Skopryl plus® 20mg+12.5mg tableta

Терапија благе до умерене хипертензије код пацијената који су претходно стабилизовани применом појединачних компоненти у истом односу.

Дозирање

Одрасли

Уобичајена доза је једна таблета, која се примењује једном дневно. Уколико је потребно, доза се може повећати на две таблете које се примењују једном дневно.

Дозирање код реналне инсуфицијенције: тиазиди можда неће бити погодни диуретици за примену код пацијената са оштећењем функције бубрега и нису ефективни код пацијената са вредношћу клиренса креатинина ≤ 30 mL/min (нпр. умерена до тешка ренална инсуфицијенција).

Код пацијената са реналном инсуфицијенцијом, лек Skopryl plus се не користи као иницијална терапија.

Код пацијената са вредношћу клиренса креатинина > 30 mL/min и < 80 mL/min, лек Skopryl plus се може примењивати, али само након титрације појединачним компонентама.

Претходна терапија диуретицима

Симптоматска хипотензија се може јавити након иницијалне дозе лекa Skopryl plus: ова појава се чешће уочава код пацијената који имају смањен волумен течности и/или електролита, као резултат претходне терапије диуретиком. Уколико је могуће, терапију диуретиком треба прекинути 2-3 дана пре почетка терапије лизиноприлом у дози од 5 mg.

Старији пацијенти

Лизиноприл је подједнако ефективан и код старијих пацијената (≥65 година) и код млађих пацијената са хипертензијом. Код старијих пацијената са хипертензијом, монотерапија лизиноприлом је ефективна у снижавању дијастолног крвног притиска, као и терапија хидрохлортиазидом или атенололом. У клиничким студијама, старост није утицала на подношљивост лизиноприла.

У клиничким студијама, ефикасност и подношљивост лизиноприла и хидрохлортиазида, примењених истовремено, била је слична код старијих и млађих пацијената са хипертензијом.

Педијатријска популација

Лек Skopryl plus не треба примењивати код деце због недовољно података о безбедности и ефикасности.

Начин примене

За оралну употребу.

• Преосетљивост на лизиноприл, на било коју од помоћних супстанци наведених у одељку 6.1 или на друге инхибиторе ангиотензин конвертујућег ензима (АCE).

• Преосетљивост на хидрохлортиазид или друге сулфонамидске деривате.

• Ангиоедем у анамнези повезан са претходним лечењем ACE инхибиторима.

• Наследни или идиопатски ангиоедем.

• Други и трећи триместар трудноће (видети одељке 4.4 и 4.6).

• Тешко оштећење функције бубрега (клиренс креатинина < 30 mL/min).

• Анурија или хиперкалемија.

• Тешко оштећење функције јетре.

• Истовремена примена лека Skopryl plus са лековима који садрже алискирен је контраиндикована код пацијената са дијабетес мелитусом или оштећењем функције бубрега (GFR < 60 mL/min/1,73 m²) (видети одељке 4.5 и 5.1);

• Истовремена примена са комбинацијом сакубитрил/валсартан. Лек Skopryl plus се не сме давати раније од 36 сати након последње дозе комбинације сакубитрил/валсартан (видети одељке 4.4 и 4.5).

Симптоматска хипотензија

Симптоматска хипотензија се ретко јавља код пацијената са некомпликованом хипертензијом, чешће се јавља код пацијената код којих постоји губитак волумена течности, нпр. код терапије диуретиком, дијете са смањеним уносом соли, дијализе, дијареје или повраћања, или тешке ренин-зависне хипертензије (видети одељке 4.5 и 4.8). Код тих пацијената је потребно у одговарајућим интервалима одређивати концентрације електролита у серуму. Код пацијената са повећаним ризиком од симптоматске хипотензије, започињање терапијом и прилагођавање дозе треба да буде под строгим лекарским надзором. Потребан је посебан опрез код пацијената са исхемијом срца или цереброваскуларном болешћу, зато што нагли пад крвног притиска може довести до инфаркта миокарда или цереброваскуларног догађаја.

Ако се јави хипотензија, пацијента треба поставити у лежећи положај и, ако је неопходно, треба да прими интравенску инфузију физиолошког раствора. Пролазни хипотензивни одговор није контраиндикација даљем лечењу. Могуће је поновно увођење терапије нижом дозом након успостављања ефективног волумена крви и крвног притиска, или самостална примена појединачних компонената лека.

Код неких пацијената са срчаном инсуфицијенцијом који имају нормалан или нижи крвни притисак, додатно снижење крвног притиска може се јавити при употреби лизиноприла. Ово дејство је

очекивано и обично није разлог прекида терапије. Ако хипотензија постане симптоматска, смањење дозе или прекид терапије лизиноприл/хидрохлортизидом може бити неопходан.

Аортна стеноза и стеноза митралне валвуле/хипертрофична кардиомиопатија

Као и остале ACE инхибиторе, лизиноприл треба примењивати са опрезом код пацијената са стенозом митралне валвуле и опструкцијом излазног пута леве коморе као што су аортна стеноза и хипертрофична кардиомиопатија.

Оштећење функције бубрега

Тиазиди нису одговарајући диуретици за примену код пацијената са оштећењем бубрежне функције и нису ефективни кад је вредност клиренса креатинина 30 mL/min или мања од те вредности (што представља умерену или тешку бубрежну инсуфицијенцију).

Лизиноприл/хидрохлортизид не треба примењивати код пацијената са бубрежном инсуфицијенцијом (вредност клиренса креатинина <80 mL/min) све док титрација појединачним компонентама не покаже потребу за дозама заступљеним у комбинацији.

Код пацијената са срчаном инсуфицијенцијом, хипотензија која се јавила на почетку терапије ACE инхибиторима може довести до даљег оштећења функције бубрега. Акутна бубрежна инсуфицијенција која се може јавити у овој ситуацији је обично реверзибилна.

Код неких пацијената са билатералном стенозом реналне артерије или стенозом артерије јединог преосталог бубрега, лечених АCE инхибиторима, може доћи до повећања вредности урее у крви и креатинина у серуму, што је углавном реверзибилно са прекидом терапије. Ово се чешће јавља код пацијената са бубрежном инсуфицијенцијом. Ако је такође присутна и реноваскуларна хипертензија постоји повећан ризик од појаве тешке хипотензије и бубрежне инсуфицијенције. Код таквих пацијената лечење треба започети под строгим лекарским надзором, применом мањих доза и пажљивом титрацијом доза. С обзиром на то да лечење диуретицима може довести до појаве бубрежне инсуфицијенције, препоручује се контрола функције бубрега првих неколико недеља од почетка терапије лизиноприл/хидрохлортиазидом.

Код неких хипертензивних пацијената, без дијагностиковане, претходно постојеће реналне болести, може доћи до углавном благог и пролазног повећања вредности урее у крви и креатинина у серуму, када се лизиноприл применује истовремено са диуретиком. Ако се то појави у току терапије лизиноприл/хидрохлортиазидом, примену комбинације ових лекова треба прекинути. Ово се чешће јавља код пацијената са већ постојећим оштећењем функције бубрега. Могуће је поновно увођење терапије смањеном дозом, или се појединачне компоненте могу применити самостално.

Претходна терапија диуретицима

Терапију диуретицима је потребно прекинути 2-3 дана пре почетка примене комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид. Уколико то није могуће, лечење треба започети само лизиноприлом, у дози од 5 mg.

Трансплатација бубрега

Нема искуства у примени овог лека код пацијената са недавно извршеном трансплатацијом бубрега, тако да га не треба примењивати.

Анафилактоидне реакције код пацијената на хемодијализи

Употреба комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид није индикована код пацијената који су на дијализи због инсуфицијенције бубрега.

Анафилактоидне реакције су забележене код пацијената који пролазе кроз различите поступке хемодијализе (нпр. са високопропусним мембранама АN 69 и афереза липопротеина мале густине (LDL) помоћу декстран сулфата) и истовременом применом АCE инхибитора. Код ових пацијената треба размотрити примену другог типа дијализне мембране или примену друге групе антихипертензива.

Анафилактоидне реакције током аферезе липопротеина мале густине (LDL)

Ретко, код пацијената који су на терапији ACE инхибиторима, могу се јавити анафилактичке реакције опасне по живот у току аферезе липопротеина мале густине (LDL) помођу декстран сулфата. Ови симптоми се могу избећи привременим прекидом терапије АCE инхибиторима пре сваке аферезе.

Болести јетре

Тиазиде треба примењивати уз опрез код пацијената са оштећеном функцијом јетре или прогресивном болешћу јетре, будући да мале промене равнотеже течности и електролита могу изазвати хепатичку кому (видети одељак 4.3). Ретко, примена ACE инхибитора је била повезана са синдромом који почиње холестатском жутицом или хепатитисом и прогредира ка фулминантној некрози, понекад и са смртним исходом. Механизам овог синдрома није јасан. Пацијенти који се лече комбинацијом лизиноприл/хидрохлортиазид, а код којих се развије жутица или значајно повећање вредности хепатичких ензима, треба да прекину примену комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид и да буду под одговарајућим медицинским надзором.

Операција/анестезија

Код пацијената који треба да се подвргну великој операцији или током анестезије са анестетицима који изазивају хипотензију, лизиноприл може блокирати стварање ангиотензина II као последица компензаторног ослобађања ренина. Ако се појави хипотензија и установи се да је проузрокована тим механизмом, иста се може кориговати надокнадом течности.

Метаболичка и ендокрина дејства

Терапија ACE инхибитором и тиазидима може смањити толеранцију на глукозу. Можда ће бити потребно прилагођавање доза антидијабетичких лекова, укључујући и инсулин. Код пацијената са дијабетесом који су на терапији оралним антидијабетицима или инсулином, концентрацију глукозе је потребно пажљиво пратити током првог месеца терапије ACE инхибитором. Латентни дијабетес мелитус може се манифестовати током терапије тиазидима.

Могућа је појава повећања концентрације холестерола и триглицерида у крви када се узимају тиазидни диуретици.

Тиазидна терапија може изазвати хиперурикемију и/или гихт код одређених пацијената. Ипак, лизиноприл може повећати излучивање мокраћне киселине урином и тиме ублажити хиперурикемично дејство хидрохлортиазида.

Дисбаланс електролита

Периодично одређивање концентрације електролита у серуму треба обављати у одговарајућим интервалима код пацијената који се лече диуретицима.

Тиазиди, укључујући хидрохлортиазид, могу узроковати поремећај равнотеже течности или електролита (хипокалемија, хипонатремија, и хипохлоремична алкалоза). Упозоравајући знаци поремећаја равнотеже течности и електролита су сува уста, жеђ, слабост, летаргија, поспаност, бол или грчеви у мишићима, замор мишића, хипотензија, олигурија, тахикардија и гастроинтестинални поремећаји као што су мучнина или повраћање. Дилуциона хипонатремија се може појавити код едематозних пацијената када је топло. Недостатак хлорида је углавном благ и не захтева лечење.

Тиазиди могу повећати излучивање магнезијума урином што може довести до хипомагнеземије.

Тиазиди могу смањити излучивање калцијума урином и могу проузроковати интермитентно и благо повећање концентрације калцијума у серуму. Значајна хиперкалцемија може бити знак прикривеног хиперпаратиреоидизма. Тиазиде треба укинути пре спровођења тестова провере паратиреоидне функције.

Серумски калијум

ACE инхибитори могу узроковати хиперкалемију јер инхибирају ослобађање алдостерона. Ово дејство обично није значајно код пацијената са очуваном функцијом бубрега. Међутим, код пацијената са оштећеном функцијом бубрега, дијабетес мелитусом, хипоалдостеронизмом и/или код

пациjeната који користе додатке калијума (укључујући замене за со), диуретике који штеде калијум, или код пацијената који узимају друге лекове повезане са повећањем концентрације калијума у серуму, нпр. хепарин, триметоприм или котримоксазол такође познат као триметоприм/сулфаметоксазол, а нарочито антагонисте алдостерона или блокаторе ангиотензинских рецептора, може доћи до хиперкалемије. Диуретике који штеде калијум и блокаторе ангиотензинских рецептора треба примењивати уз опрез код пацијената који су на терапији ACE инхибиторима, а потребно је пратити концентрацију калијума у серуму и функцију бубрега (видети одељак 4.5).

Ако се истовремена примена горе наведених лекова сматра оправданом, препоручује се редовно праћење концентрације калијума у серуму (видети одељак 4.5).

Пацијенти са дијабетес мелитусом

Код пацијената са дијабетесом који су на терапији оралним антидијабетицима или инсулином, концентрацију глукозе је потребно пажљиво пратити током првог месеца терапије ACE инхибитором (видети одељак 4.5).

Преосетљивост/ангиоедем

Ангиоедем лица, екстремитета, усана, језика, глотиса и/или ларинкса је повремено пријављен код пацијената који су на терапији ACE инхибиторима, укључујући и лизиноприл. Ово се може јавити у било које време током терапије. У тим случајевима, лизиноприл треба одмах укинути и успоставити одговарајућу терапију и контролу да би се осигурало потпуно повлачење симптома пре него што се пацијент отпусти. Чак и у оним случајевима када је едем захватио само језик, без респираторног дистреса, потребна је продужена опсервација пацијента, јер лечење антихистаминицима и кортикостероидима може бити недовољно.

Веома ретко су пријављени смртни случајеви због ангиоедема удруженог са едемом ларинкса или језика. Код пацијената код којих постоји удружен едем језика, глотиса и ларинкса, вероватно ће доћи до опструкције дисања, посебно код оних који су раније имали операцију дисајних путева. У тим случајевима, треба одмах применити хитну терапију. Ово може укључити примену адреналина и/или мере за одржавање проходности дисајних путева. Пацијент треба да је под строгим медицинским надзором све до потпуног повлачења симптома.

Интестинални ангиоедем се веома ретко јавља код пацијената који су били на терапији AСЕ инхибиторима и стога га треба укључити у диференцијалну дијагнозу код пацијената који су на терапији АСЕ инхибиторима, а код којих се јавио абдоминални бол.

Ангиоедем узрокован применом АСЕ инхибитора се чешће јавља код пацијената црне расе него код пацијената других раса.

Код пацијената са анамнезом ангиоедема који није био повезан са терапијом ACE инхибиторима може да дође до повећања ризика од појаве ангиоедема током терапије ACE инхибиторима (видети одељак 4.3).

Истовремена примена АCE инхибитора са комбинацијом сакубитрил/валсартан је контраиндикована због повећаног ризика од појаве ангиоедема. Терапија комбинацијом сакубитрил/валсартан не сме се започети раније од 36 сати након последње дозе комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид. Терапија комбинацијом лизиноприл/хидрохлортиазид не сме се започети раније од 36 сати након последње дозе комбинације сакубитрил/валсартан (видети одељке 4.3 и 4.5).

Истовремена примена ACE инхибитора са рацекадотрилом, mTOR инхибитором (енгл. mammalian target of rapamycin inhibitor, инхибитор циљног ензима за рапамицин код сисара) (нпр. сиролимус, еверолимус, темсиролимус) и вилдаглиптина можe довести до повећаног ризика од појаве ангиоедема (нпр. отицање дисајних путева или језика, са или без респираторног оштећења) (видети одељак 4.5). Треба бити опрезан при започињању терапије рацекадотрилом, инхибитором mТОR (нпр. сиролимус, еверолимус, темсиролимус) и вилдаглиптином код пацијента који су већ на терапији ACE инхибитором.

Код пацијената који узимају тиазиде, реакције преосетљивости се могу јавити са или без анамнезе за алергију или бронхијалну астму.

Погоршање или активација системског еритемског лупуса се може јавити приликом употребе тиазида.

Десензибилизација

Пацијенти који су на терапији АCE инхибиторима током поступка десензибилизације (нпр. отровом опнокрилаца) су имали анафилактоидне реакције. Код истих пацијената, ове реакције су избегнуте привременим прекидом терапије АCE инхибиторима пре сваке десензибилизације, али су се поново појавиле приликом поновног случајног излагању алергену.

Неутропенија/агранулоцитоза

Неутропенија/агранулоцитоза, тромбоцитопенија и анемија забележене су код пацијената који се лече АCE инхибиторима. Код пацијената са очуваном бубрежном функцијом и без других компликација, неутропенија се ретко јавља. Неутропенија и агранулоцитоза су реверзибилне након прекида терапије АCE инхибиторима. Лизиноприл треба примењивати са великим опрезом код пацијената са колагеном васкуларном болешћу, на имуносупресивној терапији, код лечења алопуринолом или прокаинамидом, или код комбинације ових отежавајућих фактора, посебно ако већ постоји оштећење бубрежне функције. Код неких од ових пацијената развиле су се озбиљне инфекције, које у неким случајевима нису одговарале на интензивну антибиотску терапију. Ако се лизиноприл примењује код ових пацијената, саветује се периодично праћење броја белих крвних ћелија, а пацијенте треба упутити да пријаве било који знак инфекције.

Расна припадност

АCE инхибитори узрокују већу учесталост ангиоедема код пацијената црне расе у односу на остале расе.

Као и остали АCE инхибитори, лизиноприл може бити мање ефективан у снижавању крвног притиска код пацијената црне расе него код припадника осталих раса, вероватно због веће учесталости ниских вредности ренина код хипертензивних пацијената црне расе.

Кашаљ

Кашаљ се може јавити током употребе АCE инхибитора. Карактеристично, кашаљ није продуктиван, упоран је и престаје са престанком терапије. Код постављања диференцијалне дијагнозе типа кашља, потребно је узети у обзир кашаљ изазван терапијом АCE инхибиторима.

Литијум

Комбинација АCE инхибитора и литијума се не препоручује (видети одељак 4.5).

Антидопинг тест

Хидрохлортиазид садржан у овом леку може узроковати позитиван аналитички резултат на антидопинг тесту.

Трудноћа

Лечење АCE инхибиторима не треба започињати током трудноће. Код пацијенткиња које планирају трудноћу, терапију АCE инхибиторима треба заменити другим антихипертензивним лековима који имају доказан безбедносни профил у трудноћи, осим у случају када je терапија АCE инхибиторима неопходна. Након што се установи трудноћа, лечење АCE инхибиторима треба одмах прекинути, и уколико jе могуће, започети алтернативну терапију (видети одељке 4.3 и 4.6).

Двострука блокада ренин-ангиотензин-алдостерон система (РААС)

Постоје докази да истовремена примена АСЕ инхибитора, блокатора рецептора ангиотензина II или алискирена повећава ризик од хипотензије, хиперкалемије и смањене функције бубрега (укључујући акутну инсуфицијенцију бубрега). Двострука блокада РААС-а комбинованом применом АСЕ инхибитора, блокатора рецептора ангиотензина II или алискирена се стога не препоручује (видети одељке 4.5 и 5.1).

Ако се терапија двоструком блокадом сматра апсолутно неопходном, сме се само спроводити под надзором лекара специјалиста и уз често и пажљиво праћење бубрежне функције, електролита и крвног притиска.

АСЕ инхибитори и блокатори рецептора ангиотензина II не смеју се примењивати истовремено код пацијената са дијабетесном нефропатијом.

Немеланомски карцином коже

Повећан ризик од немеланомског карцином коже (енгл. non-melanoma skin cancer, NMSC) [базоцелуларни карцином (енгл. basal cell carcinoma, BCC) и планоцелуларни карцином (енгл. squamous cell carcinoma, SCC)] код повећане кумулативне изложености хидрохлортиазиду забележен је у две епидемиолошке студије засноване на Националном регистру малигних обољења Данске.

Фотосензитивно дејство хидрохлортиазида може да представља могући механизам за настанак NMSC.

Пацијенте који узимају хидрохлортиазид потребно је информисати о ризику од NMSC-а и саветовати да редовно проверавају своју кожу како би се уочила појава сваке нове лезије и да хитно пријаве сваку сумњиву лезију на кожи. Пацијенте треба посаветовати о могућим превентивним мерама као што је ограничена изложеност сунчевој светлости и УВ зрацима и, у случају изложености, коришћење одговарајуће заштите како би се смањио ризик од карцинома коже. Сумњиве лезије на кожи треба хитно прегледати, потенцијално укључујући хистолошке прегледе узорка добијеног биопсијом. Такође, код пацијената који су претходно имали NMSC можда је потребно размотрити оправданост употребе хидрохлортиазида (такође видети одељак 4.8)

Лекови који повећавају ризик од ангиоедема

Истовремена примена ACE инхибитора са комбинацијом сакубитрил/валсартан је контраиндикована, јер то повећава ризик од појаве ангиоедема (видети одељке 4.3 и 4.4).

Истовремена примена ACE инхибитора и рацекадотрила, mTOR инхибитора (нпр. сиролимус, еверолимус, темсиролимус) и вилдаглиптина могу повећати ризик од појаве ангиоедема (видети одељак 4.4).

Литијум

Реверзибилно повећање концентрације литијума у серуму и токсичност, пријављени су током истовремене примене литијума са АCE инхибиторима. Диуретици и АCE инхибитори смањују ренални клиренс литијума и повећавају ризик за настанак токсичности литијума. Комбинација лизиноприла и хидрохлортиазида са литијумом се због тога не препоручује, потребно је пажљиво праћење концентрације литијума у серуму, ако се покаже да је примена ове комбинације неопходна (видети одељак 4.4).

Диуретици који штеде калијум, додаци калијума или замена за со која садржи калијум

Иако концентрација калијума у серуму обично остаје у нормалним границама, код неких пацијената који се лече комбинацијом лизиноприл/хидрохлортиазид може доћи до хиперкалемије. Дејство тиазидних диуретика да повећано излучују калијум се углавном умањује дејством лизиноприла да штеди калијум. Примена диуретика који штеде калијум (нпр. спиронолактон, триамтерен, или амилорид), додатака калијума или замена за со које садрже калијум, посебно код пацијената који имају оштећење функције бубрега или дијабетес, може довести до знатног повећања концентрације калијума у серуму. Треба пазити и када се комбинација лизиноприл/хидрохлортиазид даје истовремено са другим лековима који повећавају концентрацију калијума у серуму, као што су триметоприм и котримоксазол (триметоприм/сулфаметоксазол), јер је познато да триметоприм делује као диуретик који штеди калијум као што је амилорид. Због тога се не препоручује комбинација лизиноприл/хидрохлортиазид са горе поменутим лековима. Уколико је индикована истовремена примена комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид и неког од ових лекова, потребан је опрез уз често праћење концентрације калијума у серуму (видети одељак 4.4).

Циклоспорин

Хиперкалемија се може јавити током истовремене примене ACE инхибитора са циклоспорином. Препоручује се праћење концентрације калијума у серуму. Истовремена употреба АCE инхибитора и циклоспорина повећава ризик од оштећења бубрега.

Хепарин

Хиперкалемија се може јавити током истовремене употребе ACE инхибитора са хепарином. Препоручује се праћење концентрације калијума у серуму.

Лекови који изазивају аритмију типа torsades de pointes

Због ризика од хипокалемије опрез је потребан код истовремене примене хидрохлортиазида и лекова који изазивају аритмију типа torsades de pointes, нпр. неки антиаритмици, антипсихотици и други лекови за које се зна да изазивају torsades de pointes.

Трициклични антидепресиви/антипсихотици/анестетици

Истовремена примена неких анестетика, трицикличних антидепресива и антипсихотика са АCE инхибиторима може узроковати даље снижење крвног притиска (видети одељак 4.4).

Нестероидни антиинфламаторни/антиреуматски лекови

Хронична примена нестероидних антиинфламаторних лекова (селективни COX-2 инхибитори, ацетилсалицилна киселина >3 g/дан и неселективни НСАИЛ) може смањити антихипертензивно и диуретско дејство АCE инхибитора и тиазидних диуретика. Нестероидни антиинфламаторни лекови и АCE инхибитори имају адитивно дејство на повећање концентрације калијума у серуму и могу узроковати слабљење бубрежне функције. Ово дејство је обично реверзибилно. Ретко, може доћи до акутне бубрежне инсуфицијенције, посебно код пацијената са већ компромитованом функцијом бубрега, као што су старије и дехидриране особе.

Злато

Нитритоидне реакције (симптоми вазодилатације укључујући налете црвенила, мучнину, вртоглавицу и хипотензију, који могу бити веома тешки), након парентералне примене злата (нпр. натријум- ауротиомалат), чешће су примећене код пацијената који се лече АCE инхибиторима.

Симпатомиметици

Симпатомиметици могу редуковати антихипертензивно дејство АCE инхибитора.

Други антихипертензивни лекови

Истовремена примена других антихипертензивних лекова може повећати хипотензивно дејство комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид. Истовремена примена глицерилтринитрата и осталих нитрата или вазодилататора може још више снизити крвни притисак.

Антидијабетици

Епидемиолошке студије су показале да истовремена употреба АСE инхибитора и антидијабетика (инсулин, орални антидијабетици) може повећати дејство на смањење концентрације глукозе у крви са ризиком од настанка хипогликемије. Овај феномен се јавља чешће у току првих недеља комбиноване терапије и код пацијената са оштећењем функције бубрега. Дугорочна контролисана клиничка испитивања са лизиноприлом нису потврдила ове налазе и не искључују примену лизиноприла код дијабетичара. Саветује се праћење ових пацијената (видети испод информације везане за антидијабетике и тиазидне диуретике).

Aмфотерицин Б (парентерално), карбеноксолон, кортикостероиди, кортикотропин (АCTH) или стимулантни лаксативи

Хидрохлортиазид може појачати електролитни дисбаланс, нарочито хипокалемију.

Соли калцијума

Повећање концентрације калцијума у серуму услед смањеног излучивања може се јавити код истовремене примене са тиазидним диуретицима.

Кардиотонични гликозиди

Хипокалемија узрокавана применом тиазидних диуретика може повећати ризик од испољавања токсичних дејстава дигиталиса.

Холестирамин и холестипол

Ови лекови могу одложити или смањити ресорпцију хидрохлортиазида. Због тога, сулфонамидске диуретике треба применити најмање сат пре или 4-6 сати након примене ових лекова.

Недеполаризујући мишићни релаксанси (нпр. тубокурарин-хлорид) Хидрохлортиазид може повећати дејство ових лекова.

Соталол

Хипокалемија изазвана применом тиазида може повећати ризик од аритмија узрокованих соталолом.

Алопуринол

Истовремена примена АCE инхибитора и алопуринола повећава ризик од оштећења бубрега и повећава ризик од леукопеније.

Ловастатин

Истовремена употреба АСЕ инхибитора и ловастатина повећава ризик од хиперкалемије.

Цитостатици, имуносупресиви, прокаинамид

Истовремена употреба са ACE инхибиторима може повећати ризик од леукопеније (видети одељак 4.4).

Алкохол

Алкохол може повећати хипотензивно дејство било ког антихипертензива.

Антациди

Узрокују смањење биорасположивости АСЕ инхибитора.

Пресорни амини (нпр. епинефрин (адреналин))

Истовремена употреба може довести до смањеног одговора на пресорне амине, али недовољно да се искључи њихова употреба.

Барбитурати или наркотици

Може се потенцирати појава ортостатске хипотензије.

Двострука блокада система ренин-ангиотензин-алдостерон

Подаци из клиничких испитивања показали су да је двострука блокада ренин-ангиотензин- алдостерон система (РААС) комбинованом применом АСЕ инхибитора, блокатора рецептора ангиотензина II или алискирена повезана са већом учесталошћу нежељених догађаја као што су хипотензија, хиперкалемија и смањена бубрежна функција (укључујући акутну инсуфицијенцију бубрега) у поређењу са применом само једног лека који делује на РААС (видети одељке 4.3, 4.4 и 5.1).

Остали лекови

Индометацин може смањити антихипертензивно дејство истовремено примењеног лека Skopryl plus. Aнтихипертензивно дејство лека Skopryl plus може се повећати код истовремене примене са другим лековима који могу изазвати постуралне хипотензије.

Трудноћа

Примена АCE инхибитора се не препоручује током првог триместра трудноће (видети одељак 4.4). Примена АCE инхибитора је контраиндикована током другог и трећег триместра трудноће (видети одељке 4.3 и 4.4).

Лизиноприл

На основу епидемиолошких података који се односе на ризик од тератогеног дејства АCE инхибитора током првог триместра трудноће, није се могао донети коначан закључак. Међутим, чак и мало повећан ризик се не може искључити. Осим уколико је наставак лечења АCЕ инхибиторима неопходан, код пацијенткиња које планирају трудноћу, треба заменити терапију АCЕ инхибиторима другим антихипертензивним лековима, који имају утврђен безбедносни профил у трудноћи.

Након што се установи трудноћа, лечење ACE инхибиторима треба одмах прекинути, и уколико је могуће, започети алтернативну терапију.

Познато jе да примена АCЕ инхибитора током другог и трећег триместра трудноће изазива хуману фетотоксичност (смањење бубрежне функције, олигохидрамнион, успорено окоштавање лобање) и неонаталну токсичност (бубрежна инсуфицијенција, хипотензија и хиперкалемија) (видети одељак 5.3).

Уколико је дошло до изложености АСЕ инхибитору од другог триместра трудноће, препоручује се ултразвучни преглед бубрежне функције и лобање. Одојчад чије су мајке примењивале АCE инхибиторе током трудноће треба пажљиво пратити због могуће појаве хипотензије (видети одељке 4.3 и 4.4).

Хидрохлортиазид

Ограничена су искуства везана за примену хидрохлортиазида током трудноће, посебно током првог триместра трудноће.

Испитивања на животињама су недовољна.

Хидрохлортиазид пролази кроз плаценту. На основу фармаколошког механизма дејства, примена хидрохлортиазида током другог и трећег триместра трудноће може угрозити фето-плацентарну перфузију и може изазвати феталне и неонаталне промене, као што су иктерус, поремећаји равнотеже електролита и тромбоцитопенију.

Уколико нема повољног дејства на сам ток болести, хидрохлортиазид не треба примењивати за лечење едема и хипертензије у трудноћи или прееклампсије, због ризика од смањења волумена плазме и хипоперфузије плаценте.

Хидрохлортиазид не треба примењивати за лечење есенцијалне хипертензије код трудница, осим у ретким случајевима када се не може применити ниједан други лек.

Дојење

Лек Skopryl plus се не препоручује и потребно је применити алтерантивну терапију са боље утврђеним безбедносним профилом, нарочито приликом дојења новорођенчади или превремено рођених беба. Уколико се лек Skopryl plus користи током дојења, треба га применити у најмањим могућим терапијским дозама.

Лизиноприл

Нема доступних података о примени лизиноприла у периоду дојења.

Хидрохлортиазид

Хидрохлортиазид се излучује у мајчино млеко у малим количинама. Тиазиди у високим дозама изазивају интензивну диурезу која може инхибирати стварање млека.

Као и други антихипертензиви, лек Skopryl plus може имати благи до умерени утицај на способност управљања возилима и руковања машинама. Посебно се то односи на почетак терапије, када се доза лека промени или ако се лек примењује истовремено са алкохолом, али ова дејства лека зависе и од индивидуалне осетљивости.

Приликом управљања возилима или руковања машинама треба узети у обзир могућност повремене појаве вртоглавице и умора.

Лек Skopryl plus се обично добро подноси. У клиничким студијама, нежељена дејства су углавном била блага и пролазна, и у већини случајева нису захтевала прекид терапије. Нежељена дејства која су запажена су била ограничена на она која су и раније пријављена са лизиноприлом или хидрохлортиазидом.

Следећа нежељена дејства забележена су и пријављена током лечења лизиноприлом и/или хидрохлортиазидом, и то према следећој учесталости: веома често (≥ 1/10), често (≥ 1/100 до < 1/10), повремено (≥ 1/1000 до < 1/100), ретко (≥ 1/10000 до < 1/1000), веома ретко (<1/10000), непознато (не може се проценити на основу доступних података).

Најчешће пријављена нежељена дејства су кашаљ, вртоглавица, хипотензија и главобоља, а могу се јавити код 1 до 10% лечених пацијената. У клиничким студијама, нежељена дејства су обично била блага и пролазна и у већини случајева нису захтевала прекид терапије.

Лизиноприл

* Веома ретко, код неких пацијената је забележено да је непожељан развој хепатитиса напредовао до хепатичке инсуфицијенције. Ако се код пацијената током лечења комбинацијом лизиноприла и хидрохлортиазида јави жутица или значајно повећање вредности хепатичких ензима, треба прекинути примену комбинације лизиноприл/хидрохлортиазид и ставити пацијента под адекватан медицински надзор.

**Описана је група симптома који могу укључивати један или више од следећих неведених: повишена телесна температура, васкулитис, мијалгија, артралгија/артритис, позитиван резултат теста на антинуклеарна антитела (АNА), убрзана седиментација еритроцита, еозинофилија и леукоцитоза, осип, фотоосетљивост или друге дерматолошке манифестације које се могу појавити.

Хидрохлортиазид (непозната учесталост):

* Немеланомски карцином коже: На основу доступних података из епидемиолошких студија, између хидрохлортиазида и NMSC примећена је повезаност зависна од кумулативне дозе (такође видети одељке 4.4 и 5.1).

Пријављивање сумњи на нежељене реакције

Пријављивање сумњи на нежељене реакције после добијања дозволе за лек је важно. Тиме се омогућава континуирано праћење односа користи и ризика лека. Здравствени радници треба да пријаве сваку сумњу на нежељене реакције на овај лек Агенцији за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС):

Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу

Војводе Степе 458, 11221 Београд Република Србија

факс: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Подаци о предозирању код људи су ограничени. Симптоми повезани са предозирањем ACE инхибиторима могу бити: хипотензија, циркулаторни шок, поремећај равнотеже електролита, бубрежна инсуфицијенција, хипервентилација, тахикардија, палпитације, брадикардија, вртоглавица, анскиозност и кашаљ.

У терапији предозирања препоручује се интравенска инфузија физиолошким раствором. Ако се појави хипотензија, пацијента је потребно ставити у лежећи положај. Уколико је могуће, такође се може узети у обзир и примена инфузије ангиотензина II и/или i.v. примена катехоламина. Уколико се реагује брзо по предозирању, треба предузети мере у циљу елиминације лизиноприла, као што су:

изазвати повраћање, гастрична лаважа, примена адсорбента и натријум-сулфата. Лизиноприл се из крви може одстранити хемодијализом (видети одељак 4.4). Примена пејсмејкера је индикована у случају брадикардије резистентне на терапију. Препоручује се учестали мониторинг виталних знакова, вредности електролита у серуму и концентрације креатинина.

Додатни симптоми предозирања хидрохлортиазидом су: повећана диуреза, бесвесно стање (нпр. кома), конвулзије, пареза, срчана аритмија и бубрежна инсуфицијенција.

За терапију брадикардије или јаке реакције вагуса примењује се атропин.

Уколико се примењује и дигиталис, хипокалемија може изазвати срчану аритмију.