Menartan® 10mg film tableta
Informacije o izdavanju lekova
Lista RFZO
Režim izdavanja
Interakcije sa
Ograničenja
Ostale informacije
Naziv leka
Sastav
Farmaceutski oblik
Proizvođač
Nosilac odobrenja
Poslednje ažuriranje SmPC-a
Koristite aplikaciju Mediately
Dobijte informacije o lekovima brže.
Više 36k ocene
SmPC - Menartan 10mg
Terapija esencijalne hipertenzije kod odraslih.
Terapija hipertenzije kod dece i adolescenata uzrasta od 6 do manje od 18 godina.
Doziranje:
Odrasli
Preporučena početna doza olmesartanmedoksomila iznosi 10 mg jednom dnevno. Kod pacijenata čiji krvni pritisak nije adekvatno kontrolisan ovom dozom, doza olmesartanmedoksomila se može povećati na 20 mg jednom dnevno kao optimalna doza. Ukoliko je potrebno dodatno sniženje krvnog pritiska, doza olmesartanmedoksomila se može povećati do maksimalnih 40 mg dnevno ili se može dodati terapija hidrohlortiazidom.
Antihipertenzivni efekat olmesartanmedoksomila se u velikom stepenu postiže u roku od 2 nedelje od početka terapije, a maksimalan je oko 8 nedelje od početka terapije. To treba imati na umu kada se razmatra promena režima doziranja za bilo kog pacijenta.
Stariji pacijenti (65 godina i stariji)
Generalno nije potrebno prilagođavanje doze kod starijih osoba (videti u nastavku teksta za preporučene doze kod pacijenta sa oštećenjem funkcije bubrega). Ako je potrebno povećanje doze do maksimalne preporučene doze od 40 mg olmesartanmedoksomila, treba pažljivo pratiti krvni pritisak.
Oštećenje funkcije bubrega
Maksimalna doza kod pacijenata sa blagim do umerenim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina od 20-60 mL/min) je 20 mg olmesartanmedoksomila jednom dnevno, zbog ograničenog iskustva sa primenom većih doza kod ove grupe pacijenata. Ne preporučuje se primena olmesartanmedoksomila kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina < 20 mL/min), s obzirom na ograničena iskustva kod ove grupe pacijenata (videti odeljke 4.4 i 5.2).
Oštećenje funkcije jetre
Nije potrebno prilagođavanje doze kod pacijenata sa blagim oštećenjem funkcije jetre. Kod pacijenata sa umerenim oštećenjem funkcije jetre, preporučuje se početna doza od 10 mg olmesartanmedoksomila jednom dnevno, dok maksimalna doza ne sme da pređe 20 mg olmesartanmedoksomila jednom dnevno. Preporučuje se pažljivo praćenje krvnog pritiska i funkcije bubrega kod pacijenata sa oštećenom funkcijom jetre koji već uzimaju diuretike i/ili druge antihipertenzive. Nema iskustva sa primenom olmesartanmedoksomila kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre, zato se njegova upotreba ne preporučuje kod ove grupe pacijenata (videti odeljke 4.4 i 5.2). Olmesartanmedoksomil se ne sme koristiti
kod pacijenata sa opstrukcijom žučnih puteva (videti odeljak 4.3).
Pedijatrijska populacija
Deca i adolescenti uzrasta od 6 do manje od 18 godina:
Preporučena početna doza olmesartanmedoksomila kod dece uzrasta od 6 do manje od 18 godina je 10 mg olmesartanmedoksomila jednom dnevno. Kod dece čiji krvni pritisak nije adekvatno kontrolisan ovom dozom, doza olmesartanmedoksomila se može povećati na 20 mg jednom dnevno. Ukoliko je potrebno dodatno sniženje krvnog pritiska, kod dece telesne mase ≥ 35 kg, doza olmesartanmedoksomila se može povećati na maksimalnih 40 mg. Kod dece telesne mase < 35 kg, dnevna doza ne sme da prelazi 20 mg.
Drugi pedijatrijski pacijenti:
Bezbednost i efikasnost olmesartanmedoksomila kod dece uzrasta 1 do 5 godina nisu ustanovljene. Trenutno dostupni podaci su opisani u odeljcima 4.8 i 5.1, ali se ne mogu dati preporuke o doziranju.
Olmesartanmedoksomil se ne sme koristiti kod dece mlađe od 1 godine zbog bezbednosnih razloga i nedostatka podataka za ovu starosnu grupu.
Način primene
U cilju poboljšanja komplijanse, preporučuje se uzimanje leka Menartan u približno isto vreme svakog dana, sa hranom ili bez hrane, na primer, u vreme doručka. Tablete treba progutati sa dovoljnom količinom tečnosti (npr. sa čašom vode). Tablete ne treba žvakati.
-
Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.
-
Opstrukcija žučnih puteva (videti odeljak 5.2)
-
Istovremena primena leka Menartan sa lekovima koji sadrže aliskiren je kontraindikovana kod pacijenata sa dijabetes melitusom ili sa oštećenjem funkcije bubrega (GFR<60 mL/min/1,73 m2) (videti odeljke 4.5 i 5.1).
Intravaskularni gubitak volumena:
Simptomatska hipotenzija, naročito nakon prve doze, može se javiti kod pacijenata koji imaju gubitak
volumena tečnosti i/ili natrijuma usled terapije snažnim diureticima, restriktivne dijete bez soli, dijareje ili povraćanja. Ovakva stanja moraju biti korigovana pre primene olmesartanmedoksomila.
Druga stanja sa stimulacijom renin-angiotenzin-aldosteron sistema:
Kod pacijenata kod kojih vaskularni tonus i funkcija bubrega prvenstveno zavise od aktivnosti renin-angiotenzin-aldosteron sistema (npr. pacijenti sa teškom kongestivnom srčanom insuficijencijom ili pacijenti sa postojećim oboljenjem bubrega, uključujući i stenozu renalne arterije), terapija drugim lekovima koji utiču na pomenuti sistem je udružena sa akutnom hipotenzijom, azotemijom, oligurijom ili, retko, akutnom bubrežnom insuficijencijom. Mogućnost sličnih efekata se ne može isključiti kod primene antagonista receptora angiotenzina II.
Renovaskularna hipertenzija:
Postoji povećan rizik od teške hipotenzije i bubrežne insuficijencije kod pacijenata sa bilateralnom stenozom renalnih arterija ili stenozom arterije kod jedinog funkcionalnog bubrega ukoliko koriste lekove koji utiču na renin-angiotenzin-aldosteron sistem.
Oštećenje funkcije bubrega i transplantacija bubrega:
Preporučuje se periodično praćenje koncentracije kalijuma i kreatinina u serumu kada se olmesartanmedoksomil primenjuje kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega. Ne preporučuje se primena olmesartanmedoksomila kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina < 20 mL/min) (videti odeljke 4.2 i 5.2). Ne postoje iskustva u primeni olmesartanmedoksomila kod pacijenata sa nedavnom transplantacijom bubrega ili kod pacijenata u terminalnom stadijumu oštećenja funkcije bubrega (npr. klirens kreatinina < 12 mL/min).
Oštećenje funkcije jetre
Nema iskustva sa primenom kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre, primena olmesartanmedoksomila se ne preporučuje kod ove grupe pacijenata (videti odeljak 4.2 za preporuke o doziranju kod pacijenata sa blagim ili umerenim oštećenjem funkcije jetre).
Hiperkalemija:
Upotreba lekova koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron može dovesti do hiperkalemije.
Rizik, koji može biti sa smrtnim ishodom, se povećava kod starijih osoba, kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega i kod pacijenata sa dijabetesom, kod pacijenata koji se istovremeno leče drugim lekovima koji mogu povećati koncentracije kalijuma u serumu, i/ili kod pacijenata sa pratećim događajima.
Pre nego što razmotrite istovremenu upotrebu lekova koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron, mora se proceniti odnos rizika upotrebe i koristi i razmotriti druge alternative (videti odeljak „Dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS)“).
Smatra se da su glavni faktori rizika za hiperkalemiju:
-
dijabetes, oštećenje funkcije bubrega, životno doba (> 70 godina starosti)
-
kombinacija jednog ili više lekova koji utiču na sistem renin-angiotenzin-aldosteron i/ili upotreba suplemenata koji sadrže kalijum. Neki lekovi ili terapijske grupe lekova mogu da izazovu hiperkalemiju: zamene za so koje sadrže kalijum, diuretici koji štede kalijum, ACE inhibitori, antagonisti receptora angiotenzina II, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (uključujući selektivne COX-2 inhibitore), heparin, imunosupresivi kao što su ciklosporin ili takrolimus, trimetoprim.
-
prateći događaji, posebno dehidracija, akutna srčana dekompenzacija, metabolička acidoza, pogoršanje funkcije bubrega, iznenadno pogoršanje stanja bubrega (npr. infektivne bolesti), liza ćelija (npr. akutna ishemija udova, rabdomioliza, produžena trauma).
Preporučuje se pažljivo praćenje koncentracije kalijuma u serumu kod rizičnih pacijenata (videti odeljak 4.5).
Dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS):
Postoje dokazi da istovremena upotreba ACE inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena povećava rizik od hipotenzije, hiperkalemije i smanjene funkcije bubrega (uključujući akutnu insuficijenciju bubrega). Zbog toga se ne preporučuje dvostruka blokada RASS-a primenom kombinacije ACE inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena (videti odeljke 4.5 i 5.1).
Ukoliko se smatra da je dvostruka blokada apsolutno neophodna, ona mora biti pod nadzorom lekara specijaliste, i uz pažljivo praćenje funkcije bubrega, elektrolita i krvnog pritiska.
ACE inhibitori i blokatori receptora angiotenzina II se ne smeju koristiti istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.
Litijum:
Kao i kod drugih antagonista receptora angiotenzina II, ne preporučuje se kombinovana primena litijuma i olmesartanmedoksomila (videti odeljak 4.5).
Stenoza aortnih ili mitralnih zalistaka; opstruktivna hipertrofična kardiomiopatija:
Kao i kod drugih vazodilatatora, neophodan je poseban oprez kod pacijenata koji boluju od stenoze aortnih ili mitralnih zalistaka ili opstruktivne hipertrofične kardiomiopatije.
Primarni aldosteronizam
Pacijenti sa primarnim aldosteronizmom generalno ne reaguju na antihipertenzivne lekove koji deluju putem inhibicije renin-angiotenzin sistema. Zbog toga se primena olmesartanmedoksomila ne preporučuje kod ovih pacijenata.
Enteropatija koja liči na spru:
U veoma retkim slučajevima prijavljena je teška, hronična dijareja praćena značajnim gubitkom telesne mase kod pacijenata koji su uzimali olmesartan nekoliko meseci do nekoliko godina nakon početka terapije, što je moguće uzrokovano lokalnom reakcijom preosetljivosti odloženog tipa.
Biopsija creva pacijenata često je pokazivala atrofiju crevnih resica. Ukoliko se ovi simptomi razviju tokom terapije olmesartanom, i ako su isključeni ostali mogući uzroci, lečenje olmesartanom treba odmah prekinuti i ne treba ga ponovo započinjati. Ako se dijareja ne smanji nedelju dana nakon prestanka uzimanja leka, treba razmotriti konsultaciju sa specijalistom (npr. gastroenterologom).
Etničke razlike:
Kao i kod drugih antagonista angiotenzina II, efekat olmesartanmedoksomila na snižavanje krvnog pritiska je nešto manji kod pacijenata crne rase nego kod ostalih, verovatno zato što kod hipertenzivne populacije crne rase prevladava niski reninski status.
Trudnoća
Terapiju antagonistima receptora angiotenzina II se ne sme započinjati tokom trudnoće. Osim ako se nastavak terapije sa antagonistima receptora angiotenzina II smatra neophodnim, pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba da pređu na alternativnu antihipertenzivnu terapiju koja ima utvrđen bezbedonosni profil za upotrebu tokom trudnoće. Kada je trudnoća potvrđena, terapiju sa antagonistima receptora angiotenzina II treba odmah prekinuti, i ako je moguće potrebno je započeti alternativnu terapiju (videti odeljke 4.3 i 4.6).
Ostalo:
Kao i kod bilo kog drugog antihipertenzivnog leka, preterano snižavanje krvnog pritiska kod pacijenata sa ishemijskom bolesti srca ili ishemijskim cerebrovaskularnim oboljenjem može imati za posledicu infarkt miokarda ili moždani udar.
Ovaj lek sadrži laktozu. Pacijenti sa retkim naslednim oboljenjem intolerancije na galaktozu, nedostatkom laktaze ili glukozno-galaktoznom malapsorcijom ne smeju koristiti ovaj lek.
Efekti drugih lekova na olmesartanmedoksomil:
Drugi antihipertenzivni lekovi:
Efekti olmesartanmedoksomila u snižavanju krvnog pritiska mogu biti pojačani istovremenom primenom drugih antihipertenzivnih lekova.
ACE inhibitori, blokatori receptora angiotenzina II ili aliskiren
Podaci iz kliničkih studija pokazuju da dvostruka blokada sistema renin-angiotenzin-aldosteron (RAAS) koja nastaje zbog istovremene upotrebe ACE inhibitora, blokatora receptora angiotenzina II ili aliskirena je povezana sa većom učestalošću neželjenih dejstava kao što su hipotenzija, hiperkalemija i smanjenje funkcije bubrega (uključujući akutnu bubrežnu insuficijenciju) u poređenju sa pojedinačnom primenom ovih lekova (videti odeljke 4.3, 4.4 i 5.1)
Suplementi kalijuma i diuretici koji štede kalijum:
Na osnovu iskustva sa drugim lekovima koji utiču na renin-angiotenzin sistem, istovremena primena diuretika koji štede kalijum, suplemenata s kalijumom, zamena soli koje sadrže kalijum ili drugih lekova koji mogu povećati nivo kalijuma u serumu (npr. heparin) mogu dovesti do povećanja koncentracije kalijuma u serumu (videti odeljak 4.4). Zbog toga se istovremena primena ovih lekova ne preporučuje.
Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL):
NSAIL (uključujući acetilsalicilnu kiselinu u dozi od > 3g/dan i COX-2 inhibitore) i antagonisti receptora angiotenzina II mogu delovati sinergistički smanjujući glomerularnu filtraciju. Rizik istovremene primene NSAIL i antagonista angiotenzina II je pojava akutne bubrežne insuficijencije. Preporučuje se kontrola funkcije bubrega na početku terapije kao i redovna hidratacija pacijenata.
Osim toga, istovremena terapija može smanjiti antihipertenzivni efekat antagonista receptora angiotenzina II, dovodeći do delimičnog gubitka njihove efikasnosti.
Sekvestrant žučnih kiselina - holesevelam:
Istovremena upotreba adsorsbensa žučnih kiselina, holesevelam hidrohlorida smanjuje sistemsku izloženost i maksimalnu koncentraciju olmesartana u plazmi, kao i poluvreme eliminacije. Upotreba olmesartanmedoksomila najmanje 4 sata pre holesevelam hidrohlorida smanjuje efekat njihove interakcije. U tom smislu je potrebno razmotriti mogućnost primene olemsartanmedoksomila najmanje 4 sata pre holesevelam hidrohlorida (videti odeljak 5.2).
Drugi preparati:
Nakon terapije antacidima (aluminijum magnezijum hidroksid) primećeno je umereno smanjenje bioraspoloživosti olmesartana. Istovremena primena varfarina i digoksina nije imala efekte na farmakokinetiku olmesartana.
Efekti olmesartanmedoksomila na druge lekove:
Litijum:
Reverzibilno povećanje koncentracije litijuma u serumu i njegova toksičnost je prijavljeno prilikom istovremene primene litijuma i ACE inhibitora i antagonista angiotenzina II. Zbog toga se ne preporučuje istovremena primena olmesartanmedoksomila i litijuma (videti odeljak 4.4). Ako je kombinacija ova dva leka neophodna treba pažljivo pratiti koncentraciju litijuma u serumu.
Drugi preparati:
Jedinjenja koja su ispitivana u posebnim kliničkim studijama na zdravim dobrovoljcima uključivala su varfarin, digoksin, antacid (magnezijum aluminijum hidroksid), hidrohlorotiazid i pravastatin. Nisu primećene klinički relevantne interakcije, a naročito nije bilo značajnih efekata olmesartanmedoksomila na farmakokinetiku ili farmakodinamiku varfarina ili na farmakokinetiku digoksina.
Olmesartan nije imao klinički relevantnih inhibitornih efekata in vitro na citohrom P450 enzime 1A1/2, 2A6, 2C8/9, 2C19, 2D6, 2E1 i 3A4, niti je imao minimalni indukcioni efekat na aktivnosti citohrom P450 pacova. Zbog toga nisu sprovedene in vivo studije interakcija sa poznatim induktorima i inhibitorima citohrom P450 enzima i ne očekuju se klinički relevantne interakcije između olmesartana i lekova koji se metabolišu preko pomenutih citohrom P450 enzima.
Pedijatrijska populacija
Studije interakcija su sprovedene samo kod odraslih.
Nije poznato da li su interakcije kod dece slične onima kod odraslih.
Trudnoća:
Ne preporučuje se primena antagonista receptora angiotenzina II tokom prvog trimestra trudnoće (videti odeljak 4.4). Primena antagonista receptora angiotenzina II je kontraindikovana tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće (videti odeljak 4.3 i 4.4).
Trudnoća:
Na osnovu epidemioloških dokaza koji se odnose na rizik od teratogenosti posle izlaganja ACE inhibitorima tokom prvog trimestra trudnoće ne može se izvesti zaključak; međutim ne može se isključiti malo povećanje rizika. Iako nema kontrolisanih epidemioloških podataka o riziku primene antagonista angiotenzin II receptora, sličan rizik postoji i za ovu grupu lekova. Osim ako se ne smatra da je kontinuirana primena antagonista receptora angiotenzina II neophodna, pacijentkinje koje planiraju trudnoću treba prebaciti na alternativnu antihipertenzivnu terapiju koja ima utvrđen bezbednosni profil za upotrebu tokom trudnoće. Kada je potvrđena trudnoća, terapiju sa antagonistima receptora angiotenzina II treba odmah prekinuti, i ako je moguće, započeti alternativnu terapiju.
Poznato je da primena antagonista receptora angiotenzina II tokom drugog i trećeg trimestra kod ljudi dovodi do fetotoksičnosti (oslabljena funkcija bubrega, oligohidroamnion, usporena osifikacija kostiju lobanje) i neonatalne toksičnosti (insuficijencija bubrega, hipotenzija, hiperkalemija). (Videti odeljak 5.3. “ Pretklinički podaci o bezbednosti leka“).
Ako dođe do izloženosti antagonistima angiotenzin II receptora od drugog trimestra trudnoće pa na dalje, preporučuje se ultrazvučni pregled funkcije bubrega i lobanje. Odojčad čije su majke koristile antagoniste receptora angiotenzina II bi trebalo pažljivo pratiti zbog moguće hipotenzije (videti odeljke 4.3 i 4.4).
Dojenje:
Olmesartan se izlučuje u mleko pacova, ali nije poznato da li se izlučuje u humano mleko. Budući da nisu dostupne informacije o upotrebi leka Menartan tokom dojenja, lek Menartan se ne preporučuje i prednost se daje alternativnim terapijama kod kojih je bezbednosni profil tokom dojenja bolje utvrđen, naročito tokom dojenja novorođenčadi i prevremeno rođenih beba.
Lek Menartan ima mali ili umereni uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Kod pacijenata na antihipertenzivnoj terapiji se mogu povremeno javiti vrtoglavica ili zamor, što može imati negativan uticaj na sposobnost reagovanja.
Sažetak bezbednosnog profila:
Najčešće prijavljivane neželjene reakcije tokom upotrebe leka Menartan su glavobolja (7,7%), simptomi slični gripu (4,0%) i vrtoglavica (3,7%).
U placebom kontrolisanim monoterapijskim studijama jedina neželjena reakcija koja je nedvosmisleno bila povezana sa terapijom bila je vrtoglavica (učestalost od 2,5% za olmesartanmedoksomil i 0,9% za placebo). Učestalost je bila takođe delimično veća za olmesartanmedoksomil u poređenju sa placebom za hipertrigliceridemiju (2,0% u odnosu na 1,1%), kao i za povećanje vrednosti kreatin-fosfokinaze (1,3% u odnosu na 0,7%).
Tabelarni prikaz neželjenih reakcija:
Neželjene reakcije prijavljene tokom kliničkih studija sa lekom Menartan, postmarketinških bezbednosnih studija i putem spontanog prijavljivanja prikazane su u tabeli u nastavku teksta.
Sledeća terminologija je uzeta kao osnova za klasifikaciju učestalosti neželjenih reakcija:
veoma često ( ≥ 1/10); često (≥1/100 do < 1/10); povremeno (≥1/1000 do < 1/100); retko (≥1/10000 do < 1/1000); veoma retko (< 1/10000); nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).
| MedDRA klasifikacija sistemaorgana | Neželjena reakcija | Učestalost |
| Poremećaji krvi i limfnog sistema | Trombocitopenija | Povremeno |
| Poremećaji imunskog sistema | Anafilaktička reakcija | Povremeno |
| Poremećaji metabolizma i ishrane | Hipertrigliceridemija | Često |
| Hiperurikemija | Često | |
| Hiperkalemija | Retko | |
| Poremećaji nervnog sistema | Vrtoglavica | Često |
| Glavobolja | Često | |
| Poremećaji uha i labirinta | Vertigo | Povremeno |
| Kardiološki poremećaji | Angina pektoris | Povremeno |
| Vaskularni poremećaji | Hipotenzija | Retko |
| Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji | Bronhitis | Često |
| Faringitis | Često | |
| Kašalj | Često | |
| Rinitis | Često | |
| Gastrointestinalni poremećaji | Gastroenteritis | Često |
| Dijareja | Često | |
| Bol u abdomenu | Često | |
| Mučnina | Često |
| Dispepsija | Često | |
| Povraćanje | Povremeno | |
| Enteropatija koja liči na spru(videti odeljak 4.4) | Veoma retko | |
| Hepatobilijarni poremećaji | Autoimuni hepatitis* | Nepoznata učestalost |
| Poremećaji kože i potkožnog tkiva | Egzantem | Povremeno |
| Alergijski dermatitis | Povremeno | |
| Urtikarija | Povremeno | |
| Osip | Povremeno | |
| Svrab | Povremeno | |
| Angioedem | Retko | |
| Poremećaji mišićno-koštanog sistema i vezivnog tkiva | Artritis | Često |
| Bol u leđima | Često | |
| Bol u kostima | Često | |
| Mialgija | Povremeno | |
| Spazam mišića | Retko | |
| Poremećaji bubrega i urinarnog sistema | Hematurija | Često |
| Infekcije urinarnog trakta | Često | |
| Akutna bubrežna insuficijencija | Retko | |
| Bubrežna insuficijencija | Retko | |
| Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene | Bol | Često |
| Bol u grudima | Često | |
| Periferni edem | Često | |
| Simptomi slični gripu | Često | |
| Umor | Često | |
| Otok lica | Povremeno | |
| Astenija | Povremeno | |
| Slabost | Povremeno | |
| Letargija | Retko | |
| Ispitivanja | Povećane vrednosti enzima jetre | Često |
| Povećane vrednosti uree u krvi | Često | |
| Povećane vrednosti kreatin-fosfokinaze u krvi | Često | |
| Povećane vrednosti kreatinina ukrvi | Retko |
*Nakon stavljanja leka u promet prijavljeni su slučajevi autoimunog hepatitisa sa latencijom od nekoliko meseci do godina, a bili su reverzibilni nakon prestanka primene olmesartana.
Prijavljeni su pojedinačni slučajevi rabdomiolize privremeno povezani sa primenom antagonista receptora angiotenzina II.
Dodatne informacije o posebnim populacijama pacijenata
Pedijatrijska populacija
Bezbednost olmesartanmedoksomila je praćena tokom dva klinička ispitivanja kod 361 deteta i adolescenta, uzrasta od 1 do 17 godina. Dok su neželjeni događaji po svojoj prirodi i težini bili slični onima kod odraslih, učestalost sledećih neželjenih događaja je bila veća kod dece:
-
Epistaksa je čest neželjeni događaj kod dece (tj. ≥ 1/100 do < 1/10) koji nije prijavljen za odrasle.
-
Tokom tri nedelje dvostruko slepe studije, učestalost vrtoglavice i glavobolje koje su se javile tokom lečenja je bila gotovo udvostručena kod dece uzrasta od 6 do 17 godina koja su primala visoke doze olmesartanmedoksomila.
Ukupni bezbednosni profil olmesartanmedoksomila kod pedijatrijskih pacijenata se značajno ne razlikuje u odnosu na bezbednosni profil kod odraslih.
Starije osobe (65 godina i stariji)
Učestalost hipotenzije se kod starijih osoba blago povećala sa retko na povremeno. Prijavljivanje neželjenih reakcija
Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):
Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd
Republika Srbija
fax: +381(0)11 39 51 131
website: www.alims.gov.rs
e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs
Dostupni su samo ograničeni podaci o predoziranju u humanoj populaciji.
Najverovatnija manifestacija predoziranja je hipotenzija. U slučaju predoziranja pacijenta treba pažljivo nadzirati i pružiti mu simptomatsku i suporativnu terapiju.
Nema podataka koje se odnose na mogućnost uklanjanja olmesartana dijalizom.
Farmakološki podaci - Menartan 10mg
Farmakoterapijska grupa: Lekovi koji deluju na renin-angiotenzin sistem; antagonisti receptora angiotenzina II, monokomponentni
ATC šifra: C09CA08
Mehanizam dejstva / Farmakodinamsko dejstvo
Olmesartanmedoksomil je snažni, oralno aktivni, selektivni antagonista receptora angiotenzina II (tip AT1). Očekuje se da blokira sva dejstva angiotenzina II koja se ostvaruju preko AT1 receptora, bez obzira na izvor ili put sinteze angiotenzina II. Selektivni antagonizam za receptore angiotenzina II (AT1) rezultira porastom nivoa renina i koncentracija angiotenzina I i II u plazmi i manjim sniženjem koncentracije aldosterona u plazmi.
Angiotenzin II je primarno vazoaktivni hormon renin-angiotenzin-aldosteron sistema i ima značajnu ulogu u patofiziologiji hipertenzije preko receptora tipa 1 (AT1).
Klinička efikasnost i bezbednost
U hipertenziji, olmesartanmedoksomil uzrokuje dozno zavisno, dugotrajno sniženje arterijskog krvnog pritiska. Nije bilo dokaza o hipotenziji nakon prve doze, tahifilakse tokom dugotrajne terapije i povratne (eng. rebound) hipertenzije nakon prekida terapije.
Doziranje olmesartanmedoksomila jednom dnevno obezbeđuje efikasno i ujednačeno sniženje krvnog pritiska u periodu od 24 sata. Doziranje jednom dnevno izaziva slično sniženje krvnog pritiska kao i doziranje dva puta na dan pri istom iznosu ukupne dnevne doze.
Kontinuiranom terapijom, maksimalno sniženje krvnog pritiska se postiže za 8 nedelja od početka terapije, iako se znatan efekat snižavanja krvnog pritiska može videti već nakon 2 nedelje terapije. Kada se koristi zajedno sa hidrohlorotiazidom, sniženje krvnog pritiska je aditivno i istovremena primena se dobro podnosi.
Uticaj olmesartana na mortalitet i morbiditet još nije poznat.
Studija ROADMAP (eng. Randomised Olmesartan and Diabetes Microalbuminuria Prevention) je sprovedena na 4447 pacijenata sa dijabetesom tip 2, normoalbuminurijom i sa još najmanje jednim dodatnim kardiovaskularnim faktorom rizika. Ovom studijom je ispitivano da li terapija olmesartanom može dovesti do odlaganja pojave mikroalbuminurije. Tokom medijane vremena praćenja od 3,2 godine, pacijenti su primali ili olmesartan ili placebo, uz druge dodatne antihipertenzive, osim ACE inhibitora ili blokatora receptora angiotenzina II.
Za primarni parametar praćenja, studija je u korist olmesartana pokazala značajno smanjenje rizika u vremenu do pojave mikroalbuminurije. Nakon korekcije za razlike u krvnom pritisku, ovo smanjenje rizika nije više bilo statistički značajno. Kod 8,2% (178 od 2160) pacijenata u grupi koja je primala olmesartan i kod 9,8% (210 od 2139) u grupi koja je primala placebo došlo je do razvoja mikroalbuminurije.
Kao sekundarni parametri praćenja, kardiovaskularni događaji desili su se kod 96 pacijenata (4,3%) koji su primali olmesartan i kod 94 pacijenta (4,2%) koji su primali placebo. Učestalost kardiovaskularnog mortaliteta je bila veća u grupi koja je primala olmesartan u poređenju sa grupom koja je primala placebo (15 pacijenata (0,7%) u odnosu na 3 pacijenta (0,1%)), uprkos sličnim stopama za nefatalni moždani udar (14 pacijenata (0,6%) u odnosu na 8 pacijenata (0,4%)), nefatalni infarkt miokarda (17 pacijenata (0,8%) u odnosu na 26 pacijenata (1,2%)) i mortaliet koji nije kardiovaskularne prirode (11 pacijenata (0,5%) u odnosu na 12 pacijenata (0,5%)). Ukupni mortalitet pri primeni olmesartana je bio numerički veći (26 pacijenata (1,2%) u odnosu na 15 pacijenata (0,7%), uglavnom usled većeg broja kardiovaskularnih događaja sa smrtnim ishodom.
Studija ORIENT (eng. Olmesartan Reducing Incidence of End-stage Renal Disease in Diabetic Nephropathy Trial) ispitivala je efekat olmesartana na bubrežne i kardiovaskularne ishode kod 577 randomizovano izabranih Japanaca i Kineza sa dijabetesom tip 2 i očitom nefropatijom. Tokom medijane perioda praćenja od 3,1 godine pacijenti su primali olmesartan ili placebo, uz druge dodatne antihipertenzive, uključujući ACE inhibitore.
Primarni kompozitni parametar praćenja (vreme do prvog događaja udvostručavanja vrednosti kreatinina u serumu, krajnji stadijum bolesti bubrega, smrtni ishod usled svih uzroka) se ispoljio kod 116 pacijenata u grupi koja je primala olmesartan (41,1%) i kod 129 pacijenata u grupi koja je primala placebo (45,4%) (HR 0,97 (95% CI 0,75 do 1,24); p=0,791). Kompozitni sekundarni kardiovaskularni parametar praćenja se ispoljio kod 40 pacijenata koji su primali olmesartan (14,2%) i kod 53 pacijenta koji su primali placebo (18,7%). Ovaj kompozitni kardiovaskularni parametar praćenja je uključivao kardiovaskularnu smrt kod 10 pacijenata (3,5%) koji su primali olmesartan u odnosu na 3 pacijenta (1,1%) koji su primali placebo, ukupni mortalitet je bio 19 (6,7%) u odnosu na 20 (7,0%), nefatalni moždani udar 8 (2,8%) u odnosu na 11 (3,9 %) i
nefatalni infarkt miokarda 3 (1,1%) u odnosu na 7 (2,5%) pacijenata.
Pedijatrijska populacija
Antihipertenzivni efekti olmesartanmedoksomila u pedijatrijskoj populaciji su procenjeni u randomizovanoj, dvostruko slepoj, placebom kontrolisanoj studiji kod 302 hipertenzivna pacijenta uzrasta od 6 do 17 godina. Populacija koja je učestvovala u studiji se sastojala od grupe od 112 pacijenata crne rase, i grupe od 190 pacijenata različitih rasa u kojoj je bilo 38 pacijenata crne rase. Po svojoj etiologiji hipertenzija je bila uglavnom esencijalna (87% kod grupe sa crnom rasom i 67% kod grupe sa različitim rasama). Pacijenti čija je telesna masa bila od 20 do < 35 kg su bili randomizovani da primaju doze od 2,5 mg (niska doza) ili 20 mg (visoka doza) olmesartanmedoksomila jednom dnevno. Pacijenti čija je telesna masa bila ≥ 35 kg su bili randomizovani da primaju 5 mg (niska doza) ili 40 mg (visoka doza) olmesartanmedoksomila jednom dnevno. Olmesartanmedoksomil je značajno smanjio i sistolni i dijastolni krvni pritisak na način zavisan od doze prilagođene telesnoj masi. Olmesartanmedoksomil je i u niskim i u visokim dozama značajno snizio sistolni krvni pritisak za 6,6, odnosno za 11,9 mmHg u odnosu na početne vrednosti. Ovaj efekat je, takođe, bio primećen tokom randomizovane faze ukidanja leka koja je trajala 2 nedelje, pri čemu su oba, srednji sistolni i dijastolni krvni pritisak, pokazali statistički značajan povratni (eng. rebound) efekat u grupi koja je primala placebo u odnosu na grupu koja je primala olmesartan. Terapija je bila efikasna kod pedijatrijskih pacijenata i sa primarnom i sa sekundarnom hipertenzijom. Smanjenje krvnog pritiska je bilo manje kod pacijenata crne rase, kao što je primećeno i kod adultne populacije.
U istoj studiji je 59 pacijenata uzrasta od 1 do 5 godina, telesne mase ≥ 5 kg primalo 0,3 mg/kg olmesartanmedoksomila jednom dnevno tokom tri nedelje u fazi otvorenog dizajna, a zatim su bili randomizovani da primaju olmesartanmedoksomil ili placebo u dvostruko slepoj fazi. Na kraju druge nedelje od ukidanja leka, najniže srednje vrednosti sistolnog/dijastolnog krvnog pritiska, su bile 3/3 mmHg niže u grupi randomizovanoj da prima olmesartanmedoksomil; ova razlika u krvnom pritisku nije bila statistički značajna (95% CI -2 do 7/-1 do 7).
Ostale informacije:
Dve velike, randomizovane, kontrolisane studije (ONTARGET (eng. ONgoing Telmisartan Alone and in Combination with Ramipril Global Endpoint Trial) i VA NEPHRON-D (eng. The Veterans Affairs Nephropathy in Diabetes)) ispitivale su upotrebu kombinacije ACE inhibitora sa blokatorom receptora angiotenzina II.
ONTARGET je bila studija sprovedena kod pacijenata sa anamnezom kardiovaskularne ili cerebrovaskularne bolesti, ili diabetes mellitus-om tip 2 sa dokazanim oštećenjem ciljnih organa. VA NEPHRON-D je bila studija kod pacijenata sa diabetes mellitus-om tip 2 i dijabetesnom nefropatijom.
Ove studije su pokazale da nema značajno korisnog dejstva na bubrežne i/ili kardiovaskularne ishode i mortalitet, dok je uočen povećani rizik od hiperkalemije, akutnog oštećenja bubrega i/ili hipotenzije, u poređenju sa monoterapijom. S obzirom na njihova slična farmakodinamska svojstva, ovi rezultati su relevantni i za druge ACE inhibitore i blokatore receptora angiotenzina II.
Zbog toga se ACE inhibitori i blokatori receptora angiotenzina II ne smeju koristiti istovremeno kod pacijenata sa dijabetesnom nefropatijom.
ALTITUDE (eng. Aliskiren Trial in Type 2 Diabetes Using Cardiovascular and Renal Disease Endpoints) je bila studija dizajnirana za testiranje koristi od dodavanja aliskirena standardnoj terapiji ACE inhibitorom ili blokatorom receptora angiotenzina II kod pacijenata sa diabetes mellitus-om tip 2 i hroničnom bolešću bubrega, kardiovaskularnom bolešću ili obe bolesti zajedno. Studija je prevremeno prekinuta zbog povećanog rizika od neželjenih ishoda. Kardiovaskularna smrt i moždani udar su bili numerički učestaliji u grupi koja je primala aliskiren nego u grupi koja je primala placebo, a neželjeni događaji i ozbiljni neželjeni događaji od interesa (hiperkalemija, hipotenzija i disfunkcija bubrega) češće su prijavljivani u grupi koja je primala aliskiren, nego u grupi koja je primala placebo.
Resorpcija i distribucija
Olmesartanmedoksomil je prolek. Brzo se konvertuje u farmakološki aktivan metabolit olmesartan putem esteraza u sluznici creva i portalnoj krvi tokom resorpcije iz gastrointestinalnog trakta.
Nije nađen nepromenjeni olmesartanmedoksomil niti nepromenjeni bočni lanac medoksomilne grupe u plazmi i izlučevinama. Srednja apsolutna bioraspoloživost olmesartana u obliku tablete iznosi 25,6%.
Srednja vrednost maksimalne koncentracije u plazmi (Cmax) olmesartana se dostiže unutar 2 sata nakon oralne doze olmesartanmedoksomila. Koncentracije olmesartana u plazmi se povećavaju skoro linearno sa povećanjem pojedinačne oralne doze do oko 80 mg.
Hrana ima minimalan efekat na bioraspoloživost olmesartana i zato se olmesartanmedoksomil može koristiti sa hranom ili bez hrane.
Nisu primećene klinički značajne razlike među polovima u farmakokinetici olmesartana.
Olmesartan se u velikom stepenu vezuje za proteine plazme (99,7%), ali je nizak potencijal za klinički značajne interakcije istiskivanja sa mesta vezivanja za proteine između olmesartana i drugih istovremeno primenjenih lekova koji poseduju veliki potencijal vezivanja za proteine plazme (što je potvrđeno odsustvom klinički značajnih interakcija između olmesartanmedoksomila i varfarina). Zanemarljivo je vezivanje olmesartana za krvne ćelije. Srednja vrednost volumena distribucije nakon intravenske primene je mala (16- 29 L).
Biotransformacija i eliminacija
Ukupni klirens iz plazme iznosi obično 1,3 L/h (koeficijent varijacije (CV) 19%) i relativno je spor u poređenju sa protokom krvi kroz jetru (oko 90 L/h). Nakon pojedinačne doze 14C-obeleženog olmesartanmedoksimila, 10-16% unesene radioaktivnosti je bilo izlučeno urinom (ogromna većina u toku 24 sata od primene doze), a ostatak detektovane radioaktivnosti je bio izlučen fecesom. Na osnovu sistemske raspoloživosti od 25,6% može se izračunati da se resorbovani olmesartan eliminiše renalnom (oko 40%) i hepatobilijarnom ekskrecijom (oko 60%). Sva izmerena radioaktivnost je identifikovana kao olmesartan.
Nije detektovan nijedan drugi značajan metabolit. Enterohepatičko kruženje olmesartana je minimalno. S obzirom na to da se velika količina olmesartana izlučuje putem žuči, primena leka kod pacijenata sa bilijarnom opstrukcijom je kontraindikovana (videti odeljak 4.3).
Terminalno poluvreme eliminacije olmesartana varira između 10 i 15 sati nakon višestrukog oralnog doziranja. Stanje ravnoteže se dostiže nakon prvih nekoliko doza i nije zabeležena dalja kumulacija posle 14 dana ponavljanog doziranja. Bubrežni klirens je iznosio oko 0,5-0,7 L/h i bio je nezavisan od doze.
Farmakokinetika kod posebnih populacija pacijenata
Pedijatrijska populacija:
Farmakokinetika olmesartana je ispitivana kod hipertenzivnih pedijatrijskih pacijenata uzrasta od 1 do 16 godina. Klirens olmesartana kod pedijatrijskih pacijenata je bio sličan klirensu kod odraslih pacijenata nakon što je prilagođen prema telesnoj masi.
Nisu dostupni farmakokinetički podaci za pedijatrijske ispitanike sa oštećenjem funkcije bubrega.
Stariji pacijenti (65 godina ili stariji):
Kod hipertenzivnih pacijenata, vrednost PIK u stanju ravnoteže je bila povećana za oko 35% kod starijih osoba (65-75 godina starosti) i za oko 44% kod veoma starih osoba (≥ 75 godina starosti) u poređenju sa mlađom grupom. Ovo može bar delimično biti povezano sa smanjenjem funkcije bubrega kod ove grupe
pacijenata.
Oštećenje funkcije bubrega:
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega, vrednost PIK u stanju ravnoteže je bila povećana za 62% kod pacijenata sa blagim oštećenjem funkcije bubrega, 82% kod pacijenata sa umerenim oštećenjem funkcije
bubrega, odnosno 179% kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega, u poređenju sa zdravim osobama u kontrolnoj grupi (videti odeljke 4.2 i 4.4).
Oštećenje funkcije jetre:
Nakon primene pojedinačne oralne doze, vrednosti PIK olmesartana su bile 6% veće kod pacijenata sa blagim oštećenjem funkcije jetre, odnosno 65% veće kod pacijenata sa umerenim oštećenjem funkcije jetre, nego kod odgovarajućih zdravih osoba u kontrolnoj grupi. Dva sata nakon primene doze, nevezana frakcija olmesartana kod zdravih ispitanika iznosila je 0,26%, kod pacijenata sa blagim oštećenjem funkcije jetre 0,34% i kod pacijenata sa umerenim oštećenjem funkcije jetre 0,41%. Nakon ponovljenog doziranja kod pacijenata sa umerenim oštećenjem funkcije jetre, srednja vrednost PIK je opet bila oko 65% veća nego kod odgovarajućih zdravih osoba u kontrolnoj grupi. Srednje vrednosti Cmax su bile slične
kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre i kod zdravih ispitanika. Olmesartanmedoksomil nije procenjivan kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije jetre (videti odeljke 4.2 i 4.4).
Interakcije sa drugim lekovima
Sekvestrant žučnih kiselina - holesevelam:
Istovremena upotreba 40 mg olmesartanmedoksomila i 3750 mg holesevelam-hidrohlorida kod zdravih ispitanika dovela je do smanjenja Cmax za 28% i smanjenja vrednosti PIK za 39% kod olmesartana.
Manji uticaj, smanjenje vrednosti Cmax za 4% i smanjenje vrednosti PIK za 15% zapažen je u slučaju kada je olmesartanmedoksomil dat 4 sata pre holesevelam-hidrohlorida.
Poluvreme eliminacije olmesartana skraćeno je za 50-52% bez obzira da li je dat 4 sata pre holesevelam- hidrohlorida ili istovremeno sa njim (videti odeljak 4.5).
Farmaceutski podaci - Menartan 10mg
Jezgro:
Celuloza, mikrokristalna Laktoza, monohidrat Hidroksipropilceluloza
Hidroksipropilceluloza, niskosupstituisana Magnezijum-stearat
Film:
Titan-dioksid (E171)
Talk hipromeloza
Unutrašnje pakovanje je laminirani PA/Alu/PVC/Alu blister koji sadrži 14 film tableta.
Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalaze 2 blistera (ukupno 28 film tableta) i Uputstvo za lek.