Byol® 5mg film tableta

Hipertenzija. Angina pektoris.

Terapija stabilne, hronične srčane insuficijencije sa redukovanom sistolnom funkcijom leve komore kao dodatak terapiji ACE inhibitorima i diureticima i po potrebi kardiotoničnim glikozidima (za dodatne informacije videti odeljak 5.1).

Doziranje

Hipertenzija/Angina pektoris

Odrasli

Doziranje treba individualno prilagoditi, naročito uzimajući u obzir puls i terapijski odgovor.

Preporučena inicijalna terapijska doza je 5 mg dnevno. Uobičajena dnavna doza je 10 mg jednom dnevno, a maksimalna preporučena doza je 20 mg jednom dnevno.

Stariji pacijenti

Preporučuje se da se terapija započne najmanjom mogućom dozom.

Oštećenje funkcije bubrega ili jetre

Kod pacijenata sa poremećajem funkcije jetre ili bubrega, blagog do umerenog intenziteta, obično nije potrebno prilagođavanje doze. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina < 20mL/min) i kod pacijenata sa teškim poremećajem funkcije jetre, dnevna doza ne sme da bude veća od 10 mg bisoprolola.

Iskustvo sa primenom bisoprolola kod pacijenata na hemodijalizi je ograničeno. Međutim, ne postoji dokaz koji bi uputio na potrebu za promenom režima doziranja.

Prekid lečenja

Lečenje se ne sme naglo prekinuti (videti odeljak 4.4). Dozu treba postepeno smanjivati za polovinu doze u nedeljnim intervalima.

Stabilna hronična srčana insuficijencija

Standardna terapija hronične srčane insuficijencije se sastoji od ACE inhibitora (ili blokatora angiotenzinskih receptora u slučaju intolerancije na ACE inhibitore), beta blokatora, diuretika i po potrebi kardiotoničnih glikozida. Pacijenti moraju da budu stabilni (bez akutne insuficijencije) kada se započinje terapija bisoprololom.

Preporučuje se da terapiju vodi lekar sa iskustvom u lečenju hronične srčane insuficijencije.

Faza titracije

Terapija stabilne hronične insuficijencije bisoprololom zahteva fazu titracije doze.

Terapija bisoprololom treba da se započne postepenim povećavanjem doze prema sledećem režimu:

• 1,25 mg jednom dnevno tokom jedne nedelje, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

• 2,5 mg jednom dnevno tokom sledećih nedelju dana, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

• 3,75 mg jednom dnevno tokom sledećih nedelju dana, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

• 5 mg jednom dnevno naredne 4 nedelje, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

• 7,5 mg jednom dnevno naredne 4 nedelje, ukoliko se dobro podnosi, dozu povećati na

• 10 mg jednom dnevno, što je doza održavanja.

Maksimalna preporučena doza je 10 mg jednom dnevno.

Prolazno pogoršanje srčane insuficijencije, hipotenzija ili bradikardija se mogu pojaviti tokom perioda titracije doze, a i kasnije.

Tokom faze titracije preporučuje se pažljivo praćenje vitalnih funkcija pacijenta (srčani ritam, krvni pritisak) i simptoma pogoršanja srčane insuficijencije. Simptomi mogu da se jave već tokom prvih dana po započinjanju terapije.

Modifikacija terapije

Ukoliko se maksimalna preporučena doza loše podnosi, treba razmotriti postepeno smanjivanje doze.

U slučaju prolaznog pogoršanja srčane insuficijencije, hipotenzije ili bradikardije, preporučuje se ponovno razmatranje doze istovremeno primenjivanih lekova. Takođe, može biti neophodno privremeno smanjivanje doze bisoprolola ili čak obustavljanje primene leka.

Ponovno započinjanje i/ili povećanje doze bisoprolola uvek treba da se razmotri kada stanje pacijenta ponovo postane stabilno.

Trajanje terapije

Terapija stabilne srčane insuficijencije bisoprololom je obično dugotrajna.

Terapija bisoprololom se ne sme naglo prekinuti, pošto to može dovesti do prolaznog pogoršanja stanja pacijenta. Lečenje se ne sme naglo prekinuti, naročito kod pacijenata sa ishemijskom bolesti srca. Preporučuje se postepeno smanjivanje doze leka.

Oštećenje funkcije bubrega ili jetre

Nema podataka o farmakokinetici bisoprolola kod pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom i oštećenom funkcijom jetre ili bubrega. Zbog toga, postepeno povećanje doze u tim populacijama treba sprovoditi uz dodatni oprez.

Sve indikacije

Stariji pacijenti

Nije potrebno prilagođavanje doze.

Pedijatrijska populacija

Nema iskustava sa primenom bisoprolola kod dece i adolescenata, zbog toga se ne preporučuje primena ovog leka kod dece.

Način primene Oralna upotreba.

Tablete bisoprolola treba uzeti ujutru i mogu se uzimati uz obrok. Tablete treba progutati sa dovoljno tečnosti i ne smeju se žvakati.

Bisoprolol je kontraindikovan kod:

• preosetljivosti na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci leka navedenih u odeljku 6.1

• akutne srčane insuficijencije ili tokom epizode dekompenzovane srčane insuficijencije koja zahteva i.v. primenu lekova sa inotropnim dejstvom

• kardiogenog šoka

• AV bloka II i III stepena

• sindroma bolesnog sinusa (engl. sick sinus syndrome)

• sinoatrijalnog bloka

• simptomatske bradikardije

• simptomatske hipotenzije

• teške bronhijalne astme ili teške hronične opstruktivne bolesti pluća

• teških oblika okluzivne bolesti perifernih arterija ili teških oblika Raynaud-ovog sindroma

• nelečenog feohromocitoma (videti odeljak 4.4)

• metaboličke acidoze.

Posebna upozorenja

Odnosi se samo na indikaciju hronična srčana insuficijencija:

Lečenje stabilne hronične srčane insuficijencije sa primenom bisoprolola treba započeti sa posebnom fazom titracije (videti odeljak 4.2).

Odnosi se na sve indikacije:

Posebno kod pacijenata sa ishemijskom bolešću srca se ne sme naglo prekinuti terapija bisoprololom osim ako to nije jasno indikovano. Nagli prekid terapije može da dovede do prolaznog pogoršanja oboljenja srca (videti odeljak 4.2).

Mere opreza

Odnosi se samo na hipertenziju ili anginu pektoris:

Neophodan je oprez prilikom primene bisoprolola kod pacijenata sa hipertenzijom ili anginom pektoris koji istovremeno boluju od srčane insuficijencije.

Odnosi se samo na hroničnu srčanu insuficijenciju:

Započinjanje i obustava lečenja bisoprololom kod stabilne hronične srčane insuficijencije zahteva redovno praćenje. Za doziranje i način primene leka, videti odeljak 4.2.

Nema terapijskog iskustva sa primenom bisoprololola kod pacijenata obolelih od srčane insuficijencije koji imaju i sledeća oboljenja i stanja:

• insulin zavisni dijabetes melitus (dijabetes tip 1),

• teško oštećenje funkcije bubrega,

• teško oštećenje funkcije jetre,

• restriktivna kardiomiopatija,

• hemodinamski značajno organsko oboljenje zalistaka,

• infarkt miokarda u protekla 3 meseca.

  Odnosi se na sve indikacije:

  Postoji rizik od pojave infarkta miokarda i iznenadne smrti ukoliko se terapija naglo obustavi kod pacijenata sa koronarnom bolešću srca (videti odeljak 4.2).

  Neophodan je oprez kod primene bisoprolola kod pacijenata:

• koji boluju od bronhospazma (bronhijalne astme, hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP)).

  Iako kardioselektivni beta¹-blokatori mogu imati slabije dejstvo na funkciju pluća u odnosu na neselektivne beta-blokatore, kao i kod svih beta-blokatora, treba ih izbegavati kod pacijenata sa opstrukcijom disajnih puteva, osim ukoliko postoje opravdani klinički razlozi za njihovu upotrebu. U slučajevima kada takvi razlozi postoje, ovaj lek se može koristiti sa oprezom. Kod pacijenata sa obstrukcijom disajnih puteva, lečenje bisoprololom treba započeti sa najmanjom mogućom dozom i pacijente treba pažljivo pratiti da bi se uočila pojava novih simptoma (npr. dispneja, intolerancija na fizički napor, kašalj). Kod bronhijalne astme ili

  drugih hroničnih opstruktivnih bolesti pluća koje mogu da izazovu pojavu simptoma bolesti, potrebno je istovremeno primenjivati terapiju bronhodilatatorima. Ponekad može da dođe do povećanja otpora u disajnim putevima kod pacijenata sa astmom, zbog čega može biti potrebno povećati dozu beta² agonista;

• koji boluju od dijabetes melitusa sa velikim fluktuacijama koncentracije glukoze u krvi. Simptomi hipoglikemije (npr. tahikardija, palpitacije ili znojenje) mogu biti prikriveni;

• na strogom postu;

• koji su na terapiji desenzitizacije koja je u toku. Kao i ostali beta blokatori, bisoprolol može povećati osetljivost prema alergenima, kao i težinu anafilaktičke reakcije. Terapija epinefrinom ne dovodi uvek do očekivanog terapijskog dejstva;

• koji boluju od AV bloka I stepena;

• koji boluju od Prinzmetal-ove angine. Prijavljeni su slučajevi vazospazma koronarnih arterija. Uprkos visokoj selektivnosti za beta¹ receptore, napadi angine se ne mogu u potpunosti isključiti kada se bisoprolol primenjuje kod pacijenata sa Prinzmetal-ovom anginom;

• koji boluju od okluzivne bolesti perifernih arterija. Pogoršanje simptoma se može javiti, naročito na početku terapije;

• u opštoj anesteziji.

Kod pacijenata koji će biti podvrgnuti opštoj anesteziji, blokadom beta receptora se smanjuje incidenca aritmija i ishemije miokarda tokom indukcije i intubacije, kao i u postoperativnom periodu. Trenutno se preporučuje održavanje blokade beta receptora perioperativno. Anesteziolog mora da bude obavešten da je pacijent lečen beta-blokatorima, zbog potencijalnih interakcija sa drugim lekovima koje mogu da dovedu do bradiarirtmija, slabljenja refleksne tahikardije i smanjene refleksne sposobnosti kompenzovanja gubitka krvi. Ukoliko je neophodno da se obustavi terapija beta blokatorima pre hirurške intervencije, terapija treba postepeno da se smanjuje i da se potpuno obustavi 48 sati pre anestezije.

Pacijentima sa psorijazom ili sa psorijazom u anamnezi treba dati beta blokatore (npr. bisoprolol) samo nakon pažljive procene odnosa koristi i rizika.

Kod pacijenata sa feohromocitomom bisoprolol se sme primeniti samo nakon sprovođenja blokade alfa receptora.

Tokom terapije bisoprololom simptomi tireotoksikoze mogu da budu prikriveni.

Generalno se ne preporučuje istovremena primena bisoprololola sa antagonistima kalcijumskih kanala kao što su verapamil ili diltiazem, sa antiaritmicima klase 1 i centralno delujućim antihipertenzivima (videti odeljak 4.5).

Lek Byol sadrži laktozu i natrijum

Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije galaktoze, potpunim nedostatkom laktaze ili glukozno-galaktoznom malapsorpcijom, ne smeju da uzimaju ovaj lek.

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma po film tableti, tj. suštinski je „bez natrijuma“.

Kombinacije koje se ne preporučuju

Odnosi se samo na indikaciju hronična srčana insuficijencija

Antiaritmici klase I (npr. hinidin, dizopiramid, lidokain, fenitoin, flekainid, propafenon): dejstvo na vreme atrioventrikularnog sprovođenja može biti pojačano, kao i negativni inotropni efekat.

Odnosi se na sve indikacije

Antagonisti kalcijumskih kanala poput verapamila i u manjoj meri diltiazema: negativan uticaj na srčanu kontrakciju i atrioventrikularnu provodljivost. Intravenska primena verapamila kod pacijenata

na terapiji beta blokatorima može da dovede do teške hipotenzije i atrioventrikularnog bloka.

Centralno delujući antihipertenzivni lekovi, kao što su klonidin i drugi (npr. metildopa, moksonidin, rilmenidin): istovremena upotreba centralno delujućih antihipertenziva može da pogorša srčanu insufijenciju smanjenjem centralnog simpatičkog tonusa (smanjenje srčane frekvence i minutnog volumena, vazodilatacije). Nagla obustava terapije naročito ako neposredno prethodi prekidu terapije beta-blokatorima, može povećati rizik od povratne (engl. rebound) hipertenzije.

Kombinacije koje treba koristiti sa oprezom

Odnosi se samo na indikacije hipertenzija/angina pektoris

Antiaritmici klase I (npr. hinidin, dizopiramid, lidokain, fenitoin, flekainid, propafenon): dejstvo na vreme atrioventrikularnog sprovođenja može biti pojačano, kao i negativni inotropni efekat.

Odnosi se na sve indikacije

Antagonisti kalcijumskih kanala dihidropiridinskog tipa kao što su felodipin i amlodipin: istovremena primena može da poveća rizik od hipotenzije, a ne može se isključiti ni povećani rizik od daljeg pogoršanja funkcije ventrikularne pumpe kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom.

Antiaritmici klase III (npr. amjodaron): moguće pojačano dejstvo na vreme atrioventrikularnog sprovođenja.

Lokalni beta-blokatori za spoljašnju primenu (npr. kapi za oči kod terapije glaukoma) mogu pojačati sistemsko dejstvo bisoprolola.

Parasimpatomimetički lekovi: istovremena primena može da produži vreme atrioventrikularnog sprovođenja i rizik od bradikardije.

Insulin i oralni antidijabetici: pojačan hipoglikemijski efekat. Blokada beta-adrenergičkih receptora može da prikrije simptome hipoglikemije.

Anestetici: slabljenje refleksne tahikardije i povećanje rizika od hipotenzije (za dodatne informacije o opštoj anesteziji, videti odeljak 4.4).

Glikozidi digitalisa: smanjenje srčane frekvencije, produženo vreme atrioventrikularnog sprovođenja.

Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL): lekovi iz grupe NSAIL mogu da smanje hipotenzivno dejstvo bisoprolola.

Beta-simpatomimetici (npr. izoprenalin, dobutamin): istovremena primena sa bisoprololom može smanjiti dejstvo oba leka.

Simpatomimetici koji aktiviraju i beta i alfa-adrenergičke receptore (npr. noradrenalin, adrenalin): istovremena primena sa bisoprololom može da otkrije vazokonstriktorne efekte ovih lekova posredovane alfa-adrenergičkim receptorima dovodeći do porasta krvnog pritiska i pogoršanja intermitentne klaudikacije. Smatra se da su ove interakcije verovatnije prilikom primene neselektivnih beta-blokatora.

Istovremena primena sa antihipertenzivima, kao i sa drugim lekovima za snižavanje krvnog pritiska (npr. triciklični antidepresivi, barbiturati, fenotiazini) može povećati rizik od hipotenzije.

Kombinacije koje treba razmotriti:

Meflokin: povećan rizik od pojave bradikardije.

Inhibitori monoaminooksidaze (izuzev MAO-B inhibitora): pojačano hipotenzivno dejstvo beta-blokatora, ali takođe i rizik od hipertenzivne krize.

Rifampicin: moguće je blago smanjenje poluvremena eliminacije bisoprolola zbog indukcije enzima jetre koji učestvuju u metabolizmu. Obično ne zahteva prilagođavanje doze.

Derivati ergotamina: pogoršanje poremećaja periferne cirkulacije.

Trudnoća

Farmakološko dejstvo bisoprolola može da ima štetan uticaj na trudnoću i/ili fetus/novorođenče. Generalno, blokatori beta adrenergičkih receptora redukuju perfuziju placente što je povezano sa zaostatkom u rastu, intrauterinom smrću fetusa, pobačajem ili prevremenim porođajem. Neželjena dejstva (npr. hipoglikemija i bradikardija) mogu da se jave kod fetusa ili novorođenčeta. Ukoliko je lečenje blokatorima beta adrenergičkih receptora neophodno, izbor su selektivni blokatori beta¹ adrenergičkih receptora.

Ne preporučuje se primena bisoprolola tokom trudnoće, osim ukoliko je to neophodno. Ukoliko se smatra da je terapija bisoprololom neophodna, preporučuje se da se prati uteroplacentarni protok krvi i rast ploda. U slučaju da dođe do štetnih dejstava na trudnoću ili na fetus, potrebno je razmotriti druge terapijske opcije. Stanje novorođenčeta se mora pažljivo pratiti. Simptomi hipoglikemije i bradikardije se obično javljaju u toku prva 3 dana života.

Dojenje

Nema podataka o izlučivanju bisoprolola u majčino mleko. Zbog toga se ne preporučuje dojenje tokom primene bisoprolola.

U jednoj studiji sprovedenoj kod pacijenata obolelih od koronarne bolesti srca, primena bisoprolola nije uticala na sposobnost upravljanja vozilom. U zavisnosti od individualnog odgovora pacijenta, može da dođe do smanjene sposobnosti za upravljanje vozilom ili rukovanje mašinama. O ovome treba naročito voditi računa na početku terapije i nakon promene terapije, kao i kod primene leka u kombinaciji sa alkoholom.

Neželjena dejstva su prema učestalosti definisana na sledeći način: Veoma često (≥1/10)

Često (≥1/100 do <1/10)

Povremeno (≥1/1000 do <1/100) Retko (≥1/10000 do <1/1000) Veoma retko (<1/10000)

Nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Psihijatrijski poremećaji

Povremeno: poremećaji spavanja, depresija

Retko: noćne more, halucinacije

Poremećaji nervnog sistema Često: vrtoglavica*, glavobolja* Retko: sinkopa

Poremećaji oka

Retko: smanjeno suzenje (uzeti u obzir kod osoba koje nose kontaktna sočiva)

Veoma retko: konjunktivitis

Poremećaji uha i labirinta

Retko: poremećaji sluha

Kardiološki poremećaji

Veoma često: bradikardija kod pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom

Često: pogoršanje postojeće srčane insuficijencije kod pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom Povremeno: poremaćaj AV sprovođenja. Pogoršanje prethodno postojeće srčane insuficijencije (kod pacijenata sa hipertenzijom ili anginom pektoris); bradikardija (kod pacijenata sa hipertenzijom ili anginom pektoris).

Vaskularni poremećaji

Često: osećaj hladnoće ili utrnulosti ekstremiteta, hipotenzija (posebno kod pacijenata sa srčanom insuficijencijom)

Povremeno: ortostatska hipotenzija

Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji

Povremeno: bronhospazam kod pacijenata sa bronhijalnom astmom ili sa opstruktivnom bolešću disajnih puteva u anamnezi

Retko: alergijski rinitis

Gastrointestinalni poremećaji

Često: gastrointestinalne tegobe kao što su mučnina, povraćanje, dijareja, konstipacija

Hepatobilijarni poremećaji

Retko: hepatitis

Poremećaji kože i potkožnog tkiva

Retko: reakcije preosetljivosti, kao što su svrab, crvenilo, osip i angioedem

Veoma retko: beta-blokatori mogu da izazovu ili da pogoršaju psorijazu ili izazovu pojavu osipa koji je sličan psorijazi, alopecija

Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva

Povremeno: mišićna slabost, grčevi u mišićima

Poremećaji reproduktivnog sistema i dojki

Retko: erektilna disfunkcija

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene

Često: umor*, astenija (kod pacijenata sa hroničnom srčanom insuficijencijom)

Povremeno: astenija (kod pacijenata sa hipertenzijom ili anginom pektoris)

Ispitivanja

Retko: povećanje vrednosti triglicerida, povećanje vrednosti enzima jetre (ALT , AST)

*Ovi simptomi obično nastaju na početku terapije kod pacijenata sa hipertenzijom ili anginom pektoris. Oni su obično blagi i obično nestaju u roku od 1-2 nedelje.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

Kod predoziranja (npr. dnevna doza od 15 mg umesto 7,5 mg) zabeleženi su AV blok III stepena, bradikardija i vrtoglavica. Generalno, najčešći očekivani znaci kod predoziranja beta-blokatorima su bradikardija, hipotenzija, bronhospazam, akutna srčana insuficijencija i hipoglikemija. Do danas je prijavljeno nekoliko slučajeva predoziranja (maksimum: 2000 mg) bisoprololom kod pacijenata koji boluju od hipertenzije i/ili koronarne bolesti srca koji su imali bradikardiju i/ili hipotenziju; svi pacijenti su se oporavili. Postoji široka interindividualna razlika u osetljivosti na pojedinačno datu veliku dozu bisoprolola i pacijenti sa srčanom insuficijencijom su verovatno veoma osetljivi. Zbog toga je obavezno da se kod ovih pacijenata terapija započne postepenim povećavanjem doze u skladu sa šemom koja je data u odeljku 4.2.

Lečenje

Generalno, ukoliko dođe do predoziranja, treba odmah obustaviti terapiju bisoprololom i treba primeniti simptomatsku i suportivnu terapiju. Ograničeni podaci ukazuju da se bisoprolol teško uklanja hemodijalizom. Na osnovu očekivanih farmakoloških dejstava i preporuka za druge beta-blokatore, sledeće opšte mere treba razmotriti ukoliko to klinička slika zahteva.

Bradikardija: Intravenski primeniti atropin. Ukoliko je odgovor neodgovarajući, treba dati sa oprezom izoprenalin ili drugi lek sa pozitivnim hronotropnim dejstvom. U izvesnim okolnostima, može biti neophodna implementacija transvenskog pejsmejkera.

Hipotenzija: Primeniti intravensku nadoknadu tečnosti i vazopresore. Intravenska primena glukagona takođe može biti od koristi.

AV blok (II ili III stepena): Pacijente treba pažljivo pratiti i lečiti infuzijom izoprenalina ili transvenskom ugradnjom srčanog pejsmejkera.

Akutno pogoršanje srčane insuficijencije: Intravenski primeniti diuretike, inotropne lekove i vazodilatatore.

Bronhospazam: Primenite terapiju bronhodilatatorima kao što su izoprenalin, beta²-simpatomimetici i/ili aminofilin.

Hipoglikemija: Intravenski primeniti glukozu.