DEXASON® 4mg/mL rastvor za injekciju/infuziju

Deksametazon je indikovan za lečenje različitih oboljenja kod kojih se glukokortikoidi daju u vidu injekcije za lokalnu i sistemsku primenu i u svim akutnim stanjima u kojima intravenski primenjeni kortikoidsteroidi spasavaju život.

Deksametazon je indikovan za lečenje koronavirusne bolesti 2019 (COVID-19) kod odraslih pacijenata i adolescenata (uzrasta 12 godina i starijih, telesne mase od najmanje 40 kg) kod kojih je neophodna dodatna terapija kiseonikom.

Doziranje

Uopšteno govoreći, primenjene doze glukokortikoida zavise od težine bolesti i odgovora pacijenta na terapiju. Pod određenim okolnostima, npr. u slučaju stresa, može biti potrebno dodatno prilagođavanje doze. Ukoliko se željeni terapijski odgovor ne javi u toku prvih nekoliko dana, obustaviti primenu glukokortikoida.

Jedan mL leka Dexason rastvor za injekciju/infuziju sadrži 4 mg deksametazonfosfata, što odgovara 3,32 mg deksametazona.

Sve preporučene doze su izražene u mg deksametazona.

Odrasli i stariji pacijenti

Od momenta kada je bolest pod kontrolom, dozu treba redukovati ili postepeno smanjivati do najmanjeg odgovarajućeg nivoa uz stalni medicinski nadzor pacijenta (videti odeljak 4.4).

U akutnim stanjima kada je pacijent životno ugrožen (npr. anafilaksa, akutna teška astma) može biti potrebna primena značajno većih doza. Moždani edem (odrasli): početna doza 8-16 mg primenjena intravenski, nakon čega se prelazi na dozu od 5 mg primenjenu intravenski ili intramuskularno na svakih 6 sati, dok se ne postigne zadovoljavajući terapijski odgovor. U slučajevima operativnih zahvata na mozgu, ovako velike doze mogu biti neophodne tokom nekoliko dana nakon hirurške intervencije. Nakon toga, doze se postepeno smanjuju. Povećanje intrakranijalnog pritiska, koje je posledica postojanja tumora mozga, može se smanjiti kontinuiranom primenom glukokortikoida.

Za lokalnu primenu preporučuju se sledeće doze:

• intraartikularno: 1,6-3 mg veliki zglobovi

  0,6-0,8 mg mali zglobovi

• intraburzalno: 1,6-3 mg

•u ovojnicu tetiva: 0,3-0,8mg

Učestalost primene ovih injekcija može varirati od svakih 3-5 dana do svake 2-3 nedelje.

Lokalna primena u rektum (ukapavanjem) u slučaju ulceroznog kolitisa: 4 mg razblaženo u 120 mL fiziološkog rastvora.

Preporučene doze za decu

Potrebe u pogledu doziranja su različite i mogu se menjati u zavisnosti od individualnih potreba deteta. Uobičajene dnevne doze su 0,2 mg/kg do 0,4 mg/kg telesne mase.

Za lečenje COVID-19

Odrasli pacijenti: doza od 6 mg primenjena intravenski, jednom dnevno u trajanju do 10 dana.

Pedijatrijski pacijenti (adolescenti 12 godina i stariji): preporučena doza je 6 mg intravenski, jednom dnevno u trajanju do 10 dana.

Dužina primene zavisi od kliničkog odgovora i individualnih potreba pacijenta.

Stariji pacijenti, pacijenti sa oštećenjem funkcije jetre ili bubrega: nije potrebno prilagođavanje doze.

Način primene

Deksametazon injekcije se mogu primenjivati intravenski, supkutano, intramuskularno, kao lokalna injekcija ili rektalnim putem (ukapavanjem). Za primenu u obliku intravenske infuzije pogledati deo u kome je opisana kompatibilnost sa infuzionim rastvorima. Pri intravenskoj primeni, brzo se mogu postići velike koncentracije leka u plazmi.

Brza intravenska injekcija velikih doza glukokortikoida može ponekad prouzrokovati kardiovaskularni kolaps; zbog toga je potrebno injekciju dati sporo tokom nekoliko minuta.

Intraartikularne injekcije treba primenjivati u strogo aseptičnim uslovima.

Preosetljivost na deksametazon ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Sistemske gljivične infekcije, sistemske infekcije osim ukoliko se primenjuje specifična antiinfektivna terapija.

Lokalna injekcija glukokortikoida kontraindikovana je u slučaju bakteremije i sistemske gljivične infekcije, nestabilnih zglobova, infekcije injektibilnog mesta, npr. septični artritis kao posledica gonoreje ili tuberkuloze.

Tokom postmarketinškog praćenja, veoma retko je prijavljen sindrom lize tumora (engl. tumor lysis syndrome, TLS) kod pacijenata sa hematološkim malignitetom nakon upotrebe deksametazona u monoterapiji ili kombinaciji sa drugim hemoterapijskim agensima. Pacijente koji imaju visok rizik od sindroma lize tumora (TLS), kao što su pacijenti sa visokim stepenom proliferacije tumora, velikim tumorskim opterećenjem i velikom osetljivošću na citotoksične lekove, treba pažljivo pratiti i preduzeti odgovarajuće mere.

Pacijente ili roditelje/staratelje treba upozoriti na moguću pojavu teških psihijatrijskih neželjenih dejstava u slučaju sistemske primene glukokortikoida (videti odeljak 4.8). Ovi simptomi se tipično javljaju u okviru prvih nekoliko dana ili nedelja od početka terapije. Rizik može biti veći pri sistemskoj primeni/primeni većih doza glukokortikoida (videti i odeljak 4.5 farmakokinetičke interakcije koje mogu povećati rizik od neželjenih reakcija), iako se na osnovu primenjene doze leka ne može predvideti početak, težina i dužina trajanja neželjenih reakcija. Najveći broj neželjenih reakcija se povlači nakon redukcije doze ili obustave terapije, iako je nekada neophodno da se primene specifične mere. Treba posavetovati pacijente/staratelje da potraže medicinski savet ukoliko se razviju zabrinjavajući psihološki simptomi, posebno u slučaju sumnje na depresivno raspoloženje ili suicidalne ideje. Pacijente/roditelje, tj. staratelje, treba upozoriti na moguće

psihijatrijske poremećaje koji se mogu javiti tokom ili odmah nakon obustave sistemske primene glukokortikoida, iako se ove reakcije ne prijavljaju često.

Poseban oprez je neophodan u slučaju primene sistemskih glukokortikoida kod pacijenata sa postojećim ili ranijim teškim afektivnim poremećajima (ili ukoliko ovi poremećaji postoje kod rođaka prvog kolena). Ovo uključuje depresiju, manično-depresivne poremećaje i raniju steroidnu psihozu.

Pojava neželjenih efekata se može smanjiti korišćenjem najmanje efektivne doze tokom najkraćeg vremenskog perioda, kao i primenom ukupne dnevne doze u vidu pojedinačne jutarnje doze, ili pojedinačne jutarnje doze svaki drugi dan, kad god je to moguće. Neophodna je česta kontrola pacijenta, kako bi se na adekvatan način titrirala doza u odnosu na aktivnost bolesti.

Nakon parenteralne primene glukokortikoida, povremeno su se javljale ozbiljne anafilaktoidne reakcije, kao što su edem glotisa, urtikarija i bronhospazam, naročito kod pacijenata koji u anamnezi imaju alergije. Ukoliko se jave ovakve anafilaktoidne reakcije, preporučuje se primena sledećih mera:odmah primena spore intravenske injekcije adrenalina 0,1 - 0,5 mL (rastvor 1:1000; 0,1-0,5 mg adrenalina, zavisno od telesne mase), intravenska primena aminofilina i ukoliko je neophodno, veštačka ventilacija.

Ne koristiti glukokortikoide u slučaju povrede glave ili moždanog udara, jer nije dokazan pozitivan efekat, čak može biti i štetan.

Rezultati randomizovane, placebo kontrolisane studije ukazuju na povećani mortalitet ukoliko se terapija metilprednizolonom započne više od dve nedelje nakon pojave akutnog respiratornog distres sindroma (engl. acute respiratory distress syndrome, ARDS). Zbog toga je neophodno terapiju akutnog respiratornog distres sindroma započeti unutar prve dve nedelje od pojave ovog sindroma (videti odeljak 4.2).

Prevremeno rođena deca

Dostupni podaci ukazuju na dugoročne neželjene efekte na neurološki razvoj kod prevremeno rođene dece sa hroničnim oboljenjem pluća. Podaci se odnose na ranu primenu leka (< 96 sati), u početnim dozama od 0,25 mg/kg, dva puta dnevno.

Obustava terapije deksametazonom

Atrofija kore nadbubrega se razvija tokom produžene primene glukokortikoida i može trajati godinama nakon obustave terapije. Obustava glukokortikoida nakon duže primene mora biti postepena, kako bi se izbegla pojava akutne adrenalne insuficijencije. Terapiju obustavljati tokom nekoliko nedelja ili meseci u zavisnosti od doze i dužine terapije.

Kod pacijenata koji su primali doze sistemskih glukokortikoida veće od fizioloških (približno 1 mg deksametazona) duže od tri nedelje, obustava terapije ne treba da bude nagla. Postupak redukovanja doze najviše zavisi od toga da li je oboljenje podložno relapsu tokom smanjenja doze sistemskih glukokortikoida. Može biti neophodna klinička procena aktivnosti oboljenja tokom obustave terapije. Ukoliko oboljenje ne pokazuje sklonost ka recidivu pri obustavi terapije glukokortikoidima, ali postoji neizvesnost u vezi sa supresijom osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda, doza sistemskih glukokortikoida se može brzo smanjiti do fizioloških doza. Kada se postigne dnevna doza od 1 mg deksametazona, smanjenje doze treba sprovoditi sporije, da bi se omogućio oporavak osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda.

Nagla obustava terapije sistemskim glukokortikoidima, koja se primenjivala kontinuirano do tri nedelje, je prikladna ukoliko se smatra da neće doći do recidiva bolesti. Nagla obustava doza do 6 mg dnevno tokom tri nedelje najverovatnije neće dovesti do klinički značajne supresije osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda kod većine pacijenata. Postepenu obustavu terapije sistemskim glukokortikoidima, čak i nakon ciklusa u trajanju od tri nedelje ili kraće, treba razmotriti kod sledećih grupa pacijenata:

• pacijenti koji su primali ponavljane cikluse sistemskih glukokortikoida, naročito duže od tri nedelje;

• pacijenti koji su primili kratkotrajan ciklus tokom prve godine od obustave dugotrajne terapije (mesecima ili godinama);

• pacijenti kod kojih uzrok adrenokortikalne insuficijencije ne mora biti terapija glukokortikoidima;

• pacijenti koji primaju doze sistemskih glukokortikoida veće od 6 mg deksametazona dnevno;

• pacijenti koji ponavljano primaju doze uveče.

Kod pacijenata koji već primaju sistemske (oralne) glukokortikoide iz drugih razloga (npr. pacijenti sa hroničnom opstruktivnom bolesti pluća), ali ne zahtevaju oksigenoterapiju, nije potrebno prekidati primenu glukokortikoida.

Za vreme dugotrajne terapije, bilo koja uporedna bolest, trauma ili hirurška intervencija će zahtevati privremeno povećanje doze; ukoliko je nakon dugotrajne primene obustavljena terapija glukokortikoidima, može biti potrebno ponovno uvođenje terapije.

Antiinflamatorni/imunosupresivni efekti i infekcije

Supresija inflamatornog odgovora i imunske funkcije povećava osetljivost pacijenta prema infekcijama, kao i njihovu težinu. Klinička slika često može biti atipična, dok teške infekcije, kao što su septikemija i tuberkuloza, mogu biti prikrivene i dostići uznapredovali stadijum pre nego što budu prepoznate.

Odgovarajuća antimikrobna terapija se mora primenjivati istovremeno sa glukokortikoidima kod pacijenata koji imaju tuberkulozu i virusne ili gljivične infekcije oka.

Poseban problem predstavlja varičela (ovčije boginje), s obzirom da ovo inače bezopasno oboljenje može biti fatalno kod imunosuprimiranih pacijenata.

Pacijente (ili roditelje dece) bez pouzdane anamneze o varičeli treba posavetovati da izbegavaju blizak kontakt sa osobama koje boluju od varičele ili herpes zostera, a ukoliko budu izloženi infekciji da se odmah jave lekaru. Pasivna imunizacija varičela/zoster imunoglobulinima (VZIG) potrebna je kod izloženih neimunizovanih pacijenata koji primaju sistemske glukokortikoide ili su ih primali tokom prethodna tri meseca; imunoglobuline treba primeniti unutar 10 dana od izlaganja varičeli. Ukoliko se dijagnoza varičele potvrdi, potreban je pregled lekara specijaliste i urgentno lečenje. Primenu glukokortikoida ne treba prekinuti, a dozu treba često i povećati.

Morbili

Pacijente treba savetovati da izbegavaju blizak kontakt sa osobama koje boluju od morbila (male boginje) i da se odmah jave lekaru ukoliko budu izloženi infekciji; može biti potrebna profilaksa intramusklarnom primenom imunoglobulina.

Primena živih vakcina se ne preporučuje osobama sa oštećenim imunskim sistemom. Odgovor antitela na druge vakcine može biti smanjen.

Posebna upozorenja

Poseban oprez i često praćenje je potrebno u slučaju primene sistemskih glukokortikoida kod pacijenata sa nekim od sledećih stanja:

1. osteoporoza (žene u postmenopauzi su u posebnom riziku);

2. hipertenzija ili kongestivna srčana insuficijencija;

3. teški afektivni poremećaji, trenutno ili u anamnezi (posebno ranije steroidne psihoze);

4. dijabetes melitus (ili porodična anamneza dijabetesa);

5. tuberkuloza u anamnezi, s obzirom da glukokortikoidi mogu dovesti do reaktivacije;

6. glaukom (ili porodična anamneza glaukoma);

7. prethodna miopatija indukovana glukokortikoidima;

8. insuficijencija jetre;

9. insuficijencija bubrega;

10. epilepsija;

11. ulceracije u gastrointestinalnom traktu;

12. migrena;

13. određene parazitske infestacije, naročito amebijaza;

14. nepotpuni staturalni rast, jer dugotrajna primena glukokortikoida može ubrzati zatvaranje epifiza;

15. Kušingov sindrom.

U terapiji stanja kao što su tendinitis ili tenosinovitis, voditi računa da se lek injektuje u prostor između tetive i ovojnice tetive, s obzirom da su prijavljeni slučajevi rupture tetive.

Primena kod dece

Glukokortikoidi dovode do dozno-zavisnog usporavanja rasta kod odojčadi, dece i adolescenata, koje može biti ireverzibilno.

Deksametazon se koristio off label za lečenje i prevenciju hronične plućne bolesti kod prevremeno rođene dece. Rezultati kliničkih studija su pokazali kratkoročnu korist u vidu potrebe za mehaničkom ventilacijom, ali ne i dugoročnu korist u vidu skraćenja vremena do otpusta, smanjenja učestalosti hronične plućne bolesti ili mortaliteta. Rezultati novijih studija ukazuju na povezanost primene deksametazona kod prevremeno rođene dece i razvoja cerebralne paralize. Imajući u vidu ovaj mogući bezbednosni rizik, procenu odnosa rizika i koristi treba sprovoditi za svakog pacijenta pojedinačno.

Hipertrofična kardiomiopatija

Nakon sistemske primene glukokortikoida, uključujući i deksametazon, kod prevremeno rođene dece prijavljeni su slučajevi hipertrofične kardiomiopatije, koja je u većini slučajeva bila reverzibilna nakon prekida primene leka. Potrebno je izvršiti dijagnostičku procenu i praćenje srčane funkcije i razvoja kod prevremeno rođene dece koja su na terapiji sistemskim deksametazonom (videti odeljak 4.8).

Primena kod starijih osoba

Česta neželjena dejstva sistemski primenjenih glukokortikoida mogu biti sa ozbiljnijim posledicama kod starijih osoba. Ovo se naročito odnosi na osteoporozu, hipertenziju, hipokalemiju, dijabetes, osetljivost ka infekcijama i stanjivanje kože. Potrebno je pažljivo kliničko praćenje ovih pacijenata kako bi se izbegle reakcije koje su opasne po život.

Pomoćne supstance

Jedan mililitar rastvora za injekciju/infuziju sadrži približno 0,61 mg (0,03 mmol) natrijuma, što odgovara 0,03% maksimalnog dnevnog unosa od 2 g natrijuma prema preporukama SZO za odraslu osobu.

Rifampicin, rifambutin, efedrin, karbamazepin, fenilbutazon, fenobarbital, fenitoin, pirimidon i aminoglutetimid ubrzavaju metabolizam glukokortikoida, pa njihov terapijski efekat može biti smanjen.

Glukokortikoidi antagonizuju efekte antiholinesteraznih lekova kod pacijenata sa miastenijom gravis.

Glukokortikoidi antagonizuju efekte hipoglikemijskih lekova (uključujući insulin), antihipertenziva, srčanih glikozida i diuretika, a pojačavaju hipokalemijski efekat acetazolamida, diuretika Henleove petlje, tiazidnih diuretika i karbenoksolona.

Efekat kumarinskih antikoagulanasa može biti pojačan pri istovremenoj primeni sa glukokortikoidima, pa je potrebno pažljivo praćenje vrednosti INR-a ili protrombinskog vremena, kako bi se izbegla spontana krvarenja.

Glukokortikoidi povećavaju klirens salicilata putem bubrega i obustava primene glukokortikoida može dovesti do intoksikacije salicilatima. Mogu se javiti interakcije sa salicilatima kod pacijenata sa hipoprotrombinemijom.

Istovremena primena inhibitora CYP3A enzima, uključujući lekove koji sadrže kobicistat, može povećati rizik od sistemskih neželjenih reakcija. Ne preporučuje se istovremena primena, osim u slučajevima kada očekivana korist prevazilazi potencijalni rizik, kada se preporučuje pažljivo praćenje sistemskih neželjenih reakcija glukokortikoida.

Trudnoća

Ne prolaze svi glukokortikoidi kroz placentu u istoj meri. Deksametazon lako prolazi kroz placentu.

Primena glukokortikoida kod gravidnih životinja dovodi do abnormalnosti u fetalnom razvoju, uključujući rascep nepca, intrauterini zastoj u rastu, efekte na rast i razvoj mozga. Nema dokaza da primena glukokortikoida može dovesti do povećanja učestalosti kongenitalnih anomalija kao što su rascep nepca i usne kod ljudi (videti odeljak 5.3.) Međutim, kada se primenjuju tokom dužeg vremenskog perioda ili se njihova primena ponavlja za vreme trudnoće, glukokortikoidi mogu povećati rizik od pojave intrauterinog zastoja u rastu. U slučaju prenatalne izloženosti glukokortikoidima, kod novorođenčeta se teoretski može

javiti hipoadrenalizam, ali se najčešće povlači spontano nakon rođenja i retko je klinički značajan. Kao i druge lekove, glukokortikoide treba propisivati jedino kada korist za majku i dete prevazilazi moguće rizike. U slučajevima kada je neophodna primena glukokortikoida, pacijentkinje sa normalnom trudnoćom se mogu lečiti kao negravidne pacijentkinje.

Studije su pokazale povećan rizik od neonatalne hipoglikemije nakon kratkotrajne, prenatalne primene glukokortikoida, uključujući deksametazon, kod žena sa rizikom od prevremenog porođaja.

Dojenje

Iako nema dostupnih podataka koji se odnose na deksametazon, glukokortikoidi mogu da prelaze u majčino mleko. Odojčad majki koje primaju velike doze sistemskih glukokortikoida tokom dužeg vremenskog perioda mogu imati određen stepen adrenalne supresije.

Nisu sprovedene studije o uticaju leka na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Lokalna neželjena dejstva uključuju postinjekciono širenje i bezbolnu destrukciju zgloba, nalik Charcot - ovoj artropatiji, naročito kod ponovljene intraartikularne aplikacije.

Učestalost očekivanih neželjenih efekata, uključujući supresiju osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda, je u korelaciji sa relativnom jačinom leka, dozom, vremenom primene i dužinom terapije. Prijavljeni su slučajevi rupture tetive (videti odeljak 4.4).

Glukokortikoidi primenjeni u vidu lokalne injekcije mogu izazvati sistemske efekte.

Poremećaji imunskog sistema

Pojačana osetljivost na infekcije i pojačana težina infekcije, uz supresiju kliničkih simptoma i znakova. Oslabljen imunski odgovor i odgovor limfnog tkiva. Oportunističke infekcije, aktivacija latentne tuberkuloze i smanjen odgovor na vakcine i kožne testove (videti odeljak 4.4)

Endokrinološki poremećaji

Supresija osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda, prevremeno zatvaranje epifize, supresija rasta kod odojčadi, dece i adolescenata, neregularni menstrualni ciklusi i amenoreja. Kušingoidno lice, hirzutizam.

Poremećaji metabolizma i ishrane

Hiperglikemija, povećanje telesne mase, smanjena tolerancija na ugljene hidrate sa povećanom potrebom za antidijabetesnom terapijom. Negativni balans proteina i kalcijuma. Pojačan apetit. Retencija soli i vode, hipertenzija, gubitak kalijuma, hipokalemijska alkaloza.

Psihijatrijski poremećaji

Prijavljen je širok spektar psihijatrijskih reakcija, uključujući afektivne poremećaje (iritantno, euforično, depresivno, labilno raspoloženje i suicidalne misli), psihotične reakcije (uključujući maniju, deluzije, halucinacije i pogoršanje šizofrenije), poremećaje ponašanja, iritabilnost, anksioznost, poremećaje spavanja, kao i kognitivne disfunkcije, uključujući stanje konfuzije i amneziju. Reakcije su česte i mogu se javiti i kod odraslih i kod dece. Kod odraslih se učestalost teških reakcija procenjuje na 5-6%. Psihološki efekti su prijavljeni nakon obustave terapije glukokortikoidima, ali su nepoznate učestalosti.

Može se javiti povećan intrakranijalni pritisak sa edemom papile kod dece (pseudotumor cerebri), najčešće nakon obustave terapije. Pogoršanje epilepsije. Psihološka zavisnost.

Poremećaji oka

Povećan intraokularni pritisak, glaukom, edem papile, posteriorna subkapsularna katarakta, istanjenje kornee ili sklere, egzacerbacija oftalmoloških virusnih i gljivičnih oboljenja.

Nepoznato (učestalost se ne može proceniti na osnovu raspoloživih podataka): horioretinopatija.

Gastrointestinalni poremećaji

Dispepsija, peptički ulkus sa perforacijom i krvarenjem, akutni pankreatitis, kandidijaza, mučnina.

Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva

Osteoporoza, vertebralne i frakture dugih kostiju, avaskularna osteonekroza, rupture tetiva. Proksimalna miopatija.

Poremećaji kože i potkožnog tkiva

Usporeno zarastanje rana, atrofija kože, pojava modrica, teleangiektazije, strije, pojačano znojenje i akne.

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene

Prijavljeni su slučajevi reakcija preosetljivosti, uključujući anafilaksu. Leukocitoza. Tromboembolizam.

Prolazni osećaj peckanja, uglavnom u predelu perineuma nakon primene intravenske injekcije velikih doza glukokortikoid-fosfata.

Simptomi i znaci obustave

Brzo smanjenje doze glukokortikoida nakon dugotrajne terapije može dovesti do akutne adrenalne insuficijencije, hipotenzije i smrti (videti odeljak 4.4).

Moguća je pojava sindroma obustave, u okviru koga se mogu javiti groznica-povišena telesna temperatura, mialgija, artralgija, rinitis, konjunktivitis, bolni kožni nodulusi koji svrbe, kao i gubitak telesne mase.

Kardiološki poremećaji

Nepoznata učestalost: hipertrofična kardiomiopatija kod prevremeno rođene dece (videti odeljak 4.4). Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Teško je definisati prekomernu dozu glukokortikoida, s obzirom na to da terapijske doze zavise od indikacije i potreba pacijenta. Intravenska primena velikih doza glukokortikoida primenjena kao pulsna terapija u urgentnim stanjima je relativno bezbedna i ne očekuju se štetni efekti.

Izraženi neželjeni efekti se mogu javiti zbog prekomerne primene glukokortikoida. Ukoliko je neophodno, terapija bi trebalo da bude simptomatska i suportivna.