Hidrokortizon HF 100mg/2mL prašak i rastvarač za rastvor za injekciju/infuziju

Lek Hidrokortizon HF je indikovan u terapiji stanja u kojima je potrebno brzo i intenzivno dejstvo kortikosteroida, kao što su:

Endokrini poremećaji

Primarna i sekundarna insuficijencija nadbubrega

Kolagenoze

Sistemski eritematozni lupus

Dermatološka oboljenja

Teški oblici erythema multiforme (Stevens-Johnson-ov sindrom)

Alergijske bolesti i reakcije

Bronhijalna astma, anafilaktičke reakcije

Gastrointestinalna oboljenja

Ulcerozni kolitis, Crohn-ova bolest

Bolesti respiratornog trakta

Aspiracija gastričnog sadržaja

Urgentna stanja

Stanje šoka prouzrokovano insuficijencijom nadbubrega, kao i stanje šoka nakon neuspeha konvencionalne terapije kada postoji mogućnost postojanja insuficijencije nadbubrega.

Lek Hidrokortizon HF se može primeniti putem intravenske injekcije, intravenske infuzije ili putem intramuskularne injekcije, ali podesniji način u slučajevima hitnog reagovanja je intravenska injekcija. Kasnije, treba razmotriti parenteralnu primenu depo preparata ili oralnu primenu leka.

Uobičajena doza iznosi od 100 mg do 500 mg u zavisnosti od težine oboljenja, u vidu intravenske injekcije tokom 1 do 10 minuta. Doza se može ponoviti u intervalima od 2, 4 ili 6 sati u zavisnosti od odgovora pacijenta na terapiju i njegovog kliničkog stanja.

Doziranje varira i mora se prilagoditi bolesti koja se leči, težini bolesti i odgovoru pacijenta na terapiju tokom celog lečenja. Odluka o odnosu rizik/benefit za pacijenta mora biti doneta za svaki individualni slučaj.

Dozu održavanja treba odrediti postepenim smanjenjem inicijalne doze u određenim vremenskim intervalima, sve dok se ne dostigne najmanja doza koja će održavati odgovarajuć klinički odgovor.

Generalno, velike doze kortikosteroida treba primenjivati samo dok se stanje pacijenta ne stabilizuje, obično ne duže od 48 do 72 sata. Ukoliko postoji potreba za daljim nastavkom terapije, postoji mogućnost razvoja hipernatremije. Zbog toga se savetuje, umesto leka Hidrokortizon HF, primena metilprednizolon-natrijum-sukcinata, jer pri njegovoj primeni dolazi do zanemarljive retencije natrijuma.

Ukoliko je neophodno obustavljanje primene leka Hidrokortizon HF nakon dugotrajne terapije, preporučuje se postepeno smanjenje doze, bez naglog prekida (videti odeljak 4.4).

Neželjena dejstva se mogu svesti na minimum korišćenjem najmanje efektivne doze tokom najkraćeg mogućeg perioda (videti odeljak 4.4).

Kortikosteroidna terapija je dodatna terapija, a ne zamena konvencionalnoj terapiji.

Kod pacijenata sa oboljenjem jetre, može postojati pojačan efekat (videti odeljak 4.4) i treba razmotriti smanjenje doze.

Stariji pacijenti: Lek Hidrokortizon HF se primarno koristi za akutna kratkotrajna stanja. Nema informacija koje bi ukazivale da je potrebno prilagođavanje doze kod starijih pacijenata. Međutim, kod ovih pacijenata treba imati na umu da su moguće ozbiljnije posledice uobičajenih neželjenih dejstava kortikosteroida zbog čega je potrebno sprovesti stalni nadzor kliničkog stanja pacijenta (videti odeljak 4.4).

Pedijatrijska populacija: Doze za decu uzrasta preko 4 nedelje se mogu smanjiti, ali je neophodno više voditi računa o težini kliničkog stanja i odgovoru pacijenta na terapiju nego o uzrastu i telesnoj masi deteta. Doza ne treba da bude manja od 25 mg dnevno (videti odeljak 4.4).

Lek Hidrokortizon HF kao rastvarač sadrži vodu za injekcije sa 0,9% benzilalkoholom. Ne sme se primenjivati kod prevremeno rođenih beba i novorođenčadi (do 4 nedelje starosti). Ne koristiti duže od 7 dana kod dece mlađe od 3 godine.

Intravenska primena benzilalkohola je povezana sa rizikom od teških neželjenih dejstava uključujući poteškoće u disanju (engl. gasping syndrome) i smrću novorođenih beba i male dece. Kod male dece postoji povećani rizik od akumulacije. Nije poznata minimalna količina benzilalkohola kod koje se mogu ispoljiti toksična dejstva.

Za način pripreme rastvora videti odeljak 6.6.

Lek Hidrokortizon HF je kontraindikovan:

• kod pacijenata kod kojih je poznata preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1;

• kod pacijenata sa sistemskom infekcijom, osim ukoliko se primenjuje specifična antiinfektivna terapija;

• za intratekalnu primenu, osim kao deo nekih hemoterapeutskih režima (ne smeju se koristiti rastvarači koji sadrže benzilalkohol);

• za epiduralnu primenu;

• prevremeno rođene bebe i novorođenčad do 4 nedelje starosti (zbog prisustva benzil alkohola u rastvaraču)

Posebna upozorenja:

1. Tekst uputstva za pacijente se nalazi u pakovanju leka.

2. Pojava neželjenih dejstava nakon sistemske primene kortikosteroida može se minimalizovati ukoliko se poštuju principi primene najmanje efektivne doze u što kraćem vremenskom periodu. Stalna kontrola stanja pacijenta treba da omogući pravilno titriranje doze u odnosu na kliničko stanje (videti odeljak 4.2).

3. Dugotrajna terapija dovodi do atrofije kore nadbubrega koja može perzistirati mesecima nakon završetka lečenja. Kod pacijenata koji su na produženoj terapiji kortikosteroidima, primenu leka treba postepeno obustavljati, da bi se izbegao nagli povratak bolesti, akutna nadbubrežna insuficijencija ili poliarteritis, i smanjivati tokom nekoliko nedelja ili meseci u skladu sa dozom i trajanjem lečenja. Tokom produžene terapije, ukoliko postoje pridružene bolesti, povrede, primena anestezije ili hirurška intervencija, može doći do privremenog povećanja doze; ukoliko je terapija kortikosteroidima prekinuta tokom produžene terapije, možda će biti potrebno da se privremeno ponovo uključe.

4. Pošto sekrecija mineralokortikoida može biti narušena, so i/ili mineralokortikoid treba primenjivati istovremeno;

5. Mogu se javiti alergijske reakcije. Zbog toga što su se retko javljale reakcije na koži i anafilaktičke/anafilaktoidne reakcije kod pacijenata koji su primali parenteralnu kortikosteroidnu terapiju, odgovarajuće mere opreza treba preduzeti pre primene, posebno kada pacijent u anamnezi ima alergiju na lekove.

6. Imunosupresivna dejstva/Povećana sklonost ka infekcijama:

   kortikosteroidi mogu povećati sklonost ka infekcijama, maskirati neke znake infekcije, a nove infekcije se mogu javiti tokom njihove primene. Supresija inflamatornog odgovora i imunske funkcije povećava sklonost ka gljivičnim, virusnim i bakterijskim infekcijama i njihovu težinu. Klinička slika infekcije često može biti atipična i može dostići uznapredovali stadijum pre nego što je prepoznata.

7. Primena žive ili žive, atenuisane vakcine je kontraindikovana kod pacijenata koji dobijaju imunosupresivne doze kortikosteroida. Mrtve ili inaktivisane vakcine mogu biti primenjene kod pacijenata koji dobijaju imunosupresivne doze kortikosteroida; međutim, odgovor na ove

   vakcine može biti umanjen. Predviđene procedure imunizacije se mogu sprovesti kod pacijenata koji dobijaju doze kortikosteroida koje nisu imunosupresivne.

8. Pacijenti koji dobijaju lekove koji dovode do supresije imunskog sistema su skloniji ka infekcijama u odnosu na zdrave osobe. Varičele i male boginje, na primer, mogu imati ozbiljniji tok ili čak i smrtni ishod kod dece i odraslih sa oslabljenim imunskim sistemom koji dobijaju kortikosteroide. Varičele treba ozbiljno uzeti u obzir zbog toga što ovo obično bezazleno oboljenje može biti sa smrtnim ishodom kod imunosupresivnih pacijenata. Pacijente (ili roditelje dece) bez potvrde o preležanoj varičeli treba savetovati da izbegavaju blizak lični kontakt sa obolelima od varičele ili herpes zostera i ukoliko budu izloženi infekciji treba da budu pod strogim medicinskim nadzorom. Pasivna imunizacija varičela/zoster imunoglobulinom je neophodna za izložene pacijente koji nisu imunizovani, a dobijaju sistemske kortikosteroide ili su ih dobijali u toku prethodna 3 meseca, i to u toku 10 dana od izlaganja virusu. Ukoliko se dijagnoza varičele potvrdi, bolest zahteva specijalističku negu i hitnu terapiju. Terapiju kortikosteroidima ne treba prekidati a može biti potrebno povećanje doze.

9. Psihijatrijsko dejstvo: Pacijenti i/ili njihovi staratelji treba da budu upozoreni na moguća teška neželjena psihijatrijska dejstva pri upotrebi sistemskih kortikosteroida (videti odeljak 4.8). Simptomi se tipično pojavljuju u roku od nekoliko dana ili nedelja od početka lečenja. Rizik može biti povećan kod većih doza ili sistemske izloženosti (videti odeljak 4.5), iako koncentracije doza ne dozvoljavaju predviđanje početka, tipa, ozbiljnost ili trajanje reakcija. Većina reakcija se povlači nakon svakog smanjenja doze ili obustave primene leka, iako može biti potrebno određeno lečenje. Pacijenti/staratelji treba da budu upozoreni na moguće psihijatrijske smetnje koje se mogu pojaviti odmah nakon smanjenja ili prekida terapije sistemskim kortikosteroidima, iako je ovakva vrsta neželjenih dejstava prijavljivana povremeno.

   Posebna nega je potrebna kada se razmatra korišćenje sistemskih kortikosteroida kod pacijenata sa postojećim ili povremenim teškim afektivnim poremećajima prisutnim kod njih ili kod najbližih srodnika. Ovo uključuje depresivne ili manično-depresivne bolesti i prethodnu steroidnu psihozu.

10. Primena leka kod aktivne tuberkuloze treba da bude ograničena na slučajeve fulminantne ili diseminovane tuberkuloze u kojima se kortikosteroidi primenjuju u terapiji bolesti zajedno sa odgovarajućom antituberkuloznom terapijom. Ukoliko su kortikosteroidi indikovani kod pacijenata sa latentnom tuberkulozom ili tuberkulin-reaktivnih, neophodan je strogi nadzor jer može doći do reaktivacije bolesti. Tokom produžene terapije kortikosteroidima, ovi pacijenti treba da dobijaju hemoprofilaksu.

11. Treba obratiti pažnju na pacijente koji uzimaju kardioaktivne lekove, kao što je digoksin, zbog steroidima indukovanog elektrolitnog poremećaja/gubitka kalijuma (videti odeljak 4.8).

12. Davanje intramuskularne injekcije u deltoidnu regiju zbog mogućnosti atrofije tkiva.

13. Prijavljeni su hepatobilijarni poremećaji koji mogu biti reverzibilni po prestanku terapije. Prema tome odgovarajući monitoring je neophodan. Hidrokortizon može imati povećano dejstvo kod pacijenata sa oboljenjem jetre jer se metabolizam i eliminacija hidrokortizona značajno smanjuju kod ovih pacijenata (videti odeljak 4.2).

14. Feohromocitomska kriza, koja može biti sa smrtnim ishodom, je takođe prijavljena nakon primene sistemskih kortikosteroida. Kod pacijenata sa sumnjom ili identifikovanim feohromocitomom, kortikosteroide treba primeniti tek nakon procene odnosa rizika i koristi za pacijenta.

15. Dejstva na oči:

    Poremećaji vida mogu biti prijavljeni pri sistemskoj i lokalnoj primeni kortikosteroida. Ukoliko su kod pacijenta prisutni simptomi kao što su zamagljen vid ili drugi poremećaji vida, treba razmotriti pregled kod oftalmologa radi procene mogućih uzroka koji uključuju kataraktu, glaukom ili retke bolesti kao što je centralna serozna horioretinopatija (engl: CSCR

    - central serous chorioretinopathy), koja je prijavljena posle sistemske i lokalne primene kortikosteroida. Centralna serozna horioretinopatija može izazvati ablaciju retine.

    Kortikosteroide treba koristiti s oprezom kod pacijenata sa okularnim herpes simplex-om zbog mogućnosti nastanka kornealne perforacije.

    Produžena upotreba kortikosteroida može izazvati posteriornu subkapsularnu kataraktu i nuklearnu kataraktu (naročito kod dece), egzoftalmus, ili povišeni intraokularni pritisak, što može dovesti do glaukoma sa mogućim oštećenjem optičkog nerva. Za pojavu sekundarne gljivične i virusne infekcije oka može biti povećana mogućnost kod pacijenata koji dobijaju glukokortikoide.

16. Teški neželjeni događaji su prijavljeni udruženi sa intratekalnim/epiduralnim putem primene. Postoje izveštaji o pojavi epiduralne lipomatoze kod pacijenata koji su primali kortikosteroide, tipično tokom dugoročne primene velikih doza.

17. Sistemski kortikosteroidi nisu indikovani, samim tim ne treba ih ni primenjivati u terapiji traumatske povrede glave: multicentrična studija pokazala je povećani mortalitet nakon 2 nedelje i nakon 6 meseci nakon povrede, kod pacijenata koji su dobijali metilprednizolon- natrijum-sukcinat u odnosu na placebo. Kauzalna povezanost sa metilprednizolon-natrijum- sukcinatom nije utvrđena.

18. Tromboza, uključujući venski tromboembolizam, je prijavljena pri primeni kortikosteroida. Usled ovoga, kortikosteroide treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata koji već imaju ili imaju predispoziciju za tromboembolijske poremećaje.

19. Primena kortikosteroida u septičkom šoku je bila kontroverzna, rane studije su pokazale i korisne i štetna dejstva. U skorije vreme, ukazano je da je dodatna terapija kortikosteroidima korisna kod pacijenata sa razvijenim septičkim šokom koji imaju adrenalnu insuficijenciju. Međutim, ne preporučuje se njihova rutinska primena u septičkom šoku. Sistematska nije podržala njihovu primenu. Međutim, meta-analize, i procena ukazuju da duža primena (5 – 11 dana) malih doza kortikosteroida može smanjiti mortalitet, posebno kod pacijenata sa septičkim šokom koji reaguje na vazopresore.

20. Dejstvo na endokrini sistem:

    Kod pacijenata na kortikosteroidnoj terapiji koji su izloženi neuobičajenom stresu, povećanje doze kortikosteroida brzog dejstva je indikovano pre, tokom i posle stresne situacije. Farmakološke doze kortikosteroida primenjene u dužem vremenskom periodu mogu dovesti do supresije osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubreg (sekundarna adrenokortikalna insuficijencija). Stepen i dužina nastale adrenokortikalne insuficijencije su promenljivi između pacijenata i zavise od doze, učestalosti primene, vremena primene i ukupnog trajanja glukokortikoidne terapije. Dodatno, akutna adrenalna insuficijencija koja može dovesti do smrtnog ishoda se može javiti ukoliko se naglo prekine terapija glukokortikoidima. Lekom izazvana sekundarna adrenokortikalna insuficijencija može prema tome biti svedena na najmanju meru postepenim smanjenjem doze. Ovaj tip relativne insuficijencije može perzistirati tokom nekoliko meseci posle prekida terapije; prema tome, u svakoj stresnoj situaciji koja se pojavi u tom periodu, treba ponovno uvesti hormonsku terapiju. „Sindrom obustave steroida” koji može izgledati nepovezan sa adrenokortikalnom insuficijencijom, može se takođe javiti posle naglog prekida terapije glukokortikoidima. Ovaj sindrom uključuje simptome kao što su: anoreksija, mučnina, povraćanje, letargija, glavobolja, groznica, bolovi u zglobovima, deskvamacija, mijalgija, gubitak telesne mase i/ili hipotenzija. Smatra se da ova dejstva nastaju kao posledica naglih promena koncentracije pre nego malih koncentracija kortikosteroida. Zbog toga što glukokortikoidi mogu izazvati ili pogoršati Kušingov sindrom, glukokortikoide treba izbegavati kod pacijenata sa Kušingovom bolešću. Postoji pojačan efekat kortikosteroida kod pacijenata sa hipotireoidizmom.

21. Dejstva na srce:

    Neželjena dejstva glukokortikoida na kardiovaskularnom sistemu, kao što su dislipidemija i hipertenzija, mogu uticati na pacijente sa postojećim kardiovaskularnim faktorima rizika na pojavu dodatnih kardiovaskularnih efekata, ukoliko se primenjuju velike doze u dužem vremenskom periodu. U skladu s tim, kortikosteroide treba primenjivati promišljeno kod ovih pacijenata i obratiti pažnju na modifikaciju rizika i dodatno kardiološko praćenje, ukoliko je neophodno. Primena manjih doza može smanjiti incidencu komplikacija kortikosteroidne terapije. Sistemske kortikosteroide treba primenjivati sa oprezom i samo ukoliko je zaista neophodno, u slučajevima kongestivne srčane insuficijencije.

22. Ostalo:

    S obzirom da komplikacije lečenja glukokortikoidima zavise od jačine doze i dužine lečenja, odluka o odnosu rizik/benefit za pacijenta mora biti doneta za svaki individualni slučaj, za jačinu doze i dužinu trajanja, kao i za izbor terapije (dnevna ili intermitentna).

    Treba koristiti najmanju moguću dozu kortikosteroida za kontrolu stanja pod lečenjem i, kada je smanjenje doze moguće, treba da bude postepeno.

    Koadministracija sa inhibitorima CYP3A, uključujući proizvode koje sadrže kobicistat, može povećati rizik od sistemskih neželjenih dejstava. Kombinaciju treba izbegavati ukoliko je korist za pacijenta manja od rizika za sistemska neželjena dejstva; u tom slučaju pacijente treba pratiti (videti odeljak 4.5).

    Acetilsalicilna kiselina i nesteroidne antiinflamatorne lekove treba koristiti sa oprezom zajedno sa kortikosteroidima (videti odeljak 4.5).

23. Prijavljen je Kapošijev sarkom kod pacijenata koji su primali kortikosteroidnu terapiju. Prekid primene kortikosteroida može dovesti do kliničke remisije.

24. Kortikosteroide treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata sa konvulzijama.

25. Velike doze kortikosteroida mogu da izazovu akutni pankreatitis.

Ne postoji univerzalno slaganje oko toga da li su kortikosteroidi sami po sebi odgovorni za nastanak peptičkog ulkusa za vreme trajanja terapije; međutim, glukokortikoidna terapija može maskirati simptome peptičkog ulkusa tako da se perforacija ili krvavljenje mogu pojaviti bez značajnog bola. Glukokortikoidna terapija može maskirati peritonitis i druge znakove ili simptome povezane sa gastrointestinalnim poremećajima kao što su perforacija, opstrukcija ili pankreatitis. U kombinaciji sa NSAIL (nesteroidni antiinflamatorni lekovi) povećan je rizik od nastanka gastrointestinalnog ulkusa.

Hidrokortizon može izazvati povećanje krvnog pritiska, retenciju soli i vode i povećanu ekskreciju kalijuma. Ograničenje unosa soli u ishrani i nadoknada kalijuma mogu biti neophodni. Svi kortikosteroidi povećavaju ekskreciju kalcijuma.

Mere opreza:

Poseban oprez je potreban kada se razmatra primena sistemskih kortikosteroida kod pacijenata sa sledećim stanjima i tada je neophodno često praćenje pacijenta.

1. Osteoporoza je generalno udružena sa dugotrajnom primenom velikih doza glukokortikoida. Kortikosteroide treba primenjivati oprezno kod pacijenata sa osteoporozom (u posebnom riziku su žene u post-menopauzi).

2. Hipertenzija.

3. Postojeći ili u anamnezi prisutni teški afektivni poremećaji (posebno prethodna steroidna psihoza).

4. Kortikosteroidi, uključujući hidrokortizon, mogu povećati glikemiju u krvi, pogoršati već postojeći dijabetes i stvoriti predispoziciju kod pacijenata na dugotrajnoj terapiji za nastanak dijabetes melitusa (ili u porodičnoj anamnezi prisutan dijabetes).

5. Tuberkuloza u anamnezi.

6. Glaukom (ili glaukom u porodičnoj anamnezi).

7. Prethodna miopatija indukovana kortikosteroidima.

8. Insuficijencija jetre ili ciroza.

9. Kortikosteroide treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega.

10. Epilepsija.

11. Peptička ulceracija.

12. Sveže intestinalne anastomoze.

13. Predispozicija za tromboflebitis.

14. Apsces ili druge piogene infekcije.

15. Ulcerozni kolitis.

16. Divertikulitis.

17. Miastenija gravis.

18. Egzantematozne bolesti.

Pedijatrijska populacija

Kortikosteroidi izazivaju usporen rast kod novorođenčadi, u detinjstvu i adolescenciji, koji može biti ireverzibilan. Terapija treba da je ograničena na minimalnu dozu u toku najkraćeg vremena. Rast i razvoj novorođenčadi i dece na produženoj kortikosteroidnoj terapiji treba pažljivo pratiti. Rast može biti usporen kod dece koja primaju dugotrajnu, dnevno podeljenu dozu glukokortikoidne terapije. Primena steroida na ovaj način treba da je ograničena na najozbiljnije indikacije. Novorođenčad i deca na produženoj kortikosteroidnoj terapiji su u posebnom riziku od nastanka povišenog intrakranijalnog pritiska. Velike doze kortikosteroida mogu izazvati pankreatitis kod dece.

Hipertrofična kardiomiopatija je prijavljena posle primene hidrokortizona kod prevremeno rođene dece, prema tome treba preduzeti odgovarajuću dijagnostičku procenu i praćenje srčane funkcije i njegove strukture.

U postmarketinškom praćenju bilo je prijava sindroma lize tumora (TLS – engl: tumour lysis syndrome) kod pacijenata sa malignitetima, uključujući hematološke malignitete i solidne tumore, prateći upotrebu samih sistemskih kortikosteroida ili u kombinaciji sa drugim hemoterapijskim agensima. Pacijente sa velikim rizikom za nastanak TLS, kao što su pacijenti sa tumorima sa velikim proliferativnim indeksom, velikim opterećenjem tumora i velikim osetljivošću na citotoksične agense, treba pažljivo pratiti i preduzeti mere predostrožnosti.

Primena kod starijih pacijenata

Najčešća neželjena dejstva sistemskih kortikosteroida mogu biti udružena sa ozbiljnim posledicama u starijem životnom dobu, kao što su osteoporoza, hipertenzija, hipokalemija, dijabetes, prijemčivost na infekcije i istanjenost kože. Potreban je strog klinički nadzor kako bi se izbegle po život opasne reakcije.

Lek sadrži benzilalkohol

Može izazvati toksične reakcije ili anafilaktičke reakcije kod dece do 3 godine starosti.

Lek sadrži natrijum

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma po dozi, tj. suštinski je „bez natrijuma“.

1. Hidrokortizon se metaboliše preko 11-beta-hidroksisteroid dehidrogenaze tip 2 (11-beta-HSD2) i citohroma P450 (CYP) 3A4 enzima. CYP3A4 enzim katalizuje 6-beta-hidroksilaciju steroida, esencijalnu fazu I metabolizma i endogenih i sintetskih kortikosteroida. Mnoga druga jedinjenja su takođe supstrati CYP3A4, od kojih je za neke (kao i za neke druge lekove) pokazano da menjaju metabolizam glukokortikoida indukcijom (ushodna regulacija) ili inhibicijom CYP3A4 enzima.

2. CYP3A4 inhibitori - mogu smanjiti hepatički klirens i povećati koncentraciju hidrokortizona u plazmi. U prisustvu CYP3A4 inhibitora (npr. ketokonazol, itrakonazol, klaritromicin i sok od grejpfruta), može biti potrebna titracija doze hidrokortizona kako bi se izbegla steroidna toksičnost.

3. CYP3A4 induktori – mogu povećati hepatički klirens i smanjiti koncentraciju hidrokortizona u plazmi. U prisustvu CYP3A4 induktora (npr. rifampin, karbamazepin, fenobarbital i fenitoin), može biti neophodno povećanje doze hidrokortizona kako bi se postigao željeni terapijski odgovor.

4. CYP3A4 substrati - U prisustvu nekog drugog CYP3A4 substrata, može postojati uticaj na hepatički klirens metilprednizolona, sa neophodnim prilagođavanjem doze. Postoji povećana mogućnost pojave neželjenih dejstva svakog leka pojedinačno kada se primenjuju istovremeno.

5. Efekti koji nisu posredovani preko CYP3A4 - Druge interakcije i efekti koji se javljaju tokom primene metilprednizolona su navedeni u tabeli 1, u nastavku.

Tabela 1 sadrži listu i opis najčešćih i/ili klinički važnih interakcija ili dejstava pri primeni sa hidrokortizonom.

Tabela 1. Važne interakcije (sa lekom ili supstancom)/efekti hidrokortizona

1. Prijavljena je akutna miopatija pri istovremenoj primeni velikih doza kortikosteroida i antiholinergika, kao što su neuromišićni blokatori (videti odeljak 4.4, deo Dejstva na mišićno-koštani sistem, za dodatne informacije).

2. Antagonizam efekata neuro-mišićnih blokatora pankuronijuma i vekuronijuma su prijavljeni kod pacijenata koji primaju kortikosteroide. Ova interakcija se može očekivati sa svim

1. Inhibitori proteaze, kao što su indinavir i ritonavir, mogu povećati koncentracije kortikosteroida u plazmi.

2. Kortikosteroidi mogu indukovati metabolizam inhibitora HIV proteaze što dovodi do

1. Može doći do povećanja incidence gastrointestinalnog krvarenja i ulceracija kada se kortikosteroidi primenjuju istovremeno sa NSAIL.

2. Kortikosteroidi mogu povećati klirens velikih doza acetilsalicilne kiseline, što može dovesti do smanjenja koncentracije salicilata u serumu. Prekid terapije kortikosteroidom može dovesti do povećanja koncentracije salicilata u serumu, što vodi povećanju rizika od toksičnosti

Trudnoća

Sposobnost kortikosteroida da prolaze placentu varira između različitih lekova iz ove grupe. Hidrokortizon prolazi placentu.

Nema podataka da primena kortikosteroida dovodi do povećane incidence kongenitalnih anomalija kada se primenjuju kod trudnica.

Postoje dokazi da primena kortikosteroida kod gravidnih životinja može izazvati malformacije fetusa uključujući rascep nepca, intrauterini zastoj u rastu i efekte na rast i razvoj mozga. Na osnovu pretkliničkih studija, postoji veoma mali rizik od rascepa nepca i intrauterinog usporenja rasta fetusa.

Hipoadrenalizam se može, teoretski, javiti kod novorođenčadi koja su prenatalno bila izložena kortikosteroidima. Novorođenčad majki koje su primale ovakvu terapiju tokom trudnoće treba pažljivo pratiti zbog znakova hipoadrenalizma i odgovarajućih mera ukoliko ovakvi znaci postoje. Kada su međutim, kortikosteroidi neophodni, pacijentkinje koje su u normalnoj trudnoći, treba lečiti kao da nisu trudne. Pacijentkinje sa preeklampsijom ili zadržavanjem tečnosti treba pažljivo pratiti.

Neke retrospektivne studije su pokazale povećanu incidencu novorođenčadi sa smanjenom telesnom masom rođene od majki koje su primale kortikosteroide. U humanoj populaciji, rizik od pojave male telesne mase na rođenju izgleda da je dozno zavisan i može biti sveden na minimum primenom manjih doza kortikosteroida.

Primećena je i pojava katarakti kod novorođenčadi rođenih od majki koje su bile na dugotrajnoj terapiji kortikosteroidima tokom trudnoće.

Dojenje

Kortikosteroidi, uključujući hidrokortizon, se izlučuju u majčinom mleku. Novorođenčad majki koje su primale farmakološke doze treba pratiti jer mogu razviti adrenalnu supresiju. Hidrokortizon treba primenjivati tokom dojenja samo posle pažljive procene odnosa koristi i rizika za majku i novorođenče.

Plodnost

Pokazano je da kortikosteroidi mogu da utiču na plodnost kod laboratorijskih životinja (videti odeljak 5.3).

Dejstvo kortikosteroida na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanje mašinama nije sistematski procenjivano. Neželjena dejstva kao što su konvulzije su mogući posle terapije kortikosteroidima. Ukoliko se ovi simptomi jave kod pacijenata, oni ne treba da upravljaju vozilima ili rukuju mašinama.

Incidenca očekivanih neželjenih dejstava udruženih sa primenom kortikosteroida, uključujući osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubreg korelira sa relativnom potentnošću leka, dozom, vremenom primene i dužinom terapije (videti odeljak 4.4).

*Nije prema MedDRA klasifikaciji

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Nije poznat klinički sindrom akutnog predoziranja kortikosteroidima. Nakon predoziranja, mogućnost supresije nadbubrežne žlezde treba umanjiti postepenim smanjenjem doze tokom određenog vremenskog perioda. Dalje traumatske epizode tokom tog perioda mogu zahtevati posebnu suportivnu terapiju. Hidrokortizon se može ukloniti dijalizom. U slučaju predoziranja, ne postoji specifičan antidot; terapija je suportivna i simptomatska.