma u serumu i u skladu sa tim prilagoditi dozu kalcijuma.

Beta-blokatori i diazoksid

Hiperglikemijsko dejstvo beta-blokatora i diazoksida može biti pojačano tiazidima.

Antiholinergički lekovi (npr. atropin, biperiden) mogu da povećaju bioraspoloživost diuretika tiazidnog tipa tako što smanjuju gastrointestinalnu pokretljivost i brzinu pražnjenja želuca.

Amantadin

Tiazidi mogu da povećaju rizik od neželjenih dejstava izazvanih amantadinom. Citotoksični lekovi (npr. ciklofosfamid, metotreksat)

Tiazidi mogu da smanje bubrežnu ekskreciju citotoksičnih lekova i da pojačaju njihovo mijelosupresivno dejstvo.

Na osnovu njihovih farmakoloških osobina, može se očekivati da sledeći lekovi mogu potencirati hipotenzivno dejstvo svih antihipertenzivnih lekova, uključujući telmisartan: baklofen, amifostin. Osim toga, ortostatska hipotenzija može se pogoršati uzimanjem alkohola, barbiturata, narkotika ili antidepresiva.

Trudnoća

Ne preporučuje se primena antagonista receptora angiotenzina II tokom prvog trimestra trudnoće (videti odeljak 4.4). Primena antagonista receptora angiotenzina II kontraindikovana je tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće (videti odeljke 4.3 i 4.4).

Ne postoje adekvatni podaci o primeni telmisartan/hidrohlortiazida tokom trudnoće. Studije na životinjama su pokazale reproduktivnu toksičnost (videti odeljak 5.3).

Epidemiološki podaci vezani za teratogeni rizik nakon izlaganja ACE inhibitorima tokom prvog trimestra trudnoće, nisu definitivni; ipak, malo povećanje rizika se ne može isključiti. Pošto ne postoje kontrolisani epidemiološki podaci o riziku vezanom za antagoniste receptora angiotenzina II, slični rizici postoje za ovu grupu lekova. Pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba da pređu na drugu antihipertenzivnu terapiju sa potvrđenim bezbednosnim profilom za primenu u trudnoći, osim ako se terapija antagonistima receptora angiotenzina II ne smatra neophodnom. Kada se trudnoća potvrdi, terapiju antagonistima receptora angiotenzina II treba odmah prekinuti i ako je potrebno, treba otpočeti drugu terapiju.

Poznato je da izloženost antagonistima receptora angiotenzina II tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće indukuje fetotoksičnost kod ljudi (smanjena funkcija bubrega, oligohidroamnion, usporeno okoštavanje kostiju lobanje) i neonatalnu toksičnost (bubrežna insuficijencija, hipotenzija, hiperkalemija) (videti odeljak 5.3). Ukoliko dođe do izloženosti antagonistima receptora angiotenzina II od drugog trimestra trudnoće, preporučuje se ultrazvučno praćenje funkcije bubrega i razvoja lobanje.

Odojčad čije su majke uzimale antagoniste receptora angiotenzina II treba pažljivo pratiti zbog mogućnosti pojave hipotenzije (videti odeljke 4.3 i 4.4).

Postoji ograničeno iskustvo sa hidrohlortiazidom tokom trudnoće, naročito tokom prvog trimestra. Studije na životinjama nisu pružile dovoljno podataka. Hidrohlortiazid prolazi kroz placentu. Na osnovu farmakološkog mehanizma dejstva hidohlortiazida, njegova primena tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće može da ugrozi feto-placentalnu perfuziju i time prouzrokovati fetalna i neonatalna dejstva kao što su ikterus, poremećaj ravnoteže elektrolita i trombocitopenija. Hidrohlortiazid se ne sme primenjivati kod gestacijskog edema, gestacijske hipertenzije ili preeklampsije zbog rizika od smanjenog volumena plazme i hipoperfuzije placente, bez korisnog efekta na tok bolesti.

Hidrohlortiazid se ne sme primenjivati u esencijalnoj hipertenziji kod trudnica, osim u retkim slučajevima kada se druga terapija ne može primeniti.

Dojenje

Budući da nema informacija o upotrebi telmisartan/hidrohlortiazida u periodu dojenja, ovaj lek se ne preporučuje u tom periodu i prednost se daje drugim lekovima koji imaju bolji bezbednosni profil tokom dojenja, posebno kada se doji novorođenče ili prevremeno rođeno dete.

Hidrohlortiazid se izlučuje u majčino mleko u malim količinama. Visoke doze tiazida koje izazivaju intenzivnu diurezu mogu da inhibiraju stvaranje mleka. Primena hidrohlortiazida se ne preporučuje tokom dojenja. Ako se hidrohlortiazid primenjuje tokom dojenja, trebalo bi primeniti najmanju moguću dozu.

Plodnost

U pretkliničkim ispitivanjima, nije primećen uticaj telmisartana i hidrohlortiazida na plodnost kod muškaraca i žena.

Lek TELMIKOR PLUS može uticati na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Kod uzimanja ovog leka mogu se povremeno pojaviti vrtoglavica ili pospanost.

Sažetak bezbednosnog profila

Najčešće prijavljeno neželjeno dejstvo je ošamućenost. Ozbiljan angioedem se retko može javiti (≥1/10000 do <1/1000).

Ukupna incidenca neželjenih događaja prijavljenih pri primeni telmisartan/ hidrohlortiazida je uporediva sa incidencom neželjenih događaja pri primeni telmisartana, na osnovu rezultata randomizovane kontolisane kliničke studije, u koju je bilo uključeno 1471 pacijenata randomizovanih da primaju telmisartan plus hidrohlortiazid (835) ili samo telmisartan (636). Uticaj doza na ispoljavanje neželjenih dejstava nije utvrđena a nije pokazana ni korelacija sa polom, starošću ili rasom pacijenata.

Tabelarni prikaz neželjenih dejstava

Neželjene reakcije prijavljene u kliničkim studijama i one koje se češće javljaju pri primeni kombinacije telmisartan plus hidrohlortiazid u odnosu na placebo (p≤0,05), prikazane su u nastavku, prema klasi sistema oragana. Neželjene reakcije za koje se zna da se javljaju sa svakom komponentom pojedinačno, ali nisu primećene u kliničkim ispitivanjima, mogu se javiti tokom terapije lekom TELMIKOR PLUS .

Neželjene reakcije su klasifikovane prema učestalosti koristeći sledeću konvenciju: veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do <1/100); retko (≥1/10000 do <1/1000); veoma retko (<1/10000); nepoznate učestalosti (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

U okviru svakog organskog sistema, neželjena dejstva se navode prema opadajućoj ozbiljnosti.

1 na osnovu postmarketinškog iskustva

2 za dodatne informacije pogledati odeljak “Opis pojedinih neželjenih reakcija”

Dodatne informacije o pojedinačnim komponentama

Neželjene reakcije prethodno prijavljene sa jednom od pojedinačnih komponenti, mogu biti potencijalne neželjene reakcije leka TELMIKOR PLUS , čak i ukoliko nisu zabeležene u kliničkim ispitivanjima ovog leka.

Telmisartan

Neželjene reakcije su se pojavile sa istom učestalošću kod pacijenata koji su primali placebo i telmisartan.

Ukupna incidenca neželjenih reakcija prijavljenih sa telmisartanom (41,4%) je obično bila uporediva sa placebom (43,9%), u placebo kontolisanim ispitivanjima. Sledeće neželjene reakcije navedene u tabeli u nastavku su prikupljene iz svih kliničkih ispitivanja sa hipertenzivnim pacijentima lečenih telmisartanom, ili sa pacijentima starosti 50 godina i starijim, sa visokim rizikom od kardiovaskularnih događaja.

3za dodatne informacije pogledati “Opis pojedinih neželjenih reakcija”

Hidrohlortiazid

Hidrohlortiazid može da prouzrokuje ili pogorša hipovolemiju što može da dovede do disbalansa elektrolita (videti odeljak 4.4).

Neželjene reakcije nepoznate učestalosti prijavljene tokom primene hidrohlortiazida pojedinačno, uključuju:

Opis pojedinih neželjenih reakcija

Abnormalna funkcija jetre/poremećaj funkcije jetre

Većina slučajeva abnormalne funkcije jetre/poremećaja rada jetre iz postmarketinškog praćenja se dogodila kod pacijenata japanskog porekla. Pacijenti japanske populacije su imali veću tendenciju ka ispoljavanju ovih neželjenih dejstava.

Sepsa

U studiji PRoFESS, primena telmisartana je u poređenju sa placebom dovela do povećane incidence sepse. Ovaj događaj može da bude slučajni nalaz ili povezan sa trenutno nepoznatim mehanizmom nastanka (takođe videti odeljak 5.1).

Intersticijalna bolest pluća

Slučajevi intersticijalne bolesti pluća prijavljeni tokom postmarketinškog praćenja bili su vremenski povezani sa uzimanjem telmisartana. Međutim, uzročno-posledična veza nije ustanovljena.

Nemelanomski karcinom kože

Na osnovu dostupnih podataka iz epidemioloških studija, između hidrohlortiazida i nemelanomskog karcinoma kože (NMSC) primećena je povezanost zavisna od kumulativne doze (takođe videti odeljke 4.4 i 5.1).

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu

Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Dostupni su samo ograničeni podaci kada je u pitanju predoziranje telmisartanom kod ljudi. Stepen do kog se hidrohlortiazid uklanja hemodijalizom nije utvrđen.

Simptomi

Najizraženije manifestacije predoziranja telmisartanom su hipotenzija i tahikardija; takođe su prijavljeni bradikardija, ošamućenost, povraćanje, povećanje serumskog kreatinina i akutna bubrežna insuficijencija. Predoziranje hidrohlortiazidom je povezano sa elektrolitnim disbalansom (hipokalemija, hipohloremija) i hipovolemijom koja nastaje zbog prekomerne diureze. Najčešći znaci i simptomi predoziranja su mučnina i pospanost. Hipokalemija može da dovede do grčeva mišića i/ili izražene aritmije prilikom istovremene primene glikozida digitalisa ili određenih antiaritmika.

Terapija

Telmisartan se ne uklanja hemodijalizom. Stanje pacijenta treba pažljivo pratiti, a terapija treba da bude simptomatska i suportivna. Zbrinjavanje zavisi od vremena proteklog od unošenja leka i težine simptoma. Preporučene mere uključuju indukciju povraćanja i/ili ispiranje želuca. Aktivni ugalj može biti koristan u terapiji predoziranja. Treba često pratiti elektrolite i kreatinin u serumu. Ukoliko dođe do pojave hipotenzije, pacijenta treba postaviti u ležeći položaj i trenutno nadoknaditi tečnost i elektrolite.