Eritromicin HF 250mg film tableta

Eritromicin je indikovan za profilaksu i terapiju infekcija izazvanih bakterijama osetljivim na eritromicin (videti odeljak 5.1).

• Infekcije gornjih respiratornih puteva: tonzilitis, peritonzilarni apsces, faringitis, laringitis, sinuzitis, bakterijska superinfekcija nakon gripa i obične prehlade.
• Infekcije donjih respiratornih puteva: traheitis, akutni i hronični bronhitis, pneumonija (lobarna pneumonija, bronhopneumonija, primarna atipična pneumonija), bronhiektazije, legionarska bolest.
• Infekcije uha: otitis media i otitis eksterna, mastoiditis.
• Oralne infekcije: gingivitis, Vinsentova angina.
• Infekcije oka: blefaritis.
• Infekcije kože i mekog tkiva: furunkuli i karbunkuli, paronihija, apscesi, pustularne akne, impetigo, celulitis, erizipel.
• Gastrointestinalne infekcije: holecistitis, stafilokokni enterokolitis.
• Profilaksa: peri- i post-operativne traume, opekotine, reumatska groznica.
• Ostale infekcije: osteomijelitis, uretritis, gonoreja, sifilis, limfogranuloma venereum, difterija, prostatitis, šarlah.

Treba uzeti u obzir zvanične vodiče za pravilnu primenu antimikrobnih lekova.

Doziranje

Odrasli i deca uzrasta 8 godina i stariji: Kod blagih do umereno teških infekcija 1-2 g dnevno, u podeljenim dozama. Kod teških infekcija do 4 g dnevno, u podeljenim dozama.

Stariji: Nije potrebno prilagođavanje doze.

Pedijatrijska populacija

Napomena: Kod dece mlađe od 8 godina, novorođenčadi i odojčadi, primena eritromicina se preporučuje u odgovarajućem farmaceutskom obliku (suspenzija).

Za lečenje blagih do umerenih infekcija preporučuju se sledeće doze:

Deca uzrasta 2 - 8 godina: 1 g dnevno, u podeljenim dozama. Novorođenčad i odojčad: 500 mg dnevno, u podeljenim dozama. Kod teških infekcija, doze mogu da se udvostruče.

Način primene

Lek je namenjen za oralnu upotrebu.

Poznata preosetljivost na eritromicin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Eritromicin je kontraindikovan kod pacijenata koji su na terapiji simvastatinom, tolterodinom, mizolastinom, amisulpridom, astemizolom, terfenadinom, domperidonom, cisapridom ili pimozidom.

Eritromicin se ne sme propisivati pacijentima koji u istoriji bolesti imaju produženje QT intervala (urođeno ili dokumentovano stečeno produženje QT intervala) ili ventrikularne srčane aritmije, uključujući aritmiju torsades de pointes (videti odeljke 4.4 i 4.5).

Eritromicin se ne sme propisivati pacijentima sa poremećajima elektrolita (hipokalemija, hipomagnezemija zbog rizika od produženja QT intervala).

Kontraindikovana je istovremena primena eritromicina sa ergotaminom i dihidroergotaminom. Istovremena primena eritromicina i lomitapida je kontraindikovana (videti odeljak 4.5).

Eritromicin se uglavnom metaboliše u jetri, zbog čega se preporučuje oprez pri primeni ovog leka kod pacijenata koji imaju poremećaj funkcije jetre ili koji istovremeno uzimaju potencijalno hepatotoksične lekove. Pri primeni eritromicina, retko se javljala disfunkcija jetre, praćena povećanjem nivoa enzima jetre i/ili holestatskim hepatitisom, sa ili bez žutice.

Pseudomembranozni kolitis se javlja kod upotrebe gotovo svih antibiotika, uključujući i makrolide, u različitim oblicima, od najblažih do životno ugrožavajućih (videti odeljak 4.8). Slučajevi dijareje povezane sa bakterijom Clostridium difficile (engl. CDAD) su zabeleženi kod upotrebe gotovo svih antibiotika, uključujući i eritromicin, u različitim oblicima, od blagih dijareja do kolitisa sa smrtnim ishodom.

Antibiotska terapija utiče na promenu normalne bakterijske flore u kolonu što može dovesti do ubrzanog razmnožavanja sojeva C. difficile. O ovome se mora voditi računa kod svih pacijenata kod kojih se nakon

antibiotske terapije javi dijareja. Neophodno je uzeti podrobnu anamnezu s obzirom na to da su zabeleženi slučajevi C. difficile praćeni dijarejom, čak i dva meseca nakon primene antibiotika.

Kao i prilikom uzimanja drugih makrolidnih antibiotika, prijavljene su retke ozbiljne alergijske reakcije, uključujući akutnu generalizovanu egzantematoznu pustulozu (AGEP). Ukoliko se javi alergijska reakcija, primenu leka treba obustaviti i primeniti adekvatnu terapiju. Lekari treba da budu svesni da je moguća ponovna pojava simptoma alergije i nakon obustave terapije.

Kardiovaskularni događaji

Kod pacijenata lečenih makrolidima, uključujući eritromicin, primećeno je produženje QT intervala, što može uticati na repolarizaciju srca i predstavlja rizik od razvoja srčane aritmije i aritmije torsades de pointes (videti odeljke 4.3, 4.5 i 4.8). Prijavljeni su smrtni slučajevi.

Eritromicin je potrebno primenjivati s oprezom kod sledećih pacijenata:

Kod pacijenata sa bolešću koronarnih arterija, teškom srčanom insuficijencijom, poremećajima provodnog sistema srca ili klinički značajnom bradikardijom.

Kod pacijenata koji istovremeno uzimaju druge lekove povezane s produženjem QT intervala (videti odeljke 4.3 i 4.5).

Stariji pacijenti mogu biti osetljiviji na efekte povezane s uticajem leka na QT interval (videti odeljak 4.8).

Epidemiološka ispitivanja u kojima se istražuje rizik od pojave štetnih kardiovaskularnih dogadjaja pri primeni makrolida pokazala su različite rezultate. U nekim opservacionim ispitivanjima utvrđen je redak kratkoročni rizik od nastanka aritmije, infarkta miokarda i kardiovaskularne smrtnosti povezane sa upotrebom makrolida, uključujući eritromicin. Ova zapažanja je potrebno razmotriti u odnosu na koristi lečenja prilikom propisivanja eritromicina.

Pažljivo razmotrite odnos koristi i rizika pre propisivanja eritromicina bilo kojem pacijentu koji uzima hidroksihlorokin ili hlorokin, zbog mogućnosti povećanog rizika od kardiovaskularnih događaja i kardiovaskularne smrtnosti (videti odeljak 4.5).

Postoje podaci koji ukazuju na to da eritromicin ne postiže odgovarajuću koncentraciju u plazmi ploda, dovoljnu za prevenciju kongenitalnog sifilisa. Novorođenčad majki koje su za vreme trudnoće oralno uzimale eritromicin za lečenje rane faze sifilisa, treba da budu podvrgnuta odgovarajućoj penicilinskoj terapiji.

Postoje podaci da eritromicin može pogoršati slabost pacijenata sa miastenijom gravis. Eritromicin utiče na fluorometrijsko određivanje kateholamina u urinu.

Kod teško bolesnih pacijenata na kombinovanoj terapiji eritromicinom i statinima, zabeleženi su slučajevi rabdomiolize, sa ili bez oštećenja funkcije bubrega.

Pedijatrijska populacija

Kod novorođenčadi koja su na terapiji eritromicinom, zabeleženi su slučajevi infantilne hipertrofične stenoze pilorusa (engl. IHPS). Epidemiološkim ispitivanjima koja uključuju podatke iz metaanaliza pokazuje se dvostruko do trostruko povećanje rizika od IHPS-a nakon izlaganja eritromicinu u periodu dojenja. Taj je rizik najveći nakon izlaganja eritromicinu tokom prvih 14 dana života. Dostupnim podacima pokazuje se rizik od 2,6 % (interval pouzdanosti od 95 %: 1,5 % – 4,2 %) nakon izlaganja eritromicinu tokom tog vremenskog razdoblja. Rizik od IHPS-a u opštoj populaciji iznosi 0,1 – 0,2 %. S obzirom na to da se eritromicin koristi u terapiji stanja kod odojčadi koja prati značajan stepen mortaliteta ili morbiditeta (kao što su pertusis i hlamidija), neophodno je proceniti odnos koristi terapije eritromicinom i rizika od nastanka stenoze pilorusa. Roditelji su dužni da odmah obaveste lekara ukoliko dođe do povraćanja ili razdražljivosti nakon dojenja.

Ukoliko se sledeći lekovi, koji se metabolišu putem citohroma P450, primenjuju istovremeno sa eritromicinom može doći do povećanja njihove koncentracije u serumu: acenokumarol, alfentanil, astemizol, bromokriptin, karbamazepin, cilostazol, ciklosporin, digoksin, dihidroergotamin, dizopiramid, ergotamin, heksobarbiton, metilprednizolon, midazolam, omeprazol, fenitoin, hinidin, rifabutin, sildenafil, takrolimus, terfenadin, domperidon, teofilin, triazolam, valproat, vinblastin i antimikotici, kao što su flukonazol, ketokonazol i itrakonazol. Neophodan je nadzor pacijenata i prilagođavanje doze po potrebi. Poseban oprez potreban je kod pacijenata koji su na terapiji lekovima koji produžavaju QTc interval.

Lekovi koji indukuju enzim CYP3A4 (kao što su rifampicin, fenitoin, karbamazepin, fenobarbital, kantarion), mogu indukovati metabolizam eritromicina. Na taj način se koncentracija eritromicina smanjuje do subterapijske, a samim tim se smanjuje i njegovo dejstvo. Stimulativni efekat se postepeno smanjuje u roku od dve nedelje nakon prekida terapije CYP3A4 induktorima. Eritromicin ne treba koristiti u toku i dve nedelje nakon terapije CYP3A4 induktorima.

Inhibitori HMG-CoA reduktaze: zabeleženo je da eritromicin dovodi do povećanja koncentracije inhibitora HMG-CoA reduktaze (npr. lovastatin i simvastatin). Zabeleženi su retki slučajevi rabdomiolize kod pacijenata na kombinovanoj terapiji ovim lekovima.

Istovremena primena eritromicina sa lomitapidom je kontraindikovana zbog mogućnosti značajnog povećanja transaminaza (videti odeljak 4.3).

Kontraceptivni lekovi: u retkim slučajevima neki antibiotici mogu da oslabe dejstvo kontraceptivnih tableta, delujući na bakterijsku hidrolizu steroidnih konjugata u tankom crevu, a samim tim i na resorpciju nekonjugovanih steroida. Kao rezultat svega toga, može doći do smanjenja koncentracije aktivnog steroida u plazmi.

Antagonisti H1 receptora: savetuje se poseban oprez u slučaju kombinovane terapije eritromicina sa H1 antagonistima (kao što su terfenadin, astemizol i mizolastin), obzirom na to da eritromicin utiče na metabolizam ovih lekova.

Kod istovremene terapije sa terfenadinom, astemizolom i pimozidom, eritromicin značajno utiče na metabolizam ovih lekova. Retko su zabeleženi slučajevi ozbiljnih, potencijalno životno ugrožavajućih kardiovaskularnih poremećaja, uključujući srčani zastoj, torsade de pointes i drugih ventrikularnih aritmija (videti odeljke 4.3 i 4.8).

Antibakterijski lekovi: u in vitro ispitivanjima između eritromicina i baktericidnih beta-laktamskih antibiotika (npr. penicilin, cefalosporini), postoji antagonizam. Eritromicin antagonizuje dejstvo klindamicina, linkomicina i hloramfenikola. Isto važi i za streptomicin, tetracikline i kolistin.

Inhibitori proteaze: prijavljeni su slučajevi usporene razgradnje eritromicina kod njegove istovremene primene sa inhibitorima proteaze.

Oralni antikoagulansi: kod istovremene primene eritromicina sa oralnim antikoagulantnim lekovima (npr. varfarin, rivaroksaban), zabeleženo je povećanje antikoagulantnog efekta.

Triazolobenzodiazepini (kao što su triazolam i alprazolam) i srodni benzodiazepini: eritromicin dovodi do smanjenja klirensa triazolama, midazolama i srodnih benzodiazepina, na taj način pojačavajući njihov farmakološki efekat.

Kortikosteroidi: treba biti oprezan pri istovremenoj upotrebi eritromicina sa sistemskim i inhalacionim kortikosteroidima koji se primarno metabolišu putem izoenzima CYP3A zbog potencijala za povećanu sistemsku izloženost koritkosteroidima. Ako dodje do istovremene upotrebe, pacijente treba pažljivo pratiti zbog neželjenih efekata sistemskih kortikosteroida.

Hidroksihlorokin i hlorokin: eritromicin treba koristiti sa oprezom kod pacijenta koji primaju ove lekove za koje je poznato da produžavaju QT interval i imaju potencijal da izazovu srčanu aritmiju i ozbiljna kardiovaskularna neželjena dejstva.

Post-marketinško iskustvo pokazuje da kombinovana primena eritromicina sa ergotaminom ili dihidroergotaminom utiče na akutnu toksičnost ergot derivata koja se manifestuje vazospazmom i ishemijom centralnog nervnog sistema, ekstremiteta i drugih tkiva (videti odeljak 4.3).

Kod pacijenata koji su bili na kombinovanoj terapiji eritromicinom i cisapridom, došlo je do povećanja koncentracije cisaprida u plazmi. Ovo povećanje može dovesti do produženja QTc intervala i srčanih aritmija, uključujući ventrikularnu tahikardiju, ventrikularnu fibrilaciju i torsades de pointes. Slični efekti su zabeleženi kod kombinovane primene pimozida i klaritromicina (još jednog makrolidnog antibiotika).

Kod pacijenata koji uzimaju velike doze teofilina, nakon primene eritromicina može doći do povećanja koncentracije teofilina u plazmi i potencijalne toksičnosti teofilina. U slučaju toksičnosti teofilinom i/ili povećanja koncentracije teofilina u serumu, dozu teofilina treba smanjiti dok je pacijent na istovremenoj terapiji eritromicinom. Postoje podaci koji govore o značajnom smanjenju koncentracije eritromicina u serumu kada se eritromicin uzet oralno daje istovremeno sa teofilinom. Ovo smanjenje rezultira manjim terapijskim koncentracijama eritromicina.

Postoji post-marketinško iskustvo o toksičnosti kolhicina kod njegove istovremene primene sa eritromicinom.

Kod pacijenata na kombinovanoj terapiji sa verapamilom (blokatorom kalcijumovih kanala), zabeleženi su slučajevi hipotenzije, bradiaritmije i laktatne acidoze.

Cimetidin može inhibirati metabolizam eritromicina što dovodi do povećanja njegove koncentracije u plazmi.

Zabeleženo je da je eritromicin smanjio klirens zopiklona što može pojačati farmakodinamski efekat ovog leka.

Opservacioni podaci pokazali su da je istovremena primena azitromicina sa hidroksihlorokinom kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom povezana sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih događaja i kardiovaskularne smrtnosti. Zbog mogućnosti sličnog rizika sa drugim makrolidima kada se koriste u kombinaciji sa hidroksihlorokinom ili hlorokinom, potrebno je pažljivo razmotriti odnos koristi i rizika pre propisivanja eritromicina bilo kojem pacijentu koji uzima hidroksihlorokin ili hlorokin.

Trudnoća

Dostupne epidemiološke studije o riziku za velike kongenitalne malformacije pri upotrebi makrolida uključujući i eritromicin tokom trudnoće pokazuju oprečne rezultate. Neke opservacione studije sprovedene na ljudima otkrivaju kardiovaskularne malformacije, u ranoj trudnoći, nakon primene lekova koji sadrže eritromicin.

Postoji veliki broj podataka iz opservacionih studija sprovedenih u nekoliko zemalja o izloženosti eritromicinu tokom trudnoće, u poređenju sa nekorišćenjem antibiotika ili u poređenju sa primenom drugog antibiotika tokom istog perioda (>24 000 izlaganja u prvom trimestru trudnoće). Iako većina studija ne ukazuje na povezanost sa štetnim delovanjem na plod kao što su velike kongenitalne malformacije, kardiovaskularne malformacije ili pobačaj, postoje ograničeni epidemiološki dokazi o neznatno povećanom riziku od velikih kongenitalnih malformacija, posebno kardiovaskularnih malformacija nakon izlaganja eritromicinu u prvom trimestru.

Zabeleženo je da eritromicin prolazi placentarnu barijeru kod ljudi, ali su njegove koncentracije u fetalnoj plazmi generalno male.

Zbog toga se eritromicin sme koristiti tokom trudnoće samo ako je to klinički neophodno i ako se očekuje da će korist lečenja nadmašiti bilo koji malo povećani rizik koji može postojati.

Dojenje

Eritromicin se može izlučiti u majčino mleko. Potreban je oprez prilikom primene eritromicina kod žena koje doje, zbog prijavljenih slučajeva infantilne stenoze pilorusa kod odojčadi.

Prijavljeni su slučajevi da je primena makrolidnih antibiotika kod majke unutar 7 nedelja nakon porođaja bila udružena sa većim rizikom od pojave infantilne hipertrofične stenoze pilorusa (IHSP).

Plodnost

Podaci nisu dostupni.

Eritromicin nema uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Neželjena dejstva su navedena prema klasifikaciji MedDRA, na osnovu sistema organa i prema sledećoj učestalosti: retko (≥1/10 000 i <1/1000); i nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

* Retko je prijavljeno u vezi sa terapijom eritromicinom (videti odeljak 4.4).

** Postoje izolovani izveštaji o prolaznim neželjenim dejstvima centralnog nervnog sistema, međutim, uzročno-posledična veza nije utvrđena.

*** Bilo je izolovanih izveštaja koji su se uglavnom odnosili na pacijente sa bubrežnom insuficijencijom ili primenu velikih doza.

**** Najčešća neželjena dejstva oralnih oblika eritromicina su gastrointestinalna i zavise od doze.

Pedijatrijska populacija

Očekuje se da će učestalost, vrsta i težina neželjenih dejstava kod dece biti ista kao kod odraslih.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi: gubitak sluha, izražena mučnina, povraćanje i proliv. Lečenje: gastrična lavaža i opšte suportivne mere.