Voxin® 500mg prašak za rastvor za infuziju
Informacije o izdavanju lekova
Lista RFZO
Režim izdavanja
Smernice
Ostale informacije
Naziv leka
Sastav
Farmaceutski oblik
Proizvođač
Nosilac odobrenja
Poslednje ažuriranje SmPC-a
Koristite aplikaciju Mediately
Dobijte informacije o lekovima brže.
Više 36k ocene
SmPC - Voxin 500mg
Intravenska primena
Lek Voxin je indikovan u svim starosnim grupama za lečenje sledećih infekcija (videti odeljke 4.2, 4.4 i 5.1):
-
komplikovane infekcije kože i mekih tkiva (engl. Complicated skin and soft tissue infections, cSSTI)
-
infekcije kostiju i zglobova;
-
vanbolnički stečena pneumonija (engl. Community acquired pneumonia, CAP);
-
bolnička pneumonija (engl. Hospital acquired pneumonia, HAP) uključujući pneumoniju povezanu sa mehaničkom ventilacijom;
-
infektivni endokarditis.
Lek Voxin je takođe indikovan u svim uzrasnim grupama za perioperativnu antibakterijsku profilaksu kod pacijenata koji su u visokom riziku od razvoja bakterijskog endokarditisa pri velikim hirurškim intervencijama.
Oralna primena
Lek Voxin je indikovan u svim uzrasnim grupama za lečenje infekcije uzrokovane bakterijom Clostridium difficile (CDI) (videti odeljke 4.2, 4.4 i 5.1).
Prilikom određivanja terapije treba uzeti u obzir zvanične preporuke za racionalno korišćenje antimikrobnih lekova.
Doziranje
Kada je odgovarajuće, vankomicin treba primeniti u kombinaciji sa drugim antibakterijskim lekovima.
Intravenska primena
Početna doza treba da bude bazirana na telesnoj masi pacijenta. Kasnije prilagođavanje doze bazira se na određivanju koncentracija leka u serumu kako bi se postigla ciljna koncentracija. Prilikom prilagođavanja doze treba uzeti u obzir i funkciju bubrega pacijenta i interval primene leka.
Pacijenti uzrasta 12 godina i stariji
Preporučena doza je 15 do 20 mg/kg telesne mase svakih 8 do 12 sati (ne više od 2 g po dozi).
Kod ozbiljno bolesnih pacijenata, udarna doza od 25-30 mg/kg telesne mase može se koristiti za brzo postizanje ciljne terapijske koncentracije vankomicina u serumu.
Odojčad i deca uzrasta od jednog meseca do manje od 12 godina:
Preporučena doza je 10 do 15 mg/kg telesne mase svakih 6 sati (videti odeljak 4.4).
Novorođenčad rođena u terminu (od rođenja do 27. postnatalnog dana) i prevremeno rođena (od rođenja do očekivanog termina porođaja plus 27 dana)
Za utvrđivanje režima doziranja kod novorođenčadi treba tražiti savet od lekara sa iskustvom u oblasti neonatologije. Jedan od mogućih načina doziranja vankomicina kod novorođenčadi je prikazan u sledećoj tabeli: (videti odeljak 4.4)
| PMA (nedelje) | Doza (mg/kg) | Interval primene (h) |
| < 29 | 15 | 24 |
| 29-35 | 15 | 12 |
| > 35 | 15 | 8 |
PMA: postmenstrualna starost [vreme proteklo od prvog dana poslednje menstruacije i rođenja (gestacijska starost) plus vreme nakon rođenja (postnatalna starost)].
Perioperativna profilaksa kod bakterijskog endokarditisa u svim uzrasnim grupama
Preporučena doza je inicijalna doza od 15 mg/kg pre indukcije anestezije. U zavisnosti od trajanja operacije, može biti potrebna druga doza vankomicina.
Trajanje terapije
Predloženo trajanje terapije je dato u tabeli u nastavku. U svakom slučaju, trajanje terapije treba da bude prilagođeno tipu i težini infekcije i individualnom kliničkom odgovoru.
| Indikacija | Trajanje terapije |
| Komplikovane infekcije kože i mekih tkiva-Nenekrotizirajuće-Nekrotizirajuće | 7 do 14 dana4 do 6 nedelja* |
| Infekcije kostiju i zglobova | 4 do 6 nedelja** |
| Vanbolnička pneumonija | 7 do 14 dana |
| Bolnička pneumonija, pneumonija povezana sa mehaničkom ventilacijom | 7 do 14 dana |
| Infektivni endokarditis | 4 do 6 nedelja*** |
* Nastaviti terapiju dok debridman postane nepotreban, do kliničkog poboljšanja pacijenta i kada je pacijent afebrilan 48 do 72 sata
** U slučaju protetskih zglobnih infekcija treba razmotriti dugotrajniju oralnu supresivnu terapiju odgovarajućim antibiotikom
*** Trajanje i potreba za kombinovanom terapijom je bazirana na tipu valvule i vrsti organizma.
Posebne populacije
Stariji pacijenti
Mogu biti potrebne manje doze održavanja zbog smanjenja funkcije bubrega kod starijih osoba.
Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega
Kod odraslih i pedijatrijskih pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega inicijalno treba razmotriti primenu početne doze i potom pratiti minimalne koncentracije vankomicina u serumu, a ne planirati režim doziranja, posebno kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega ili onih kod kojih se primenjuje terapija zbog transplantacije bubrega engl. Renal replacement therapy (RRT)), zbog različitih faktora koji mogu uticati na koncentraciju vankomicina.
Kod pacijenata sa blagim ili umerenim oštećenjem funkcije bubrega, početna doza se ne sme smanjiti. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega poželjnije je produžiti interval između doza nego primeniti manju dnevnu dozu.
Treba razmotriti istovremenu primenu lekova koji mogu da smanje klirens vankomicina i/ili potenciraju njegova neželjena dejstva (videti odeljak 4.4).
Vankomicin se slabo dijalizuje intermitentnom hemodijalizom. Međutim, korišćenje visoko permeabilnih membrana i kontinuirana terapija zbog transplantacije bubrega (engl. continuous renal replacement therapy, CRRT) povećava klirens vankomicina i generalno zahteva zamenu doziranja (obično nakon terapije hemodijalize u slučaju intermitentne hemodijalize).
Odrasli
Prilagođavanje doze kod odraslih pacijenata može se bazirati na proceni brzine glomerularne filtracije (engl.
glomerular filtration rate estimated, eGFR) prema sledećoj formuli:
Muškarci: [telesna masa (kg) x 140 – godine (uzrast)] / 72 x kreatinin u serumu (mg/dL) Žene: 0,85 x izračunata vrednost dobijena upotrebom formule za muškarce
Uobičajena početna doza kod odraslih pacijenata je 15 do 20 mg/kg koja se može primenjivati na svaka 24 sata kod pacijenata sa klirensom kreatinina između 20 i 49 mL/min. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina manji od 20 mL/min) ili onih koji su na terapiji zbog transplantacije bubrega, režim doziranja u velikoj meri zavisi od modaliteta RRT i treba da bude baziran na koncentraciji vankomicina u serumu i rezidualnoj funkciji bubrega (videti odeljak 4.4). U zavisnosti od kliničke situacije, treba razmotriti odlaganje naredne doze leka, dok se čekaju rezultati koncentracije vankomicina u serumu.
Kod pacijenata u kritičnoj fazi bolesti koji imaju insuficijenciju bubrega, inicijalna udarna doza (25 do 30 mg/kg) ne treba da se smanjuje.
Pedijatrijska populacija
Prilagođavanje doze kod pedijatrijskih pacijenata uzrasta od 1 godine i više, može se bazirati na proceni brzine glomerularne filtracije (engl. glomerular filtration rate estimated, eGFR) prema revidiranoj Schwartz formuli:
eGFR (mL/min/1,73 m2) = (visina cm x 0,413 ) / kreatinin u serumu (mg/dL) eGFR (mL/min/1,73 m2) = (visina cm x 36,2) / kreatinin u serumu (mikromol/L)
Revidirana Schwartz formula nije primenljiva za novorođenčad i odojčad uzrasta mlađeg od jedne godine, te je potrebno potražiti stručni savet.
Orijentacione preporuke za doziranje kod pedijatrijske populacije, prikazane su u sledećoj tabeli na osnovu istih principa kao kod odraslih pacijenata.
| GFR (mL/min/1,73m2) | IV doza | Učestalost doziranja |
| 50-30 | 15mg/kg | svakih 12 sati |
| 29-10 | 15mg/kg | svaka 24 sata |
| <10 | 10-15 mg/kg | Ponovno doziranje zasnovano na koncentracijama vankomicina* |
| Intermitentna hemodijaliza | ||
| Peritonealna dijaliza | ||
| Kontinuirana terapija zbogtransplantacije bubrega (CRRT) | 15 mg/kg | Ponovno doziranje zasnovano nakoncentracijama vankomicina* |
*Odgovarajući vremenski period i količina naknadnih doza u velikoj meri zavisi od modaliteta RRT i treba da se zasniva na koncentracijama vankomicina u serumu izmerenih pre doziranja i rezidualnoj funkciji bubrega. U zavisnosti od kliničke situacije, treba razmotriti odlaganje naredne doze leka, dok se čekaju rezultati merenja koncentracija vankomicina u serumu.
Pacijenti sa oštećenjem funkcije jetre
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre nije potrebno prilagođavanje doze.
Trudnoća
Postizanje terapijske koncentracije u serumu kod trudnica može zahtevati značajno povećanje doza (videti odeljak 4.6).
Gojazni pacijenti
Kod gojaznih pacijenata, početnu dozu treba individualno prilagoditi prema ukupnoj telesnoj masi kao kod pacijenata koji nisu gojazni.
Oralna primena
Pacijenti uzrasta 12 godina i stariji
Lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile (engl. Clostridium difficile infection, CDI): Preporučena doza vankomicina je 125 mg svakih 6 sati tokom 10 dana za prvu epizodu blagih do umerenih infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile (CDI). Ova doza se može povećati na 500 mg svakih 6 sati tokom 10 dana, u slučaju teške ili komplikovane bolesti. Maksimalna dnevna doza ne treba biti veća od 2 g.
Kod pacijenata sa višestrukim recidivom, za terapiju trenutne epizode CDI može se razmotriti primena vankomicina od 125 mg četiri puta dnevno tokom 10 dana, nakon čega sledi smanjenje doze, doza se postepeno smanjuje do 125 mg dnevno ili se primenjuje ,,pulse regimen“ tj. dnevna doza 125-500 mg/dan svaka 2-3 dana u trajanju od najmanje 3 nedelje.
Novorođenčad, odojčad i deca uzrasta do 12 godina
Preporučena doza vankomicina je 10 mg/kg, oralno, svakih 6 sati tokom 10 dana. Maksimalna dnevna doza ne treba da bude veća od 2 g.
Trajanje lečenja sa vankomicinom se individualno prilagođava kliničkom toku svakog pacijenta. Kada god je to moguće, lečenje antibiotikom za koji se sumnja da je izazvao CDI, treba prekinuti. Treba osigurati odgovarajuću nadoknadu tečnosti i elektrolita.
Praćenje koncentracije vankomicina u serumu
Učestalost terapijskog praćenja koncentracije leka (engl. therapeutic drug monitoring, TDM) treba da bude određena individualno, prema kliničkoj situaciji i odgovoru na terapiju i od svakodnevnog uzimanja uzoraka koje je potrebno kod nekih hemodinamski nestabilnih pacijenata do najmanje jednom nedeljno kod stabilnih
pacijenata koji pokazuju odgovor na terapiju. Kod pacijenata sa očuvanom funkcijom bubrega, koncentraciju vankomicina u serumu treba odrediti drugog dana lečenja, neposredno pre sledeće doze.
Kod pacijenata na intermitentnoj hemodijalizi, koncentracija vankomicina se obično kontroliše pre početka sledeće terapije hemodijalize.
Nakon oralne primene, treba pratiti koncentracije vankomicina u serumu kod pacijenata sa intestinalnim inflamatornim bolestima (videti odeljak 4.4).
Terapijske (minimalne) koncentracije vankomicina u krvi treba da budu 10-20 mg/L, zavisno od mesta infekcije i osetljivosti mikroorganizama. Kliničke laboratorije obično preporučuju vrednosti minimalne koncentracije vankomicina u krvi od 15-20 mg/L da bi se bolje obuhvatili mikroorganizmi čija je osetljivost klasifikovana MIC ≥ 1mg/L (videti odeljke 4.4 i 5.1).
Metode zasnovane na modelu mogu biti korisne u predviđanju individualnih doza potrebnih za postizanje odgovarajuće vrednosti PIK. Pristup zasnovan na modelu može se koristiti i za izračunavanje individualne početne doze i za prilagođavanje doze zasnovane na TDM rezultatima (videti odeljak 5.1).
Način primene
Intravenska primena
Intravenski vankomicin se obično primenjuje kao intermitentna infuzija i preporuke za doziranje koje su predstavljene u ovom odeljku za intravensku primenu odgovaraju ovom načinu primene.
Vankomicin treba primenjivati samo sporom intravenskom infuzijom tokom vremenskog perioda koji nije kraći od sat vremena ili maksimalnom brzinom od 10 mg/min u razblaženom rastvoru (najmanje 100 mL na 500 mg ili 200 mL na 1000 mg) (videti odeljak 4.4).
Kod pacijenata kojima se mora ograničiti unos tečnosti, takođe se može primeniti rastvor koncentracije 500 mg/50 mL ili 1000 mg/100 mL, iako upotreba ovako velikih koncentracija može povećati rizik od neželjenih dejstava povezanih sa infuzijom.
Za informaciju o pripremi rastvora za infuziju, videti odeljak 6.6.
Kontinuirana infuzija vankomicina se može razmotriti kod pacijenata sa nestabilnim klirensom vankomicina. Oralna primena
Sadržaj bočica za parenteralnu primenu, može se primeniti i za oralnu primenu.
Dozu treba rekonstituisati u 30 mL vode i dati pacijentu da popije ili primeniti pomoću nazogastrične cevi (videti odeljak 6.6).
Preosetljivost na vankomicin ili neku od pomoćnih supstanci koje su navedene u odeljku 6.1. Vankomicin se ne sme primenjivati intramuskularno zbog rizika od nekroze na mestu primene.
Reakcije preosetljivosti
Moguće su ozbiljne i povremene reakcije preosetljivosti sa smrtnim ishodom (videti odeljke 4.3 i 4.8). U slučaju reakcija preosetljivosti, terapija vankomicinom se mora odmah prekinuti i preduzeti neophodne hitne mere.
Kod pacijenata koji su na terapiji vankomicinom tokom dužeg vremenskog perioda ili istovremeno sa drugim lekovima koji mogu uzrokovati neutropeniju ili agranulocitozu, broj leukocita treba pratiti u redovnim vremenskim intervalima. Kod svih pacijenata koji primaju vankomicin treba periodično sprovoditi hematološka ispitivanja, analize urina i testove funkcije jetre i bubrega.
Treba biti oprezan pri primeni vankomicina kod pacijenata koji su alergični na teikoplanin, jer može doći do unakrsne alergijske reakcije uključujući anafilaktički šok sa smrtnim ishodom.
Spektar antibakterijske aktivnosti
Vankomicin ima spektar antibakterijske aktivnosti ograničen na Gram-pozitivne bakterije. Nije indikovan kao monoterapija za lečenje nekih tipova infekcija, osim ako je već dokumentovano, poznato ili postoji velika sumnja da se radi o infekcijama izazvanim mikroorganizmima osetljivim na vankomicin.
Racionalna upotreba vankomicina treba da uzme u obzir spektar antibakterijske aktivnosti, bezbednosni profil leka i pogodnost standardne antibakterijske terapije za lečenje određenog pacijenta.
Ototoksičnost
Ototoksičnost, koja može biti prolazna ili trajna (videti odeljak 4.8), prijavljena je kod pacijenata sa prethodno postojećim oštećenjem sluha, pacijenata kojima su primenjivane velike intravenske doze, ili pacijenata koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim ototoksičnim lekovima, kao što su aminoglikozidi. Vankomicin takođe treba izbegavati kod pacijenata sa prethodnim gubitkom sluha. Gluvoći može prethoditi tinitus. Iskustva sa drugim antibioticima ukazuju da gluvoća može biti progresivna bez obzira na prekid terapije. Da bi se umanjio rizik od ototoksičnosti, neophodno je periodično praćenje koncentracije leka u krvi i preporučuje se sprovođenje testova za proveru sluha.
Stariji pacijenti su posebno podložni oštećenju sluha. Praćenje vestibularne i slušne funkcije kod starijih pacijenata neophodno je sprovoditi tokom i nakon terapije. Treba izbegavati istovremenu ili uzastopnu primenu drugih ototoksičnih lekova.
Reakcije povezane sa infuzijom
Brza bolus injekcija (odnosno tokom nekoliko minuta) može izazvati prekomernu hipotenziju (uključujući šok i retko srčani zastoj), odgovora sličnog onom koje izaziva histamin kao i makulopapulozni ili eritematozni osip (,,red man’s syndrome“ ili ,,red neck syndrome“). Vankomicin treba primenjivati kao sporu infuziju, u razblaženom rastvoru (2,5-5 mg/mL), brzinom ne većom od 10 mg/min i tokom vremenskog perioda koji nije kraći od 60 minuta da bi se izbegle reakcije udružene sa brzom infuzijom leka. Prekid primene infuzije obično dovodi do brzog prestanka ovih reakcija.
Učestalost reakcija povezanih sa infuzijom (hipotenzija, crvenilo, eritem, urtikarija i pruritus) povećava se sa istovremenom primenom anestetika (videti odeljak 4.5). Njihova pojava se može smanjiti primenom infuzije vankomicina najmanje 60 minuta, pre uvođenja u anesteziju.
Teške neželjene reakcije na koži (engl. Severe cutaneous adverse reactions, SCAR)
Kod lečenja vankomicinom prijavljene su teške neželjene reakcije kože koje mogu biti životno ugrožavajuće ili sa smrtnim ishodom, kao što su: Stevens-Johnson-ov sindrom (SJS), toksična epidermalna nekroliza (TEN), reakcija na lek sa eozinofilijom i sistemskim simptomima (DRESS) i akutna generalizovana egzantematozna pustuloza (AGEP) (videti odeljak 4.8). Većina ovih reakcija pojavljuju se u toku nekoliko prvih dana do osam nedelja nakon početka primene leka.
Za vreme lečenja pacijente treba obavestiti o znacima i simptomima neželjenih reakcija kože i pažljivo ih pratiti. Ako se pojave znaci i simptomi koji ukazuju na ove reakcije, treba odmah prekinuti primenu vankomicina i razmotriti drugu terapiju. Ako je pacijent tokom primene vankomicina razvio teške neželjene reakcije kože, lečenje vankomicinom se ne sme ponovo započinjati.
Reakcije vezane za mesto primene
Bol na mestu primene i tromboflebitis se mogu javiti kao povremeno teške reakcije kod mnogih pacijenata koji primaju vankomicin intavenskim putem. Učestalost i ozbiljnost tromboflebitisa može se svesti na
minimum ukoliko se lek primenjuje polako, kao razblaženi rastvor (videti odeljak 4.2) i ako se redovno menja mesto primene leka.
Efikasnost i bezbednost vankomicina primenjenog intratekalnim, intralumbalnim i intraventrikularnim putem nije utvrđena.
Nefrotoksičnost
Vankomicin treba primenjivati sa posebnom pažnjom kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega, uključujući anuriju, jer je mogućnost pojave toksičnih dejstava znatno veća u slučaju produženih velikih koncentracija leka u krvi. Velike koncentracije leka u krvi ili produženo trajanje terapije povećavaju rizik od toksičnosti.
Kontinuirano praćenje koncentracije vankomicina u krvi indikovano je u terapiji velikim dozama i kod dugotrajne primene, posebno kod pacijenata sa renalnom disfunkcijom ili oštećenjem sluha kao i kod pacijenata koji su na istovremenoj terapiji sa drugim nefrotoksičnim ili ototoksičnim lekovima (videti odeljke 4.2 i 4.5).
Poremećaji oka
Vankomicin nije odobren za intrakameralnu ili intravitrealnu primenu, uključujući profilaksu endoftalmitisa. Hemoragijski okluzivni vaskulitis mrežnjače (engl. hemorrhagic occlusive retinal vasculitis, HORV), uključujući trajni gubitak vida, primećen je u pojedinačnim slučajevima nakon intrakameralne ili intravitrealne primene vankomicina tokom ili nakon operacije katarakte.
Pedijatrijska populacija
Trenutne preporuke za intravensko doziranje kod pedijatrijske populacije, posebno za decu mlađu od 12 godina, mogu dovesti do subterapijskih koncentracija vankomicina kod značajnog broja dece. Međutim, bezbednost povećanja doze vankomicina nije procenjena na odgovarajući način i generalno se ne preporučuju doze veće od 60 mg/kg/dan.
Vankomicin se sa posebnom pažnjom mora primenjivati kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi zbog nedovoljne razvijenosti funkcije bubrega i mogućeg porasta koncentracije vankomicina u serumu. Kod ove dece treba pažljivo pratiti koncentracije vankomicina u krvi. Istovremena primena vankomicina i anestetika je povezana sa pojavom eritema i crvenila sličnog onom koji izaziva histamin kod dece. Slično tome, istovremena primena sa nefrotoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidni antibiotici, NSAIL-nesteroidni antiinflamatorni lekovi (npr. ibuprofen za zatvaranje ductus arteriosus-a) ili amfotericin B, povezana je sa povećanim rizikom od nefrotoksičnosti (videti odeljak 4.5) i zahteva češće praćenje koncentracije vankomicina u serumu i funkcije bubrega.
Stariji pacijenti
Prirodno smanjenje glomerularne filtracije kod starijih pacijenata može dovesti do povećanja koncentracija vankomicina u serumu ako doziranje nije prilagođeno (videti odeljak 4.2).
Interakcije sa anesteticima
Depresija miokarda izazvana anesteticima može biti pojačana vankomicinom. Tokom anestezije, doze moraju biti odgovarajuće razblažene i primenjene sporo uz pažljivo praćenje rada srca. Promene položaja treba odložiti do završetka infuzije, kako bi se omogućilo posturalno prilagođavanje (videti odeljak 4.5).
Pseudomembranozni enterokolitis
U slučaju teške, uporne dijareje mora se uzeti u obzir mogućnost pojave pseudomembranoznog enterokolitisa
koji može biti životno ugrožavajući (videti odeljak 4.8). Antidijaroici se ne smeju primeniti.
Superinfekcija
Produžena primena vankomicina može dovesti do proliferacije bakterijskih sojeva rezistentnih na lek. Pažljivo praćenje pacijenta je od suštinskog značaja. Ako se tokom terapije javi superinfekcija, treba preduzeti odgovarajuće mere.
Oralna primena
Intravenska primena vankomicina nije efektivna za lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile. Vankomicin treba primeniti oralno za ovu indikaciju.
Test za potvrdu kolonizacije bakterijom Clostridium difficile ili njenih toksina se ne preporučuje kod dece mlađe od 1 godine zbog visoke stope asimptomatske kolonizacije, osim ako je prisutna teška dijareja kod odojčadi sa faktorima rizika za stanja kao što su Hiršprungova bolest, operativni zahvat kod analne atrezije ili drugi teški poremećaji motiliteta. Uvek treba razmotriti druge etiologije kako bi se potvrdio enterokolitis izazvan bakterijom Clostridium difficile.
Sposobnost sistemske resorpcije
Resorpcija može biti pojačana kod pacijenata sa inflamatornim bolestima intestinalne mukoze ili sa pseudomembranoznim enterokolitisom izazvanim bakterijom Clostridium difficile. Ovi pacijenti mogu biti izloženi riziku od pojave neželjenih reakcija, naročito ako istovremeno postoji i oštećenje funkcije bubrega. Što je veće oštećenje funkcije bubrega, veći je i rizik od pojave neželjenih reakcija povezanih sa parenteralnom primenom vankomicina. Potrebno je praćenje koncentracija vankomicina u serumu kod pacijenata sa inflamatornim bolestima intestinalne mukoze.
Nefrotoksičnost
Redovno praćenje funkcije bubrega je neophodno kod lečenja pacijenata sa poremećajem funkcije bubrega ili kod kojih se istovremeno primenjuju aminoglikozidi ili drugi nefrotoksični lekovi.
Ototoksičnost
Redovno praćenje funkcije čula sluha može biti od pomoći kako bi se smanjio rizik od ototoksičnosti kod pacijenata sa postojećim gubitkom sluha ili kod kojih se istovremeno primenjuju ototoksični lekovi kao što su aminoglikozidi.
Interakcije sa lekovima koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta i inhibitorima protonske pumpe Treba izbegavati primenu lekova koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta, a primenu inhibitora protonske pumpe dodatno razmotriti.
Razvoj bakterijske rezistencije
Oralna primena vankomicina povećava mogućnost pojave populacije enterokoka rezistentnih na vankomicin u gastrointestinalnom traktu. Kao posledica toga, preporučuje se racionalna upotreba oralno primenjenog vankomicina.
Istovremena primena vankomicina i anestetika povezana je sa pojavom eritema, crvenila sličnog onom koji izaziva histamin i anafilaktoidnih reakcija (videti odeljak 4.4).
Prijavljeno je da se učestalost događaja povezanih sa primenom infuzije povećava sa istovremenom primenom anestetika. Događaji uzrokovani primenom infuzije se mogu smanjiti primenom vankomicina u obliku infuzije u trajanju od 60 minuta, pre indukcije anestezije. Ukoliko se vankomicin primenjuje tokom anestezije, doze se moraju razblažiti do 5 mg/mL ili manje i primeniti sporo uz pažljivo praćenje rada srca. Promene položaja treba odložiti do završetka infuzije, kako bi se omogućilo posturalno prilagođavanje.
Istovremena ili uzastopna sistemska ili topikalna primena sa drugim potencijalno ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, kao što su amfotericin B, aminoglikozidi, bacitracin, polimiksin B, kolistin, viomicin, cisplatin, diuretici Henleove petlje, piperacilin/tazobaktam, i NSAIL mogu povećati toksičnost vankomicina i ako je indikovana njihova primena, potrebno je odgovarajuće praćenje i oprezna upotreba (videti odeljak 4.4).
Oralna primena: Treba razmotriti prekid terapije inhibitorima protonske pumpe i lekovima koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta u skladu sa lokalnim smernicama za lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile.
Trudnoća
Studije teratogenosti sprovedene na pacovima sa dozama koje su 5 puta veće od doza primenjenih kod ljudi i kod kunića sa dozama koje su 3 puta veće od doza primenjenih kod ljudi. Ove studije nisu pružile dokaze o oštećenju fetusa usled primene vankomicina. U kontrolisanoj kliničkoj studiji, potencijalni ototoksični i nefrotoksični uticaj vankomicin-hidrohlorida kod odojčadi primećeni su kada je lek primenjivan kod trudnica sa ozbiljnim stafilokoknim infekcijama nastalim kao komplikacija intravenske zloupotrebe narkotika.Vankomicin-hidrohlorid je pronađen u krvi pupčane vrpce. Nisu zabeleženi senzoneuralni gubitak sluha ili nefrotoksičnost koji se mogu pripisati vankomicinu. Kod jednog odojčeta, čija je majka primila vankomicin tokom trećeg trimestra, došlo je do konduktivnog gubitka sluha koji nije doveden u vezu sa primenom vankomicina. S obzirom na to da je vankomicin primenjivan samo tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće, nije poznato da li uzrokuje oštećenje fetusa. Vankomicin treba primenjivati u trudnoći samo ako je to jasno indikovano i potrebno je pažljivo pratiti koncentracije leka u krvi kako bi se rizik od fetalne toksičnosti sveo na minimum. Međutim, prijavljeno je da je kod trudnica ponekad potrebno značajno povećanje doze vankomicina, kako bi se postigle terapijske koncentracije leka u serumu.
Dojenje
Vankomicin-hidrohlorid se izlučuje u majčino mleko. Neophodan je oprez kada se vankomicin primenjuje kod žena koje doje. Malo je verovatno da odojče može da resorbuje značajnu količinu vankomicina iz gastrointestinalnog trakta.
Sažetak bezbednosnog profila
Najčešće neželjene reakcije su flebitis, pseudoalergijske reakcije i crvenilo u gornjem delu tela (,,red neck syndrome“), koji su u vezi sa prebrzom primenom intravenske infuzije vankomicina.
Parenteralne formulacije za oralnu primenu: Resorpcija vankomicina iz gastrointestinalnog trakta je zanemarljiva. Međutim, kod teške inflamacije intestinalne mukoze, naročito u kombinaciji sa insuficijencijom bubrega, mogu se pojaviti neželjene reakcije nakon parenteralne primene vankomicina.
Teške neželjene reakcije na koži (SCAR), uključujući Stevens-Johnson-ov sindrom (SJS), toksičnu epidermalnu nekrolizu (TEN), reakciju na lek sa eozinofilijom i sistemskim simptomima (DRESS) i akutnu generalizovanu egzantematoznu pustulozu (AGEP), prijavljene su u vezi sa lečenjem vankomicinom (videti odeljak 4.4).
Tabelarni prikaz neželjenih reakcija
U svakoj grupi učestalosti, neželjene reakcije su navedene u opadajućem nizu prema ozbiljnosti. Neželjene reakcije su navedene prema MedDRA klasi sistema organa i kategoriji učestalosti.
Kategorije učestalosti definisane su na sledeći način: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do <1/10), povremeno (≥1/1000 do <1/100), retko (≥1/10000 do <1/1000), veoma retko (<1/10000), nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).
| Klasa sistema organa | Neželjene reakcije |
| Poremećaji krvi i limfnog sistema | |
| Retko | Reverzibilna neutropenija, agranulocitoza,eozinofilija, trombocitopenija, pancitopenija |
| Poremećaji imunskog sistema | |
| Retko | Reakcije preosetljivosti, anafilaktičke reakcije |
| Poremećaji uha i labirinta | |
| Povremeno | Prolazni ili trajni gubitak sluha |
| Retko | Vertigo, tinitus, nesvestica |
| Kardiološki poremećaji | |
| Veoma retko | Srčani zastoj |
| Vaskularni poremećaji | |
| Često | Sniženje krvnog pritiska |
| Retko | Vaskulitis |
| Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji | |
| Često | Dispneja, stridor |
| Gastrointestinalni poremećaji | |
| Retko | Nauzeja |
| Veoma retko | Pseudomembranozni enterokolitis |
| Nepoznato | Povraćanje, dijareja |
| Poremećaji kože i potkožnog tkiva | |
| Često | Crvenilo gornjeg dela tela (,,red man syndrome“),egzantem i inflamacija mukoze, pruritus, urtikarija |
| Veoma retko | Eksfolijativni dermatitis, Stevens-Johnson–ov sindrom, toksična epidermalna nekroliza (TEN),linearna IgA bulozna dermatoza |
| Nepoznato | Eozinofilija i sistemska reakcija (DRESS sindrom),AGEP (akutna generalizovana egzantematozna pustuloza) |
| Poremećaji bubrega i urinarnog sistema | |
| Često | Insuficijencija bubrega koja se primarno manifestuje povećanjem kreatinina i uree u serumu |
| Retko | Intersticijski nefritis, akutna insuficijencija bubrega |
| Nepoznato | Akutna tubularna nekroza |
| Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene | |
| Često | Flebitis, crvenilo gornjeg dela tela i lica |
| Retko | Groznica usled primene leka, drhtanje, bol i spazamgrudnih i leđnih mišića |
Opis odabranih neželjenih reakcija:
Reverzibilna neutropenija koja obično počinje jednu ili više nedelja nakon početka intravenske terapije ili posle ukupne doze veće od 25 g.
Tokom ili ubrzo nakon brze intravenske infuzije se može javiti anafilaktička/anafilaktoidna reakcija, uključujući otežano disanje. Intenzitet reakcije se smanjuje kada se prekine sa primenom leka, obično između 20 minuta i 2 sata. Vankomicin treba primenjivati sporom intravenskom infuzijom (videti odeljke 4.2 i 4.4).
Nakon intramuskularne primene, može se javiti nekroza na mestu primene.
Tinitus, koji može prethoditi nastanku gluvoće, treba smatrati indikacijom za prekid terapije.
Ototoksičnost je primarno bila prijavljena kod pacijenata kojima su primenjene velike doze, ili koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim ototoksičnim lekovima, kao što su aminoglikozidi, ili koji su imali postojeće smanjenje funkcije bubrega ili sluha.
Pedijatrijska populacija
Bezbednosni profil je generalno konzistentan kod dece i odraslih pacijenata. Nefrotoksičnost je opisana kod dece, uglavnom u vezi sa primenom drugih nefrotoksičnih lekova, kao što su aminoglikozidi.
Prijavljivanje neželjenih reakcija
Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):
Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd
Republika Srbija
fax: +381 (0)11 39 51 131
website: www.alims.gov.rs
e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs
Farmakološki podaci - Voxin 500mg
Farmakoterapijska grupa: Antibiotici; glikopeptidni antibakterijski lekovi ATC šifra: A07AA09 za oralnu primenu; J01XA01 za intravensku primenu Mehanizam dejstva
Vankomicin je triciklični glikopeptidni antibiotik koji inhibira sintezu ćelijskog zida osetljivih bakterija vezivanjem visokim afinitetom za terminalnu D-alanil-D-alanin funkciju u prekursorskoj jedinici ćelijskog zida. Lek ispoljava sporo baktericidno delovanje u fazi deobe mikroorganizama. Pored toga, vankomicin smanjuje permeabilnost membrane bakterijske ćelije i sintezu RNK.
Odnos farmakokinetika/farmakodinamika
Vankomicin pokazuje aktivnost nezavisnu od koncentracije sa površinom ispod krive (PIK) podeljenom minimalnom inhibitornom koncentracijom (engl. minimum inhibitory concentration, MIC) za ciljni mikroorganizam, (PIK/MIC), primarni prediktivni parametar efikasnosti. Na bazi podataka koji su dobijeni in vitro, podataka dobijenih ispitivanjem na životinjama i ograničenih podataka kod ljudi, odnos PIK/MIC od 400 utvrđen je kao ciljni odnos PK/PD za postizanje kliničke efektivnosti vankomicina. Da bi se postigao ovaj cilj, kada su MICs ≥ 1,0 mg/L, potrebno je primeniti doze iz gornjeg dela raspona doza i održavati trajno visoke minimalne koncentracije vankomicina u serumu (15-20 mg/L) (videti odeljak 4.2).
Mehanizam rezistencije
Stečena rezistencija na glikopeptide je najčešća kod enterokoka i zasniva se na sticanju različitih kompleksa u genu rezistencije na vankomicin (gen ,,van“) koji menja ciljni D-alanil-D-alanin deo u D-alanil-D-laktat ili D-alanil-D-serin koji slabo vezuju vankomicin. U nekim zemljama, porast broja slučajeva rezistencije je primećen posebno kod enterokoka; pojava multirezistentnih sojeva Enterococcus faecium je posebno alarmantna.
Van geni su retko pronađeni kod Staphylococcus aureus, gde promene u strukturi ćelijskog zida rezultiraju
,,intermedijarnom“ osetljivošću, koja je najčešće heterogena. Takođe, prijavljeni su i meticilin rezistentni sojevi Staphylococcus aureus (MRSA) sa smanjenom osetljivošću na vankomicin. Smanjena osetljivost ili rezistencija na vankomicin kod Staphylococcus aureus nije u potpunosti shvaćena. Potrebno je nekoliko genetskih elemenata i višestrukih mutacija.
Ne postoji unakrsna rezistencija između vankomicina i drugih klasa antibiotika. Javlja se unakrsna rezistencija sa drugim glikopeptidnim antibioticima, kao što je teikoplanin. Sekundarni razvoj rezistencije tokom terapije je redak.
Sinergizam
Kombinacija vankomicina sa aminoglikozidnim antibioticima ima sinergistički efekat protiv mnogih sojeva Staphylococcus aureus, ne-enterokokne grupe D-streptokoka, enterokoka i streptokoka iz Viridans grupe. Kombinacija vankomicina sa cefalosporinima ima sinergistički efekat protiv nekih oksacilin rezistentnih sojeva Staphylococcus epidermidis, dok kombinacija vankomicina sa rifampicinom ima sinergistički efekat protiv Staphylococcus epidermidis i parcijalni sinergistički uticaj protiv nekih sojeva Staphylococcus aureus. Kako vankomicin u kombinaciji sa cefalosporinima može imati i antagonističko dejstvo protiv nekih sojeva Staphylococcus epidermidis i u kombinaciji sa rifampicinom protiv nekih sojeva Staphylococcus aureus, prethodno testiranje sinergizma je korisno.
Treba uzeti uzorke za bakterijske kulture kako bi se izolovali i identifikovali uzročnici i odredila njihova osetljivost na vankomicin.
Testiranje osetljivosti
Vankomicin je aktivan protiv gram-pozitivnih bakterija, kao što su stafilokoki, streptokoki, enterokoki, pneumokoki i klostridije. Gram-negativne bakterije su rezistentne na vankomicin.
Učestalost stečene rezistencije može da varira geografski i tokom vremena za selektovane vrste i poželjne su lokalne informacije o statusu rezistencije, naročito za lečenje teških infekcija. Ako je status lokalne rezistencije takav da postoji sumnja u uspešnost vankomicina barem kod nekih tipova infekcija, treba tražiti stručni savet. Ova informacija daje samo približne smernice o tome da li su mikroorganizmi osetljivi na vankomicin.
Sledeće vrednosti minimalne inhibitorne koncentracije (MIC) utvrđene od strane Evropskog komiteta za testiranje osetljivosti na antibiotike (engl. European Committee on Antimicrobial Susceptibility Testing, EUCAST) su sledeće:
| Osetljivost | Rezistencija | |
| Staphylococcus aureus1 | ≤ 2 mg/L | > 2 mg/L |
| Koagulaza negativnistaphylococci 1 | ≤ 4 mg/L | > 4 mg/L |
| Enterococcus spp. | ≤ 4 mg/L | > 4 mg/L |
| Streptococcus (grupe A, B, C iG) | ≤ 2 mg/L | > 2 mg/L |
| Streptococcus pneumoniae | ≤ 2 mg/L | > 2 mg/L |
| Gram-pozitivni anaerobi | ≤ 2 mg/L | > 2 mg/L |
1 S.aureus sa vrednostima MIC za vankomicin od 2 mg/L su na granici distribucije divljeg tipa i može doći do smanjenog kliničkog odgovora
| UOBIČAJENO OSETLJIVE VRSTE |
| Gram pozitivne:Enterococcus faecalis Staphylococcus aureusStaphylococcus aureus meticilin rezistentan Koagulaza negativni Staphylococci Streptococcus spp.Streptococcus pneumoniae Enterococcus spp.Staphylococcus spp.Anaerobne vrste:Clostridium spp. izuzev Clostridium innocuum Eubacterium spp.Peptostreptococcus spp. |
| Vrste kod kojih stečena rezistencija može da |
| predstavlja problem: |
| Enterococcus faecium |
| Prirodno rezistentne:Sve Gram negativne bakterije Gram pozitivne aerobne vrste Erysipelothrix rhusiopathiae, Heterofermentative Lactobacillus, Leuconostoc sppPediococcus spp.Anaerobne vrsteClostridium innocuum |
| Pojava rezistencije na vankomicin se razlikuje od bolnice do bolnice zato treba kontaktirati lokalnumikrobiološku laboratoriju za relevantne lokalne |
| informacije. |
Resorpcija
Vankomicin se primenjuje intravenski za terapiju sistemskih infekcija.
Kod pacijenata sa očuvanom funkcijom bubrega, intravenskom primenom ponovljenih doza od 1 g vankomicina (15 mg/kg) u vidu infuzije tokom 60 minuta, postižu se prosečne koncentracije u plazmi od 50- 60 mg/L, 20-25 mg/L i 5-10 mg/L, odmah, 2 sata i 11 sati nakon završetka infuzije, ovim redosledom. Koncentracije u plazmi postignute nakon ponovljenog doziranja su slične onima koje se postižu nakon primene jedne doze.
Nakon oralne primene vankomicin obično ne prelazi u sistemsku cirkulaciju. Međutim, postoji mogućnost resorpcije nakon oralne primene kod pacijenata sa (pseudomembranoznim) kolitisom. Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega postoji mogućnost kumulacije vankomicina.
Distribucija
Volumen distribucije je otprilike 60 L/1,73 m2 površine tela.
Pri koncentracijama vankomicina u serumu od 10 do 100 mg/L, procenat vezivanja vankomicina za proteine plazme je približno 30-55%, izmereno ultrafiltracijom.
Vankomicin lako prelazi u krv pupčane vrpce preko placente. Ukoliko ne postoji inflamacija moždanih ovojnica, vankomicin prolazi kroz krvno-moždanu barijeru u maloj meri.
Biotransformacija
Vankomicin se metaboliše u maloj meri. Nakon parenteralne primene, skoro potpuno se eliminiše kao mikrobiološki aktivna supstanca (približno 75-90% u roku od 24 sata) putem bubrega glomerularnom filtracijom.
Eliminacija
Poluvreme eliminacije vankomicina je 4 do 6 sati kod pacijenata sa očuvanom funkcijom bubrega, dok je kod dece 2,2-3 sata. Klirens iz plazme je otprilike 0,058 L/kg/h a klirens bubrega je otprilike 0,048 L/kg/h. Tokom prva 24 sata, približno 80% primenjene doze vankomicina se izluči putem urina glomerularnom filtracijom. Ukoliko postoji oštećenje funkcije bubrega, izlučivanje vankomicina je produženo. Kod anefričnih pacijenata srednje poluvreme eliminacije je 7,5 dana. Zbog ototoksičnosti usled terapije vankomicinom, kod ovih pacijenata neophodno je praćenje koncentacija leka u plazmi.
Bilijarno izlučivanje je zanemarljivo (manje od 5% doze leka).
Iako se vankomicin ne eliminiše efikasno hemodijalizom ili peritonealnom dijalizom, prijavljeni su slučajevi povećanja klirensa vankomicina kod hemoperfuzije i hemofiltracije.
Nakon oralne primene, samo deo primenjene doze se može naći u urinu. Nasuprot tome, velike koncentracije vankomicina se nalaze u fecesu (> 3100 mg/kg sa dozama od 2 g/dan).
Linearnost/nelinearnost
Koncentracija vankomicina se uglavnom povećava srazmerno povećanju doze. Koncentracije u plazmi tokom primene ponovljenih doza su slične onim nakon primene pojedinačne doze.
Karakteristike u posebnim grupama
Oštećenje funkcije bubrega
Vankomicin se primarno eliminiše glomerularnom filtracijom. Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega, poluvreme eliminacije vankomicina je produženo, a ukupni klirens smanjen. Nakon toga, optimalnu dozu treba izračunati u skladu sa preporukama za doziranje navedenim u odeljku 4.2 Doziranje i način primene.
Oštećenje funkcije jetre
Farmakokinetika vankomicina nije promenjena kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre.
Trudnice
Kod trudnica može biti potrebno značajno povećanje doza vankomicina da bi se postigle terapijske koncentracije leka u serumu (videti odeljak 4.6).
Gojazni pacijenti
Distribucija vankomicina se može promeniti kod pacijenata sa povećanom telesnom masom zbog povećanja volumena distribucije, renalnog klirensa, kao i mogućih promena vezivanja proteina u plazmi. U ovim subpopulacijama koncentracije vankomicina u serumu bile su veće od očekivanih kod zdravih, odraslih osoba muškog pola (videti odeljak 4.2).
Pedijatrijska populacija
Farmakokinetika (PK) vankomicina pokazuje široku inter-individualnu varijabilnost kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi rođenih u terminu. Kod novorođenčadi, nakon intravenske primene, volumen distribucije vankomicina varira između 0,38 i 0,97 L/kg, slično kao kod odraslih, dok klirens varira između 0,63 i 1,4 mL/kg/min. Poluvreme eliminacije varira između 3,5 i 10 sati i duže je nego kod odraslih, što odražava uobičajeno niže vrednosti za klirens kod novorođenčadi.
Kod novorođenčadi i starije dece, volumen distribucije je između 0,26-1,05 L/kg, dok vrednost klirensa varira između 0,33-1,87 mL/kg/min.
Farmaceutski podaci - Voxin 500mg
Rastvor vankomicina ima nizak pH koji može izazvati hemijsku ili fizičku nestabilnost kada se meša sa drugim jedinjenjima. Treba izbegavati mešanje sa alkalnim rastvorima.
Uočeno je da su rastvori vankomicina i beta-laktamskih antibiotika fizički inkompatibilni ako se mešaju. Mogućnost precipitacije se povećavau u rastvorima sa visokim koncentracijama vankomicina. Preporučuje se odgovarajuće ispiranje intravenskih linija između primene ovih antibiotika. Takođe se preporučuje da se rastvori vankomicina razblaže do 5 mg/mL ili manje.
Iako intravitrealna injekcija nije odobren način davanja vankomicina, precipitacija je prijavljena nakon intravitrealne injekcije vankomicina i ceftazidima za endoftalmitis korišćenjem različitih špriceva i igala.
Precipitati su se rastvarali postepeno, uz potpuno čišćenje staklaste šupljine tokom dva meseca i uz poboljšanje vidne oštrine.
Kompatibilnost sa rastvorima za intravensku primenu -
Prema studijama sa 0,4% rastvorima vankomicina, sledeći rastvori su fizički i hemijski kompatibilni:
-
5% rastvor glukoze,
-
5% rastvor glukoze sa 0,9% natrijum-hloridom,
-
Ringerov laktatni rastvor,
-
5% rastvor glukoze u Ringerovom laktatnom rastvoru,
-
Fiziološki rastvor natrijum-hlorida,
-
Ringerov acetatni rastvor.
Kombinovana terapija
Kada se primenjuje kombinovana terapija vankomicina i drugih antibiotika/hemioterapijskih lekova, lekovi se moraju davati odvojeno.
Rok upotrebe pre prvog otvaranja: 2 godine.
Rok upotrebe nakon rekonstitucije: odmah upotrebiti.
Dokazana je hemijska i fizička stabilnost od 96 sati ako se čuva na temperaturi od 2 °C do 8 ºC. Sa mikrobiološkog stanovišta, rekonstituisani rastvor treba odmah primeniti. Ako se odmah ne upotrebi, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebe preuzima korisnik, osim ako se rekonstitucija vrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima. U tim uslovima rok upotrebe rekonstituisanog rastvora iznosi 24 sata u uslovima čuvanja na temperaturi od 2 °C do 8 ºC.
Rok upotrebe nakon razblaživanja: odmah upotrebiti.
Dokazana je hemijska i fizička stabilnost od 96 sati ako se čuva na temperaturi od 2 °C do 8 ºC. Sa mikrobiološkog stanovišta, rastvor nakon razblaženja treba odmah primeniti. Ako se odmah ne upotrebi, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebe preuzima korisnik, osim ako se razblaživanje vrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima. U tim uslovima rok upotrebe razblaženog rastvora iznosi 24 sata u uslovima čuvanja na temperaturi od 2 °C do 8 ºC.
Lek čuvati na temperaturi do 25 °C.
Za uslove čuvanja nakon rekonstitucije/razblaživanja, videti odeljak 6.3.
Unutrašnje pakovanje leka je bočica od bezbojnog stakla hidrolitičke otpornosti tip II sa zatvaračem od brombutil gume i aluminijumskom kapicom i flip-off poklopcem.
Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 staklena bočica i Uputstvo za lek.
(i druga uputstva za rukovanje lekom)
Uputstvo za pripremu rastvora za infuziju –bočica sa 500 mg vankomicina
Sadržaj bočice sa 500 mg vankomicina rastvoriti u 10 mL vode za injekcije. Jedan mililitar rekonstituisanog rastvora sadrži 50 mg vankomicina. Ovako pripremljen rastvor treba dalje razblažiti.
Rekonstituisani rastvor koji sadrži 500 mg vankomicina razblažuje se sa najmanje 100 mL rastvora za infuziju i to: 5% rastvor glukoze ili 0,9% rastvor natrijum-hlorida.
Za uslove čuvanja pripremljenog rastvora, videti odeljak 6.3. Pre primene, rekonstituisani i razblaženi rastvor treba vizuelno pregledati da nema nekih čestica i obezbojavanja rastvora. Mora se koristiti samo čist i bezbojan rastvor bez prisustva čestica. Lek Voxin, prašak za rastvor za infuziju je namenjen za jednokratnu upotrebu.
Oralna primena: Sadržaj bočice od 500 mg može da se razblaži u oko 30 mL vode i da se uzme oralno od strane pacijenta ili da se primeni putem nazogastrične sonde. Rastvor za oralnu primenu može se uzimati sa korektorom ukusa kako bi se prikrio neprijatan ukus.
Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima.