AMIKACIN MEDOCHEMIE 500mg/2mL rastvor za injekciju/infuziju

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE je indikovan za terapiju ozbiljnih infekcija kod odraslih, adolescenata i dece

(uključujući novorođenčad) kada se očekuje da bi primena drugih antimikrobnih lekova bila neefikasna (videti odeljak 5.1).

• Nozokomijalne infekcije donjih disajnih puteva uključujući bolnički stečenu pneumoniju (HAP) i pneumoniju povezanu sa mehaničkom ventilacijom (VAP)

• Komplikovane i rekurentne infekcije urinarnog trakta, uključujući pijelonefritis

• Komplikovane intra-abdominalne infekcije, uključujući peritonitis

• Akutne bakterijske infekcije kože i kožnih struktura, uključujući infekcije rana od opekotina

• Bakterijski endokarditis (samo u kombinaciji sa drugim antibioticima).

  Lečenje pacijenata sa bakterijemijom koja je povezana sa ili se sumnja da je povezana sa bilo kojom od napred navedenih infekcija.

  Potrebno je uzeti u obzir zvanične preporuke o odgovarajućoj upotrebi antibakterijskih lekova.

Rastvor amikacin-sulfata se može primeniti intramuskularno ili intravenski.

Amikacin ne treba mešati sa drugim lekovima, već ga treba davati odvojeno u skladu sa preporučenom dozom i načinom primene.

Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka. Stanje funkcije bubrega bi trebalo proceniti merenjem koncentracije serumskog kreatinina ili na osnovu proračuna klirensa endogenog kreatinina. Određivanje koncentracije azotnih materija u krvi je mnogo manje pouzdan metod za procenu funkcije bubrega. Funkciju bubrega treba kontrolisati periodično tokom terapije.

Kad god je moguće, treba odrediti koncentraciju amikacina u serumu kako bi se obezbedila dovoljna, ali ne i prekomerna doza leka. Poželjno je meriti maksimalnu koncentraciju, kao i povremene oscilacije koncentracije leka tokom terapije. Maksimalne koncentracije (30-90 minuta nakon injekcije) preko 35 mikrograma/mL i minimalne koncentracije (neposredno pre primene sledeće doze) veće od 10 mikrograma/mL treba izbegavati. Dozu leka treba prilagoditi, kao što je naznačeno. Kod pacijenata sa

normalnom funkcijom bubrega, lek se može primeniti u jednoj dnevnoj dozi. Maksimalna koncentracija u ovim slučaju može da bude veća od 35 mikrograma/mL.

Kod većine infekcija preporučuje se intramuskularna primena, ali kod životno ugrožavajućih infekcija ili u slučaju kada nije moguće primeniti intramuskularno, može se primenjivati intravenski, kao spora bolus injekcija (2 do 3 minuta) ili infuzija (0,25% tokom 30 minuta).

Intramuskularna i intravenska primena

Pri preporučenoj dozi, tokom 24-48 sati bi trebao da se javi terapijski odgovor kod nekomplikovanih infekcija izazvanih osetljivim mikroorganizmima. Ukoliko tokom 3-5 dana izostane klinički manifestan terapijski odgovor, potrebno je razmotriti primenu druge odgovarajuće terapije.

Ako je potrebno, pogodni sterilni rastvarači za intravensku primenu su fiziološki rastvor ili 5% rastvor dekstroze u vodi. Jednom razblaženi rastvor mora se što je pre moguće primeniti i ne sme se čuvati.

Odrasli i deca starija od 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska doza za odrasle i adolescente sa normalnom funkcijom bubrega (klirens kreatinina ≥50 mL/min) je 15 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze od 7,5 mg/kg na 12 sati. Ukupna dnevna doza ne sme da bude veća od 1,5 g .

Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoje podaci koji opravdavaju doziranje jednom dnevno.

Deca uzrasta od 4 nedelje do 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska (spora intravenska infuzija) doza za decu sa normalnom funkcijom bubrega je 15-20 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza od 15-20 mg/kg ili podeljena u dve doze od 7,5 mg/kg na 12 sati.

Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoje podaci koji opravdavaju doziranje jednom dnevno.

Novorođenčad

Početna udarna doza je 10 mg/kg, a nakon toga sledi 7,5 mg/kg na 12 sati (videti odeljke 4.4 i 5.2).

Prevremeno rođena deca

Preporučena doza je 7,5 mg/kg na 12 sati (videti odeljke 4.4 i 5.2).

Trajanje terapije

Uobičajeno trajanje terapije je 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjenog i intramuskularno i intravenski, ne sme preći 15-20 mg/kg dnevno. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada se razmatra nastavak terapije duže od 10 dana, treba ponovo proceniti primenu amikacina. Ukoliko se nastavi sa lečenjem, neophodno je pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu, kao i koncentraciju amikacina u serumu.

Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je prekinuti terapiju i ponovo uraditi antibiogram. Neuspeh terapije može da nastane zbog rezistencije mikroorganizma ili zbog prisustva apscesa koji zahtevaju hiruršku drenažu.

Intravenska primena

Rastvor treba primeniti kod odraslih u obliku infuzije tokom 30 do 60 minuta.

Posebne preporuke za intravensku primenu

Kod pedijatrijskih pacijenata količina korišćenog rastvarača zavisi od količine amikacina koju pacijent može da toleriše. Rastvor treba obično primeniti u obliku infuzije tokom 30 do 60 minuta. Infuziju kod odojčadi treba davati tokom 1 do 2 sata.

Stariji pacijenti

Amikacin se izlučuje putem bubrega. Kada god je moguće, potrebno je proceniti funkciju bubrega i prilagoditi dozu na način koji je opisan ispod.

Infekcije opasne po život i/ili one koje uzrokoje Pseudomonas

Doza za odrasle može se povećati na 500 mg svakih 8 sati, ali ne sme nikada preći 1.5 g dnevno. Trajanje terapije ne sme biti duže od 10 dana. Maksimalna ukupna doza za odrasle od 15 g se ne sme prekoračiti.

Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)

Dnevna doza od 7.5 mg/kg podeljena u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih). Budući da se aktivnost amikacina povećava sa porastom pH vrednosti, istovremeno se može dati sredstvo za alkalizaciju urina.

Oštećena funkcija bubrega

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (što se manifestuje klirensom kreatinina < 50 mL/min), nije poželjna primena ukupne preporučene doze amikacina u obliku jedne dnevne doze, jer ovi pacijenti mogu biti produženo izloženi visokim oscilacijama koncentracije leka. Videti dole prilagođavanje doze kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega koji lek primaju u dve ili tri podeljene dnevne doze, potrebno je odgovarajućim metodama pratiti koncentraciju amikacina u serumu, kad god je to moguće. Kod ovih pacijenata režim doziranja treba prilagoditi na taj način što se smanjuje doza leka (koja se primenjuje u preporučenim intervalima) ili se produžavaju intervali između preporučenih doza.

Obe metode prilagođavanja doznog režima se baziraju na klirensu kreatinina ili vrednostima serumskog kreatinina, s obzirom da je utvrđeno da su ovi parametri u korelaciji sa poluvremenom eliminacije aminoglikozida kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega. Prilagođeni režim doziranja je potrebno pažljivo kontrolisati na osnovu kliničkih i laboratorijskih parametara, i ukoliko je neophodno ponovo ga uskladiti, uključujući i prilagođavanje u toku dijalize.

Primena preporučenih doza u produženim intervalima

Ukoliko nije moguće odrediti klirens kreatinina, a stanje pacijenta je stabilno, onda se dozni interval u satima za preporučenu dozu (ona koja bi se primenila kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, tj. 7,5 mg/kg dva puta dnevno), može izračunati množenjem kncentracije kreatinina u serumu (mg/100 mL) sa 9; npr. ako je koncentracije kreatinina u serumu 2 mg/100 mL, onda se preporučena pojedinačna doza (7,5 mg/kg) primenjuje svakih 18 sati.

Kako se funkcija bubrega može znatno menjati tokom trajanja terapije, potrebno je često kontrolisati koncentraciju kreatinina u serumu i ukoliko je potrebno, prilagođavati režim doziranja.

Pacijenti koji su na hemodijalizi ili peritonealnoj dijalizi primaju polovinu uobičajene doze na kraju dijalize.

Smanjenje doze pri primeni u preporučenim intervalima

Kad postoji oštećenje funkcije bubrega i ukoliko je poželjna primena injekcija amikacina u fiksnim vremenskim intervalima,doza leka se mora smanjiti.

Kod ovih pacijenata je potrebno meriti koncentraciju serumskog amikacina, da bi se obezbedila pravilna primena i izbegla prekomerna koncentracija leka u serumu. Ukoliko metode za određivanje koncentracije amikacina u serumu nisu dostupne, a stanje pacijenta je stabilno, onda se za određivanje adekvatne doze leka mogu koristiti serumski kreatinin i klirens kreatinina kao pouzdani parametri stepena oštećenja funkcije bubrega.

Terapiju treba započeti primenom udarne doze od 7,5 mg/kg. Ova inicijalna doza je ista ona koja se preporučuje kod pacijenata sa normalnom funkcijom bubrega, kao što je napred navedeno..

Da bi se odredila doza održavanja koja se primenjuje na svakih 12 sati, udarnu dozu treba smanjiti proporcionalno smanjenju klirensa kreatinina pacijenta:

doza održavanja na svakih 12 sati = utvrđeni klirens kreatinina (mL/min) x izračunata udarna doza (mg)

normalni klirens kreatinina (mL/min)

Takođe i druga preporuka za prilagođavanje doze u dvanaestočasovnom intervalu doziranja (za pacijente čije su koncentracije kreatinina u serumu u stanju ravnoteže poznate) je da se preporučena doza podeli sa koncentracijom kreatinina u serumu pacijenta.

Napred navedeni dozni režimi nisu stroge preporuke, već predstavljaju smernice za prilagođavanje doze kada određivanje koncentracije amikacina u serumu nije moguće.

Gojazni pacijenti

Amikacin se slabo distribuira u masno tkivo. Odgovarajuća doza se može izračunati tako što se na procenjenu idealnu masu pacijenta 40% viška telesne mase, i prema toj težini se određuje doza od mg/kg.

Maksimalna doza od 1,5 g dnevno ne sme biti prekoračena.

Pacijenti sa ascitesom

Moraju se primeniti veće doze kako bi se dobile adekvatne koncentracije u serumu s obzirom na relativno veću distribuciju tečnosti u ekstracelularnom prostoru.

Intraperitonealna primena

Nakon eksplorativnog postupka kod utvrđenog peritonitisa ili nakon peritonealne kontaminacije nastale zbog izlivanja crevnog sadržaja za vreme operativnog zahvata, amikacin se može upotrebiti kao sredstvo za irigaciju nakon prestanka anestezije u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL). Intraperitonealna primena amikacina se ne preporučuje kod mlađe dece.

Ostali načini primene

Amikacin se u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL) može koristiti i kao rastvor za ispiranje apscesnih šupljina, pleuralne i peritonealne duplje kao i moždanih komora.

• Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

• Hipersenzitivnost ili teške reakcije toksičnosti na aminoglikozide u anamnezi mogu biti kontraindikacija za upotrebu bilo kog aminoglikozida zbog poznate ukrštene osetljivosti pacijenata na lekove iz ove grupe.

• Aminoglikozidi mogu poremetiti neuromuskularnu transmisiju i ne treba ih davati pacijentima sa mijastenijom gravis.

• Preosetljivost na aktivnu supstancu ili bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1

Pacijenti treba da budu dobro hidrirani tokom terapije amikacinom.

Potreban je oprez kod pacijenata sa postojećom insuficijencijom bubrega ili oštećenjem sluha ili centra za ravnotežu ili smanjenom glomerularnom filtracijom. Pacijenti koji primaju aminoglikozide parenteralnim putem treba da budu pod strogim kliničkim nadzorom zbog potencijalne ototoksičnosti i nefrotoksičnosti povezane sa upotrebom ovih lekova. Nije utvrđena bezbednost pri primeni leka u periodu dužem od 14 dana. Ukoliko se očekuje da će terapija trajati sedam ili više dana kod pacijenata sa oštećenjem bubrega, ili 10 dana kod drugih pacijenata, potrebno je uraditi audiogram pre tretmana i ponoviti ga tokom terapije.

Neurotoksičnost

Neurotoksičnost, koja se manifestuje kao vestibularna i/ili bilateralna ototoksičnost, može se javiti kod pacijenata koji su na terapiji aminoglikozidima. Rizik od ototoksičnosti izazvane aminoglikozidima je veća kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih na terapiji visokim dozama leka, kao i kod pacijenata koji su na terapiji duže od 5-7 dana. Obično se prvo javlja gubitak sluha za tonove visoke frekvence, što je moguće utvrditi jedino audiometrijom. Može doći do pojave vertiga koji može biti dokaz vestibularnog oštećenja. Neurotoksičnost se može ispoljiti i kroz osećaj utrnulosti, mravinjanja po koži, podrhtavanje mišića i konvulzije.

Ototoksičnost

Rizik od ototoksičnosti usled primene aminoglikozida se povećava sa stepenom izloženosti perzistentno visokim maksimalnim ili visokim koncentracijama leka u serumu pre primene naredne doze leka. Pacijenti kod kojih dođe do razvoja kohlearnog ili vestibularnog oštećenja možda u toku terapije neće imati simptome koji bi ih upozorili na razvoj toksičnosti osmog kranijalnog nerva pa se potpuna ili delimična ireverzibilna bilateralna gluvoća ili onesposobljavajući vertigo mogu javiti po obustavi terapije lekom. Ototoksičnost izazvana aminoglikozidima je obično ireverzibilna.

Postoji povećan rizik od ototoksičnosti kod pacijenata sa mitohondrijskim DNK mutacijama (naročito substitucija nukleotida 1555 A sa G u 12S rRNK genu), čak i ako su koncentracije aminoglikozida u serumu unutar preporučenog opsega tokom lečenja. Kod takvih pacijenata treba razmotriti primenu druge odgovarajuće terapije. Kod pacijenata sa porodičnom anamnezom relevantnih mutacija ili gubitka sluha izazvanog aminoglikozidima treba razmotriti primenu druge odgovarajuće terapije ili gensko testiranje pre primene.

Neuromuskularna toksičnost

Nakon parenteralne primene, lokalne instilacije (irigacija kod intervencija u ortopediji ili na abdomenu ili u lokalnoj terapiji empiema) i oralne primene aminoglikozida prijavljeni su slučajevi neuromuskularne blokade i respiratorne paralize. Treba razmotriti mogućnost pojave respiratorne paralize prilikom bilo kog načina primene leka, a posebno kod pacijenata koji primaju anestetike, neuromuskularne blokatore (videti odeljak 4.5) ili kod pacijenata koji su na obilnoj transfuziji krvi koja kao antikoagulans sadrži citrat. Ukoliko do neuromuskularne blokade dođe, soli kalcijuma mogu delovati reverzibilno na respiratornu paralizu, ali će možda biti neophodna i mehanička ventilacija. Neuromuskularna blokada i paraliza mišića su pokazane na laboratorijskim životinjama kojima su primenjene visoke doze amikacina.

Amikacin se ne sme koristiti kod pacijenata koji boluju od miastenije gravis. Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod pacijenata sa mišićnim poremećajima kao što je parkinsonizam, obzirom da ovi lekovi mogu pogoršati slabost mišića usled njihovog potencijalnog efekta na neuromuskularnu spojnicu koji je sličan dejstvu kurarea.

Nefrotoksičnost

Aminoglikozidi su potencijalno nefrotoksični. Ova vrsta toksičnosti ne zavisi od postignute maksimalne koncentracije leka u plazmi (Cmax). Rizik od razvoja nefrotoksičnosti je veći kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih na terapiji visokim dozama leka ili kod pacijenata čija je terapija produžena. Tokom terapije pacijent treba da bude adekvatno hidriran, dok funkciju bubrega treba procenjivati uobičajenim metodama pre početka terapije i na dnevnom nivou tokom njenog trajanja. Potrebno je smanjiti dozu u slučaju pojave dokaza o poremećaju funkcije bubrega, kao što su pojava kristala, leukocita ili eritrocita u urinu, albuminurija, smanjen klirens kreatinina, smanjenje specifične težine urina, povećanje nivoa azotnih materija u krvi, povećanje nivoa kreatinina u serumu ili oligurija. Terapiju treba obustaviti u slučaju povećanja koncentracije azotnih materija u krvi ili progresivnog smanjenja izlučivanja urina.

Stariji pacijenti mogu imati smanjenu funkciju bubrega koja možda neće biti očigledna iz rutinskih testova kakvi su utvrđivanje koncentracije azotnih materija u krvi ili koncentracije kreatinina u serumu. Određivanje klirensa kreatinina može biti od veće koristi. Praćenje funkcije bubrega tokom terapije aminoglikozidima je od posebnog značaja kod starijih pacijenata.

Potrebno je pažljivo praćenje funkcije bubrega i osmog kranijalnog nerva, posebno kod pacijenata sa utvrđenim ili suspektnim oštećenjem bubrega na početku terapije, kao i kod onih čija je bubrežna funkcija na početku normalna ali se tokom terapije razviju znaci disfunkcije bubrega. Kada je to moguće, potrebno je pratiti koncentraciju amikacina u serumu kako bi se osigurali adekvatni i izbegli potencijalno toksični nivoi leka. Analizom urina treba pratiti eventualno smanjenje njegove specifične težine, povećano izlučivanje proteina, kao i prisustvo ćelija ili kristala. Periodično treba meriti koncentracije azotnih materija u krvi, kreatinina u serumu ili klirens kreatinina. Kada je to moguće, potrebno je pribaviti niz audiograma kod pacijenata koji su dovoljno stari da bi bili testirani, a posebno kod visoko rizičnih pacijenata. Dokazi ototoksičnosti (vrtoglavica, vertigo, tinitus, buka u ušima i gubitak sluha) ili nefrotoksičnosti zahtevaju obustavu terapije ili prilagođavanje doziranja.

Treba izbegavati istovremenu i/ili uzastopnu sistemsku ili lokalnu primenu drugih neurotoksičnih ili nefrotoksičnih lekova, a posebno bacitracina, cisplatina, amfotericina B, cefaloridina, paromomicina, viomicina, polimiksina B, kolistina, vankomicina ili drugih aminoglikozida. Drugi faktori koji mogu povećati rizik od toksičnosti su starije životno doba i dehidratacija.

Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega. Inaktivacija se može nastaviti u uzorcima telesnih tečnosti prikupljenim za analizu, što dalje vodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Potrebno je adekvatno rukovanje takvim uzorcima (ispitati ih što pre, zamrznuti ili tretirati beta laktamazom).

- U slučaju već postojećeg ili novonastalog oštećenja bubrega, smanjite dozu u skladu sa klirensom kreatinina (videti odeljak 4.2)

Alergijske reakcije

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE rastvor za injekciju/infuziju sadrži kao pomoćnu supstancu natrijum- metabisulfit (E223). Natrijum-metabisulfit kod izvesnog broja osetljivih osoba može izazvati reakcije alergijskog tipa, uključujući simptome anafilakse i životno ugrožavajuće ili manje ozbiljne astmatične epizode. Ukupna prevalenca preosetljivosti na sulfite u opštoj populaciji je povremena i verovatno niska. Preosetljivost na sulfite se češće uočava kod osoba koje boluju od astme, nego u opštoj populaciji.

Upotreba amikacina kod pacijenata sa istorijom alergije na aminoglikozide ili kod pacijenata koji mogu imati subkliničko oštećenje bubrega ili osmog nerva, izazvano prethodnom primenom nefrotoksičnih i/ili ototoksičnih agenasa kao što su streptomicin, dihidrostreptomicin, gentamicin, tobramicin, kanamicin, polimiksin B, kolistin, cefaloridin ili viomicin treba uzeti u obzir sa oprezom, jer toksičnost može biti aditivna. Kod ovih pacijenata amikacin treba koristiti samo ako, po mišljenju lekara, terapijske prednosti prevazilaze potencijalne rizike.

Velike doze amikacina primenjene tokom operacije su odgovorne za prolazni mijastenični sindrom.

Pedijatrijska populacija

Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi, zbog nezrelosti funkcije bubrega što dovodi do produženog poluvremena eliminacije navedenih aktivnih supstanci.

Drugo

• U slučaju operacije, anesteziolog treba da bude obavešten o lečenju amikacin sulfatom.

• Praćenje koncentracije antibiotika u serumu pomaže u proceni i sprečavanju rizika od bubrežne i slušne toksičnosti.

• Kada se koriste lokalno tokom nekih hirurških zahvata, aminoglikozidi se skoro potpuno apsorbuju osim kada se primenjuju intravaskularno. Bilo je izveštaja o nepovratnoj gluvoći, oštećenju bubrega i smrti usled neuromišićne blokade nakon navodnjavanja hirurškog područja preparatom koji sadrži aminoglikozide.

• Kao i kod drugih antibiotika, upotreba amikacina može dovesti do prekomernog rasta neosetljivih organizama. Ako se to dogodi, potrebno je uvesti odgovarajuću terapiju.

• Aminoglikozidi se brzo i skoro potpuno apsorbuju kada se primenjuju lokalno, osim na mokraćnu bešiku, u kombinaciji sa hirurškim zahvatima. Ireverzibilna gluvoća, bubrežna insuficijencija i smrt usled neuromuskularne blokade su prijavljeni nakon navodnjavanja malih i velikih hirurških polja aminoglikozidnim preparatom.

• Prijavljen je makularni infarkt koji ponekad dovodi do trajnog gubitka vida nakon intravitrealne primene (injekcije u oko) amikacina.

Jedna ampula (2 mL) leka AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži 0,65 mmol natrijuma. Ovaj lek sadrži manje od 1 mmoL (23 mg) natrijuma po ampuli, odnosno esencijalnog „slobodnog natrijuma“.

Treba izbeći istovremenu ili uzastopnu sistemsku ili lokalnu primenu sa drugim neurotoksičnim, ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, a posebno bacitracinom, cisplatinom, amfotericinom B, ciklosporinom, takrolimusom, cefaloridinom, paromomicinom, viomicinom, polimiksinom B, kolistinom, vankomicinom ili drugim aminoglikozidima zbog mogućih aditivnih efekata. Prijavljen je porast nefrotoksičnosti nakon istovremene parenteralne primene aminoglikozida i cefalosporina. Istovremena primena sa cefalosporinima može pri određivanju kreatinina u serumu dovesti do lažno povišenih rezultata. Ukoliko nije moguće izbeći istovremenu primenu, potrebno je pažljivo pratiti pacijenta. Rizik od ototoksičnosti je povećan kada se amikacin koristi zajedno sa diureticima brzog dejstva, a posebno kada je diuretik primenjen intravenskim putem. Diuretici mogu povećati toksičnost aminoglikozida izmenom koncentracije antibiotika u serumu i tkivu. U ove diuretike spadaju furosemid i etakrinska kiselina, koja je sama po sebi ototoksična. Može se javiti ireverzibilna gluvoća.

Zbog mogućnosti razvoja neuromuskularne blokade i posledične respiratorne depresije ne preporučuje se upotreba amikacina kod pacijenata koji su pod uticajem anestetika ili miorelaksanasa (uključujući etar, halotan, d-tubokurarin, sukcinilholin, dekametonijum, atrakurijum, rokuronijum, vekuronijum ili kod pacijenata koji su na obilnoj transfuziji krvi koja kao antikoagulans sadrži citrat). Ukoliko do blokade dođe, soli kalcijuma mogu delovati reverzibilno na ovaj fenomen.

Kod novorođenčadi indometacin može povećati koncentraciju amikacina u plazmi.

Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega može doći do smanjenja aktivnosti aminoglikozida tokom istovremene primene sa penicilinima.

Mešanje aminoglikozidnih sa beta laktamskim antibioticima (penicilini ili cefalosporini) in vitro može dovesti do značajne uzajamne inaktivacije. Do smanjenja aktivnosti u serumu takođe može doći kada se aminoglikozid ili penicilinski antibiotik primenjuju in vivo, različitim putevima. Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega. Inaktivacija se može nastaviti u uzorcima telesnih tečnosti prikupljenim za analizu, što dalje vodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Potrebno je adekvatno rukovanje takvim uzorcima (ispitati ih što pre, zamrznuti ili tretirati beta laktamazom).

Kada se aminoglikozidi istovremeno primenjuju sa bifosfonatima postoji povećan rizik od hipokalcemije. Kada se aminoglikozidi istovremeno primenjuju sa jedinjenjima platine postoji povećan rizik od nefrotoksičnosti, a moguće i ototoksičnosti.

Istovremeno primenjen tiamin (vitamin B1) može biti razgrađen dejstvom natrijum-metabisulfita koji je pomoćna supstanca ovog leka.

Trudnoća

Podaci o primeni aminoglikozida kod trudnica su ograničeni. Amikacin treba primeniti kod trudnica i novorođenčadi pod lekarskim nadzorom, samo onda kada je to jasno indikovano (videti odeljak 4.4).

Podaci o primeni aminoglikozida kod trudnica su ograničeni. Aminoglikozidi mogu štetno delovati na fetus. Aminoglikozidi prolaze placentu i postoje izveštaji o potpunoj ireverzibilnoj bilateralnoj kongenitalnoj gluvoći kod dece čije su majke primale streptomicin u toku trudnoće. Iako neželjene reakcije kod fetusa ili novorođenčadi nisu prijavljene kod trudnica na terapiji drugim aminoglikozidima, rizik ne može biti isključen. Ukoliko se amikacin primenjuje tokom trudnoće ili pacijentkinja ostane u drugom stanju tokom terapije ovim lekom, potrebno ju je upoznati sa potencijalnim rizikom po plod.

Dojenje

Amikacin se izlučuje u humano mleko. Odluka o tome da li da se prekine dojenje ili da se prekine/odloži terapija lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE mora se doneti uzimajući u obzir korist od dojenja za dete i korist od terapije lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE za ženu.

Plodnost

Ispitivanja reproduktivne toksičnosti na miševima i pacovima nisu ukazala na toksičnost po fetus ili fertilitet.

Nisu sprovedene studije o uticaju na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Usled pojave nekih neželjenih dejstava (videti odeljak 4.8) sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama može biti umanjena.

Lista neželjenih dejstava je navedena u skladu sa MedDRA terminologijom klasa sistema organa, a učestalost po sledećim kategorijama: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do <1/10), povremeno (≥1/1000 do

<1/100), retko (≥1/10000 do <1/1000), veoma retko (<1/10000) i nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

aVideti odeljak 4.4.

bAmikacin nije namenjen za intravitrealnu upotrebu. Slepilo i infarkt retine su prijavljeni nakon intravitrealne primene amikacina.

Svi aminoglikozidi imaju potencijal da izazovu ototoksičnost, renalnu toksičnost i neuromišićnu blokadu. Ove toksičnosti se češće javljaju kod pacijenata sa oštećenjem bubrega, kod pacijenata koji se leče drugim ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima i kod pacijenata koji se leče duže i/ili sa većim dozama od preporučenih (videti odeljak 4.4).

Promene u funkciji bubrega su obično reverzibilne po obustavi primene leka.

Toksičnost osmog kranijalnog nerva može dovesti do gubitka sluha, poremećaja ravnoteže ili oboje. Amikacin primarno utiče na funkciju čula sluha. Kohlearno oštećenje uključuje gubitak sluha za tonove visoke frekvence i obično se javlja pre nego što se klinički gubitak sluha može utvrditi audiometrijom (videti odeljak 4.4).

Prijavljen je makularni infarkt koji ponekad dovodi do trajnog gubitka vida nakon intravitrealne primene (injekcije u oko) amikacina.

Kada se poštuju preporučene mere predostrožnosti i doze, učestalost toksičnih reakcija, kao što su tinitus, vrtoglavica i delimična reverzibilna gluvoća, kožni osip, groznica, glavobolja, parestezija, mučnina i povraćanje je niska. Prijavljeni su urinarni znaci iritacije bubrega (albumin, kristali, eritrociti i lekuociti), azotemija i oligurija, iako su retki.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

U slučaju predoziranja generalno postoji rizik od reakcija nefrotoksičnosti, ototoksičnosti i neurotoksičnosti (neuromusklarna blokada). Neuromuskularna blokada sa zastojem disanja zahteva adekvatnu terapiju, uključujući primenu jona kalcijuma (npr. u obliku glukonata ili laktobionata u 10-20% rastvoru) (videti odeljak 4.4). U slučaju predoziranja ili reakcije toksičnosti, peritonealna dijaliza ili hemodijaliza će pomoći u uklanjanju amikacina iz krvi.

Koncentracija amikacina se takođe smanjuje tokom kontinuirane arteriovenske hemofiltracije. Kod novorođenčadi se takođe može razmotriti i zamena krvi transfuzijom.